Ponovorođeni Zmaj

55 Šta je rečeno u Proročanstvu

Rand polako uđe u odaju, koračajući između golemih sjajnih stubova od crvenog kamena koje je pamtio iz snova. Tišina je ispunjavala senke, ali nešto ga je dozivalo. Nešto je sijalo pred njim kao svetionik, neko svetio od koga su senke poigravale. Zakorači pod veliku kupolu i ugleda ono za čim je tragao. Kalandor je balčakom nadole visio u vazduhu i čekao ruku Ponovorođenog Zmaja. Dok se okretao, prelamao je ono malo svetlosti što je dopiralo, a povremeno bi blesnuo svojim ognjem. Dozivao ga. Čekao ga.

Ako sam ja zaista Ponovorođeni Zmaj. Ako nisam samo luđak, proklet sposobnošću da usmeravam, lutka koja igra kako Moiraina i Bela kula sviraju. „Uzmi ga, Lijuse Terine. Uzmi ga, Rodoubico.“

Munjevito se okrete da se suoči s tim glasom. Bio mu je poznat taj visoki čovek kratke snežnobele kose koji je iskoračio iz senki među stubovima. Rand pojma nije imao ko je taj čovek u kaputu od crvene svile s crnim prugama duž naduvanih rukava i crnim pantalonama s nogavicama u visokim, srebrom ukrašenim čizmama. Nije ga poznavao, ali ga je viđao u snovima. „Stavio si ih u kavez“, reče. „Egvenu, Ninaevu i Elejnu. U mojim snovima. Stalno si ih stavljao u kavez, i nanosio im bol.“ Čovek prezrivo odmahnu rukom. „One nisu ništa. Možda jednog dana, kada budu obučene, ali ne sada. Priznajem da sam iznenađen što ti je dovoljno stalo do njih da bi mi bile korisne. Ali uvek si bio budala, uvek spreman da radije slušaš srce no silu. Prebrzo si došao, Lijuse Terine. Sada moraš učiniti ono za šta još nisi spreman, ili u suprotnom umreti. Umreti, znajući da si te žene do kojih ti je stalo ostavio u mojim rukama.“

Kao da je nešto čekao, iščekivao. „Nameravam da ih iskoristim, Rodoubico. Služiće me, služiti moju silu. A to će ih povrediti daleko više no bilo šta ranije.“

Iza Randa, Kalandor blesnu, obasjavši mu leđa toplotom. „Ko si ti?“

„Ne sećaš me se, zar ne?“ Sedokosi čovek odjednom se grohotom nasmeja. „Ni ja se tebe ne sećam, ne takvog. Momak sa sela, sa kutijom za flautu na leđima. Da li je Išamael govorio istinu? Uvek je bio spreman na laži ako bi mu to bar na tren donelo makar trunčicu prednosti. Zar se ničeg ne sećaš, Lijuse Terine?“

„Ime!“ – viknu Rand. „Kako ti je ime!“

„Zovi me Be’lal.“ Izgubljeni se namršti kada Rand ničim ne pokaza da mu to ime nešto znači. „Uzmi ga!“ – prasnu Be’lal, pokazavši rukom ka maču iza Randa. „Nekada smo zajedno jahali u rat, i stoga ti pružam priliku. Slabu, ali ipak priliku da se izbaviš, da izbaviš one tri od kojih ću napraviti svoje mezimice. Uzmi mač, seljače. Možda ćeš s njime moći da preživiš.“

Rand se nasmeja. „Zar misliš da ćeš me tako lako uplašiti, Izgubljeni? Sam Ba’alzamon me je gonio. Zar misliš da ću sada drhtati pred tobom? Puzati pred Izgubljenim, kada sam se suprotstavio samom Mračnome?“

„Zar to misliš?“ – tiho kaza Be’lal. „Onda zaista ništa ne znaš.“ Odjednom mu se u rukama stvori mač, mač sa sečivom od crne vatre. „Uzmi ga! Uzmi Kalandor! Tri hiljade godina, dok sam ja bio zatočen, čekao je ovde. Tebe. Jedan od najmoćnijih sa’angreala koje smo ikada načinili. Uzmi ga, i brani se, ako možeš!“

Pošao je ka Randu, kao da hoće da ga potera ka Kalandoru, ali Rand diže ruke – saidin ga ispuni; slatka poplava Moći; pogana kob opačine – i u rukama mu se stvori mač od crvenog ognja, sa znakom čaplje na vatrenom sečivu. Postavi se u poteze kojima ga je Lan naučio, sve dok nije lebdeo iz jednog u drugi kao da pleše. Rasecanje svile. Voda teče nizbrdo. Vetar i kiša. Sečivo od crnog plamena srete se s crvenim ognjem uz kišu žiški i krik poput pucanja usijanog metala.

Rand vešto stade u gard, pokušavajući da sakrije iznenadnu nesigurnost. I na crnom sečivu bila je čaplja, toliko tamna da je bila skoro nevidljiva. Jednom se suočio s čovekom koji je imao čelično sečivo sa znakom čaplje, i jedva preživeo. Znao je da nema prava na znak majstora sečiva; čaplja je bila na maču koji je dobio od oca, i kad bi pomislio na mač u rukama, setio bi se tog sečiva. Jednom je prigrlio smrt, kao što ga je Zaštitnik učio, ali ovaj put znao je da će mu smrt biti konačna. Be’lal je bio bolji s mačem. Snažniji. Jači. Pravi majstor sečiva.

Izgubljeni se nasmeja i munjevito zavitla sečivom oko sebe; crni oganj se razbukta, kao da ga je hitri prolazak kroz vazduh potpirio. „Nekada si s mačem bio bolji od mene, Lijuse Terine“, naruga se. „Sečaš li se kad se posvetismo toj pitomoj igri zvanoj mačevanje i kad naučismo da ubijamo kao što su stare knjige govorile da su ljudi nekada činili? Sečaš li se makar jedne od tih očajničkih bitaka, makar jednog svog groznog poraza? Naravno da ne. Ničeg se ne sećaš, nije li tako? Ovaj put nećeš dovoljno naučiti. Ovaj put, Lijuse Terine, ja ću te ubiti.“ Be’lalovo ruganje postade još zajedljivije. „Možda ćeš sebi malo produžiti život ako u ruke uzmeš Kalandor. Samo malo.“ Polako pođe napred, skoro kao da želi da Randu da vremena upravo za to, da se okrene i pojuri ka Kalandoru, ka Maču Koji Se Ne Može Dotaći, da ga uzme u ruke.

Ali Rand je i dalje bio veoma nesiguran. Kalandor može da dodirne samo Ponovorođeni Zmaj. Dozvolio im je da ga proglase Ponovorođenim Zmajem iz stotinu razloga, koji su delovali neumoljivo. A da li to zaista jeste? Ako uistinu potrči da zgrabi Kalandor, ne u snu, da li će mu šaka sresti nevidljivi zid dok ga Be’lal probada s leđa?

Suoči se s Izgubljenim sečivom koje mu beše dobro poznato, od ognja stvorenog saidinom. I bi primoran da ustukne. Padajući list sreo se s Mokrom svilom. Mačka koja igra na zidu bila je dočekana Veprom koji juri nizbrdo. Reka podriva obalu skoro ga je koštala glave; morao je da se baci u stranu, nespretno, a crni plamen mu očeša kosu. Digao se na noge samo da bi se suočio s potezom Kamen pada s planine. Polako i namerno, Be’lal ga je gonio u spirali koja se polako sužavala oko Kalandora.

Među stubovima čula se vika, krici i zveket čelika, ali Rand na to nije obraćao pažnju. On i Be’lal više nisu bili sami u Srcu Kamena. Ljudi u oklopnim prsnicima i kalpacima podvijenih oboda borili su se mačevima protiv senovitih, zabrađenih pojava koje su jurile među stubovima i ubadale kratkim kopljima. Neki vojnici obrazovaše red; iz mraka poleteše strele i zariše im se u grla i lica, i oni umreše u svom redu. Rand jedva da je i primetio borbu, čak i kada su mrtvaci padali na nekoliko koraka od njega. Njegova sopstvena očajnička borba zahtevala je od njega da se usredsredi svom snagom. Niz bok mu je tekla vrelina. Stara rana ponovo se otvorila.

Odjednom se saplete, jer nije video les iza sebe sve dok se nije našao na leđima, s kutijom za flautu između sebe i kamenog poda.

Be’lal diže sečivo od crnog plamena i prosikta: „Uzmi ga! Uzmi Kalandor i brani se! Uzmi ga, ili ću te smesta ubiti! Ako ga ne budeš uzeo, zaklaću te na mestu!“

„Ne!“

Čak se i Be’lal trže na zapovest u tom glasu. Izgubljeni ustuknu van domašaja Randovog mača i osvrnu se da se namršti na Moirainu dok je ona prilazila kroz bitku, s očima usredsređenim na njega, ne obraćajući pažnju na smrt oko sebe. „Mislio sam da mi više nisi na putu, ženo. Nije bitno. Ti si samo jadna napast. Dosadna muva. Vaš. Baciću te u kavez s ostalima, i naučiti te da svojim bednim moćima služiš Senci“, završi rečenicu prezrivim smehom i ispruži slobodnu ruku.

Moiraina niti je stala, niti usporila hod dok je on govorio. Kada je podigao ruku, bila je na tridesetak koraka od njega. I ona podiže obe svoje.

Izgubljeni se na tren iznenadi, i vrisnu „Ne!“ – a onda munja belog ognja vrelijeg od sunca sevnu iz šaka Aes Sedai i progna senke. Be’lal se pred njom pretvori u skupinu svetlucavih zrnaca koja su samo na tren poigravala na svetlu, a onda nestala pre no što je njegov krik uminuo.

Kada je ta munja nestala, odajom zavlada tišina. Čulo se samo stenjanje ranjenika. Borba je potpuno prestala. I zabrađeni ljudi, i oni u oklopima, samo su zapanjeno stajali.

„U jednome je bio u pravu“, reče Moiraina, spokojno kao da je na nekoj livadi. „Moraš uzeti Kalandor. Nameravao je da te zbog njega ubije i da ga uzme za sebe, ali on je tvoj. Pravo na njega stekao si rođenjem. Daleko bi bolje bilo da više znaš pre no što ti se šaka sklopi oko tog balčaka, ali sada si došao do vrhunca, i više nema vremena za učenje. Uzmi ga, Rande.“

Odjednom je okružiše bičevi crnih munja; ona vrisnu kada je odbaciše u vazduh i kao vreću zavitlaše preko poda, sve dok nije udarila u jedan stub.

Rand pogleda odakle su munje došle. Bila je tu neka dublja senka, blizu vrhu stubova, neko crnilo naspram koga su sve ostale senke bile kao podne. Iz te tmine dva plamena oka uzvratiše mu pogled.

Senka se lagano spusti i pretopi u Ba’alzamona, odevenog u mrtvo crnilo, kao Mirdraal. Ali čak ni to nije bilo tamno kao senke koje su ga grlile. Visio je u vazduhu, dva hvata iznad poda, i šibao Randa besnim pogledom ognjenih očiju. „Dvaput sam ti u ovom životu pružio priliku da me živ služiš.“ Vatra mu zaigra u ustima dok je govorio, a svaka reč buktala je kao lomača. „Dvaput si me odbio, i ranio me. Sada ćeš Gospodara groba služiti u smrti. Umri, Lijuse Terine Rodoubico. Umri, Rande al’Tore. Vreme je da umreš! Uzimam tvoju dušu!“

Ba’alzamon ispruži ruku, a Rand se pridiže i očajnički baci ka Kalandoru, koji se i dalje presijavao i bleštao u vazduhu. Nije znao da li će stići do njega, niti hoće li moći da ga dotakne ako i stigne, ali bio je siguran da mu je to jedini izlaz.

Ba’alzamonov udarac pogodi ga u skoku, zari se u njega, kidajući i mrveći, pokušavajući da mu iščupa deo duše. Rand vrisnu. Osećao se kao prazna vreća, kao da mu je neko izvrnuo iznutrice napolje. Bol u boku, od rane koju je zadobio kod Falmea, bio je skoro dobrodošao podsetnik da je i dalje živ. Šaka mu se grčevito sklopi. Oko Kalandorovog balčaka.

Jedna moć sevnu kroz njega, bujica snažnija no što je mogao da zamisli, iz saidina u mač. Kristalno sečivo bilo je sjajnije čak i od Moiraininog ognja. Nemoguće je bilo gledati ga, nemoguće videti da je to mač. U ruci mu je blistala čista svetlost. Borio se s tokom, rvao s neumoljivom plimom koja je pretila da ga odnese, sve što je on, u mač. Za jedan otkucaj srca, koji je potrajao vekovima, visio je i podrhtavao na ivici da bude pometen kao pesak pred poplavom. Beskrajno sporo uspostavi ravnotežu. I dalje mu je bilo kao da bosonog stoji na brijaču iznad beskrajnog ponora, ali nešto mu je govorilo da je to najbolje čemu može da se nada. Da bi usmerio ovoliko Moći, mora plesati po tom sečivu, kao što je plesao kroz poteze mačevanja.

Okrenu se da se suoči s Ba’alzamonom. Kidanje u njemu prestalo je čim je dotakao Kalandor. Samo je tren prošao, ali činilo se da je trajao čitavu večnost. „Nećeš mi uzeti dušu!“ – povika. „Ovaj put, nameravam da završim s tim jednom zasvagda! I to smesta!“

Ba’alzamon pobeže. Nestadoše i čovek i senka.

Rand je na tren samo namršteno stajao. Osetio je neko – presavijanje – dok je Ba’alzamon odlazio. Uvrtanje, kao da je Ba’alzamon nekako savio ono što jeste. Zanemarivši ljude koji su ga zabezeknuto gledali, zanemarivši Moirainu smlaćenu uz podnožje stuba, Rand posegnu kroz Kalandor i izvrnu stvarnost da načini vrata koja vode nekud drugde. Nije znao kuda, već samo da je Ba’alzamon tuda otišao.

„Sada sam ja lovac“, reče i zakorači kroz njih.

Kameni pod zadrhta pod Egveninim nogama. Čitav Kamen se tresao i odzvanjao. Ona povrati ravnotežu i stade da oslušne. Više se ništa nije čulo, niti se treslo. Šta god da se desilo, bilo je gotovo. Ona požuri dalje. Isprečila joj se gvozdena rešetka s ogromnom bravom. I pre no što stiže do nje ona usmeri Zemlju i kada gurnu rešetke, brava se prelomi.

Brzim korakom prešla je preko odaje iza rešetke, pokušavajući da ne gleda predmete što su visili na zidovima. Bičevi i gvozdena klešta bili su najmanje grozni. Zadrhtavši, širom otvori manju gvozdenu kapiju i uđe u hodnik pun grubih drvenih vrata, osvetljen bakljama od rogoza u gvozdenim držačima. Osećala je veliko olakšanje – koliko zbog toga što je našla ono što je tražila, toliko i jer je za sobom ostavila one stvari. Ali koja ćelija?

Drvena vrata lako su se otvarala. Neka nisu ni bila zaključana, a brave na drugima ne bi izdržale ništa duže od one velike ranije. Ali sve su ćelije bile prazne. Naravno. Niko ne bi sanjao da je ovde. Svaki zatvorenik kome bi pošlo za rukom da dospe u Tel’aran’riod sanjao bi neko lepše mesto.

Na tren je gotovo preplavi očajanje. Želela je da veruje da će nešto postići ako pronađe pravu ćeliju. Ali moglo bi se ispostaviti da je čak i to nemoguće. Prvi hodnik prostirao se u nedogled, i sekao s drugima.

Odjednom vide kako nešto trepnu baš ispred nje. Neka prilika još prozirnija no što je Džoija Bajir bila, ali bila je sigurna da to beše neka žena.

I zaista, žena je sedela na klupi pored vrata jedne ćelije. Ta prilika ponovo zatreperi, i nestade. Nije bilo moguće ne prepoznati taj labuđi vrat i bledo, nevino lice s trepavicama koje su treperile na ivici sna. Amiko Nagojin je tonula u san, snevajući da stražari. I očigledno se pospano igrala jednim od ukradenih ter’angreala. Egvena je to mogla da razume. I ona je s velikim trudom prestala da koristi onaj što je dobila od Verin, makar i na nekoliko dana.

Znala je da je moguće odseći ženu od Istinskog izvora čak i ako je već prigrlila saidar, ali prekinuti već uspostavljeno tkanje mora da je mnogo teže no pregraditi tok pre no što počne. Namestila je šare tkanja, pripremila ih, i ovog puta nit Duha učinila snažnijom, debljom i težom. Bilo je to gušće tkanje oštrine brijača.

Treperava Prijateljica Mraka ponovo se pojavi i Egvena napade tokovima Vazduha i Duha. Nešto kao da se na tren opiralo tkanju Duha, pa ga ona pritisnu svom snagom i ono kliznu u mesto.

Amiko Nagojin zavrišta – jedva čujan zvuk, bled kao i njen lik, a ona skoro da je ličila na senku čak i naspram Džoije Bajir. Ljupko lice Prijateljice Mraka beše iskrivljeno od straha; izgleda da je nešto blebetala, ali njena vika bila je samo šapat koji Egvena nije mogla da razazna.

Zavezavši i namestivši tkanja oko Crne sestre, Egvena posveti pažnju vratima ćelije. Nestrpljivo, pusti Zemlju da nagrne u gvozdenu bravu. Ona se pretvori u crnu prašinu, u maglu koja se izgubi pre no što pade do poda. Sirom je otvorila vrata, ali nije je iznenadilo što je ćelija prazna, izuzev jedne baklje od rogoza.

Ali Amiko je vezana, a vrata su otvorena.

Na tren razmisli šta će dalje. A onda iskorači iz sna...

...i probudi se, s modricama, bolovima i žeđi, oslonjena na zid ćelije, zagledana u čvrsto zamandaljena vrata. Naravno. Ono što se živim stvorenjima tamo dogodi postane stvarnost kada se probude. Ono što sam tamo učinila kamenu, gvožđu ili drvetu nikakvog uticaja nema na stvarni svet.

Ninaeva i Elejna i dalje su klečale kraj nje.

„Ko god da je tamo“, reče Ninaeva, „zavrištao je pre nekoliko trenutaka, ali ništa se drugo nije desilo. Jesi li pronašla neki izlaz?“

„Trebalo bi da sad možemo da izađemo“, kaza Egvena. „Pomozite mi da ustanem, i otarasiću se brave. Amiko nam neće smetati. To je ona vrištala.“

Elejna odmahnu glavom. „Pokušavam da prigrlim saidar još otkad si otišla. Sada je malo drugačije, ali i dalje sam odsečena.“

Egvena u sebi obrazova prazninu, postade ružin pupoljak i otvori se saidaru. Nevidljivi zid još je bio tu. Samo što je sada podrhtavao. U jednom trenutku skoro oseti da je Istinski izvor ispunjava Jednom moći. Skoro. Štit se gubio i nestajao prebrzo da bi išta učinila. Kao da je i dalje bio potpuno čvrst.

Ona pogleda druge dve. „Vezala sam je. Odsekla je. Ona je živo biće, a ne beživotno gvožđe. Mora da je i dalje odsečena.„Nešto se desilo štitu koji je postavljen oko nas“, reče Elejna, „ali Amiko i dalje uspeva da ga drži.“

Egvena klonu uza zid. „Moraću ponovo da pokušam.“

„Imaš li snage?“ – namršti se Elejna. „Da budem otvorena, zvučiš mi još slabije no pre. Ovo te je iscedilo, Egvena.“

„Tamo sam dovoljno jaka.“ Zaista se osećala umornije i slabije, ali to im je bila jedina prilika, koliko je mogla da vidi. To im je i rekla, a po njihovim licima vide da se slažu s njom, ma koliko nevoljno.

„Možeš li tako brzo ponovo da zaspiš?“ – naposletku upita Ninaeva.

„Pevaj mi.“ Egveni pođe za rukom da se nasmeši. „Kao kad sam bila mala. Molim te?“ Uhvativši Ninaevu za ruku, drugom čvrsto steže kameni prsten i sklopi oči pokušavajući da zaspi uz tihu pesmu bez reči.

Široke gvozdene rešetke bile su otvorene, a soba iza njih potpuno prazna, ali Met ipak uđe s oprezom. Sandar je i dalje bio u hodniku, pokušavajući da gleda odjednom na obe strane, siguran da će se svakog časa pojaviti neki Visoki lord, ili stotinak Branitelja.

U sobi nije bilo ljudi – sudeći po započetim obrocima na dugom stolu, otišli su u žurbi, svakako zbog bitke koja se gore vodila – a sudeći po stvarima na zidovima, bilo mu je drago što ih nije sreo. Bilo je tu bičeva različitih debljina i dužina, s različitim brojem krakova. Bilo je klešta, stega i okova. Stvari nalik na metalne čizme, rukavice i kalpake, s velikim zavrtnjima koji su ih stezali. Bilo je tu i nekih stvari za koje uopšte nije mogao ni da pretpostavi čemu služe. Da jeste sreo ljude koji su to koristili, pobrinuo bi se da budu mrtvi pre no što bi otišao.

„Sandare!“ – prosikta. „Hoćeš li čitave krvave noći da stojiš tu!“ Požurio je do unutrašnjih vrata – isto od rešetaka kao i spoljašnja što su bila, samo manjih – i ne čekajući odgovor ušao kroz njih.

Celom dužinom hodnika iza njih bila su gruba drvena vrata, a osvetljavale su ga iste baklje od rogoza kao i sobu iza njega. Dvadesetak koraka pred njim sedela je kraj jednih vrata neka žena, leđima oslonjena na zid i neobično ukočena. Kada se začu zvuk Metovih čizama po kamenu, polako je okrenula glavu ka njemu. Zgodna devojka. Pitao se zašto je samo glavu okrenula, pa i to kao da upola spava.

Da li je zatvorenica? U hodniku? Ali niko s takvim licem ne bi mogao da koristi stvari s onih zidova. Zaista je delovala gotovo usnulo, s tek delimično otvorenim očima. A patnja na njenom ljupkom licu govorila je da je sigurno žrtva, a ne mučitelj.

„Stani!“ – viknu Sandar iza njega. „Ona je Aes Sedai! Bila je među onima što su zarobile žene koje tražiš!“

Met se ukopa u mestu i zapanjeno je pogleda. Seti se Moiraine kako oko sebe baca ognjene lopte. Zapita se da li bi štapom mogao da odbije vatrenu kuglu. Zapita se da li bi ga sreća dovoljno služila da pobegne od Aes Sedai.

„Pomozi mi“, slabašno reče ona. Oči su joj i dalje bile poluusnule, ali molila je kao da je potpuno budna. „Pomozi mi. Molim te!“

Met trepnu. I dalje se nije ni mrdnula ispod ramena. Oprezno joj se približi i mahnu Sandaru da prekine da mu ječi kako je ona Aes Sedai. Okretala je glavu da bi ga pratila pogledom. Samo to.

Za pojasom joj je visio veliki gvozdeni prsten s ključevima. Na tren je oklevao. Aes Sedai, reče Sandar. Zašto se ne mrda? Duboko udahnuvši, pažljivo uze prsten, kao da vuku vadi meso iz čeljusti. Ona zakoluta očima ka vratima pored sebe i izusti zvuk kao mačka koja je upravo videla da je u sobu upao ogroman pas, a nikakvog izlaza nema.

Ništa nije shvatao, ali sve dok ne pokuša da ga spreči da otvori ta vrata, nije ga briga što sedi tu kao strašilo. Mada, počeo je da se pita da li je s druge strane nešto čega bi se valjalo plašiti. Ako je ona jedna od žena koje su uhvatile Egvenu i ostale, trebalo bi da njih čuva. Iz očiju su joj tekle suze. Samo što izgleda kao da je unutra krvavi Polutan. Ali imao je samo jedan način da sazna. Naslonivši štap o zid otključa bravu i širom otvori vrata, spreman da beži, ako zatreba.

Ninaeva i Elejna klečale su na podu, a Egvena izgleda spavala između njih dve. Zapanjeno udahnu kad ugleda Egvenino natečeno lice i promeni mišljenje o njenom spavanju. Druge dve se okrenuše ka njemu kada je otvorio vrata – bile su izubijane skoro kao Egvena; Vatra me spalila! Vatra me spalila! – pogledaše ga i zapanjeno zinuše.

„Metrime Kautone“, zaprepašćeno kaza Ninaeva. „Tako ti Svetlosti, šta ti tražiš ovde?“

„Došao sam da vas krvavo izbavim“, odgovori on. „Oganj me sagoreo ako sam očekivao da ćeš me dočekati kao da sam došao da kradem pite. Kasnije mi ispričajte zašto izgledate kao da ste se tukle s medvedima, ako želite. Ako Egvena ne može da hoda, ja ću je poneti. Aijeli su preplavili Kamen. Ili oni kolju krvave Branitelje, ili krvavi Branitelji kolju njih, ali kako god bilo, najbolje da se mi izvučemo odavde dok krvavo možemo. Ako možemo!“

„Pazi šta pričaš“, reče mu Ninaeva, a Elejna mu uputi prekoran pogled kojim se žene tako dobro služe, ali obe tek s pola srca, i počeše da tresu Egvenu, kao da nije modra od glave do pete.

Egvena zatrepta i zastenja. „Zašto ste me probudile? Moram da shvatim. Ako olabavim stege kojima je vezana, probudiće se i više je neću uhvatiti. Ali ako ih ne olabavim, ne može potpuno da zaspi i...“ Na to ugleda Meta i razrogači oči. „Metrime Kautone, tako ti Svetlosti, šta titražiš ovde?“

„Ti joj ispričaj“, reče on Ninaevi. „Ja sam suviše zauzet pokušajem da vas izbavim da bih pazio šta pri...“ Sve tri su se zagledale iza njega kao da bi volele da u rukama imaju noževe.

On se munjevito okrete, ali vide samo Džuilina Sandara, koji je izgledao kao da je progutao trulu šljivu.

„Imaju razloga“, reče on Metu. „Iz... izdao sam ih. Ali morao sam.“ To je bilo upućeno ženama. „Ona s mnoštvom pletenica boje meda mi se obratila, i ja... morao sam to da uradim.“ Jedan dugi trenutak njih tri nastaviše da ga streljaju očiriia.

„Lijandrin zna pogane stvari, gazda Sandare“, naposletku reče Ninaeva. „Možda i nisi toliko kriv. Kasnije ćemo raspodeliti krivicu.“

„Ako je sada sve jasno“, kaza Met, „možemo li da idemo?“ Njemu je bilo jasno kao mrkla noč, ali ga je više zanimalo da konačno pođe.

Tri žene zašepaše za njim u hodnik, ali stadoše oko žene na klupi. Ona zakoluta očima i stade da cvili. „Molim vas. Vratiču se Svetlosti. Kunem se da ću vam se pokoravati. Zakleću se sa Štapom zakletvi u rukama. Molim vas, nemojte...“

Met poskoči u mestu kad Ninaeva odjednom zamahnu pesnicom i potpuno je obori s klupe. Samo je tu ležala, očiju konačno potpuno sklopljenih. Ali čak i na podu, i dalje je bila u potpuno istom položaju kao na klupi.

„Nema ga više“, uzbuđeno reče Elejna.

Egvena izvadi nešto iz torbice onesvešćene žene i spusti u svoju. Met ne vide šta. „Da. Osećaj je divan. Nešto se promenilo kada si je udarila, Ninaeva. Ne znam šta, ali sam osetila promenu.“

Elejna klimnu. „I ja.“

„Volela bih ja nju u potpunosti da promenim“, zlokobno kaza Ninaeva. Uhvati obema rukama Egvenu za glavu; Egveni stade dah i prope se na prste. Kada Ninaeva skide ruke s nje i stavi ih na Elejnu, Egveninih modrica više nije bilo. Elejnine nestadoše jednako brzo.

„Krv i krvavi pepeo!“ – prosikta Met. „Zašto si tako udarila ženu koja je tu samo sedela? Mislim da nije mogla ni da mrdne!“ Sve tri ga pogledaše, i on se zagrcnu kada se vazduh odjednom zgusnu oko njega. Poleteo je uvis, sve dok mu čizme nisu bile dobar korak iznad poda. Oh, vatre mu, Moć! Ja se plašio da će Aes Sedai okrenuti krvavu Moć protiv mene, a doživeo sam to od krvavih žena koje izbavljam! Oganj me sagoreo!

„Ti ništa ne shvataš, Metrime Kautone“, napeto kaza Egvena.

„Dok ne shvatiš“, još napetije reče Ninaeva, „bolje bi ti bilo da držiš jezik za zubima.“

Elejna se zadovolji da mu uputi pogled koji ga podseti na njegovu majku sa šibom.

Iz nekog razloga, uhvati se kako im upućuje isti osmeh zbog koga je njegova majka toliko puta tražila šibe. Vatra me spalila, ako mogu ovo, kako su ih uopšte bacili u tu ćeliju! „Shvatam ja da sam vas izvukao iz nečega odakle niste mogle same da se izbavite, a zahvalne ste mi na tome koliko krvavi čovek iz Tarenske Skele, i to sa zuboboljom!“

„U pravu si“, reče Ninaeva, a čizme mu odjednom tresnuše o pod tako snažno da su ga zubi zaboleli. Ali ponovo je bio slobodan. „Ma koliko me bolelo da priznam, Mete, u pravu si.“

Bio je na iskušenju da joj odgovori nešto zajedljivo, ali u njenom glasu i ovako jedva da je bilo izvinjenja. „Možemo li sada da idemo? Pošto se vodi bitka, Sandar misli da vas možemo izvesti kroz jednu kapijicu blizu reke.“

„Ja još ne idem, Mete“, odgovori Ninaeva.

„Ja nameravam da pronađem Lijandrin i da je oderem“, reče Egvena, kao da to doslovno misli.

„A ja samo želim“, reče Elejna, „da udaram Džoiju Bajir dok ne zacvili, ali zadovoljiču se bilo kojom.“

„Jeste li vas tri gluve?“ – prodra se on. „Vodi se bitka! Došao sam da vas izbavim, i nameravam da vas izbavim.“ Egvena ga u prolazu potapša po obrazu, kao i Elejna. Ninaeva samo frknu. Zijao je za njima razjapljenih usta. „A što ti ćutiš?“ – prodra se na hvatača lopova.

„Video sam kako si ti prošao“, jednostavno odvrati Sandar. „Nisam valjda blesav.“

„Pa, ja ne ostajem usred bitke!“ – viknu Met za ženama. Upravo su prolazile kroz malu rešetku. „Odlazim, čujete li?“ Nisu se ni osvrnule. Verovatno će tamo izgubiti glave! Neko će ih probosti mačem dok ne gledaju! Zarežavši, prebaci štap preko ramena i pojuri za njima. „Zar ćeš samo da stojiš?“ –viknu hvataču lopova. „Nisam došao dovde da bi mi sada poginule!“

Sandar ga sustiže u sobi s bičevima. Tri žene već su otišle, ali Met je imao neki osećaj da će ih lako pronaći. Samo traži ljude kako krvavo vise u vazduhu! Krvave žene! Potrča.

Perin je sumorno hodao niz hodnike Kamena, tražeći Failu. Već ju je triput spasao – drugi put iz gvozdenog kaveza sličnog onome s Aijelom u Remenu, a treći put iz čeličnog kovčega s izrezbarenim sokolom. Oba puta samo se stopila s vazduhom pošto mu je izgovorila ime. Skakač je trčkarao kraj njega, njuškajući vazduh. Ma koliko Perinovo čulo njuha bilo izoštreno, vučje je bilo bolje. Skakač ih je odveo do kovčega.

Perin se zapita da li će je ikada zaista osloboditi. Već duže vreme od nje nije bilo ni traga. Hodnici Kamena bili su potpuno pusti. Svetiljke su gorele, tapiserije i oružje visili po zidovima, ali ništa se nije micalo, sem njega i Skakača. Samo što mislim da je ono Rand. Samo je krajičkom oka ugledao nekog čoveka kako trči kao da nekoga juri. Ne može biti on. Ne može biti, ali mislim da jeste.

Skakač iznenada ubrza korak, pošavši ka još jednim visokim vratima, ovaj put okovanim u bronzu. Perin pokuša da uskladi korak s njim, spotače se i pade na kolena. Da se nije dočekao na ispruženu ruku, pao bi na lice. Preplavi ga slabost, kao da su mu se mišići pretvorili u vodu. Čak i pošto je taj osećaj prestao, bio je malo slabiji no inače. Morao je da se potrudi da bi ustao. Skakač se okrete i pogleda ga.

Suviše si snažno ovde, Mladi Biče. Telo slabi. Nije ti dovoljno stalo da bi ga zadržao. Uskoro će i telo i san zajedno umreti.

„Pronađi je“, reče Perin. „To je sve što tražim. Pronađi Failu.“

Žute oči susretoše žute oči. Vuk se okrete i priđe vratima. Ovuda, Mladi Biče.

Perin priđe vratima i gurnu. Nisu se ni makla. Kao da se uopšte nisu mogla otvoriti. Nije bilo brave, niti zvekira. Metal je bio izrezbaren sićušnim šarama, tako majušnim da ih skoro nije video. Sokoli. Na hiljade sićušnih sokolova.

Mora biti tu. Mislim da neću još dugo izdržati. Gromoglasno viknu i čekićem udari bronzu. Vrata zazvoniše kao ogromni gong. Ponovo udari, i zvonjava posta još dublja. Nakon trećeg udarca bronzana vrata se smrskaše kao staklo.

Unutra, stotinu koraka od razvaljenih vrata, jedan soko okovima vezan za stalak bio je okružen svetlošću. Ostatak ogromne odaje bio je u mraku. Čulo se tiho šuškanje, kao lepet stotina krila.

Čim je koraknuo u sobu, iz tmine izlete soko, zagrebavši mu u prolazu lice kandžama. On rukom zakloni oči – kandže mu se zariše u podlakticu – i zatetura se prema stalku. Ponovo i ponovo ptice su ga napadale, sokoli ga parali kandžama, ali on se teturao dalje dok mu je krv tekla niz ramena i ruke, a jedna ruka mu je štitila oči uprte ka sokolu na stalku. Izgubio je čekić; nije znao gde, ali ako se vrati da ga potraži, znao je da će poginuti pre no što ga nađe.

Kada stiže do stalka, okrutne kandže baciše ga na kolena. Ispod ruke pogleda ka sokolici na stalku, a ona mu uzvrati pogled tamnim očima. Lanac na njenoj nozi bio je prikačen za stalak sićušnim katancem u obliku ježa. Zgrabi ga obema rukama ne mareći za ostale sokolove, koji su se sada pretvorili u vihor kandži oko njega, i poslednjim ostacima snage pokida ga nadvoje. Bol i sokolovi donese mu tamu.

Otvori oči i oseti užasan bol, kao da mu je hiljadu noževa zaseklo lice, ramena i ruke. Nije bilo bitno. Faila je klečala nad njim, a te tamne kose oči brižno su ga gledale. Brisala mu je lice nekom tkaninom već natopljenom krvlju.

„Jadni moj Perine“, tiho mu reče. „Jadni moj kovaču. Mnogo si povređen.“

Po cenu još jačeg bola, on okrete glavu. Bio je u sobi za ručavanje u Zvezdi, a blizu stola ležala je prepolovljena drvena figurica ježa. „Faila“, prošapta joj. „Sokolice moja.“

Rand je i dalje bio u Srcu Kamena, samo što je bilo drugačije. Ovde nije bilo sukobljenih ljudi, nije bilo leševa. Nikog osim njega. Odjednom Kamenom prolete zvuk nekog velikog gonga, pa ponovo. I samo kamenje pod njegovim nogama stade da odzvanja. Po treći put začu se zvonjava, ali naglo umuče, kao da se gong skrhao. Sve se umiri.

Gde je ovo?, zapita se. A što je još hitnije, gde je Ba’alzamon?

Kao u odgovor, iz senki među stubovima bleštavo koplje poput onog što ga je Moiraina stvorila sevnu mu ka grudima. Nagonski izvi mač; nagon ga takođe natera da u Kalandor saspe tokove saidina, poplavu Moći od koje mač zasja snažnije čak i od blistave munje koja je jurila ka njemu. Nije bio siguran da će preživeti. Ta struja će ga sigurno proždrati.

Svetlosno koplje zari se u sečivo Kalandora, i rascepi nadvoje. Osetio je kako mu kaput gori od blizine tog kobnog sjaja, kako se vuna pali. Iza njega dva kraka zaleđene vatre, tečnog svetla, zariše se u ogromne stubove od crvenog kamena; kamen presta da postoji, a svetlosna koplja nastaviše kroz druge stubove, kidajući i njih kao niti. Srce Kamena zatutnja kada stubovi popadaše i razmrskaše se, podigavši oblake prašine i krhotina. Ali ono što je ta svetlost dotakla jednostavno više nije postojalo.

Iz senki se začu urlik besa, i sjajno koplje čiste vreline nestade.

Rand zamahnu Kalandorom kao da nečemu pred sobom zadaje udarac. Bela svetlost što je zračila iz sečiva suknu napred i raseče stubove iza kojih se čuo urlik. Kamen se razdvoji kao svila. Presečeni stub zadrhta, deo se otkači i pade s tavanice, razbivši se u ogromno komade kad je tresnuo o pod. Pošto tutnjava minu, Rand začu zvuk čizama na kamenu. Kako beže.

Pojurio je za Ba’alzamonom, s Kalandorom spremnim u rukama.

Visoki luk koji je vodio iz Srca pao je u času u kom stiže do njega. Čitav zid je padao u oblacima stenja i prašine, kao da hoće da ga zatrpa, ali on baci Moć o njega, i sve se pretvori u prašinu koja je lebdela u vazduhu. Potrča dalje. Nije bio siguran šta je uradio, niti kako, ali nije imao vremena da o tome razmišlja. Jurio je za odjekom Ba’alzamonovih koraka niz hodnike Kamena.

Kao grom iz vedra neba pojaviše se Mirdraali i Troloci, na stotine ogromnih zverskih prilika i bezokih lica iskrivljenih od besa i želje da ubiju. Hodnik i ispred i iza njega potpuno su zakrčili srpoliki mačevi i sečiva od smrtonosnog crnog čelika, koji su tražili njegovu krv. Ne znajući kako, pretvori ih u paru koja se razdvoji pred njim i nestade. Vazduh oko njega odjednom se pretvori u gar koji mu zapuši nozdrve i zaustavi dah, ali on ga ponovo preobrati u svež vazduh, hladnu izmaglicu. Pod nogama mu se pod pretvori u oganj i vatra suknu sa zidova i tavanice, gnevni plamen što je tapiserije i tepihe, stolove i kovčege sagarao u pepeo, a ukrase i svetiljke pred sobom pretapao u usijane zlatne gromuljice. On ugasi vatre, i očvrsnu ih u crveni sloj preko kamena.

Kamenje oko njega skoro se pretvori u maglu; i sam Kamen postade bledunjav. Stvarnost zadrhta; osećao je kako se para, osećao je kako se i on sam para. Neko ga je gurao odatle, u neko drugo mesto gde ništa ne postoji. Kalandor blesnu kao sunce. Mislio je da će se istopiti. Mislio je da će se i sam istopiti od navale Jedne moći kroz sebe, navale koju je nekako usmerio da zapečati rupu što se oko njega stvorila, da zadrži sebe u postojanju. Zidovi Kamena ponovo očvrsnuše.

Nije mogao ni da zamisli šta je to uradio. Jedna moć besnela je u njemu toliko da se skoro izgubio, da skoro nije znao ko je, da je njegova ličnost skoro prestala da postoji. Dragocena ravnoteža skoro ga je napustila. Bio je na ivici beskrajnog pada, na ivici da ga uništi Moć koja je kroz njega kuljala u mač. Samo je u plesu duž oštrice brijača bila nesigurna bezbednost. Kalandor mu je sijao u ruci kao da drži sunce. Negde duboko u njemu, treperava kao sveća u oluji, bila je sigurnost da s Kalandorom u ruci može sve. Sve.

Jurio je beskrajnim hodnicima plešući po oštrici brijača, tražeći onog što bi da ga ubije, onog koga sam mora ubiti. Ovaj put ne sme biti drugog završetka. Ovaj put jedan od njih mora umreti. Bilo je jasno da je i Ba’alzamon toga svestan. Stalno je bežao, stalno se držao van vidika, tako da se Rand oslanjao samo na zvuke trčanja. Ali čak i u bekstvu polazilo mu je za rukom da ovaj Kamen Tira koji nije bio Kamen Tira okrene protiv Randa, a Rand je uzvraćao udarac oslanjajući se na nagon, pretpostavke i sreću. Borio se i jurio niz tu oštricu noža u savršenoj ravnoteži s Moći, alatkom i oružjem koje će ga potpuno proždrati ako se spotakne.

Hodnike u potpunosti ispuni voda, gusta i crna kao sa dna mora, zagrcnuvši ga. Ponovo je, ne znajući kako, pretvori u vazduh, pa nastavi. Vazduh ga odjednom sa svih strana pritisnu kao planina. U trenu pre no što beše smrvljen odabra plime iz poplave Moći koja je divljala kroz njega – nije znao ni kako, ni koje, ni zašto; bilo je prebrzo za razmišljanje – i pritisak nestade. Pojuri za Ba’alzamonom, a vazduh se odjednom pretvori u čvrstu stenu, rastopljen kamen, a onda u potpuno ništavilo koje mu ispuni pluća. Tle pod nogama vuklo ga je kao da mu je svaka funta tela hiljadu puta otežala, a onda sva težina nestade, tako da se on prevrnu u vazduhu. Nevidljive čeljusti pokušaše da mu otrgnu um iz tela, da mu iščupaju dušu. On prođe kroz sve zamke i nastavi; šta god da je Ba’alzamon izopačio da ga uništi, on je bez razmišljanja ispravljao. Nekako nejasno bio je svestan da samo vraća sve u prirodnu ravnotežu, nagoni u red svojim plesom niz nemoguće tanku crtu koja je razdvajala postojanje i ništavilo, ali svest o tome bila je veoma udaljena. Sav je bio usredsređen na poteru, lov i smrt kojom se lov mora okončati.

A onda se ponovo našao u Srcu Kamena, hodajući kroz krezubi procep koji je nekada bio zid. Neki stubovi visili su s tavanice poput slomljenih zuba. Ba’alzamon ustuknu od njega, dok su mu oči gorele, a senke ga milovale. Crne linije, nalik na čelične žice, kao da su vodile od Ba’alzamona u tamu oko njega, i gubile se u nezamislivim daljinama i visinama u tom crnilu.

„Neću da budem osujećen!“ – viknu Ba’alzamon. Usta mu behu buktinja, a krik je ječao među stubovima. „Ja ne mogu biti pobeđen! Pomozi mi!“ Nešto od tame koja ga je skrivala zaplovi mu u šake i pretvori se u loptu tako crnu da je počela da upija čak i svetlost Kalandora. Plamen u njegovim očima pobednički se razbukta.

„Ti si uništen!“ – viknu Rand. Kalandor mu sevnu u rukama. Njegovo svetio razbi tamu i pokida čeličnocrne linije oko Ba’alzamona. I Ba’alzamona prožeše grčevi. Kao da ga je bilo dvojica, činilo se da se istovremeno smanjuje i raste. „Raščinjen si!“ Rand zari sjajno sečivo Ba’alzamonu u grudi.

Ba’alzamon vrisnu, oganj njegovog lica divlje se razbukta. „Budalo!“ zaurla. „Veliki gospodar Mraka ne može biti pobeđen!“

Rand izvuče sečivo Kalandora iz Ba’alzamonovog tela kada on poče da pada, a senka oko njega da nestaje.

I odjednom Rand se nađe u onom drugom Srcu Kamena, okruženom neoštećenim stubovima, punom ljudi koji su se borili i umirali, s crnim velovima i u oklopima. Moiraina je i dalje ležala u podnožju jednog velikog stuba od crvenog kamena. A pred Randovim nogama ležalo je telo s nagorelom rupom u grudima. Možda je nekada bio zgodan sredovečan čovek, samo što je umesto očnih duplji i usta imao jame iz kojih se dizao gust crni dim.

Uspelo mi je, pomisli. Ubio sam Ba’alzamona, ubio Šai’tana! Dobio sam Poslednju bitku! Svetlosti, ja JESAM Ponovorođeni Zmaj! Slomitelj naroda, Slomitelj sveta. Ne! Ja ću OKONČATI slamanje, okončati ubijanje! NATERAĆU sve to da se okonča!

Diže Kalandor visoko iznad glave. Srebrna munja sunu iz sečiva i liznu ogromnu kupolu nad njim. „Dosta!“ – viknu. Borba stade; ljudi ga u čudu pogledaše, preko crnih velova, ispod okruglih kalpaka. „Ja sam Rand al’Tor!“ – viknu tako da mu se glas pronese odajom. „Ja sam Ponovorođeni Zmaj!“ Kalandor mu blesnu u rukama.

Jedan po jedan, ljudi s velovima i s kalpacima padoše na kolena pred njim, i povikaše: „Zmaj je Ponovo rođen! Zmaj je Ponovo rođen!“