Ponovorođeni Zmaj

33 U Tkanju

Perin se iz sedla namršti na pljosnati kamen napola skriven korovom pored puta. Moiraina mu je pre dva dana rekla kako je taj put od nabijene zemlje, sada kada su se bližili reci Maneterendrel i granici Lugarda već poznat kao Lugardski put, nekada davno bio popločan. Delići kaldrme i dalje su se povremeno videli na površini. Ovaj je bio nekako čudno označen.

Da su psi u stanju da ostavljaju otiske na kamenu, rekao bi kako je to trag nekog velikog kera. Na tlu nije video pseće tragove, ni u mekoj prašini na ivici puta, niti je osećao pseći miris. Samo slabašan trag u vazduhu nečega što je gorelo, skoro kao miris sumpora posle vatrometa. Pred njima se pružala varoš, na mestu gde je put prilazio reci; možda su se neka deca iskrala sa stvarčicama Iluminatora.

Daleko je to za decu. Ali video je imanja. Mogla bi to biti deca s imanja. Šta god da je, nikakve veze nema s onim tragom. Konji ne lete, a psi ne ostavljaju otiske u kamenu. Toliko sam umoran da razmišljam o svakakvim glupostima.

Zevajući, mamuznu Koraka i konj pojuri u galop za ostalima. Moiraina im je po odlasku iz Džare nametnula brz korak. Nikoga ni na tren nije čekala. Kada se Aes Sedai na nešto odluči, neumoljiva je kao hladno kovano gvožđe. Loijal je digao ruke od čitanja na konju pre šest dana, kad je podigao pogled s knjige i otkrio da su svi ostali milju daleko i već zamiču preko sledećeg brda.

Perin uspori Koraka pored Ogijerovog krupnog konja, a iza Moirainine bele kobile, i ponovo zevnu. Lan je bio negde pred njima, u izvidnici. Po suncu iza njih videlo se da je do mraka ostao možda još sat, ali Zaštitnik im je rekao da će do varoši zvane Remen, na obali Maneterendrel, stići pre toga. Perin nije bio siguran da želi da vidi šta ih tamo čeka. Nije znao šta bi to moglo biti, ali od Džare je postao oprezan.

„Ne shvatam zašto ne možeš da spavaš“, kaza mu Loijal. „Ja sam toliko umoran kada nam konačno dozvoli da stanemo, da zaspim na nogama.“

Perin samo odmahnu glavom. Nije mogao da objasni Loijalu zašto ne sme čvrsto da spava, da čak i u polusnu ružno sanja. Kao onda Egvenu i Skakača. Pa, nije ni čudo što je sanjam. Svetlosti, pitam se kako je. Do sada je sigurno na bezbednom, u Kuli, i uči da bude Aes Sedai. Verin će se postarati za nju i Meta. Nije mislio da i o Ninaevi neko treba da se stara; po njegovom mišljenju, drugi moraju da se staraju o sebi kada je Ninaeva u blizini.

O Skakaču nije želeo da razmišlja. Uspevao je da ne pušta žive vukove u svoju glavu, mada se zbog toga osećao kao da je izudaran na nakovnju; nije želeo ni da pomišlja kako bi mrtvi vuk mogao da mu se ušunja u svest. Prenu se i otvori oči. Čak ni Skakač.

Nije samo zbog košmara loše spavao. Otkrili su i druge tragove Randovog prolaska. Između Džare i reke Eldar Perin nije mogao da primeti nijedan, ali kada su kamenim mostom koji se pružao od jedne pedeset stopa visoke litice do druge prešli preko reke, za sobom su ostavili varoš zvanu Sidon u pepelu. Sve zgrade do jedne bile su spaljene. Samo je nekoliko kamenih zidova i odžaka stajalo među ruševinama.

Namučeni varošani rekli su im da je požar buknuo tako što je u jednom ambaru pao fenjer, a onda se vatra rasplamsala i sve je pošlo po zlu. Polovina vedara koja su našli bilo je probušeno. Svaki zapaljeni zid pao je upolje umesto unutra, tako da su se i susedne kuće palile. Zapaljene grede s gostionice nekako su se smandrljale sve do glavnog bunara na trgu, tako da nije mogla da se vadi voda za gašenje, a kuće su se urušile preko ostala tri bunara. Čak se i vetar komešao, menjajući pravac požaru.

Nije bilo potrebe da pita Moirainu je li Randovo prisustvo i to izazvalo; njeno lice poput hladnog gvožđa bilo je više no dovoljan odgovor. Sara se oblikovala oko Randa, a izgledi divljali.

Posle Sidona projahali su kroz četiri varošice gde im je samo Lanovo umeće praćenja tragova govorilo da je Rand i dalje pred njima. Sada je išao peške, i to već neko vreme. Konja su mu, mrtvog, pronašli posle Džare. Izgledalo je da su ga napali vukovi ili divlji psi. Perinu je tada bilo teško da ne posegne ka vukovima, pogotovu kada je Moiraina podigla smrknuti pogled s konja ka njemu. Srećom, Lan je pronašao otiske Randovih čizama kako beže od uginule životinje. Na jednoj peti bila je trouglasta posekotina od kamena, tako da su mu otisci bili jasni. Ali, peške ili na konju, bio je u prednosti u odnosu na njih.

Posle svega toga, međutim, došlo je mestašce po imenu Vilar, koje je slavilo. Seoski izvor ponovo je imao vode, pošto su punu godinu dovlačili vodu s jednog potoka milju daleko od sela. Svi pokušaji da se iskopa bunar ostali su bezuspešni, a polovina stanovništva se odselila. Vilar ipak neće zamreti.

Nakon tri nedirnuta sela, naišli su u istom danu na Samahu, gde su prethodne noći svi gradski bunari odjednom presušili, a ljudi počeli da mrmljaju o Mračnome; zatim Talan, gde su sve stare svađe u selu prethodnog jutra ponovo izbile, kao prepunjen nužnik, i trebalo je da se dogode tri ubistva pa da se svi prizovu pameti; i, naposletku, Fajal, gde se činilo da su ovog proleća usevi najgori otkako se pamti, ali je gradonačelnik kopajući novi nužnik iza kuće pronašao trulu kožnu vreću punu zlatnika, tako da niko neće gladovati. Niko u Fajalu nije prepoznao debele novčiće, sa ženskim licem na jednoj strani i orlom na drugoj. Moiraina je rekla da su iskovani u Maneterenu.

Kada su jedne noći sedeli oko logorske vatre, Perin je konačno upita o tome. „Nakon Džare, mislio sam... Svi su bili tako srećni zbog onih venčanja. Čak su i Beli plaštovi samo ispali budale. Fajal je bio u redu – Rand nikakve veze s usevima nije mogao imati; bili su loši i pre no što je došao, a ono zlato svakako im je bilo potrebno – ali ovo ostalo... Požar u onoj varoši, presahli bunari... To je zlo, Moiraina. Ne mogu poverovati da je Rand zao. Možda se to Sara oblikuje oko njega, ali kako Sara može biti zla? To nema smisla, a stvari moraju imati smisla. Ako napraviš alatku bez smisla, to je protraćen metal. Sara ne bi trebalo da traći.“

Lan mu uputi jedak pogled, i nestade u tami da obiđe logor. Loijal se već ispružio i pokrio ćebadima, ali diže glavu da čuje odgovor i načulji uši.

Moiraina je neko vreme ćutala i grejala ruke. Naposletku mu odgovori, zagledana u plamenove. „Tvorac je dobar, Perine. Otac laži je zao. Sara Doba, sama Čipka Doba nije ni jedno ni drugo. Sara je ono što jeste. Točak vremena sve živote i sve postupke tka u Saru. Jednobojna šara nije nikakva šara. Za Saru Doba dobro i zlo su potka i osnova.“

Čak i sada, tri dana kasnije, dok je jahao po vrelom popodnevnom suncu, Perin se sledi kada se priseti tih reči. Želeo je da veruje kako je Sara dobra. Želeo je da veruje kako ljudi koji čine zlo rade protiv Sare, da je kidaju. Za njega je Sara bila skladna i zamršena tvorevina majstora kovača. To što je lim, i još gore od toga, bio pomešan s dobrim čelikom bila je hladna pomisao.

„Mene je briga“, tiho promrmlja. „Svetlosti, zaista me je briga.“ Moiraina ga pogleda, i on ućuta. Nije bio siguran za šta je Aes Sedai marila, sem za Randa.

Nekoliko trenutaka kasnije Lan se pojavi pred njima i zauzda svog bojnog konja pored Moirainine kobile. „Remen je odmah preko sledećeg brda“, reče. „Izgleda da su u poslednjih dan ili dva doživeli nekoliko burnih događaja.“

Loijal tržnu ušima. „Rand?“

Zaštitnik odmahnu glavom. „Ne znam. Možda Moiraina može da kaže kada bude videla.“ Aes Sedai ga upitno pogleda, a onda brže potera belu kobilu.

S vrha brda videše Remen kako se pruža uz reku ispod njih. Maneterendrel je na tom mestu bila više od pola milje široka, a mosta na njoj nije bilo, mada su dve krcate skele nalik na splavove milele preko reke gonjene dugim veslima, a jedna skoro prazna vraćala se nazad. Još tri skele delile su duge kamene dokove s desetak barki rečnih trgovaca. Neke su imale jedan, a neke dva jarbola. Nekoliko zdepastih skladišta od sivog kamena razdvajalo je dokove od same varoši. Izgledalo je kao da je i većina zgrada u varoši takođe od kamena, mada su crepovi bili svih mogućih boja, od žute preko crvene do purpurne, a ulice su krivudale oko glavnog trga.

Pre no što pojahaše nizbrdo Moiraina povuče kukuljicu plašta preko glave da sakrije lice .

Kao i obično, ljudi na ulicama piljili su u Loijala, samo što je ovog puta Perin čuo zapanjeno mrmljanje: „Ogijer!“. Loijal je jahao pravo kako već odavno nije, i uši su mu stajale pravo, a široka mu je usta izvijao osmeh. Očigledno je pokušavao da ne pokaže kako mu je drago, ali ličio je na mačku kojoj češkaju uši.

Remen je Perinu ličio na prosečnu varoš – bio je pun mirisa ljudi i ljudskih stvari; naravno, uz snažan miris reke – i pitao se na šta je to Lan mislio, kada mu se odjednom dlačice na vratu nakostrešiše i on namirisa nešto – pogrešno. Tek što ga je osetio, to nestade. Kao da je konjska dlaka pala na užareno ugljevlje. Ali sećao se tog mirisa. Isto je osetio u Džari, i isto tako je nestalo. Nije to bio Izopačeni, niti Nerođeni – Trolok, nek sam spaljen, ne Izopačeni! Ne Nerođeni! Mirdraal, Sen, Polutan, Polučovek, sve samo ne Nerođeni! – ni Trolok, ni Sen, ali podjednako oštar miris, podjednako pogan. Svejedno, šta god da je odavalo taj miris, izgleda da nije ostavilo trajnog traga.

Ujahaše na gradski trg. Tačno po sredini, jedan od velikih blokova kojima je trg bio popločan beše iščupan da bi bila podignuta vešala. Iz zemlje se dizao jedan jedini debeli stub s poprečnom gredom o koju je bio okačen gvozdeni kavez četiri koraka visok. U kavezu je skupljenih kolena sedeo visok čovek odeven u sivo i smeđe. Ni za kakav drugi položaj nije imao mesta. Tri dečačića gađala su ga kamenjem. Čovek je gledao pravo pred sebe. Nije se trzao čak ni kada bi kamen prošao između rešetaka. Niz lice su mu curili potočići krvi. Meštani u prolazu nisu obraćali pažnju na dečake ništa više no čovek u kavezu. Mada su svi do jednog pogledali kavez, većina s odobravanjem, a poneki i sa strahom.

Moiraina izusti neki zvuk koji je verovatno iskazivao gađenje.

„Ima još“, kaza Lan. „Hajde. Već sam nas prijavio u gostionici. Mislim da će vam biti zanimljivo.“

Dok je jahao za Lanom i Moirainom, Perin se preko ramena osvrnu ka čoveku u kavezu. Nešto mu je u vezi s njim bilo poznato, ali nije mogao da odredi šta.

„Ne bi trebalo to da rade.“ Loijalovo tutnjanje napola je zvučalo kao rezanje. „Mislim na decu. Odrasli bi trebalo da ih spreče.“

„Trebalo bi“, složi se Perin, ali jedva da je obraćao pažnju. Zašto mi je tako poznat?

Tabla nad vratima gostionice do koje ih je Lan doveo, bliže reci, nosila je natpis Putnikova kovačnica, što je Perin shvatio kao dobro predskazanje, mada ničeg zajedničkog s kovačnicom to mesto nije imalo, izuzev čoveka s kožnom keceljom i čekića naslikanog na tabli. Prostrana trospratnica od četvrtastog izglačanog sivog kamenja, s ljubičastim krovom, velikim prozorima i izrezbarenim vratima, delovala je uspešno. Konjušari trkom dođoše da prihvate konje, klanjajući se još dublje pošto im je Lan dobacio nekoliko novčića.

Kad stupiše unutra, Perin se zagleda u goste. Ljudi i žene za stolovima kao da su svi bili odeveni u svečanu odeću. Bilo je tu više čipkanih haljina, šarenih traka i šalova s resama što je odavno video. Samo su četvorica muškaraca za jednim stolom bili jednostavno obučeni. Jedino oni nisu s iščekivanjem podigli pogled kada Perin i ostali uđoše. Njih četvorica nastaviše tih razgovor. Razabirao je tek nešto malo. Pričali su o prednostima ledenih papričica u odnosu na krzno, i o uticaju nevolja u Saldeji na cene. To mora da su bili kapetani trgovačkih brodova. Činilo se da su ostali meštani. Čak su i služavke obukle svoju najbolju odeću. Duge kecelje pokrivale su izvezene haljine sa čipkanim kragnama.

Kuhinja je svojski radila; osećao je mirise ovčetine, jagnjetine, piletine, govedine, i nekakvog povrća. Na trenutak zaboravi na meso zbog mirisa nekog začinjenog kolača.

Čim uđoše, dočeka ih gostioničar lično, punačak ćelavko sjajnih smeđih očiju i glatkog ružičastog lica. Sve vreme se klanjao i trljao ruke. Da im nije prišao, Perin nikada ne bi za njega pomislio da je gazda, jer je umesto očekivane bele kecelje nosio kaput kao i svi ostali. Kaput je bio od debele plave vune, iskićen belim i zelenim vezom. Čovek se znojio od vrućine.

Zašto su ovde svi u svečanoj odeći? – zapita se Perin.

„Ah, gazda Andra“, obrati se gostioničar Lanu. „I Ogijer, baš kao što reče. Naravno, nisam ni sumnjao. Ne, s obzirom na sve što se već desilo. A ionako nikada ne sumnjam u tvoju reč, gazda. Zašto ne Ogijer? Ah, prijatelju Ogijeru, veliko mi je zadovoljstvo što si gost ove kuće. To je dobra stvar, i prikladna kruna svega što se dešavalo. Ah, i gazdarica...“ Pogled mu obuhvati njenu haljinu od tamnoplave svile i plašt od skupocene vune, prašnjave od puta, ali ipak odličnog kroja. „Molim te, gospo, oprosti.“ Pokloni se kao potkovica. „Gazda Andra nije sasvim razjasnio tvoj položaj, gospo. Nisam hteo da nanesem uvredu. Naravno, ti si čak i više dobrodošla od prijatelja Ogijera, gospo. Molim te neka te ne vređaju proste reče Gainora Furlana.“

„Nema nikakve uvrede.“ Moirainin glas smireno prihvati titulu koju joj je Furlan dao. Nije joj to ni izbliza bio prvi put da se drugačije predstavlja, ili pretvara da je nešto drugo. Niti je bio prvi put da je Perin čuo Lana kako se predstavlja kao Andra. Velika kapuljača skrivala je Moirainine bezvremene crte Aes Sedai, a plašt je čvrsto obmotala oko sebe, kao da joj je hladno, tako da joj se nije video prsten Velike zmije. „Kako sam shvatila, bilo je nekih neobičnih dešavanja u ovoj varoši, gostioničaru. Nadam se da putnici ne moraju da budu uznemireni zbog toga.“

„Ah, gospo, neobična behu zaista. Tvoje svetlo prisustvo čini najveću moguću čast ovoj skromnoj kući, gospo, kao i Ogijer s tobom, ali u Remenu su i Lovci. Baš ovde, u Putnikovoj kovačnici. Lovci na Rog Valera, koji su se iz Ilijana uputili u pustolovine. A pustolovine su i pronašli, gospo, ovde u Remenu, jedno milju ili dve uzvodno. Borili su se s Aijelima. Možeš li zamisliti u crno zabrađene aijelske divljake u Altari, gospo?“

Aijeli. Perin shvati šta mu na čoveku u kavezu beše toliko poznato. Jednom je video Aijela, jednog od tih ratobornih, skoro legendarnih stanovnika surove zemlje zvane Pustara. Prilično je ličio na Randa, viši od prošeka, sivook i crvenkaste kose. Bio je odeven baš kao čovek u kavezu, sav u smeđem i sivom, koje se stapalo sa stenjem i žbunjem, i s mekim čizmama do kolena. Perin skoro ponovo začu Minin glas.Aijel u kavezu. Prekretnica u tvom životu, ili nešto važno što će se dogoditi.

„Zašto...“ Pročisti grlo da ne bi zvučao tako promuklo. „Kako to da je u kavezu posred vašeg glavnog trga jedan Aijel?“

„Ah, mladi gazda, to je priča...“ Furlan ućuta, odmerivši Perina od glave do pete, a pogotovu njegovu jednostavnu seljačku odeću i dugi luk u rukama. Pogled mu zastade na sekiri za pojasom, nasuprot tobolcu. Punački čovek trže se kada mu pogled pade na Perinovo lice, kao da zbog prisutne gospe i Ogijera do tada nije ni primetio Perinove žute oči. „Ovo je tvoj sluga, gazda Andra?“ – oprezno upita.

Lan samo reče: „Odgovori mu.“

„Ah. Ah, naravno, gazda Andra. Ali evo čoveka koji to može da ispriča bolje od mene. Lord Orban glavom. Sakupili smo se njega da čujemo.“

Tamnokosi mlađi čovek u crvenom kaputu, sa zavojem oko slepoočnica, silazio je niz stepenište na jednoj strani trpezarije služeći se štakama. Leva nogavica pantalona bila mu je rasečena da bi zavoji mogli da se obmotaju od članka do kolena. Meštani zažagoriše kao da su ugledali neko čudo. Brodski kapetani nastavljali su svoj tihi razgovor; na red dođoše krzna.

Furlan je možda mislio kako bi čovek u crvenom kaputu bolje ispričao priču, ali sam nastavi dalje. „Lord Orban i lord Gan samo s deset pratilaca suočili su se sa dvadeset divljih Aijela. Ah, žestoka beše bitka i naporna, i mnogo rana zadato i zadobijeno. Šest valjanih pratilaca poginuše, i svi behu povređeni, a najgore lordovi Orban i Gan. Ali sve Aijele pobiše, izuzev onih što pobegoše, i jednog koga zarobiše. To je onaj na trgu. Više neće divljati po okolini. Ništa više od onih mrtvih.“

„Imali ste u ovom kraju nevolje s Aijelima?“ – upita Moiraina.

Perin se zabrinuto pitao to isto. Ljudi su i dalje povremeno koristili izraz „u crno zabrađeni Aijel“ za nekoga nasilnog. To je bilo svedočanstvo utiska koji je Aijelski rat ostavio, ali to je bilo pre dvadeset godina. Aijeli ni pre ni posle toga nisu izašli iz Pustare. Alija sam video jednog s ove strane Kičme sveta, a sada i drugog.

Gostioničar protrlja ćelavu glavu. „Ah. Ah, ne, gospo. Ne baš. Ali možeš biti sigurna da bi nevolja bilo s dvadeset tih divljaka na slobodi. Ma, svi pamte kako su ubijali, žarili i palili preko čitavog Kairhijena. Kada su se plemena sakupila da ih odbiju, ljudi iz ovog sela išli su u Bitku Sjajnih zidova. Ja tada nisam mogao da idem, jer mi leđa behu ušinuta, ali dobro se sećam, kao i svi ostali. Ne znam kako su došli dovde, tako daleko od svoje zemlje, niti zašto. Ali lordovi Orban i Gan spasoše nas od njih.“ Okupljeni svet u svečanoj odeći zažagori u znak slaganja s gostioničarem.

Orban došepa preko trpezarije. Ponašao se kao da nikog sem gostioničara nije ni video. Perin izdaleka oseti miris ustajalog vina. „Gde se izgubila ona baba s lekarijama, Furlane?“ – oštro upita Orban. „Gana bole rane, a meni glava kao da će se raspući.“

Furlan glavom skoro dotače pod. „Ah, majka Lejč vratiče se ujutru, lorde Orbane. Porođaj, lorde. Ali kaže da vam je zašila i previla rane, a isto i rane lorda Gana, tako da nema razloga za brigu. Ah, lorde Orbane, siguran sam da će vas odmah ujutru pogledati.“

Previjeni čovek promrmlja sebi u bradu – niko sem Perina ga ne ču – nešto o tome kako mora da čeka nekakvu seljanku „da se okoti" i još nešto, da je „zašiven kao vreća ječma“. Pogled mu beše natmuren i ljutit. Činilo se da je tek tada primetio pridošlice. Perina smesta zanemari, što njega ni najmanje nije iznenadilo. Oči mu se malo razrogačiše kada ugleda Loijala – Već je viđao Ogijere, pomisli Perin, ali ni zamisliti nije mogao da će jednog sresti ovde – malo suzi oči kada mu pogled pade na Lana – Prepoznao je borca, i nimalo mu se to ne sviđa – i razvedri se kada se nagnu da zaviri pod Moiraininu kapuljaču, mada nije bio dovoljno blizu da joj vidi lice.

Perin odluči da to u potpunosti zanemari, i nadao se da će Moiraina i Lan postupiti isto – ali sudeći po svetlosti u Zaštitnikovim očima, nadanja mu se nisu ispunila.

„Vas dvanaestorica borili ste se protiv dvadeset Aijela?“ – ravnim glasom upita Lan.

Orban se ispravi, žacnuvši se. Prenaglašeno opuštenim glasom reče: „Da, da. Kada tražiš Rog Valera, moraš tako nešto očekivati. Ganu i meni io nije bio prvi susret s njima, niti će biti poslednji pre no što pronađemo Rog. Ako nas Svetlost obasja.“ Zvučao je kao da Svetlost ništa drugo ni. ne može da uradi. „Naravno, nismo se borili samo s Aijelima. Uvek i ma onih koji bi da zaustave Lovce. Ali mene i Gana nije lako zaustavili.“ Okupljeni meštani ponovo zažagoriše s odobravanjem. Orban se još malo ispravi.

„Izgubili ste šestoricu ljudi, i zarobili jednoga.“ Po Lanovom glasu nije se moglo zaključiti da li je to dobra razmena ili loša.

„Da“, odvrati Orban, „ostale smo pobili, izuzev onih koji su pobegli. Nema sumnje da sada skrivaju svoje poginule; čuo sam da to rade. Beli plaštovi ih traže, ali nikada ih neće pronaći.“

„Ovde ima Belih plaštova?“ – oštro upita Perin.

Orban ga pogleda, i opet zanemari. Ponovo se obratio Lanu. „Beli plaštovi večito guraju nos u tuđa posla. Nesposobni balvani, svi do jednog. Da, danima će pretraživati okolinu, ali sumnjam da će bilo šta uspeti da pronađu.“

„Pretpostavljam da neće“, kaza Lan.

Čovek sa zavojima se namršti kao da nije baš siguran šta je Lan hteo da kaže, a onda se ponovo okrete ka gostioničaru. „Da si pronašao onu babu, čuješ li! Glava mi puca.“ Još jednom pogledavši Lana, odšepa od njih i stade da se penje uz stepenište, jednu po jednu stepenicu. Pratio ga je žagor divljenja upućen Lovcu na Rog koji je pobio Aijele.

„Ova varoš puna je zbivanja.“ Loijalov duboki glas privuče sve poglede na Ogijera. Izuzetak su bili jedino brodski kapetani, koji su sada raspravljali o konopcima, koliko je Perin mogao da čuje. „Kud god da odem, vi ljudi radite nešto, žurite i jurcate, i svašta vam se dešava. Kako podnosite toliko uzbuđenje?“

„Ah, prijatelju Ogijeru“, odgovori Furlan, „ljudi traže uzbuđenje. Kako žalim što nisam mogao da se zaputim ka Sjajnim zidovima. Ma, samo da ti ispričam...“

„Naše sobe.“ Moiraina nije digla glas, ali njene reči presekoše gostioničara poput oštrog noža. „Andra je ugovorio sobe, zar ne?“

„Ah, oprosti mi, gospo. Da, gazda Andra je zaista ugovorio sobe. Molim te, oprosti. Svrake su mi mozak popile od sveg ovog uzbuđenja. Molim te, oprosti, gospo. Ovuda, ako ti je volja. Molim te, pođi za mnom.“ Neprekidno se klanjajući, izvinjavajući i brbljajući, Furlan ih povede uz stepenište.

Perin na vrhu zastade i osvrnu se. Ču mrmljanje o „gospi“ i „Ogijeru“. Osećao je sve te poglede, ali činilo mu se da je jedan od njih uprt ne u Moirainu i Loijala, već pravo u njega.

Smesta je ugleda. Kao prvo, isticala se među njima, a kao drugo, bila je jedina žena u prostoriji bez trunčice čipke na sebi. Njena tamnosiva, skoro crna haljina bila je jednostavnog kroja, kao odeća brodskih kapetana, širokih rukava i uske suknje, neukrašena nikakvim vezom, niti čipkom. Kada se pomerila, primetio je da je suknja podeljena za jahanje. Ispod ruba virile su meke čizme. Bila je mlada – možda njegovih godina – i visoka za ženu. Crna kosa padala joj je do ramena. Nosu je malo nedostajalo pa da bude prevelik i previše istaknut. Usne su joj bile sočne, jagodice visoke, a tamne oči pomalo iskošene. Nije mogao da odredi da li je prelepa ili ne.

Čim susrete njegove oči, ona se obrati jednoj sluškinji. Ni pogledala više nije ka stepeništu, ali bio je siguran da je imao pravo. Njega je gledala.