Ponovorođeni Zmaj

32 Prvi brod

Južna luka, ogromni bazen načinjen ogijerskim rukama, bila je okrugla i opasana visokim zidovima od istog srebrom prošaranog belog kamena kao i ostatak Tar Valona. Oko nje se pružao dugi dok, većim delom natkriven krovom, izuzev tamo gde je široka vodena kapija bila širom otvorena da pruži pristup reci. Dok je bio ispunjen brodovima svih veličina, većinom usidrenih pramcem prema pučini. Uprkos sitnim satima lučki radnici u grubim košuljama bez rukava žurno su tovarili i istovarivali bale, kovčege, sanduke i burad. Bilo uz pomoć užadi i čekrka, ili svojim rukama i leđima. Kej su osvetljavale svetiljke s krovnih greda, tako da je tamnu vodu okruživao prsten svetlosti. Kroz tamu su plovili mali otvoreni čamci. Četvrtasti fenjeri povrh njihovih visokih pramaca nalikovali su svicima u letu preko luke. Doduše, čamci su bili mali samo u poređenju s brodovima; neki su imali i do šest pari dugih vesala.

Dok je Met vodio Toma, koji je i dalje gunđao, ispod luka od uglačanog crvenog kamena i niz široko stepenište do keja, posada na jednom brodu s tri jarbola odvezivala je kotve. Brod, ni dvadeset koraka daleko, bio je veći od većine ostalih koje je Met mogao da vidi, između petnaest i dvadeset hvati od oštrog pramca do četvrtaste krme, ravne ograđene palube skoro u ravni s kejom. Važna je bila činjenica da je isplovljavao. Prvi koji isplovi.

Priđe mu sedokos čovek: tri linije kanapa od konoplje ušivene niz rukave tamnog kaputa govorile su da je nadzornik dokova. Široka ramena govorila su da je verovatno počeo kao lučki radnik koji je vukao konopac umesto da ga nosi. Opušteno pogleda u Metovom pravcu, a onda stade.

Na grubom licu jasno mu se videlo iznenađenje. „Po tvojim zavežljajima vidi se šta nameravaš, momče, ali slobodno na to zaboravi. Sestra mi je pokazala tvoj crtež. Nećeš se ukrcati ni na jedan brod u Južnoj luci, dečko. Vrati se uz to stepenište, da ne bih poslao nekoga da motri na tebe.“

„Šta pod Svetlošću...“ – promrmlja Tom.

„To se sve promenilo“, odlučno odvrati Met. Brod je skidao poslednju kotvu; trouglasta jedra još su bila debeli bledi zavežljaji na dugim kosim deblenjacima, ali ljudi su se već spremali da ih spuste. Izvadivši Amirlinin papir iz torbice, Met ga gurnu nadzorniku dokova u lice. „Kao što vidiš, radim posao za Kulu, po naređenju same Amirlin Tron. I moram da pođem eno onim brodom.“

Nadzornik dokova pročita šta piše, a onda iščita ponovo. „U životu nisam video ovako nešto. Zašto bi Kula rekla kako ne možeš da ideš, a onda ti dala... to?“

„Ako hoćeš, pitaj Amirlin“, reče mu Met umornim glasom, koji je govorio da ne misli kako bi iko mogao biti toliko glup pa da tako nešto pokuša, „ali, ako ne isplovim tim brodom, odraće i mene i tebe.“

„Neće ti uspeti“, odvrati nadzornik dokova, ali već je skupljao šake oko usta. „Hej, Sivi galebe! Stani! Svetlost vas spalila, stojte!“

Čovek bez košulje za kormilom osvrte se, a onda se obrati visokom sadrugu u tamnom kaputu širokih rukava. Visoki čovek nije ni skinuo pogled s posade koja je upravo spuštala vesla u vodu. „Svi zajedno“, uzviknu, i vesla zapenušaše vodu.

„Uspeću“, odreza Met. Rekao sam prvi brod, i to sam i mislio! „Hajde, Tome!“ Ne sačekavši da vidi da li ga zabavljač sledi, potrča niz kej, izbegavajući ljude i kolica s tovarom. Prostor između krme Sivog galeba i keja bivao je sve širi što su vesla dublje zalazila u vodu. Met podiže svoj štap i baci ga kao koplje prema brodu, načini još jedan korak i skoči što je snažnije mogao.

Tamna voda pod njegovim nogama delovala je ledeno, ali otkucaj srca potom preleteo je brodsku ogradu i zakotrljao se preko palube. Kad se digao na noge, iza sebe začu stenjanje i psovku.

Tom Merilin se prebaci preko ograde, ponovo opsovavši, i pope se na palubu. „Ispao mi je štap“, progunđa. „Trebaće mi drugi.“ Protrljavši desnu nogu, zagleda se u sve širi kaiš vode između broda i keja, i strese se. „Danas sam se već kupao.“ Krmanoš bez košulje zverao je razrogačenih očiju od njega ka Metu, čvrsto držeći kormilo kao da se pita može li njime da se odbrani od luđaka.

Visoki čovek delovao je skoro podjednako zapanjeno. Plave oči behu mu iskolačene, a usta nemo otvorena. Tamna šiljata brada tresla mu se od besa, usko lice mu pomodrelo. „Tako mi Kamena!“ – naposletku dreknu. „Šta ovo treba da znači? Nemam mesta ni za brodsku mačku, a i da imam, ne bih primio protuve koje mi skaču na palubu. Sanore! Vasa! Bacajte ovo smeće u vodu!“ Dva ogromna čoveka, bosih nogu i goli do pojasa, prestadoše da vuku konopce i pođoše ka krmi. Ljudi na veslima nastavili su s poslom; pognuvši se da podignu vesla, načinili bi tri duga koraka duž palube, a onda se ispravljali i polazili unazad. Brod je plovio nošen njihovim zaveslajima.

Met jednom rukom mahnu Amirlininim papirom prema bradatom čoveku – pretpostavljao je da je to kapetan – a drugom iz torbice izvadi zlatnu krunu, vodeći čak i u toj žurbi računa da se vidi da ima još. Bacivši mu teški novčić, brzo progovori, i dalje mašući hartijom. „To je zbog smetnje tokom našeg ukrcavanja, kapetane. Biće još više za put. Po poslu Bele kule. Na ličnu zapovest Amirlin Tron. Najveći je imperativ da smesta zaplovimo. Do Aringila, u Andoru. Najveća moguća hitnja. Blagoslovi Bele kule svima koji nam pomognu; Kulin gnev na one koji nam smetaju.“

Siguran da je čovek do tada već video pečat Plamena Tar Valona – i ništa više, nadao se Met – ponovo presavi hartiju i skloni je. Nelagodno odmerivši dvojicu grmalja s kapetanove leve i desne strane – nek sam spaljen ako im mišice nisu kao Perinove! – požele da mu je štap u rukama. Video je gde je pao: malo dalje niz palubu. Pokuša da deluje samopouzdano i sigurno u sebe, kao čovek s kojim se ne treba kačiti, koji iza sebe ima moć Bele kule. Nadam se daleko iza mene.

Kapetan sumnjičavo pogleda Meta, a još sumnjičavije Toma s njegovim zabavljačkim plaštom i teturavim hodom, ali ipak pokaza Sanoru i Vasi da stanu. „Ne bih voleo da razgnevim Kulu. Nek mi duša bude spaljena, trenutno trgujem od Tira do ovog leg... Prečesto dolazim ovamo da bih razljutio... bilo koga.“ Lice mu ozari nategnut osmeh. „Ali govorio sam istinu. Tako mi Kamena, jesam! Imam šest kabina za putnike, i sve su pune. Možete da spavate na palubi i jedete s posadom za još jednu zlatnu krunu. Od obojice.“

„To je smešno!“ – odreza Tom. „Nije me briga šta je rat nizvodno učinio, to je smešno!“ Dvojica krupnih mornara premestiše se s jedne bose noge na drugu.

„Takva je cena“, odlučno odvrati kapetan. „Nikog ne želim da razljutim, ali radije ne bih na mom brodu imao posla s vama. Mešati se u to isto je što i primiti novac da te poliju vrelim katranom. Platite šta košta, ili idete preko palube. Neka vas Amirlin Tron osuši. A ovo ću zadržati zbog nevolje koju ste mi priredili.“ Zlatnu krunu koju mu je Met dobacio gurnu u džep svog kaputa širokih rukava.

„Koliko za jednu od kabina?“ – upita Met. „Samo za nas. Ko god da je u njoj, može preći kod nekog drugog.“ Nije želeo da po hladnoj noći spava napolju. A ako ne nadvladaš ovakvog čoveka, ukrašće ti i pantalone, sve vreme pričajući kako ti čini uslugu. Stomak mu glasno zakrča. „I ješćemo ono što i ti jedeš, a ne s posadom. I to obilato!“

„Mete“, prekide ga Tom, „ja bi trebalo da sam pijan, a ne ti.“ Okrenuo se ka kapetanu mahnuvši svojim plaštom pokrivenim zakrpama, koliko je to mogao opterećen ćebetom i kutijama s instrumentima. „Kao što si možda primetio, kapetane, ja sam zabavljač.“ Čak i pod vedrim nebom, glas mu je najednom odjekivao. „Biće mi drago da zabavljam tvoje putnike i posadu u zamenu za prevoz...“

„Moja posada je na brodu da bi radila, zabavljaču, a ne da se zabavlja.“ Kapetan pogladi šiljatu bradu; blede oči procenile su Metov jednostavan kaput sve do poslednjeg bakrenjaka. „Dakle, hoćeš kabinu?“ – nasmeja se. „I moje obroke? Pa, možeš dobiti i moju kabinu, i moje obroke, za pet zlatnih kruna od obojice! I to andorskih!“ Te su bile najteže. Zasmejao se tako da je izgubio dah. Sanor i Vasa pored njega široko se isceriše. „Za deset kruna, možete dobiti moju kabinu i moje obroke, a ja ću se premestiti kod putnika i jesti s posadom. Duša mi izgorela, hoću! Kunem se, tako mi Kamena! Za deset zlatnih kruna...“ Od smeha nije mogao dalje.

Još se smejao, borio za dah i brisao suze kada Met izvadi jednu od svoje dve kese. Ali pošto Met izbroja pet kruna smeh stade. Kapetan s nevericom trepnu; dva grmalja delovala su zaprepašćeno.

„Reče andorskih?“ – upita Met. Bilo je teško oceniti bez terazija, ali doda još sedam na gomilu. Od tih sedam, dve su zaista bile andorske. Mislio je da one druge poklapaju težinu. Za ovoga, dovoljno. Trenutak kasnije, dodade još dve zlatne tairenske krune. „Ovo je za onoga koga ćeš izgurati iz kabine za koju je platio.“ Nije verovao da će putnici makar i bakrenjak od toga videti, ali ponekad se isplatilo delovati velikodušno. „Sem ako nameravaš da deliš kabinu s njima? Ne, naravno da ne. Trebalo bi da dobiju nešto zbog toga što će morati da se guraju s drugima. Nema potrebe da jedeš sa svojom posadom, kapetane. Dobrodošao si da sa mnom i Tomom deliš obroke u tvojoj kabini.“ Tom ga je gledao podjednako zapanjeno kao i ostali.

„Jesi li ti...?“ – promuklo prošapta bradati čovek. „Da nisi... kojim slučajem... prerušeni mladi lord?“

„Nisam ja nikakav lord“, nasmeja se Met. Imao je razloga za smeh. Sivi galeb već je dobrano zašao u mračnu luku, a vodena kapija bila je blizu. Vesla su brzo nosila brod prema njoj. Ljudi su se već spremali da spuste jedra. A sa zlatom u šakama, kapetan više nije bio spreman nikoga da baci preko palube. „Ako nemaš ništa protiv, kapetane, da li bismo mogli da vidimo našu kabinu? Tvoju kabinu, hoću da kažem. Kasno je, i prijalo bi mi nekoliko sati sna.“ Stomak mu se glasno obrati. „I večera!“

Dok je brod plovio kroz mrak, bradonja ih lično povede niz lestvice do kratkog, uskog prolaza s vratima na bliskim rastojanjima s obe strane. Kapetan je pokupio svoje stvari iz kabine – pružala se čitavom širinom krme, s krevetom i svim nameštajem ugrađenim u zidove, izuzev dve stolice i nekoliko sanduka – i pobrinuo da se Met i Tom smeste. Met je za to vreme mnogo saznao, počevši od činjenice da nijednog putnika neće izmestiti iz njihovih odaja. Suviše je poštovao novac koji su mu dali, ako ne i njih, da bi to dopustio. Kapetan će preuzeti kabinu prvog oficira, a on drugog, gurajući sve niže ispod sebe, sve dok nadzornik palube ne završi spavajući s posadom.

Met nije mislio da će mu taj podatak naročito koristiti, ali slušao je sve što mu je čovek pričao. Uvek je bilo dobro znati ne samo kuda ideš, već i s kime imaš posla, ako ne želiš da završiš bez kaputa i čizama, pa da se bosonog vraćaš kući po kiši.

Kapetan je bio Tairenac po imenu Huan Malija. Kada je, po svom mišljenju, dobro procenio Meta i Toma, postao je vrlo pričljiv. Nije bio plemenitog roda, reče, ne on, ali ni budala. Mladić s više zlata no što bi trebalo mogao bi biti lopov, kada svi ne bi znali kako lopovi nikad s plenom ne pobegnu iz Tar Valona. Mladić obučen kao seljak, ali koji se nosi i ponaša kao lord, što poriče – „Tako mi Kamena, ako ti kažeš da nisi, ja se ne bunim“. Malija namignu, nasmeja se i čupnu bradu. Mladić koji nosi hartiju s pečatom Amirlin Tron i putuje za Andor. Nije tajna da je kraljica Morgaza posetila Tar Valon, mada je razlog njene posete svakako bio u tajnosti. Maliji beše očigledno da se nešto dešava između Kaemlina i Tar Valona. A Met i Tom bili su glasnici – sudeći po Metovom naglasku, Morgazini. Tako je mislio. Biće mu zadovoljstvo da im pomogne kako god može, bez namere da zabada nos u ono što ga se ne tiče.

Met se zapanjeno zgleda s Tomom, koji je odlagao kutije sa svojim instrumentima pod sto napravljen iz jednog dela sa zidom. Kabina je imala dva mala prozora s obe strane, i dve svetiljke. „To su besmislice“, reče Met.

„Naravno“, odgovori Malija. Vadio je odeću iz sanduka kod podnožja kreveta smešeći se. „Naravno.“ Izgleda da su u pregratku u zidu bile karte reke koje mu behu potrebne. „Ništa više neću reći.“

Ali ipak je nameravao da zabada nos, mada je pokušavao to da prikrije, i brbljao dok je čačkao. Met je slušao, i na pitanja odgovarao stenjanjem, sleganjem ramenima ili jednosložnim rečima, a Tom je govorio još manje i neprekidno odmahivao glavom dok je odlagao stvari.

Malija je čitavog svog života plovio po reci, mada je sanjao o moru. Teško da je o nekoj zemlji, sem Tira, govorio bez prezira. Jedino je Andor bolje prošao. Pohvale upućene toj zemlji, uprkos njegovom vidnom trudu, u najboljem slučaju bile su škrte. „Čuo sam da u Andoru ima dobrih konja. Nisu loši. Nisu dobri kao tairenski, ali dobri. Imate dobar čelik, i stvari od gvožđa, bronze i bakra – često sam time trgovao, mada dosta naplaćujete – ali imate one rudnike u Maglenim planinama. I rudnike zlata. Mi u Tiru moramo da zaradimo naše zlato.“

Najprezriviji bio je prema Majenu. „To je zemlja još bednija od Murandije. Jedan grad i nekoliko liga zemlje. Podrivaju cenu ulja od naših dobrih tairenskih maslina, samo zato što njihovi brodovi znaju gde da pronađu ribe-uljarice. Nikakvog prava nemaju da budu država.“

Ilijan je mrzeo. „Jednog dana opljačkaćemo Ilijan, porušiti ga da ne ostane ni kamen na kamenu, i njihovo pogano tle posuti solju.“ Sav se nakostrešio od besa na poganu ilijansku zemlju. „Čak su im i masline kisele! Jednog dana bacićemo u lance sve ilijanske svinje, do poslednjeg! Tako visoki lord Samon kaže.“

Met se zapita šta li je taj čovek mislio da će Tir raditi sa svim tim ljudima ako im taj poduhvat uspe. Moraće da hrane Ilijance, koji u lancima sigurno neće moći da rade. To mu nije imalo smisla, ali Maliji su oči sijale dok je govorio o tome.

Samo budale dopuštaju da njima vladaju kralj ili kraljica, jedan čovek ili žena. „Izuzev kraljice Morgaze, naravno“, žurno dodade. „Čuo sam da je ona dobra žena. Prelepa.“ Sve te budale klanjaju se jednoj budali. Visoki lordovi zajedno vladaju Tirom, u saglasju donose odluke, i tako treba i da bude. Visoki lordovi znaju šta je pravedno, dobro i ispravno. Pogotovu visoki lord Samon. Niko ne može pogrešiti ako se pokorava visokim lordovima. Pogotovu visokom lordu Samonu.

Više od kraljeva i kraljica, više čak i od Ilijana, Malija je mrzeo nešto drugo. Pokušavao je to da sakrije, ali toliko je pričao pokušavajući da otkrije kakve su njihove namisli, da ga je zvuk sopstvenog glasa poneo, te je rekao više no što je nameravao.

Mora da mnogo putuju, u službi velike kraljice kao što je Morgaza. Mora da su mnogo zemalja posetili. Sanjao je o moru jer bi onda mogao da vidi zemlje za koje je samo čuo, jer bi onda mogao da pronađe gde su ribe-uljarice Majenaca, mogao bi da nadmaši u trgovini Morski narod i pogane Ilijance. A more je daleko od Tar Valona. Mora da to razumeju, budući primorani da putuju u neobične zemlje i među čudan svet, da gledaju mesta i ljude koje ne bi mogli da podnesu da ne služe kraljici Morgazi.

„Nikad nisam voleo da pristajem ovde. Čovek nikad ne zna kad če neko upotrebiti Moć.“ Poslednju reč je skoro prosiktao. Ali otkad je čuo govor visokog lorda Samona... „Nek mi duša bude spaljena, sada, kada znam šta smeraju, svaki put kad pogledam Belu kulu osećam se kao da mi crvi gmižu po utrobi.“

Visoki lord Samon kaže kako Aes Sedai nameravaju da vladaju čitavim svetom. Samon kaže kako smeraju da pokore sve narode, i svakome stave jaram na vrat. Samon kaže kako više nije dovoljno da Tir sprečava pristup Moći na svoje zemlje. Samon kaže kako zaslužena slava Tira dolazi, ali Tar Valon stoji između Tira i slave.

„Nema drugog izlaza. Pre ili posle, sve do jedne moraće biti uhvaćene i pogubljene. Sve Aes Sedai. Visoki lord Samon kaže kako je ostale možda i moguće spasti, one mlade – polaznice, Prihvaćene – ako budu dovedene u Kamen, ali ostatak mora biti istrebljen. Tako visoki lord Samon kaže. Bela kula mora biti uništena.“

Na trenutak je Malija tako stajao posred svoje kabine, naručja punog odeće, knjiga i smotanih mapa. Kosa mu je skoro doticala grede koje su držale palubu, a pogled se gubio u daljini dok se Bela kula rušila. A onda se trže, kao da je tek tada shvatio šta je upravo rekao. Šiljasta brada nesigurno mu zaigra.

„To je... tako on kaže. Ja... lično mislim da je to možda preterano. Visoki lord Samon... Tako govori da čoveka ponese svojim stavovima. Ako Kaemlin može da sklopi savezništvo s Kulom, ma, može i Tir.“ Strese se na tu pomisao, ali kao da to nije ni primetio. „Tako ja mislim.“

„Kako kažeš“, odvrati mu Met, i oseti talas nestašluka u sebi. „Mislim da je tvoj predlog najbolji, kapetane. Ali nemoj stati s nekoliko Prihvaćenih. Pozovi desetak Aes Sedai, ili dvadesetak. Zamisli kako će Kamen Tira izgledati s dvadeset Aes Sedai u njemu.“

Malija zadrhta. „Poslaću nekoga po kasu“, ukočeno reče i ljuti to izađe. Met se namršti na zatvorena vrata. „Mislim da to nije trebalo da kažem.“

„Otkud ti to“, suvo reče Tom. „Mogao bi i da predložiš gospodaru kapetanu zapovedniku Belih plaštova da za ženu uzme Amirlin Tron.“ Obrve mu se skupiše, kao bele gusenice. „Visoki lord Samon. Nikad nisam čuo ni za kakvog visokog lorda Samona.“

Sada na Meta dođe red da suvim glasom odvrati: „Pa, čak ni ti ne možeš poznavati sve kraljeve, kraljice i plemiće koji postoje, Tome. Možda su ti jedno ili dvoje promakli.“

„Znam kako se kraljevi i kraljice zovu, dečko, kao i svi visoki lordovi Tira. Pretpostavljam kako je moguće da su uzdigli zemaljskog lorda, ali mislim da bih čuo da je neki stari visoki lord umro. Da si izbacio neke jadnike iz njihove kabine, umesto što si preuzeo kapetanovu, obojica bismo imali krevet za sebe, ma koliko uzak i tvrd. Sada ćemo morati da delimo Malijin. Nadam se da ne hrčeš, dečko. Ne mogu da podnesem hrkanje.“

Met stisnu zube. Koliko se sećao, Tom je hrkao kao testera kad struže hrastov čvor. Na to je bio zaboravio.

Jedan od one dvojice rmpalija – Sanor ili Vasa, nije rekao kako se zove – došao je da ispod kreveta izvuče u gvožđe okovan kovčeg u kome je kapetan čuvao novac. Bez reči im se neznatno pokloni, namršti kada je mislio da ga ne gledaju, i ode.

Met se zapita da li ga je sreća konačno napustila. Moraće da trpi Tomovo hrkanje. A, ako ćemo pošteno, možda i nije bila najbolja moguća sreća uskočiti baš na ovaj brod, mašući papirom koji je potpisala Amirlin Tron, zapečaćenim Plamenom Tar Valona. Nešto ga povede da izvuče jednu od svojih valjkastih kožnih kutija za kocke. Skide tesni poklopac i izruči kockice na sto.

Kockice su bile s tačkama. Gledalo ga je pet kečeva. U nekim igrama to se zvalo oči Mračnoga. U tim igrama značilo je gubitak, ali u drugima pobedu. Ali koju igru ja sada igram? Pokupio je kockice i bacio ih ponovo. Pet kečeva. Još jedno bacanje, i oči Mračnoga ponovo mu namignuše.

„Ako si sve to zlato dobio tim kockicama“, tiho kaza Tom, „nije ni čudo što si morao da pobegneš prvim brodom.“ Skinuo se do košulje, a i nju je skidao preko glave dok je govorio. Kolena mu behu koščata, noge same žile i vretenasti mišići. Desna je bila nešto mršavija. „Dečko, dvanaestogodišnja devojčica iščupala bi ti srce da zna da si s njom igrao tim kockicama.“

„Nije to zbog kocaka“, promrmlja Met. „To je sreća.“ Sreća Aes Sedai? Ili sreća Mračnoga? Vrati kocke u kutiju i zatvori je.

„Pretpostavljam“, reče Tom smeštajući se u krevet, „da mi nećeš reći odakle je sve to zlato došlo.“

„Dobio sam ga na kocki. Noćas. S tuđim kockicama.“

„A-ha. A pretpostavljam da mi nećeš objasniti ni tu hartiju kojom si mahao – video sam pečat, dečko! Niti svu onu priču o poslovima Bele kule, ni zašto je nadzornik dokova dobio tvoj opis od Aes Sedai.“

„Nosim Morgazi pismo od Elejne, Tome“, odgovori Met, znatno strpljivije no što se osećao. „Ninaeva mi je dala papir. Ne znam odakle njoj.“

„Pa, ako nećeš da mi kažeš, idem na spavanje. Hoćeš li da ugasiš svetiljke?“ Tom se prevrnu na stranu i prebaci jastuk preko glave.

Met nije mogao da zaspi, čak ni pošto se skinuo i uvukao među pokrivače ugasivši svetiljke, iako je Malija imao dobar dušek pun perja. Bio je u pravu u vezi s Tomovim hrkanjem. Jastuk ništa nije prigušio. Zvučalo je kao da Tom seče drva rđavom testerom. Nije mogao da zaustavi misli. Kako je Ninaevi, Egveni i Elejni uspelo da dobiju taj papir od Amirlin? Mora da su i same nekako povezane s Amirlin Tron – u nekoj spletki, jednoj od onih zavera Bele kule – ali sada kad je malo bolje o tome razmislio, shvatio je kako mora biti da i od Amirlin nešto kriju.

„Molim te odnesi pismo mojoj majci, Mete“, tiho reče, visokim podrugljivim glasom. „Kretenu! Amirlin bi poslala Zaštitnika s pismom od kćeri naslednice kraljici. Slepa budalo! Toliko si želeo da se izgubiš iz Kule da to nisi shvatio.“ Tomovo hrkanje kao da je potvrđivalo njegova razmišljanja.

Najviše je međutim razmišljao o sreći, i razbojnicima.

Jedva da je primetio kada je prvi put nešto lupilo o krmu. Nije obratio pažnju na udarac i komešanje na palubi, niti na korake čizama. Sam brod stvarao je mnogo zvukova, a mora i da je nekoga bilo na palubi dok su plovili nizvodno. Ali tihi koraci u prolazu koji je vodio do njegovih vrata spojiše se s mislima o razbojnicima.

Laktom je munuo Toma među rebra. „Probudi se“, tiho kaza. „Neko je u hodniku.“ Već se izvlačio iz kreveta, nadajući se da mu pod kabine –Paluba, pod, šta god krvavo da je! – neće škripati pod nogama. Tom nešto progunđa, mljacnu i nastavi da hrče.

Nije bilo vremena da brine za Toma. Koraci stadoše ispred vrata. Met uze štap i stade da čeka uz dovratak.

Vrata se otvoriše polako, i dva zakrabuljena čoveka, jedan za drugim, nejasno se ocrtaše pod mesečinom što je svetlela kroz poklopac na vrhu lestvi niz koje su se

spustili, taman dovoljnoj da odblesne na noževima. Obojica iznenađeno udahnuše; očigledno nisu očekivali da će ih neko dočekati.

Met snažno zabi štap u tačku gde su se prvom čoveku spajala rebra. U glavi je čuo očev glas. To je ubilački udarac, Mete. Nikad ga nemoj koristiti ako ti život nije u pitanju. Ali ti noževi značili su da mu je život na kocki; u kabini nije bilo mesta da vitla štapom. Još dok je čovek krkljao i padao na palubu, bezuspešno se boreći za vazduh, Met koraknu napred i preko njega zadade krajem štapa udarac drugome u grlo. Glasno se začu kako se grkljan smrskao. Neznanac ispusti nož, uhvati se za grlo i pade povrh svog sadruga. Obojica su se trzala u samrtnom ropcu.

Met je samo stajao i gledao ih. Dva čoveka. Ne, spaljen da sam, tri! Mislim da nikada u životu nisam povredio drugo ljudsko biće, a sada sam u jednoj noći ubio trojicu ljudi. Svetlosti!

Tamnim prolazom vladala je tišina. Čuo je čizme na palubi. Sva posada bila je bosonoga.

Pokušavajući da ne razmišlja o onome što radi, Met skide plašt s jednog mrtvaca i prebaci ga sebi oko ramena, sakrivši svetli lan svog veša. Bosonog, zaputi se niz prolaz, pope se uz lestve i proviri na palubu.

Bleda mesečina presijavala se na zategnutim jedrima, ali palubu su i dalje skrivale noćne senke. Sem pljuskanja vode o brodske bokove ništa se nije čulo. Činilo se da je na palubi samo jedan čovek, za kormilom. Kapuljača mu beše navučena zbog hladnoće. Kad se pomerio, kožne čizme zaškripaše po palubi.

Nisko držeći štap i nadajući se da čovek neće primetiti šta nosi, Met se pope na palubu. „Mrtav je“, hrapavo prošapta.

„Nadam se da je skičo kad si mu preseko gušu.“ Met se seti tog glasa s jakim naglaskom. Čuo ga je u onoj vijugavoj uličici u Tar Valonu. „Taj dečko, dono mi je mnogu nevolju. Čekaj! Koji si?“

Met svom snagom zamahnu štapom. Debelo drvo tresnu čoveka u glavu. Kapuljača je samo delimično ublažila zvuk koji je podsećao na dinju kad tresne na pod.

Čovek pade preko kormila, gurnuvši ga. Brod se nagnu, a Met zatetura. Krajičkom oka vide senku kako se diže pored ograde, i sjaj sečiva. Znao je da neće uspeti da okrene štap pre no što primi udarac. Ali nešto drugo sevnu kroz noć i stopi se s nejasnim oblikom uz jedno tupo tung. Uzdizanje se pretvori u pad, i čovek se ispruži skoro do Metovih nogu.

Pod palubom se začu žamor kada se brod ponovo zaljulja. Kormilo se pomeralo pod težinom onog prvog čoveka.

Tom u plaštu i vešu došepa iz potpalublja i diže poklopac s fenjera. „Imao si sreće, dečko. Jedan od onih dole imao je sa sobom ovaj fenjer. Brod je mogao da se zapali.“ Svetlost otkri dršku noža koja je štrčala iz mrtvačevih grudi. Met ga nikad ranije nije video; sigurno bi zapamtio nekog s toliko ožiljaka na licu. Tom šutnu bodež dalje od mrtvačeve ispružene ruke, a onda izvuče iz leša svoj nož, obrisavši ga o mrtvačev plašt. „Mnogo sreče, dečko. Baš mnogo sreče.“

Za krmenu ogradu bio je privezan jedan konopac. Tom mu priđe i obasja ga svetlom, a Met mu se pridruži. Na drugom kraju konopca bio je jedan od onih malih čamaca iz Južne luke. Četvrtasti fenjer beše mu ugašen. Među uvučenim veslima stajala su još dva čoveka.

„Veliki gospodar me odneo, to je on!“ – iznenađeno prodahta jedan od njih. Drugi stade grozničavo da dreši konopac.

„Hoćeš i ovu dvojicu da ubiješ?“ – upita Tom. Glas mu je odzvanjao kao da je na pozornici.

„Ne, Tome“, tiho kaza Met. „Ne.“

Ljudi u čamcu mora da su čuli pitanje, ali ne i odgovor, jer se manuše pokušaja da odreše čamac, s pljuskom poskakaše u vodu i bučno zaplivaše.

„Budale“, promrmlja Tom. „Reka je nešto uža posle Tar Valona, ali ovde je ipak široka pola milje, ako ne i više. Po ovom mraku neće im uspeti da se dočepaju obale.“

„Tako mi Kamena!“ – začu se povik iz pravca potpalublja. „Šta se to ovde desilo? Prolaz je pun leševa! Zašto Vasa leži na kormilu? Sateraće nas na neki greben!“ U dugačkim lanenim gaćama, Malija pojuri do kormila, grubo povuče mrtvaca i gurnu dugu polugu da ispravi brod. „Ovo nije Vasa! Duša mi gorela, ko su svi ovi mrtvaci?“ Sada su se i ostali peli na palubu, bosonoga posada i preplašeni putnici umotani u plaštove i ćebad.

Zaklonivši telom šta radi, Tom podvuče nož pod konopac i preseče ga jednim potezom. Čamac poče da se gubi u tami. „Rečni razbojnici, kapetane“, reče. „Mladi Met i ja spasli smo ti brod od rečnih razbojnika. Da nije bilo nas, možda bi sve preklali. Možda bi trebalo da razmisliš o ceni koju si nam tražio za put.“

„Razbojnici!“ –uzviknu Malija. „Ima ih dosta oko Kairhijena, ali nikad nisam čuo da ih ima ovako daleko na severu!“ Sćućureni putnici počeše da mrmljaju o razbojnicima i o tome kako su ih mogli poklati u snu.

Met ukočeno pođe ka prolazu u potpalublje. Iza sebe ču Maliju. „Taj je leden. Nikad nisam čuo da Andor koristi ubice, ali duša mi gorela, taj je leden.“

Met se strmeknu niz lestvice, preskoči dva leša u hodniku i tresnu vrata kapetanove kabine za sobom. Skoro stiže do kreveta pre no što poče da se trese, i pade na kolena. Svetlosti, koju ja to igru igram? Moram da znam koja je to igra ako hoću da pobedim. Svetlosti, koja igra?

Tiho svirajući na flauti „Ružu jutra“, Rand je gledao u logorsku vatru nad kojom se pekao zec, na štapu koso zabijenom u zemlju iznad plamenova. Vatra je poigravala od noćnog povetarca. Jedva da je i opažao miris zečetine, mada mu odnekud dođe misao kako bi u sledečem selu ili varoši trebalo da nađe soli. „Ruža jutra“ bila je jedna od pesama koje je svirao na onim venčanjima.

Pre koliko dana je to bilo? Zar ih je zaista bilo toliko, ili sam to samo umislio? Sve žene u selu odjednom resile da se udaju? Kako li se to selo zvalo? Jesam li već poludeo?

Znoj mu orosi lice, ali on nastavi da svira, skoro nečujno, gledajući u vatru. Moiraina mu je rekla da je ta’veren. Svi su pričali kako je ta’veren. Možda su bili u pravu. Takvi ljudi – menjali su – stvari oko sebe. Ta’veren bi možda mogao da izazove sva ta venčanja. Ali to je bilo preblizu nečemu o čemu nije želeo da razmišlja.

Kašu i da sam Ponovorođeni Zmaj. Svi to kažu. I živi, i mrtvi. Ali to ne znači da je istina. Morao sam da im dopustim da me proglase. Dužnost. Nisam imao izbora, ali to ne znači da je istina.

Nije mogao da prestane s tom pesmom. Podsećala ga je na Egvenu. Nekada je mislio kako će se oženiti njome. Činilo se da je to bilo tako davno. Egvena je sada za njega izgubljena. Ali dolazila mu je u snove. Možda je to bila ona. Njeno lice. Bilo je to njeno lice.

Samo, bilo je tako mnogo dobro poznatih lica. Tam i majka, Met i Perin. Svi su pokušavali da ga ubiju. Naravno, nisu to zaista bili oni. Samo njihova lica, na Nakotu Senke. Mislio je da nisu zaista bili oni. Izgleda da ga je Nakot Senke gonio čak i u snovima. No da li su to bili samo snovi? Znao je da su neki snovi stvarnost. A drugi su bili samo snovi, košmari, ili nadanja. Ali kako da uoči razliku? Jedne noći sanjao je da mu je Min prišla i pokušala da mu zarije nož u leđa. I dalje se čudio koliko ga je to povredilo. Bio je nepažljiv, dopustio joj da mu se približi, postao neoprezan. Pored Min, uprkos onome što je videla u vezi s njim, nije osećao potrebu da bude na oprezu. Bila mu je kao melem na ranu.

A onda je pokušala da me ubije! Muzika se pretopi u neskladno skičanje, ali on ponovo ovlada njome i utiša je. Ne ona. Senoviti nakot s njenim licem. Od svih njih, Min bi najteže palo da me povredi. Nije mu bilo jasno zašto je tako mislio, ali bio je siguran da je u pravu.

Tako mnogo lica u snovima. Selena je dolazila; hladna, tajanstvena i tako divna da su mu se usta sušila na samu pomisao o njoj. Nudila mu je slavu, baš kao ranije – to se činilo tako davno – ali sada mu je govorila da mora da uzme mač. A uz mač doći će i Selena. Kalandor. To mu je uvek bilo u snovima. Uvek. I podrugljiva lica. Ruke koje guraju Egvenu, Ninaevu i Elejnu u kaveze, hvataju u mreže, nanose im bol. Zašto je zbog Elejne plakao više no zbog druge dve?

U glavi mu se vrtelo. Bolela ga je koliko i bok. Znoj mu je klizio niz lice dok je čitave noći tiho svirao „Ružu jutra“. Bojao se da zaspi. Bojao se da sanja.