Ponovorođeni Zmaj

1 Čekanje

Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je izrodilo. U jednom od tih razdoblja, koje su neki zvali Treće doba – Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo – vetar se digao u Maglenim planinama. Ovo nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nije bilo ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak.

Vetar je duvao duž dugih dolina, plavih od jutarnje magle. Neke behu pošumljene zimzelenim drvećem, a neke gole jer trava i divlje cveće još nisu iznikli. Zavijao je preko upola zakopanih ruševina i srušenih spomenika, zaboravljenih kao i njihovi graditelji. Ječao je u planinskim prolazima, kišom i snegom izjedenim raselinama između vrhova sa snežnim kapama koje se nikada nisu topile. Gusti oblaci milovali su planinske vrhove, pa sneg kao da se spojio s belim prostranstvom.

Zima je u nižim krajevima polako odlazila, ili je već otišla. Ali ovde, u visijama, još se držala, šarajući planinske padine širokim belim nanosima. Samo je na zimzelenom drveću bilo listova ili iglica; sve ostalo bilo je golo, smeđe ili sivo naspram stenja i zemljišta koje se još nije otkravilo. Nije bilo ni zvuka, sem oštrih naleta vetra preko snega i kamena. Zemlja kao da je čekala. Čekala da nešto pukne.

Perin Ajbara bio je na konju u majušnom lugu kožolista i bora. Stresao se i bolje umotao u plašt postavljen krznom, koliko god je mogao, budući da je jednom rukom držao dugi luk, a za pojasom mu je bila velika bojna bradva. Beše to dobra sekira od hladnog čelika; Perin je bio na mehovima kada ju je gazda Luhan napravio. Vetar mu cimnu plašt, smakavši kapuljaču sa čupavih kovrdža, i probi mu kaput. Mladić promigolji nožne prste da ih malo ugreje i promeškolji se u visokom sedlu, ali nije zaista razmišljao o hladnoći. Posmatrajući pet sadrugova, pitao se da li i oni to osećaju. Ne čekanje, zbog koga su ovamo poslati, već nešto više.

Korak, njegov konj, pomeri se i zabaci glavu. Dao je doratu ime zbog brzih nogu, ali činilo se da Korak sada oseća nestrpljenje svog jahača. Umoran sam od sveg ovog čekanja, sveg ovog sedenja, dok nas Moiraina drži čvrsto kao mašice. Nek su spaljene sve Aes Sedai! Kada će se ovo završiti?

Ne razmišljajući onjuši vetar. Najsnažniji je bio miris konja, ljudi i ljudskog znoja. Zec je nedavno prošao među ovim drvećem. Strah ga je nagonio u trk iz sve snage, ali lisica na njegovom tragu nije ga tu ubila. Odjednom shvati šta radi i stade. Čovek bi pomislio da će mi se od ovolikog vetra nos zapušiti. Skoro je poželeo da je tako. A ni Moirainu ne bih pustio da s tim išta uradi.

Neko šesto čulo ga zagolica, ali on odbi da na to obrati pažnju. Ostalima oko sebe nije ni spomenuo to osećanje.

Druga petorica bili su u sedlima s pripravnim konjičkim lukovima. Motrili su i na nebo i na padine pod sobom. Činilo se da im ne smeta vetar što im je vijorio plaštovima kao da su barjaci. Kroz prorez u plaštu iznad ramena svakog od njih štrčao je dvoručni balčak. Perinu je od prizora njihovih golih obrijanih glava, s perčinima, bilo još hladnije. Za njih je ovo vreme bilo već kasno proleće. Sva mekoća koje je možda moglo biti u njima izbijena je na tvrđem nakovnju od ijednog za kakav je on znao. Bili su Šijenarci, iz Krajina duž Velike pustoši, gde su skoro svake noći mogli da uslede troločki napadi. Čak su i trgovci ili seljaci morali da imaju mač ili luk. A ovi ljudi nisu bili seljaci, već vojnici skoro od rođenja.

Ponekad se pitao zašto su slušali njegove naredbe i prihvatili njegovo vodstvo. Kao da su smatrali da ima neko posebno pravo, neko znanje skriveno od njih. Ili je to možda samo zbog mojih prijatelja, kiselo pomisli. Nisu bili visoki kao on, niti krupni – godine što ih je proveo kao kovačev šegrt dale su mu ruke i ramena kao u dva obična čoveka – ali počeo je da se brije svakodnevno da bi prestali sa šalama na račun njegove mladosti. Bile su to prijateljske šale, ali ipak šale. Nije imao namere da ponovo počnu s tim zbog nekog njegovog osećaja.

Perin se prenu i sam sebe podseti da bi i on trebalo da motri. Bolje namestivši strelu zapetu za dugi luk, zagleda se niz dolinu koja se pružala ka zapadu šireći se u daljini. Tle beše prošarano širokim vijugavim trakama snega, ostacima zime. Veći deo raštrkanog drveća tamo dole i dalje je grebao nebo golim granama, ali na padinama i dnu doline bilo je dovoljno zimzelenog drveća – borova i kožolista – da pruži zaklon svakome ko je umeo da ga iskoristi. Ali niko tu ne bi bio bez naročite svrhe. Rudnici su bili dalje na jugu, ili još i dalje na severu; većina ljudi smatrala je da u Maglenim planinama vlada nesreća. Malo ih je dolazilo ovamo, ako su to ikako mogli da izbegnu. Perinove oči presijavale su se poput žeženog zlata.

Ono osećanje posta nesnosno. Ne!

Mogao je da ga suzbije, ali iščekivanje nije htelo da ode. Kao da se nadnosio nad ivicu provalije. Kao da je sve visilo nad ambisom. Pitao se da li je u planinama oko njih nešto neugodno. Možda je i bilo načina da sazna. U ovakvim mestima, gde ljudi retko dolaze, skoro je uvek bilo vukova. Zgazi tu misao pre no što je stigla da osnaži. Bolje je pitati se. Bolje od toga. Družina im je bila malobrojna, ali imali su izviđače. Ako ičeg ima tamo, izvidnice će to pronaći. Ovo je moja kovačnica; ja ću se o njoj starati, a njima prepustiti njihove.

Budući da je video dalje od ostalih, prvi je uočio jahača iz pravca Tarabona. Čak je i njemu bio samo tačkica jarkih boja na konju što krivuda kroz udaljeno drveće, sad vidljiva, sad skrivena. Konj, pomisli. Krajnje je vreme! Otvori usta da je najavi – biće to žena; svaki jahač pre nje bio je – kada Masema odjednom promrmlja: „Gavran!“, kao kletvu.

Perin trže glavu. Velika crna ptica letela je nad krošnjama na stotinu koraka daleko. Njen plen možda je bila neka lešina u snegu ili mala životinja, ali Perin nije smeo da se kocka. Izgleda da ih nije video, ali dolazeći jahač uskoro će biti na vidiku. U istom trenutku kada je spazio gavrana podiže luk, zateže ga – pera do obraza, do uva – i pusti. Sve jednim skladnim pokretom. Nejasno je bio svestan brujanja tetiva pored sebe, ali sva pažnja bila mu je na crnoj ptici.

Gavran se iznenada prevrnu uz kišu ponoćnih pera kada ga Perinova strela pogodi. Pade s neba, a još dve strele proleteše tamo gde je maločas bio. Napola zategnutih lukova, ostali Šijenarci stadoše pogledima da pretražuju nebo ne bi li videli da li je imao društvo.

„Mora li da podnese izveštaj“, tiho upita Perin, „ili... on... vidi šta gavran vidi?“ Nije nameravao da ga bilo ko čuje, ali Ragan, najmlađi Šijenarac, stariji od njega manje od deset godina, odgovori dok je na svoj kratki luk nameštao novu strelu.

„Mora da izvesti. Obično Polutana.“ Gavranovi su u Krajinama bili ucenjeni; niko se tamo ne bi usudio da za bilo kog gavrana pretpostavi da je samo ptica. „Svetlosti, da Srcokob vidi sve što gavranovi vide, bili bismo mrtvi pre no što smo stigli do planina.“ Raganov glas beše opušten; to je za šijenarskog vojnika bilo nešto svakodnevno.

Perin zadrhta, ali ne od hladnoće. Nešto u njegovom umu proreža izazov na smrt. Srcokob. Druga imena u drugim zemljama. Dušokob i Srcoočnjak, Gospodar groba i Gospodar sumraka – a svuda Otac laži i Mračni. Sve to da se izbegne njegovo istinsko ime i ne privuče pažnja. Mračni je često koristio gavranove i vrane, a u gradovima pacove. Perin izvadi novu strelu široke glave iz tobolca za pojasom, koji je uravnotežavao teret sekire.

„To ti je možda veliko kao motka“, zadivljeno kaza Ragan pogledavši Perinov luk, „ali ima domet. Ne bih voleo da vidim šta može da uradi čoveku u oklopu.“ Šijenarci su sada ispod jednostavnih kaputa nosili samo lake verižnjače, ali obično su se borili u oklopima. I ljudi i konji.

„Predugačak da se koristi s konjskih leđa“, naruga se Masema. Trouglasti ožiljak na preplanulom obrazu još je više iskrivio njegov prezrivi kez. „Dobar oklopni prsnik zaustaviće čak i oštrovrhu strelu, izuzev na malom dometu. A ako tvoj prvi hitac promaši, čovek koga gađaš će te iseckati.“

„O tome i pričam, Masema.“ Ragan se malo opustio pošto je nebo i dalje bilo prazno. Gavran mora da je bio sam. „Kladim se da s ovim lukom iz Dve Reke ne moraš biti tako blizu.“ Masema otvori usta.

„Vas dvojica prestanite da lapćete tim krvavim jezicima!“ – odreza Uno. Crte njegovog lica bile su oštre čak i za Šijenarca. Duž leve strane pružao se dug ožiljak, a levo oko nije imao. Na putu ka planinama negde je našao povez s vatrenocrvenim namrštenim okom. Taj dodatak nimalo nije olakšavao suočavanje s njegovim pogledom. „Ako ne možete da prokleto pazite na krvavi posao, videću da li će dodatna plamena straža večeras uspeti da vas krvavo smiri.“ Ragan i Masema popustiše pod njegovim pogledom. Namršti se na njih još jednom i okrete k Perinu. „Vidiš li nešto?“ Obratio mu se glasom malo grubljim no da je progovorio sa zapovednikom koga mu je postavio kralj Šijenara ili gospodar Fal Dare, ali u njemu se čula spremnost da postupi po Perinovom predlogu.

Šijenarci su znali koliko daleko može da vidi, ali izgleda da su to primili zdravo za gotovo, kao i boju njegovih očiju. Nisu znali sve, daleko od toga, ali prihvatili su ga takvog kakav je. Kakav su mislili da je. Izgledalo je kao da prihvataju sve i svašta. Svet se menja, rekoše. Sve se vrti na točkovima mogućnosti i promena. Ako čovek ima oči boje kakvu nijedno ljudsko biće ranije nije imalo, zar je to sada bitno?

„Dolazi“, odgovori Perin. „Trebalo bi da upravo možeš da je vidiš. Tamo.“ Pokaza, a Uno se pognu napred. Začkilji okom, a onda sumnjičavo klimnu.

„Nešto se tamo miče.“ Neki od ostalih klimnuše i takođe promrmljaše. Uno ih prostreli pogledom, pa se vratiše posmatranju neba i planina.

Perin iznenada shvati šta su jarke boje koje je udaljeni jahač nosio značile. Izrazito zelena suknja virila je ispod jarkocrvenog plašta. „Ona je od Putujućeg naroda“, zapanjeno reče. Nije čuo da se iko drugi oblači u tako jarke boje, niti da ih tako slaže, ako ima izbora.

Sretali su se sa svakakvim ženama i vodili ih dalje u planine: prosjakinje u prnjama peške su dolazile kroz mećavu; trgovkinje same vodile niz tovarnih konja punih samara; gospa u svili i skupom krznu dojahala je na rasnom konju crvenim resama ukrašenih uzdi i sa zlatom na sedlu. Prosjakinja je otišla s kesom srebra – Perin je mislio da je to više no što sebi mogu da priušte da daju, sve dok gospa nije ostavila još veću kesu zlata. Dolazile su žene svih mogućih položaja, i sve same, iz Tarabona, Geldana, pa čak i Amadicije. Ali nikada nije očekivao da vidi nekoga od Tuata’ana.

„Prokleti Krpar?“ – uzviknu Uno. I ostali pokazaše iznenađenje.

Raganu se zatrese perčin kad je odmahnuo glavom. „Krpar se u ovo ne bi mešao. Ili nije Krpar, ili ona nije ta s kojom treba da se sretnemo.“

„Krpari“, prosikta Masema. „Beskorisne kukavice.“

Uno je skupljao oko sve dok se nije pretvorilo u uzanu crnu duplju; uz naslikano crveno oko na povezu, to mu je davalo zločinački izgled. „Kukavice, Masema?“ – tiho upita. „Da si ti žena, da li bi imao krvavu petlju da dojašeš ovamo, sam i prokleto nenaoružan?“ Nije bilo sumnje da oružje ne nosi, ako je zaista pripadnik Tuata’ana. Masema ućuta, ali ožiljak na obrazu mu preblede.

„Nek sam spaljen ako bih ja imao“, kaza Ragan. „A nek sam spaljen ako bi i ti imao, Masema.“ Masema cimnu plašt i stade pogledom da pretražuje nebo.

Uno frknu. „Svetlost dala da je onaj spaljeni strvožder bio plameno sam“, progunđa.

Čupava smeđe-bela kobila lagano je krivudala sve bliže, birajući put između širokih snežnih nanosa. Jarko obučena žena jednom je zastala da pogleda nešto na zemlji, a onda navukla kapuljaču jače preko glave i sporim korakom poterala konja napred. Gavran, pomisli Perin. Prekini da gledaš tu pticu i dolazi ovamo, ženo. Možda nosiš vesti koje će nas konačno odvesti odavde. Ako Moiraina uopšte namerava da krenemo pre proleća. Nek je spaljena! Na trenutak nije bio siguran da li je mislio na Aes Sedai, ili na Krparku koja ni najmanje nije žurila.

Ako nastavi tako kako je krenula, proći će dobrih trideset koraka dalje od šumarka. Gledala je kuda njena šarena kobila korača i ni znaka nije davala da je bilo šta primetila među drvećem.

Perin petama potera pastuva i dorat poskoči napred, raspršivši kopitima sneg. Iza njega Uno tiho naredi: „Napred!“

Korak je prešao pola puta do nje pre no što ga ona ugleda, a tada iznenađeno zauzda kobilu. Posmatrala ih je dok su obrazovali luk oko nje. Crveni plašt joj je delovao još napadnije zbog drečavoplavih šara zvanih tairenski lavirint kojima je bio izvezen. Nije bila mlada – ono kose što joj nije bilo pod kapuljačom beše prilično prosedo – ali na licu nije imala mnogo bora, izuzev onih nastalih dok se s neodobravanjem mrštila na njihovo oružje. Ali nije se dalo videti da se uplašila naoružanih ljudi usred planine. Šake su joj mirno počivale na jabuci ishabanog, ali dobro održavanog sedla. A nije ni mirisala uplašeno.

Prekini s tim!, reče Perin sam sebi. Obrati joj se tihim glasom, da je ne bi uplašio: „Zovem se Perin, čestita gazdarice. Ako vam je potrebna pomoć, učiniću što mogu. Ako ne, idite sa Svetlom. Ali, sem ukoliko su Tuata’ani promenili svoje običaje, daleko ste od svojih kola.“

Ona ga pogleda pre no što će progovoriti. Tamne joj oči behu nežne, što nije bilo iznenađujuće kod jednog pripadnika Putujućeg naroda. „Tražim... jednu ženu.“

Pauza je bila mala, ali primetna. Nije ona tražila tek neku ženu, već jednu Aes Sedai. „Ima li ona ime, čestita gazdarice?“ – upita Perin. U proteklih nekoliko meseci mnoštvo puta je to radio, tako da mu njen odgovor i nije bio baš potreban, ali nemarnost upropasti gvožđe.

„Zovu je... Ponekad je zovu Moiraina. Ja sam Leja.“

Perin klimnu. „Odvešćemo te do nje, gazdarice Leja. Vatre su nam tople, i uz malo sreće biće nečeg vrućeg da pojedeš.“ Ali ipak nije odmah prikupio svoje uzde. „Kako si nas pronašla?“ To je i ranije pitao, svaki put kad bi ga Moiraina poslala da čeka na mestu koje je odredila, jer dolazi žena koju poznaje. Odgovor će biti isti kao i uvek, ali morao je da pita.

Leja slegnu ramenima i s oklevanjem odgovori: „Ja... znala sam da će me, ako ovim putem dođem, neko pronaći i odvesti do nje. Ja... jednostavno sam... znala. Imam vesti za nju.“

Perin nije pitao kakve vesti. Žene su podatke donosile samo Moiraini. A Aes Sedai nam govori samo ono što joj se prohte, pomisli. Aes Sedai nikada ne lažu, ali rečeno je da istina koju ti Aes Sedai kaže nije uvek istina koju ti misliš da čuješ. Sada je prekasno za kolebanje. Zar ne?

„Ovuda, gazdarice Leja“, reče, pokazavši ka planini. Šijenarci, s Unom na čelu, pođoše za Perinom i Lejom. Krajišnici su i dalje osmatrali nebo koliko i zemlju, a poslednja dvojica posebnu su pažnju posvetili tragu koji su za sobom ostavljali.

Neko vreme jahali su u tišini. Čuo se samo topot konjskih kopita koja bi ponekad smrvila staru snežnu pokoricu, ili razbacala kamenje dok su prelazili delove bez snega. Leja bi povremeno okrznula pogledom Perina, njegov luk, sekiru, lice, ili nije progovarala. Nelagodno se meškoljio zbog njene pažnje, izbegavaiući da je pogleda. Uvek se trudio da stranci što je moguće manje primećuju njegove oči.

Naposletku reče: „Iznenadio sam se kada sam video pripadnika Putujućeg naroda, s obzirom na vaša verovanja.“

„Moguće je suprotstavit se zlu bez nasilja.“ Njen glas zvonio je od jednostavnosti nekoga ko govori očiglednu istinu.

Perin kiselo zagunđa, a potom smesta promrmlja izvinjenje. „Kad bi bilo kao što kažete, gazdarice Leja.“

„Nasilje ranjava nasilnila koliko i žrtvu“, spokojno odgovori Leja. „Stoga mi bežimo od onih koji nas napadaju. Koliko zbog naše bezbednosti, toliko i da njih spasemo od zla. Ako činimo nasilje da se suprotstavimo zlu, ubrzo se ne bismo razlikovali od onih protiv kojih se borimo. Snagom svojih ubeđenja suprotstavljamo se Senci.“

Perin frknu. Bilo je to jače od njega. „Gazdarice, nadam se da nikad nećete morati da se suprotstavite Trolocima samo snagom svojih ubeđenja. Snaga njihovih mačeva saseći će vas na mestu.“

„Bolje umreti no...“ – poče ona, ali njega bes natera da je nadgovori. Bes jer jednostavno nije htela da vidi. Bes što bi zaista radije umrla no naškodila nekome, ma koliko taj bio zao.

„Ako počnete da bežite, uhvatiće vas, ubiti i proždrati vaš leš. A možda neće ni čekati da budete leš. U svakom slučaju, mrtvi ste, a zlo je pobedilo. A ima i ljudi koji su isto toliko okrutni. Prijatelji Mraka i drugi. Ima ih mnogo više no što bih ja pre samo godinu dana poverovao. Neka samo Beli plaštovi odluče da vi Krpari ne hodite u Svetlosti, pa ćete videti koliko je snaga vaših ubeđenja u stanju da vam sačuva glave.“

Prodorno ga je pogledala „A ti ipak nisi srećan sa svojim oružjem.“

Kako je samo to znala? Razdraženo odmahnu glavom i zabaci čupavu kosu. „Tvorac je načinio $vet“, promrmlja, „ne ja. Ja moram da živim kako najbolje umem u ovakvom svetu.“

„Tako tužan za nekog tako mladog“, tiho reče ona. „Zašto tako tužan?“

„Trebalo bi da gledam, a ne da pričam“, odsečno joj odgovori. „Nećete mi biti zahvalni ako se izgubimo.“ Potera Koraka napred dovoljno daleko da preseče svaki dalji razgovor, ali osećao je njen pogled. Tužan? Nisam tužan, samo... Svetlosti, ne znam. Trebalo bi da postoji neki bolji način, to je sve. Vrati mu se ono osećanje, ali obuzet Lejinim pogledom uprtim u njegova leđa nije na to obratio pažnju.

Uspeli su se na vrh planinskog nagiba i spustili se niz njega, preko šumovite doline s hladnim širokim potokom. Konjima je bio do kolena. U daljini se videla planinska padina isklesana u dve ogromne prilike. Perinu se činilo da su to muškarac i žena, mada su ih vetar i kiša odavno učinili teško prepoznatljivim. Čak je i Moiraina tvrdila kako nije sigurna koga bi trebalo da predstavljaju, niti kada je granit isklesan.

Male pastrmke su bežale od konjskih kopita, kao srebrne munje u bistroj vodi. Jelen diže glavu s pojila, stade da okleva dok je družina izlazila iz potoka, pa onda odjuri među drveće, a velika planinska mačka, sivih pruga i sivih tačaka, kao da izroni iz zemlje, osujećena u vrebanju. Na trenutak odmeri konje, a zatim uz zamah repom nestade za jelenom. Ali još se nije videlo mnogo živog sveta u planini. Samo šačica ptica bila je na granama ili kljucala zemlju gde se sneg otopio. Za nekoliko nedelja još će ih se vratiti na visiju, ali sada je rano. Nisu videli više gavranova.

Kada ih je Perin poveo između dve strme planine, snežnih vrhova kao i uvek obmotanih u oblake, i prešao manji potok što se u nizu sićušnih slapova slivao preko sivog kamenja, bilo je već kasno popodne. Među drvećem oglasi se neka ptica, a druga joj u daljini odgovori.

Perin se nasmeši. Bile su to plave zebe. Ptice iz Krajina. Niko neprimećeno ovuda nije jahao. Protrlja nos. Nije pogledao drvo s koga se prva „ptica“ oglasila.

Put je bivao sve uži dok su jahali kroz zakržljale kožoliste i pored nekoliko kvrgavih planinskih hrastova. Tle pored potoka, dovoljno ravno za jahanje, sužavalo se dok ne posta jedva dovoljno široko za čoveka na konju, a potok je visok čovek mogao da prekorači.

Perin ču kako pozadi Leja mrmlja sebi u bradu. Kada se osvrnu, vide je gde se zabrinuto obazire uz strme padine sa strana. Raštrkana stabla opasno su se nadvijala iznad njih. Činilo se nemogućim da ne padnu. Šijenarci su lako jahali, napokon počevši da se opuštaju.

Iznenada, pred njima se otvori duboka obalna udolina između planina. Padine joj behu strme, ali ni izbliza kao jaruga kroz koju su prošli. Potok je tekao iz malog izvora na kraju dolinice. Perinove oštre oči spaziše čoveka sa šijenarskim perčinom u granama hrasta levo od njega. Da se čuo zov jedne druge ptice, taj čovek ne bi bio sam, a ne bi bilo ni tako lako proći kroz jarugu. Šačica ljudi mogla bi taj prolaz da brani od čitave vojske. Da neka vojska dođe, šačica bi i morala.

Među drvećem po udolini bile su brvnare. Isprva ih je bilo teško uočiti, tako da je delovalo kao da su ljudi okupljeni oko vatri u dnu udoline bili bez skloništa. Bilo ih je manje od desetak na vidiku. A Perin je znao da ih i nema mnogo više. Većina ih se osvrnula na zvuk konja, a neki i mahnuše. Dolinica kao da se ispuni mirisom ljudi i konja, kuvanja i vatre. Dugi beli barjak mlitavo je visio s visoke motke blizu njih. Jedna prilika, barem upola viša od svih ostalih, sedela je na oborenom deblu udubljena u knjigu koja je delovala majušno u ogromnim šakama. Pažnja te prilike ni u jednom trenutku nije popuštala, čak ni kada jedina druga osoba bez perčina viknu: „Pronašli ste je, je li? Mislila sam da ćete ovog puta čitave noći odsustvovati.“ Bio je to glas mlade žene, ali nosila je dečački kaput i pantalone, i bila kratko ošišana.

Nalet vetra prostruja kroz udolinu zakovitlavši plaštove i zavijorivši barjak punom dužinom. U trenutku se činilo da stvorenje na njemu jaše vetar. Četvoronoga zmija zlatnih i skerletnih krljušti, zlatne grive poput lavlje. Svako stopalo završavalo joj se s pet zlatnih kandži. Legendarni barjak. Barjak koji većina ljudi ne bi prepoznala da ga vidi, ali prestravili bi se da mu saznaju ime.

Perin sve to obuhvati pokretom ruke dok je predvodio družinu naniže u malu dolinu. „Leja, dobro došla u logor Ponovorođenog Zmaja.“