Ponovorođeni Zmaj

38 Device koplja

Egvena prigrli saidar i pre no što vrisnu. Vide kako sjaj okruži i Elejnu. Na trenutak se zapita da li je Elisor čuo vrisak i hoće li poslati pomoć; Plavi ždral nije bio ni milju uzvodno. A onda shvati da im pomoć nije potrebna. Već je izatkala tokove Vazduha i Vatre u munju. Vika još nije zamrla u vazduhu.

Ninaeva je jednostavno stajala prekrštenih ruku i odlučnog izraza lica, ali Egvena nije mogla da kaže je li to zato što još nije bila dovoljno besna da prigrli saidar, ili što je već primetila ono što je Egvena tek sad uočila. Pred njima je bila žena Egveninih godina, mada viša od nje.

Nije pustila saidar. Muškarci su ponekad bili dovoljno glupi da misle kako su žene bezopasne; Egvena nije gajila takve zablude. Krajičkom uma pribeleži kako Elejna više nije okružena sjajem. Mora da se kći naslednica i dalje zanosi ponečim. Nikad nije bila seanšanski zatvorenik.

Egvena pomisli kako bi žena pred njima svega malom broju muškaraca delovala bezopasno, iako joj ruke behu prazne i nije se videlo da ima oružje. Plavozelene oči i kratko ošišana tamnoriđa kosa, izuzev tankog repa koji joj je padao do ramena; meke, do kolena visoke čizme s pertlama, pripijen kaput i uske pantalone u bojama zemlje i stenja. Jednom su joj opisali takvu kosu i odeću; ta žena bila je Aijelka.

Pogledavši je, Egvena odjednom oseti čudnu naklonost prema njoj. Liči na Randa kao da su rod, eto zašto. Ali čak ni taj osećaj – skoro rođački – nije mogao da joj priguši radoznalost. Tako mi Svetlosti, šta Aijeli traže ovde? Od Aijelskog rata nisu ni mrdnuli iz Pustare. Čitavog života slušala je kako su Aijeli opasni – ove Device koplja ništa manje no pripadnici muških ratničkih društava – ali nije se naročito plašila. Zapravo, bila je pomalo ljuta na sebe jer se prvobitno prepala. Nije imala razloga da se ikoga boji, kada je saidar puni Jednom moći. Izuzev možda potpuno obučene sestre, priznade sebi. Ali svakako ne jedne žene, pa makar i Aijelke.

„Ja sam Avijenda“, reče Aijelka, „od septe Gorka voda Taardad Aijela.“ Lice joj beše bezizražajno, kao i glas. „Ja sam Far Dareis Mai, Devica koplja.“ Na tren ućuta i pogleda ih. „Ne vidi vam se na licu, ali primerile smo prstenje. U svojim zemljama imate žene umnogome nalik našim Mudrima. Zovete ih Aes Sedai. Jeste li vi žene od Bele kule, ili ne?“

Egvena se na trenutak oseti nelagodno. Mi? Obazrivo se osvrte, ali nikog ne vide iza žbunja u krugu od dvadeset koraka.

Ako ih je bilo još, mora da su bile u sledečem gaju, više od dve stotine koraka daleko, ili u poslednjem, dvostruko dalje. Predaleko da bi im bile pretnja. Sem ako nemaju lukove. Ali morale bi biti dobre s njima. Kod kuće, na takmičenjima za vreme Bel Tina i Nedelje, samo su najbolji streljali na udaljenostima većim od dve stotine koraka.

Ali ipak se osećala bolje znajući da može gađati munjom svakoga ko to pokuša.

„Jesmo žene od Bele kule“, spokojno odgovori Ninaeva. Vrlo očigledno nije tražila druge Aijele, iako je čak i Elejna zverala oko sebe. „A da li ćete nas smatrati mudrim nešto je sasvim drugo“, nastavi Ninaeva. „Šta hoćete od nas?“

Avijenda se nasmeši. Egvena shvati da je u stvari vrlo ljupka; smrtna ozbiljnost na licu je to prikrivala. „Govoriš kao Mudre. Pravo u metu, i ne trpiš gluposti.“ Osmeh joj minu, ali glas ostade spokojan. „Jedna od nas je ozbiljno povređena, možda i umire. Mudre često leče one koji bi svakako bez njih umrli, a čula sam kako Aes Sedai mogu još više. Hoćete li joj pomoći?“

Zbunjena, Egvena skoro odmahnu glavom. Prijateljica joj umire? Zvuči kao da nas pita da joj pozajmimo solju brašna!

„Pomoči ću joj ako mogu“, lagano odgovori Ninaeva. „Ništa ne mogu da obećam, Avijenda. Možda ipak umre.“

„Smrt dolazi po sve nas“, odvrati Aijelka. „Jedino možemo odabrati kako da se s njom suočimo. Povešću vas.“

Na deset koraka od njih, dve Aijelke digoše se sa zemlje. Jedna iz malog udubljenja u kome, po Egveninom mišljenju, ni pas ne bi mogao da se sakrije, a druga iz trave koja joj je sezala samo do listova. Kada ustadoše, spustiše crne velove – i ona se trže zbog toga; Elejna joj je ispričala kako Aijeli kriju lica samo kada bi moglo biti ubijanja – i tkaninu kojom su obmotale glave obaviše oko ramena. Jedna je imala kosu kao Avijenda, i sive oči, a druga tamnoplave oči i kosu poput plamena. Nisu bile ništa starije od Egvene ili Elejne, i delovale su spremno da upotrebe svoja kratka koplja.

Žena plamene kose pruži Avijendi oružje: dugi nož teškog sečiva, da ga stavi za pojas, i prepun tobolac da ga okači na drugu stranu; tamni, zakrivljeni luk od roga, u navlaci koju je vezala za leđa; i četiri kratka koplja dugih vrhova, koja je držala u levoj ruci skupa s malim okruglim kožnim štitom. Avijenda ih je nosila prirodno kao što bi neka žena iz Emondovog Polja nosila šal. Isto je važilo za njene drugarice. „Hajde“, reče i pođe ka gaju kraj koga su već prošle.

Egvena napokon pusti saidar. Pretpostavljala je da je sve tri Aijelke mogu izbosti tim svojim kopljima pre no što stigne bilo šta da uradi, samo ako im to padne na um, ali iako su bile na oprezu, mislila je da do toga neće doći. A šta ako Ninaeva ne bude mogla da Izleči njihovu prijateljicu? Kad bi nas samo pitala pre no što odluči o nečemu što se tiče svih nas!

Dok su išle ka drveću Aijelke su osmatrale unaokolo kao da očekuju da je sve prepuno neprijatelja veštih u skrivanju kao i one same. Avijenda je išla napred, a Ninaeva se držala nje.

„Ja sam Elejna od kuće Trakand“, reče Egvenina prijateljica, kao da ćaska, „kći naslednica Morgaze, kraljice Andora.“

Egvena se spotače. Svetlosti, je li poludela? Znam da je Andor učestvovao u Aijelskom ratu. Možda je od tada prošlo dvadeset godina, ali kažu da Aijeli dobro pamte.

Ali plamenokosa Aijelka do nje samo kaza: „Ja sam Bain, od septe Crni kamen Šaarad Aijela.“

„Ja sam Cijad“, reče niža žena, plavlje kose, s njene druge strane, „od septe Kamena reka Gošijen Aijela.“ Bain i Cijad na tren krajičkom oka pogledaše Egvenu; ničim to nisu pokazale, ali ona dobi neki utisak kako misle da je nepristojna.

„Ja sam Egvena al’Ver“, reče im. Činilo se kao da očekuju još nešto, pa dodade: „Kći Marim al’Ver, iz Emondovog Polja u Dvema Rekama.“ To im je izgleda bilo dovoljno, na neki način, ali kladila bi se kako ništa od toga nisu shvatile, ništa više no ona sve te septe i klanove. Mora da to, na neki način, označava porodice.

„Vi ste prvosestre?“ Bain je izgleda mislila na sve tri.

Egvena to shvati kao da se odnosi na sestrinstvo Aes Sedai, i kaza „da“, istovremeno kada Elejna reče „ne“.

Čijad i Bain brzo se zgledaše, kao da razgovaraju sa ženama koje baš i nisu pri sebi.

„Prvosestre“, kaza Elejna Egveni, kao da drži predavanje, „označava žene koje imaju istu majku. Drugosestre označava da su im majke sestre.“ Obrati se Aijelkama. „Ne znamo mnogo o vama. Molim vas da nam oprostite neznanje. Ponekad o Egveni mislim kao o svojoj prvosestri, ali nismo rod po krvi.“

„Zašto onda ne izgovorite reči pred svojim Mudrima?“ – upita Čijad. „Bain i ja smo postale prvosestre.“

Egvena trepnu. „Kako možete postati prvosestre? Ili imate istu majku ili ne. Ne želim da vas uvredim. Većinu onoga što znam o Devicama koplja čula sam od Elejne. Znam da se borite u bitkama i ne marite za muškarce, ali ništa više od toga.“ Elejna klimnu; opisala je Device kao nešto poput mešavine ženskih Zaštitnika i Crvenog ađaha.

Aijelke se ponovo munjevito zgledaše, kao da ni najmanje nisu sigurne da su Egvena i Elejna pri svesti.

„Ne marimo za muškarce?“ – zbunjeno promrmlja Čijad.

Bain se zamišljeno namršti. „Ono što kažeš istovremeno je blizu istini, ali i potpuno oprečno od nje. Kada prihvatimo koplje, položimo zavet da se nećemo vezati ni za muškarca, ni za dete. Neke odustanu od koplja, zbog muškarca ili deteta“ – po izrazu njenog lica reklo bi se da to ni sama ne razume – „ali kada se jednom odustane, koplje se više ne može ponovo uzeti.“

„Ili ako bude odabrana za put u Ruidean“, ubaci se Čijad. „Mudra ne može biti udata za koplje.“

Bain je pogleda kao da je izjavila kako je nebo plavo, ili da kiša pada iz oblaka. Pogled kojim okrznu Egvenu i Elejnu govorio je kako možda one to ne znaju. „Da, to je tačno. Mada neke pokušavaju da se bore protiv toga.“

„Da, pokušavaju.“ Čijad je zvučala kao da nešto deli s Bain.

„Ali daleko sam zastranila od mog objašnjenja“, nastavi Bain. „Device ne plešu kopljima jedne s drugima, čak ni kada naši klanovi to čine, ali Saarad Aijeli i Gošijen Aijeli su već četiri stotine godina u krvnoj zavadi, tako da smo Čijad i ja smatrale kako naša udadbena zakletva nije dovoljna. Otišle smo da izgovorimo reči pred Mudrima naših klanova – ona je stavila život na kocku u mojoj naseobini, a ja u njenoj – da nas spoje kao prvosestre. Kao što i priliči prvosestrama koje su Device, čuvamo leđa jedna drugoj, i nijedna neće pustiti muškarca da joj dođe bez one druge.

Ali ne bih rekla kako ne marimo za njih.“ Čijad klimnu, uz nagoveštaj osmeha. „Da li sam ti razjasnila stvari, Egvena?“

„Da“, slabašno odvrati ona. Pogleda Elejnu i u njenim plavim očima vide istu zapanjenost koju je i sama osećala. Ne Crveni ađah. Pre će biti Zeleni. Mešavina između Zaštitnika i Zelenog ađaha, i ništa od toga ne razumem. „Sada mi je sasvim jasno, Bain. Hvala ti.“

„Ako se vas dve osećate kao prvosestre“, kaza Čijad, „trebalo bi da odete do svojih Mudrih i izgovorite reči. Ali vi ste Mudre, iako mlade. Ne znam šta bi u tom slučaju trebalo da se radi.“

Egvena nije znala da li da se smeje ili da pocrveni. Pred očima su joj prolazile slike Elejne i nje kako dele istog muškarca. Ne, to je samo za prvosestre koje su Device koplja. Zar ne? Elejna jeste porumenela. Egvena je bila sigurna da misli o Randu. Ali mi ga ne delimo, Elejna. Nijedna od nas ne može ga imati.

Elejna pročisti grlo. „Mislim da za tim nema potrebe, Čijad. Egvena i ja već čuvamo jedna drugoj leđa.“

„Kako to može biti?“ – polako upita Čijad. „Niste udate za koplje. I vi ste Mudre. Ko bi digao ruku na Mudru? To me zbunjuje. Zašto bi vam bilo ko čuvao leđa?“

Zalazak u lug poštedeo je Egvenu odgovora. Pod drvečem su bile još dve Aijelke. Duboko u gaju, ali pored reke. Džolijen, od septe Slana ravnica Nakai Aijela, plavooka žena tamnoriđe i zlatne kose, skoro kao Elejnine, pazila je Dailin, iz Avijendine septe i klana. Dailinina kosa bila je mokra od znoja, tako da je delovala još tamnije riđe. Samo je jednom otvorila svoje sive oči, kada su joj prišle, a onda ih ponovo zatvorila. Kaput i košulja bili su joj pored nje, a zavoje oko struka zamrljalo je crvenilo.

„Primila je udarac mačem“, kaza Avijenda. „Neke budale koje krivoklete ubice drveća zovu vojnicima mislile su da smo samo još jedna šačica razbojnika kojih je ova zemlja puna. Morale smo da ih pobijemo ne bismo li ih ubedile u suprotno, ali Dailin... Možeš li je izlečiti, Aes Sedai?“ Ninaeva kleknu pored povređene žene i zadiže zavoje tek toliko da proviri ispod njih. Trznu se na ono što vide. „Jeste li je pomerale otkad je povređena? Stvorila se krasta, ali je pukla.“

„Želela je da umre kraj vode“, odvrati Avijenda. Pogledala je ka reci, i smesta odvratila oči. Egveni se učini da se i stresla.

„Glupače!“ Ninaeva poče da pretura po torbici s biljem. „S tom povredom kretanje ju je moglo ubiti. Želela je da umre kraj vode!“ – zgađeno ponovi. „To što nosite oružje kao muškarci ne mora da znači da morate i da razmišljate kao oni.“ Izvadi duboku drvenu čašu iz torbe i gurnu je Čijad u ruke. „Napuni to. Potrebna mi je voda da bi mogla ovo da popije.“ Čijad i Bain pridoše obali i zajedno se vratiše. Ničim to nisu pokazale, ali Egveni se učini kao da su očekivale da če reka skočiti na njih.

„Da je nismo dovele ovamo do... reke, Aes Sedai“, odvrati Avijenda, „ne bismo vas pronašle, a ona bi svejedno umrla.“

Ninaeva frknu i poče da sipa istucano suvo bilje u čašu s vodom, sve vreme mrmljajući sebi u bradu. „Korin jača krv, a pseći koren zaceljuje rane, i svelek, naravno, i...“ Mrmljanje se pretvori u skoro nečujan šapat. Avijenda je namršteno pogleda.

„Mudre koriste bilje, Aes Sedai, ali nisam čula da to važi i za Aes Sedai.“

„Ja koristim šta ja koristim!“ – odreza Ninaeva i vrati se svojim praškovima i šaputanju.

„Zaista zvuči kao Mudra“, Čijad tiho kaza Bain, a ova joj odsečno klimnu.

Dailin je bila jedina Aijelka bez oružja u rukama. Sve su delovale spremno da ga u trenu upotrebe. Ninaeva ih nimalo ne smiruje, pomisli Egvena. Navedi ih da o nečemu pričaju. Bilo čemu. Nikome nije do borbe ako razgovara o nečemu spokojnom.

„Nemojte se uvrediti“, oprezno kaza, „ali primerila sam da vam je svima nelagodno zbog reke. Ako nema oluje, nije ni najmanje burna. Mogle biste čak i da plivate, ako hoćete, mada je struja jaka kada se udaljite od obale.“ Elejna odmahnu glavom.

Aijelke su delovale zbunjeno; Avijenda reče: „Videla sam čoveka – Šijenarca – kako radi to plivanje... jednom.“

„Ne razumem“, kaza Egvena. „Znam da u Pustari nema mnogo vode, ali rekla si da si iz septe Kamena reka, Džolijen. Svakako da si plivala u Kamenoj reci?“ Elejna je pogleda kao da je poludela.

„Plivati“, nelagodno kaza Džolijen. „To znači... ući u vodu? Svu tu vodu? Bez ičega da se uhvatiš.“ Sva zadrhta. „Aes Sedai, pre no što sam prešla Zmajev zid, nikada nisam videla tekuću vodu koju nisam mogla da prekoračim. Kamena reka... Neki tvrde da je davno u njoj bilo vode, ali to je samo hvalisanje. Tamo je samo kamenje. Najstariji spisi Mudrih i poglavara klana kažu da tamo ničeg sem kamenja nije bilo još od prvog dana kada se naša septa odvojila od septe Visoka ravnica i položila pravo na tu zemlju. Plivati!“ Stezala je koplja kao da se bori protiv svake reči. Čijad i Bain udaljiše se još za korak od obale.

Egvena uzdahnu. I pocrvene kada je Elejna pogleda u oči. Ja nisam kći naslednica da sve to znam. Ali naučiću. Kada ponovo pogleda Aijelke, shvati da ih ni najmanje nije smirila, već još više usplahirila. Ako bilo šta pokušaju, uhvatim ih Vazduhom. Pojma nije imala može li odjednom da drži četiri osobe, ali otvorila se saidaru, isplela tokove Vazduha i bila pripravna. Moć je u njoj željno treperila. Pitala se zašto Elejna nije okružena sjajem. Elejna je pogleda pravo u oči i odmahnu glavom.

„Nikada ne bih naškodila jednoj Aes Sedai“, odjednom reče Avijenda. „Želim da to znate. Bilo da Dailin poživi ili umre, neće biti razlike. Nikada ne bih upotrebila ovo“ – malčice podiže jedno koplje – „protiv bilo koje žene. A vi ste Aes Sedai.“ Egvena iznenada shvati da ona pokušava njih da umiri.

„Znam to“, odvrati Elejna, kao da se obraća Avijendi, ali pogledom kaza Egveni da su reči namenjene njoj. „Niko ne zna mnogo o vašem narodu, ali učili su me kako Aijeli nikada neće povredi ti neku ženu, sem ako nije – kako ste ono rekle? – udata za koplje.“

Bain je izgleda mislila kako Elejna ponovo ne shvata. „To baš i nije tako, Elejna. Ako bi me oružjem napala žena koja nije udata za koplje , prebila bih je na licu mesta. Muškarac... Muškarac bi možda pomislio da je žena iz vaših zemalja udata ako nosi oružje; ne znam. Muškarci mogu biti čudni.“

„Naravno“, kaza Elejna. „Ali sve dok vas ne napadnemo oružjem, nećete pokušati da nas povredite.“ Sve četiri Aijelke se zapanjiše, a ona krajičkom oka značajno pogleda Egvenu.

Egvena se ipak držala saidara. To što je Elejna nešto naučila ne mora da znači kako je to tačno, čak i ako Aijelke to isto pričaju. A i bilo je... dobro držati se saidara.

Ninaeva podiže Dailininu glavu i poče da joj sipa u usta napitak od biljne mešavine. „Pij“, odlučno kaza. „Znam da ima ružan ukus, ali sve ispij.“ Dailin proguta, zagrcnu se, i ponovo proguta.

„Čak ni tada, Aes Sedai“, reče Avijenda Elejni. Ali gledala je Dailin i Ninaevu. „Priča se da smo nekada, pre Slamanja sveta, služile Aes Sedai, mada nema priče koja kaže na koji način. Omanule smo u toj službi. Možda smo zbog tog greha u Trostrukoj zemlji; ne znam. Niko ne zna koji je to greh bio, izuzev možda Mudrih, ili poglavara klanova, a oni neće da kažu. Rečeno je da će nas Aes Sedai, ako ih ponovo izneverimo, sve uništiti.“

„Sve to ispij“, promrmlja Ninaeva. „Mačevi! Mačevi i mišići, ali nimalo mozga!“

„Mi nećemo da vas uništimo“, odlučno odvrati Elejna, a Avijenda klimnu.

„Kako kažeš, Aes Sedai. Ali sve stare priče govore jedno: nikada se ne smemo boriti protiv Aes Sedai. Ako sručiš na mene svoje munje i kobnu vatru, plesaču s njima, ali te neću povrediti.“

„Probadanje ljudi“, prosikta Ninaeva. Spusti Dailininu glavu i položi joj šaku o čelu. Dailin ponovo sklopi oči. „Probadanje žena!“ Avijenda se promeškolji s noge na nogu i ponovo namršti. Nije bila jedina među Ai jelkama.

„Kobna vatra“, kaza Egvena. „Avijenda, šta je kobna vatra?“

Aijelka se sada na nju namršti. „Zar ne znaš, Aes Sedai? Stare priče kažu kako su je Aes Sedai koristile. Po pričama, to je nešto užasno, ali ništa više od toga ne znam. Kaže se da smo mnogo šta zaboravili što smo nekada znali.“

„Možda je i Bela kula mnogo šta zaboravila“, odvrati Egvena. Znala sam šta je to u onom... snu, ili šta je već bio. Bilo je podjednako stvarno kao Tel’aran’riod. Kladila bih se u to, čak i s Metom.

„Nemaju pravo!“ – prasnu Ninaeva. „Niko nema pravo da tako ranjava! To nije pravedno!“

„Da li je ljuta?“ – s nelagodom upita Avijenda. Čijad, Bain i Džolijen zabrinuto se zgledaše.

„Sve je u redu“, odgovori Elejna.

„I bolje od toga“, dodade Egvena.„Jeste ljuta, i to je mnogo bolje no samo u redu.“ Ninaevu odjednom okruži sjaj saidara – Egvena se nagnu, pokušavajući da vidi šta radi, kao i Elejna – a Dailin se trže, razrogači oči i vrisnu. Tren kasnije Ninaeva joj pomože da ponovo legne, a sjaj zamre. Dailin sklopi oči, i ležala je boreći se za vazduh.

Videla sam, pomisli Egvena. Ja... mislim da jesam. Nije bila sigurna da li joj je pošlo za rukom da razazna sve te silne tokove, a kamoli kako ih je Ninaeva utkala. Ono što je Ninaeva u trenu uradila bilo je kao da neko s povezom preko očiju istovremeno tka četiri čilima.

Ninaeva krvavim zavojima obrisa Dailinin trbuh, razmazavši jarko-crvenu svežu krv i crne ostatke osušene stare krvi. Nije bilo ni rane, ni ožiljka. Samo zdrava koža, znatno bleđa od Dailininog lica.

Ninaeva se namršti, pokupi krvavu tkaninu, ustade i baci je u reku. „Operite ostatak toga sa nje“, reče, „i obucite je. Hladna je. I spremite se da je nahranite. Biće gladna.“ Klekla je kraj vode da opere ruke.