Ponovorođeni Zmaj

14 Ubodi trnja

Amirlin Tron ne progovori odmah. Priđe visokim lučnim prozorima i zagleda se preko balkona ka vrtu, s rukama iza leđa. Minuti su prošli pre no što je prozborila.

„Sprečila sam da se sazna ono najgore, ali koliko će to trajati? Sluge ne znaju za ukradene ter’angreale, niti su povezali smrti s odlaskom Lijandrin i onih ostalih. To nije bilo lako postići, s obzirom na glasine. Misle da su ubistva počinili Prijatelji Mraka. A tako je i bilo. I po gradu počinju da kolaju glasine. Da su Prijatelji Mraka prodrli u Kulu, da su počinili ubistva. To nije bilo moguće sprečiti. Ne prija našem ugledu, ali bar je bolje no istina. Barem niko van Kule ne zna da su Aes Sedai ubijene. Malo ili i u Kuli to zna. Prijatelji Mraka u Beloj kuli. Fuj! Čitavog života poricala sam to. Neću im dozvoliti da ostanu ovde. Upecaću ih, iščupati im utrobe i obesiti da se suše.“

Ninaeva nesigurno pogleda Egvenu – sama Egvena osećala se još dvostruko nesigurnije – a onda duboko udahnu. „Majko, hoćemo li biti dodatno kažnjene? Sem onoga na šta si nas već osudila?“

Amirlin se osvrnu i pogleda ih; oči joj behu u senci. „Dodatno kažnjene? Može se i tako reći. Neki će pričati da sam vas darovala time što sam vas uzdigla. Sada ćete osetiti istinski ubod trnja te ruže.“ Oštro priđe svojoj stolici i sede, a onda kao da ponovo izgubi potrebu za hitnjom. ili sigurnost.

Egvena se preseče kada vide Amirlin nesigurnu. Amirlin Tron uvek je bila sigurna, uvek spokojno usredsređena na svoj put. Amirlin je bila oličenje snage. Uprkos svoj Egveninoj sirovoj moći, žena s druge strane stola posedovala je znanje i iskustvo da je zaveže u čvor. Iznenada je videti kako se koleba – poput devojčice koja zna da mora glavačke da skoči u baru, nemajući pojma koliko je duboka, niti da li je na dnu pesak ili kamenje – od tog prizora Egvena se sledila. Kako to misli, istinski ubod trnja? Svetlosti, šta namerava da nam uradi?

Opipavši izrezbarenu crnu kutiju na stolu pred sobom, Amirlin je pogleda kao da je zagledana u nešto daleko. „Pitanje je kome mogu da verujem“, tiho kaza. „U najmanju ruku, trebalo bi da mogu Leani i Šerijam. Ali, smem li? Verin?“ Ramena joj se nakratko zatresoše od tihog smeha. „Verin sam već poverila daleko više od svog života, ali koliko daleko mogu da idem? Moiraini?“ Na trenutak ućuta. „Moiraini sam oduvek mogla da verujem.“

Egvena se nelagodno promeškolji. Koliko je Amirlin znala? Nije mogla tako nešto da pita, ne Amirlin Tron. Znaš li da je jedan mladić iz mog sela, čovek za koga sam mislila da ću se jednog dana udati, Ponovorođeni Zmaj? Znaš li da mu dve tvoje Aes Sedai pomažu? Bar je bila sigurna da Amirlin ne zna za njen sinoćnji san, u kome je Rand bežao od Moiraine. Mislila je da je sigurna. Nastavila je da ćuti.

„O čemu to pričaš?“ – ljutito upita Ninaeva. Amirlin je pogleda, a ona blažim glasom dodade: „Oprosti mi, majko, ali da li ćemo biti dodatno kažnjene? Ne shvatam čemu ova priča o poverenju. Ako te zanima moje mišljenje, Moiraini ne treba verovati.“

„To je tvoje mišljenje, je li?“ – upita Amirlin. „Pre godinu dana si napustila svoje selo, a već misliš kako dovoljno poznaješ svet da znaš kojoj Aes Sedai se može verovati, a kojoj ne? Majstor mornar koji je jedva naučio da zategne jedro!“

„Nije tako mislila, majko“, reče Egvena, ali znala je da je Ninaeva mislila tačno to što je rekla. Pogledala ju je opominjući. Ninaeva oštro cimnu pletenicu, ali oćuta.

„Pa, ko to može da kaže“, mislila se Amirlin. „Poverenje je ponekad klizavo kao košara puna jegulja. Suština je u tome da s vama dvema moram da radim, iako ste tanka trska.“

Ninaeva stisnu usne, mada ne povisi glas. „Tanke trske, majko?“ Amirlin nastavi kao da Ninaeva ništa nije rekla. „Lijandrin je pokušala da vas baci u vir. Lako može biti da je otišla jer je saznala da se vraćate i da je možete razotkriti. Stoga, moram da verujem kako niste – Crni ađah. Radije bih jela krljušt i utrobe“, promrmlja, „Ali valjda ću morati da se naviknem na to ime.“

Egvena zapanjeno uzdahnu – Crni ađah? Mi? Svetlosti! – ali Ninaeva prosikta: „Naravno da nismo! Kako se usuđuješ tako nešto da kažeš? Kako se usuđuješ i da nagovestiš takvu mogućnost?“

„Ako sumnjaš u mene, dete, samo napred!“ – hladnim glasom reče Amirlin. „Jednog dana možda ćeš imati moći Aes Sedai, ali još si daleko od toga. Pa? Ako imaš još nešto da kažeš, govori. Obećavam ti da ćeš jecati moleći za oproštaj! Tanka trska? Slomiću te kao trsku! Nimalo mi strpljenja nije ostalo.“

Ninaeva razjapi usta. Ali, naposletku, trže se i udahnu vazduh da se smiri. Kada je progovorila, glas joj i dalje beše oštar, ali ne kao ranije. „Oprosti mi, majko. Ali nije trebalo da... Mi nismo... Tako nešto nikad ne bismo uradile.“

Amirlin se zavali u stolcu i kiselo nasmeši. „Dakle, kada hoćeš možeš da savladaš svoju narav. Morala sam to da znam.“ Egvena se zapita koliko je to bila provera; nešto u očima Amirlin Tron govorilo je da joj je strpljenje zaista iscrpljeno. „Volela bih da mogu da te uzdignem do šala, kćeri. Verin kaže da si već snažna koliko i ma koja druga žena u Kuli.“

„Šal!“ – dahnu Ninaeva. „Aes Sedai? Ja?“

Amirlin neznatno odmahnu, kao da nešto baca, ali delovala je kao da joj je zbog toga žao. „Nema svrhe želeti nemoguće. Teško da mogu da te učinim punom sestrom i istovremeno pošaljem da ribaš lonce. Verin takođe kaže da i dalje ne možeš svesno da usmeravaš ako nisi besna. Bila sam spremna da te odsečem od Istinskog izvora da si se makar i spremila da prigrliš saidar. Konačni ispit za šal zahteva da usmeravaš dok pod pritiskom održavaš potpuni spokoj. Izuzetnim pritiskom. Čak ni ja ne mogu – i neću – da izbacim taj uslov.“

Ninaeva je delovala zapanjeno. Gledala je u Amirlin otvorenih usta. „Ne razumem, majko“, trenutak kasnije kaza Egvena.

„Valjda ne razumeš. Vas dve ste jedine u Kuli za koje u potpunosti mogu biti sigurna da nisu iz Crnog ađaha.“ Amirlin se i dalje mrštila na te reči. „Lijandrin je sa svojih dvanaest otišla. Ali da li su sve one otišle? Ili su neke i ostale, poput grebena u plićaku, koji ne vidiš sve dok ti ne probuši čamac? Moguće je da ili neću pronaći dok ne bude prekasno, ali neću dopustiti da se Lijandrin i ostale izvuku s onim što su učinile. Ni s krađom, a pogotovu ne s ubistvima. Niko ne može da ubija moje ljude i da se nakon toga jednostavno odšeta. Niti ću dozvoliti da trinaest obučenih Aes Sedai služi Senci. Nameravam da ili pronađem, i umirim!“

„Ne shvatam kakve to veze ima s nama“, lagano reče Ninaeva. Delovala je kao da joj se ne sviđa ono o čemu razmišlja.

„Veza je u sledećem, dete: vas dve postaćete moji psi, i loviti Crni ađah. Niko neće verovati da ste to vi, ne dve poluobučene Prihvaćene koje sam javno ponizila.“

„To je ludilo!“ Ninaevine oči već behu razrogačene dok je Amirlin stigla do reči „Crni ađah“, a šaka joj pobele koliko je jako stiskala pletenicu. Odsečno prosikta: „Sve one su pune Aes Sedai. Egvena još nije uzdignuta ni do Prihvaćene, a dobro ti je poznato da ja usmeravanjem ni sveću ne mogu da zapalim, sem ako nisam besna. Ne svojom voljom. Kakvi će nam biti izgledi?“

Egvena se složi klimanjem glave. Jezik joj se slepio za nepce. Loviti Crni ađah? Radije bi lovila medveda prutom! Samo pokušava da nas uplaši, da nas još više kazni. Mora da je tako! Ako je Amirlin to pokušavala, savršeno joj je uspevalo.

I Amirlin je klimala. „Sve što kažeš je tačno. Ali obe ste po moći jače od Lijandrin, a ona je najsnažnija od njih. Ali one su obučene, a vi ne. A ti, Ninaeva, i dalje si ograničena. Ali kada nemaš veslo, dete, svaka daska će poslužiti da doveslaš do obale.“

„Ali ja bih bila beskorisna“, izlete Egveni. Glas joj beše ciktav, ali isuviše se plašila da bi se stidela. Ozbiljno misli! Oh, Svetlosti, ozbiljno misli! Lijandrin me je dala Seanšanima u ruke, a ona sada traži od mene da lovim trinaest poput nje? „Moje studije, moje učenje, rad u kuhinji. Anaija Sedai svakako će želeti da nastavi s proverama da li sam Snevač. Jedva da ću imati vremena za jelo i spavanje. Kako bilo šta da lovim?“

„Moraćeš da nađeš vremena“, odvrati Amirlin, ponovo hladna i spokojna, kao da je lov na Crni ađah isto što i čišćenje poda. „Kao Prihvaćena moći ćeš, u okviru nekih granica, da biraš šta ćeš učiti i kada. A i pravila su nešto lakša za Prihvaćene. Nešto lakša. Moraju biti pronađene, dete.“ Egvena pogleda Ninaevu, ali Ninaeva upita: „Zašto i Elejna nije deo ovoga? Nemoguće da misliš kako je ona iz Crnog ađaha. Da li je to jer je kći naslednica Andora?“

„Puna mreža na prvom bacanju, dete. Da mogu, učinila bih je jednom od vas, ali Morgaza mi ionako zadaje nevolje. Kada je budem zagladila, smirila i vratila na pravi put, možda će vam se tada Elejna pridružiti. Možda tada.“

„Onda izostavi i Egvenu“, odvrati Ninaeva. „Jedva da je dovoljno stara da se smatra ženom. Ja ću loviti za tebe.“ Egvena zausti da se pobuni – ja jesam žena! – ali Amirlin je preteče.

„Ne koristim vas kao mamac, dete. Ne bih bila srećna ni da vas je stotinu, ali ima vas samo dve, tako da ću dve i imati.“

„Ninaeva“, kaza Egvena, „ne razumem te. Hoćeš li da kažeš da želiš ovo da radiš.“

„Nije da želim“, umorno odgovori Ninaeva, „ali radije bih ili lovila no da sedim i pitam se da li je Aes Sedai koja me podučava Prijatelj Mraka. A šta god da nameravaju, ne želim da čekam dok ne budu spremne da to otkrijem.“

Egveni pozli zbog sopstvene odluke. „Onda ću i ja. Ništa više od tebe ne želim da čekam i pitam se.“ Ninaeva otvori usta, ali Egvena se naljuti; nakon straha ljutnja je bila pravo olakšanje. „I da mi nisi ponovo rekla kako sam premlada. Ja bar mogu da usmeravam kako god hoću. Uglavnom. Više nisam devojčica, Ninaeva.“

Ninaeva je samo stajala, ćutke trzajući pletenicu. Naposletku se opusti. „Nisi, zar ne? I sama rekoh da si žena, ali pretpostavljam da u sebi to nisam verovala. Devojko, ja... Ne, ženo, nadam se da shvataš kako si se popela u kazan sa mnom, a vatra je možda potpaljena.“

„Znam.“ Egvena oseti ponos što joj glas skoro nimalo nije drhtao. Amirlin se nasmeši, kao da je zadovoljna, ali bilo je nečeg u njenim plavim očima zbog čega Egvena posumnja da je sve vreme znala kakva će biti njihova odluka. Na trenutak ponovo oseti one konce na rukama i nogama.

„Verin...“ Amirlin zastade oklevajući, a onda napola sama sebi promrmlja: „Ako nekome moram da verujem, onda to može biti i ona. Već zna koliko i ja, a možda i više.“ Glas joj dobi na snazi. „Verin će vam dati sve što je poznato o Lijandrin i ostalima, spisak ukradenih ter’angreala i njihova svojstva. Za one koji su nam poznati. A što se tiče Crnih koje su možda i dalje u Kuli... Slušajte, gledajte i pazite kakva pitanja postavljate. Budite kao miševi. Ako makar i posumnjate na nešto, prijavite mi to. Lično ću vas držati na oku. Niko neće to smatrati čudnim, s obzirom na ono za šta ste kažnjene. Možete mi podnositi izveštaje dok vas budem proveravala. Zapamtite, već su počinile ubistva. Mogu da pokušaju ponovo.“

„To je sve lepo i krasno“, reče Ninaeva, „ali mi ćemo i dalje biti Prihvaćene, a gonimo Aes Sedai. Svaka puna sestra može nam reći da se prošetamo, ili nas poslati da joj operemo veš, a mi nećemo imati izbora, sem da je poslušamo. Ima mesta gde Prihvaćene ne smeju da idu, stvari koje ne smemo da radimo. Svetlosti, čak i da smo sigurne kako je neka sestra iz Crnog ađaha, mogla bi narediti gardistima da nas zatvore u sobe i tu i zadrže, a oni bi tako i postupili. Sigurno ne bi poverovali Prihvaćenoj nasuprot Aes Sedai.“

„Uglavnom“, kaza Amirlin, „moraćete da radite u okviru ograničenja Prihvaćenih. Zamisao je da niko na vas ni ne posumnja. Ali...“ Otvorila je crnu kutiju na stolu i oklevala, pogledavši druge dve žene kao da je i dalje nesigurna želi li to da uradi, a onda izvadi izvestan broj presavijenih papira. Brižljivo ili pregledavši, ponovo stade da okleva, a onda izabra dva. Ostatak vrati u kutiju i ta dva dade Egveni i Ninaevi. „Neka vam ovo bude dobro skriveno. To je samo u slučaju nužde.“

Egvena rastvori debeli papir. Bio je ispisan urednim lepim rukopisom i pri dnu zapečaćen Belim plamenom Tar Valona.

„Sa ovim bih mogla bilo šta da uradim“, zapanjeno kaza Ninaeva. „Da naredim gardistima pokret. Da zapovedam Zaštitnicima.“ Tiho se nasmeja. „S ovim bih mogla da nateram Zaštitnika da pleše.“

„Dok ja za to ne saznam“, suvim glasom složi se Amirlin. „Ukoliko nisi imala vrlo dobar razlog, naterala bih te da poželiš da te je Lijandrin uhvatila.“

„Nisam mislila da bilo šta od toga radim“, žurno reče Ninaeva. „Samo sam htela da kažem kako ovo pruža više autoriteta no što sam ikad zamišljala.“

„Možda će ti zatrebati do poslednje trunčice. Ali zapamti, dete, da neki Prijatelj Mraka ovo neće poštovati, baš kao ni Beli plašt. Daleko je verovatnije da bi te obojica ubili samo zbog toga što ga imaš. Ako je taj papir štit... pa, papirni štitovi su nejaki, a ovaj kao da na sebi ima naslikanu metu.“

„Da, majko“, istovremeno rekoše Egvena i Ninaeva. Egvena presavi svoj papir i stavi ga u torbicu za pojasom, čvrsto odlučna da ga ne vadi dok ne bude baš morala. A kako ću znati kada to bude?

„Šta je s Metom?“ – upita Ninaeva. „Vrlo je bolestan, majko, a nije mu ostalo mnogo vremena.“

„Obavestiću vas“, odsečno odgovori Amirlin.

„Ali, majko...“

„Obavestiću vas! A sada idite, deco moja. Sve nade Kule u vašim su rukama. Idite u svoje sobe i gledajte da se odmorite. Setite se da imate zakazan sastanak sa Šerijam, i sa šerpama.“