Ponovorođeni Zmaj

31 Žena iz Tančika

U taj pozni čas u osvetljenoj trpezariji ni četvrtina stolova nije bila zauzeta. Nekoliko služavki u belim keceljama prolazilo je između stolova noseći krčage piva i vina. Preko tihog žamora čuli su se zvuci harfe. Posetioci, neki s lulama među zubima, dvojica pognuti nad tablom s kamenovima, delovali su kao zapovednici brodova i sitni trgovci iz manjih kuća. Kaputi su im bili dobrog kroja i od fine vune, ali bez zlata, srebra ili kitnjastog veza koje bi bogatiji imali. Prvi put nije čuo zveckanje kockica. Vatra je plamtela u dugim ognjištima na krajevima sobe, ali čak i bez njih osećala bi se toplina tog mesta.

Harfista je stajao na stolu i govorio „Mara i tri budalasta kralja“, uz pratnju svog instrumenta ukrašenog zlatom i srebrom, dostojnog nekog dvora. Met ga je poznavao. Dugovao mu je život.

Harfista je bio vitak čovek. Da nije bio pogrbljen bio bi visok. Kad bi se pomerio na stolu, primećivalo se da hramlje. Čak i tu je nosio svoj plašt, sav pokriven raznobojnim lepršavim zakrpama. Uvek je hteo da svi znaju da je zabavljač. Dugi brkovi i čupave obrve bili su mu snežnobeli, kao i gusta kosa. Dok je govorio, u plavim očima sijala mu je tuga. Taj tužni pogled bio je neočekivan kao i on sam. Met nikada nije video Toma Merilina utučenog.

Sede za jedan sto, spusti stvari na pod pored stolice i naruči dva krčaga. Lepuškasta mlada služavka zatrepta krupnim smeđim okicama.

„Dva, mladi gospodine? Ne delujete mi kao da toliko pijete.“ U glasu joj se naslućivao nestašan smeh.

Nakon malo preturanja, izvadio je iz džepa dva srebrna penija. Jedan više no što je vino koštalo, ali dodao ga je zbog njenih očiju. „Pridružiće mi se prijatelj.“

Znao je da ga je Tom primetio. Stari zabavljač skoro je prekinuo priču kada je Met ušao. I to je bila novina. Toma je malo šta moglo da zapanji toliko da bi se to videlo, a koliko je Met znao, ništa manje od Troloka nikada ga nije nateralo da prekine priču usred srede. Pošto mu je devojka donela vino i kusur u bakrenjacima, on ostavi kalajne krčage i odsluša kraj priče.

„Onako je kao što rekosmo, reče kralj Madel, pokušavajući da ispetlja ribu iz svoje duge brade.“ Delovalo je kao da Tomov glas odzvanja u nekoj velikoj dvorani, a ne u običnoj trpezariji. Muzika njegove harfe pratila je poslednju glupost tri kralja. „Onako je kako rekosmo, izjavi Orander. I, okliznuvši se u blatu, pade na tur uz veliki pljusak. Onako je kako biti mora, naglasi Kadar dok je, do laktova u vodi, tražio svoju krunu. Žena ne zna šta priča. Ona je budala! Madel i Orander glasno se složiše s njime. Mari je prevršilo. Pružih im sve prilike što zaslužiše, pa i više, sama sebi promrmlja. Spustivši Kadarovu krunu u svoju vreću pored prve dve, pope se na taljige, coknu kobili i vrati se u svoje selo. A kada im Mara ispriča sve što se desilo, stanovnici Hipa ne htedoše nikakvog kralja.“ Ponovo odsvira glavnu temu koja je pratila gluposti kraljeva, ovog puta još više kao smeh, duboko se pokloni, i skoro pade sa stola.

Ljudi se nasmejaše i zatruptaše nogama, iako su verovatno svi već nebrojeno puta čuli tu priču, i zatražiše još. Priču o Mari uvek su dobro primali svi, izuzev možda kraljeva.

Tom ponovo skoro pade silazeći sa stola. Dok je prilazio Metu videlo se koliko mu je hod nesiguran, i to ne samo zbog pomalo ukočene noge. Opušteno spustivši harfu na sto, sruči se u stolicu ispred drugog krčaga i pogleda Meta. Pogled mu je uvek bio oštar, ali sada kao da nije bio usredsređen.

„Običan“, promrmlja. Glas mu i dalje beše dubok, ali više nije odzvanjao. „Priča je stotinu puta bolja ispričana Jednostavnim govorom, a hiljadu puta Visokim, ali oni žele Običan.“ Bez ijedne reči više, zabi se u vino.

Met se nije sećao da je ikada video Toma da završi sviranje na toj harfi a da je smesta ne odloži u tvrdu kožnu kutiju. Nikada ga ni pijanog nije video. S olakšanjem je čuo kako se zabavljač žali na svoje slušaoce; Tom je uvek smatrao da su njegova merila viša od njihovih. Bar se nešto nije promenilo.

Služavka se vratila, ali okice joj više nisu sijale. „Oh, Tome“, tiho reče, a onda napade Meta: „Da sam znala da je on prijatelj koga čekaš, ni za stotinu srebrnih penija ne bih donela vino za njega.“

„Nisam znao da je pijan“, pobuni se Met.

Ali sva njena pažnja ponovo je bila posvečena Tomu, a glas opet nežan. „Tome, moraš malo da se odmoriš. Ako im dopustiš, tražiče ti da im po čitavu noč i dan pričaš priče.“

Još jedna žena pojavi se s Tomove druge strane i skide kecelju preko glave. Bila je starija od prve, ali podjednako lepa. Mogle su biti sestre. „Prelepa priča. Oduvek sam tako mislila, Tome, i ti je tako divno pričaš. Hajde, zagrejala sam ti krevet tiganjem. Možeš da mi pričaš o dvoru u Kaemlinu.“

Tom se zagleda u krčag, kao da je iznenađen što je prazan, a onda dunu kroz svoje duge brkove i pogledom pređe od jedne žene do druge. „Lepa Mejda. Lepa Saal. Da li sam vam ikada ispričao da su me u životu volele dve lepe žene? Većina muškaraca ne može time da se pohvali.“

„Pričao si nam, Tome“, tužno odgovori starija žena. Mlađa prostreli Meta pogledom, kao da je on za sve kriv.

„Dve“, promrmlja Met. „Morgaza je bila preke naravi, ali mislio sam da ne moram o tome da vodim računa, tako da se sve završilo time što je htela da me ubije. Denu sam ja ubio. Kao da sam je ja ubio. Nema mnogo razlike. Dve sam prilike imao. Većina ne dobije toliko. A obe sam bacio.“ „Ja ću se postarati za njega“, reče Met. Sada su ga i Mejda i Saal streljale pogledima. Nasmeši im se najlepše što je umeo, ali nije mu uspelo. Stomak mu glasno zagunđa. „Osećam li ja to miris pečene piletine? Donesite mi tri ili četiri komada.“ Dve žene trepnuše i iznenađeno se zgledaše kad je dodao: „Hoćeš li i ti nešto za jelo, Tome?“

„Mogao bih još malo ovog lepog andorskog vina.“ Zabavljač s nadom podiže pehar.

„Za tebe noćas više nema vina, Tome.“ Starija žena bi mu uzela pehar da ju je pustio.

Skoro uglas s prvom, mlađa reče, s mešavinom odlučnosti i molbe: „Poješćeš malo piletine, Tome. Baš je lepa.“

Nijedna nije htela da ode dok se zabavljač nije složio da nešto pojede. A kada su otišle, uputiše Metu takvu mešavinu pogleda i šmrktanja da on samo odmahnu glavom. Nek sam spaljen, čovek bi pomislio da ga teram da pije! Žene! Ali lepe su im okice.

„Rand mi je rekao da si živ“, reče Tomu kada se Mejda i Saal udaljiše. „Moiraina je to uvek i govorila. Ali čuo sam da si bio u Kairhijenu, i nameravao da ideš u Tir.“

„Rand je, onda, još dobro?“ Tomov pogled izoštri se skoro kao što se Met sećao. „To baš i nisam očekivao. Moiraina je još s njim, je li? Zgodna žena. Dobra žena, da nije Aes Sedai. Spetljaj se s tom sortom, i nećeš se samo po prstima opeći.“

„Zašto bi mislio kako Rand nije dobro?“ – pažljivo upita Met. „Znaš li za nešto što bi moglo da mu naškodi?“

„Znam? Ništa ja ne znam, dečko. Sumnjam više no što je po mene zdravo, ali ništa ne znam.“

Met prekide razgovor o tome. Nema svrhe da mu potvrđujem sumnje. Nema svrhe da mu stavljam do znanja kako i ja znam više no što valja.

Starija žena – Tom ju je nazvao Mejda – donese tri pileta hrskavih, zlatnih kožica. Pre no što ode, zabrinuto pogleda sedokosog čoveka, a Meta s upozorenjem. Met otkide batak i prionu da jede ne prekidajući razgovor. Tom se namršti na pehar. Pilad nije ni pogledao.

„Šta tražiš u Tar Valonu, Tome? To je poslednje mesto na kome bih očekivao da te vidim, s obzirom na tvoje mišljenje o Aes Sedai. Čuo sam da si u Kairhijenu pravio pare.“

„Kairhijen“, promrmlja stari zabavljač, a pogled mu se ponovo zamuti. „Toliko nevolja izazove ubistvo čoveka, čak i kad je čovek to zaslužio.“ Mahnu jednom rukom i u njoj se stvori nož. Tom je bio pun skrivenih noževa. Možda je bio pijan, ali sečivo je čvrsto držao. „Ubij čoveka koga treba ubiti, i ponekad drugi za to plate. Pitanje je da li to ipak vredi uraditi? Znaš, uvek postoji ravnoteža. Dobro i zlo. Svetlost i Senka. Ne bismo bili ljudi da ravnoteža ne postoji.“

„Skloni to“, odreza Met punim ustima. „Ne želim da pričam o ubijanju.“ Svetlosti, onaj čovek još leži tamo na ulici. Spaljen da sam, trebalo bi da sam već na brodu. „Samo sam te pitao zašto si u Tar Valonu. Ako si morao da napustiš Kairhijen jer si nekoga ubio, ne želim o tome da znam. Krv i pepeo, ako se ne otrezniš dovoljno da pametno pričaš, smesta idem.“

Uz ogorčen pogled Tom skloni nož. „Zašto sam u Tar Valonu? Ovde sam jer je to najgore mesto na kome mogu da budem, izuzev možda Kaemlina. To je ono što zaslužujem, dečko. Neke iz Crvenog ađaha još me se sećaju. Pre neki dan video sam Elaidu. Da zna da sam ovde, odrala bi me živog, a onda bi prestala da bude prijatna.“

„Nikada se nisi upuštao u samosažaljevanje“, zgađeno kaza Met. „Nameravaš li da se udaviš u vinu?“

„A šta ti znaš o tome, dečko?“ – prosikta Tom. „Proživi još nekoliko godina, vidi malo života, možda i voli neku ženu, pa ćeš onda znati. Možda, ako imaš mozga. Ahhhh! Hoćeš da znaš zašto sam u Tar Valonu. Šta ti tražiš u Tar Valonu? Sećam se kako si se tresao kad si saznao da je Moiraina Aes Sedai. Svaki put kada bi neko makar spomenuo Moć, ti bi se skoro uneredio. Šta ti tražiš u Tar Valonu, gde su Aes Sedai na sve strane?“

„Odlazim iz Tar Valona. To radim. Odlazim!“ Met se namršti. Zabavljač mu je spasao život, a možda i više od toga. Sen je imala veze s tim. Zato je Tom šepao na desnu nogu. Nemoguće da na nekom brodu ima dovoljno vina da bude ovoliko pijan. „Idem za Kaemlin, Tome. Ako baš hoćeš da zbog nekog razloga staviš svoj bedni život na kocku, zašto ne pođeš sa mnom?“ „Kaemlin?“ – zamisli se Tom.

„Kaemlin, Tome. Elaida će se verovatno pre ili posle tamo vratiti, tako da bi imao razloga za brigu. A po onome čega se sećam, ako te se Morgaza dočepa, uželećeš se Elaide.“

„Kaemlin. Da. Kaemlin bi mi baš legao.“ Zabavljač pogleda ka poslužavniku s piladima i trže se. „Šta si to uradio, dečko? Nagurao ih u rukav? Od tri pileta nije ostalo ništa sem kostiju i nekoliko trunčica mesa.“ „Ponekad ogladnim“, promrmlja Met. S velikom mukom suzdržao se da ne oliže prste. „Polaziš li sa mnom ili ne?“

„Oh, poći ću, dečko.“ Kad je ustao, Tom je delovao mirnije no pre. „Čekaj ovde – i nemoj da pojedeš sto – dok ja pokupim stvari i oprostim se.“ Odšepao je od stola, ali nijednom se ne spotače.

Met otpi malo vina i pojede ono nekoliko trunčica što je ostalo na pilećim kostima, pitajući se ima li vremena da naruči još, ali Tom se brzo vratio. Na leđima su mu bile kutije od tamne kože s harfom i flautom, i smotano ćebe. Držao je jednostavan štap za šetnju, dugačak koliko je on bio visok. Dve služavke išle su za njim. Met zaključi da jesu sestre. Istovetne krupne smeđe oči istovetno su gledale zabavljača. Tom poljubi najpre Saal, zatim Mejdu, potapša ih po obrazima i pođe ka vratima, trznuvši glavom u znak Metu da pođe za njim. Izašao je pre no što Met stiže da pokupi svoje stvari i uzme štap.

Mlađa sestra, Saal, zaustavi Meta na vratima. „Šta god da si mu rekao, opraštam ti zbog vina, čak iako odlazi. Nedeljama ga nisam videla ovako živog.“ Utisnula mu je nešto u dlan, a on zbunjeno razrogači oči kada vide šta je to. Dala mu je srebrnu marku Tar Valona. „Za ono što si rekao, ma šta da je to bilo. Sem toga, ko god da te hrani, ne radi to dovoljno dobro. Ali ipak imaš lepe oči.“ Nasmeja se na izraz njegovog lica.

Met nije mogao da se i sam ne nasmeje dok je izlazio na ulicu, prevrćući srebrnjak prstima. Dakle, imam lepe oči, je li? Smeh mu presahnu kao poslednja kap vina iz bureta: Tom je bio tamo, ali ne i leš. S prozora krčmi niz ulicu na kaldrmu je padalo dovoljno svetlosti da bi u to bio siguran.

Gradska straža ne bi odnela leš a da ne postavi neka pitanja, i u tim krčmama, i u Ženi iz Tančika.

»U šta buljiš, dečko?“ – upita Tom. „U tim senkama nema Troloka.“

„Džeparoši“, promrmlja Met. „Mislio sam o džeparošima.“

„U Tar Valonu nema uličnih lopova, niti siledžija, dečko. Kada straža uhvati džeparoša – malo ih to ovde pokušava, glas se raširio – ali kada ga uhvate, odvuku ga do Kule. Šta god da mu Aes Sedai urade, jadnik sledećeg dana napusti Tar Valon razrogačenih očiju. Kako sam shvatio, još su strože prema ženama uhvaćenim u krađi. Ne, ovde ti jedino mogu ukrasti novac tako što će ti prodati uglačani bakar kao zlato, ili nameštenim kockicama. Džeparoša nema.“

Met se okrete u mestu i prođe pored Toma, zaputivši se ka dokovima. Lupkao je štapom o kaldrmu, kao da će se njime pogurnuti da brže hoda. „Bićemo na prvom brodu koji isplovljava odavde, koji god to bio. Na prvom, Tome.“

Začu se kako Tomov štap brzo udara u kaldrmu za njim. „Uspori, dečko. Čemu žurba? Ima dosta brodova koji isplovljavaju, i danju i noću. Uspori. Nema lopova.“

„Prvi krvavi brod, Tome! Makar tonuo, bićemo na njemu!“ Šta su bili, ako ne džeparoši? Mora da su bili lopovi. Šta bi drugo mogli biti?