Ponovorođeni Zmaj

42 Jazavčevo olakšanje

Zarinin smeh brzo se stopio s gradskom grajom – ako se zaista nasmejala. Zvuci su ovde bili drugačiji no u Kaemlinu i Kairhijenu. Sve je bilo sporije i drugačije naglašeno, ali na neki način ipak isto. Čizme, točkovi i kopita po gruboj kaldrmi, škripa taljiga i kola, krčme i gostionice pune muzike, pesme i smeha. Glasovi. Brujanje glasova, poput divovske košnice. Život velikog grada.

Iz jedne sporedne ulice začu udarce čekića o nakovanj, i nesvesno promrda ramenima. Nedostajali su mu čekić i mašice, varnice s usijanog metala pod udarcima koji ga oblikuju. Zvuci kovačnice lagano se izgubiše, zakopani pod tutnjavom taljiga i grajom trgovaca i uličnih šetača. Ispod svih tih mirisa ljudi i konja, kuvanja i pečenja, i stotinu drugih koji su krasili gradove, osetio je miris močvare i slane vode.

Iznenadio se kad su stigli do jednog mosta u gradu – bio je to nizak kameni luk iznad vodotoka nekih trideset koraka širokog – ali kada su prešli treći takav most, shvatio je da Ilijan ima kanala koliko i ulica. Ljudi su podjednako plovili natovarenim barkama i terali teška kola. Kroz gužvu na ulicama probijale su se nosiljke, a povremeno i kitnjaste kočije nekog bogatog trgovca ili plemića, s grbom ili znakom kuće krupno oslikanim na vratima. Mnoštvo muškaraca nosilo je one neobične brade s golom gornjom usnom, dok su žene izgleda volele šešire širokih oboda, sa šalovima koje bi omotale oko vrata.

Kada su prešli veliki trg mnogo koža prostran, okružen ogromnim stubovima od belog mermera najmanje petnaest hvati visokim i dva hvata debelim, na čijem vrhu je bio samo po jedan izrezbareni venac maslinovih grana, videše da se prostire između dve ogromne bele palate. Odlikovale su se mnoštvom stubova i prostranih balkona, vitkim kulama i purpurnim krovovima. Na prvi pogled behu istovetne kao odražene u ogledalu, ali onda Perin shvati da je jedna od njih neznatno manja u svakom pogledu, da su joj kule možda korak niže.

„Kraljeva palata“, reče mu Zarina, „i Velika dvorana Saveta. Priča se da je prvi kralj Uijana rekao Savetu devetorice da mogu sagraditi kakvu god hoče palatu, samo da ne bude veća od njegove. Stoga je Savet u potpunosti preslikao kraljevu palatu, samo svuda po dve stope manju. I tako je i ostalo u Ilijanu. Kralj i Savet devetorice natežu se međusobno, a Skup se bori i s kraljem i sa Savetom. I dok se oni bave svojim bitkama, narod živi manje-više kako želi. Niko im ne stoji nad glavom. Nije to loš život, ako već moraš biti vezan za jedan grad. Čini mi se, kovaču, da bi valjalo da znaš kako je ovo Tamuzov trg, gde sam položila Lovačku zakletvu. Čini mi se da ćeš od mene toliko mnogo naučiti da ti niko neće primeriti seno u kosi.“

Perin se s mukom suzdrža da joj ne odgovori, čvrsto odlučivši da se više ne osvrće oko sebe.

Niko se nije posebno uzbudio zbog Loijala. Nekoliko ljudi ga je bolje zagledalo, a šačica male dece pratila ih je neko vreme, ali izgleda da su Ogijeri posećivali Ilijan. A izgleda i da nikome nisu posebno smetale vrelina i vlaga.

Loijal prvi put nije delovao zadovoljno što su ga ljudi prihvatili. Duge obrve padale su mu po obrazima, a uši svenule, mada Perin nije bio siguran da to nije zbog vazduha. Njemu se košulja pripijala uz telo od mešavine znoja i vlage.

„Bojiš li se da ćeš ovde sresti druge Ogijere, Loijale?“ – upita. Iza leđa oseti Zarinin pokret i u sebi opsova svoj brz jezik. Nameravao je da joj otkrije manje nego i Moiraina. Tako će joj, možda, postati dovoljno dosadno da sama ode. Ako Moiraina bude htela da je pusti sada. Nek sam spaljen, ne treba mi nikakav krvavi soko na ramenu, pa čak ni lepa sokolića.

Loijal klimnu. „Naši zidari ponekad dolaze ovamo.“ Govorio je toliko tiho da ga je čak i Perin jedva čuo. „Hoću da kažem, iz Stedinga Šang-tai. Deo Ilijana su sagradili majstori iz našeg stedinga – Palatu Skupa, Veliku dvoranu Saveta, i neke druge – i uvek nas zovu kad su potrebne opravke. Perine, ako ovde ima Ogijera, nateraće me da se vratim u steding. Trebalo je da se toga ranije setim. Nelagodno mi je ovde, Perine.“ Trznuo je ušima.

Perin potera Koraka bliže i diže ruku da potapše Loijala po ramenu. Morao je da posegne iznad svoje glave. Svestan da je Zarina iza njega, pažljivo probra reči. „Loijale, ne verujem da bi im Moiraina dopustila da te odvedu. Već si dugo s nama. Čini mi se da i ona želi da ostaneš. Neće im dozvoliti da te odvedu, Loijale.“ A zašto?, iznenada se zapita. Mene drži jer misli da sam bitan Randu, a možda i jer ne želi da ma kome ispričam ono što znam. Možda zato hoće i da on ostane s nama.

„Naravno da neće“, nešto jačim glasom odvrati Loijal, a uši mu se ispraviše. „Napokon, ja sam veoma koristan. Možda će ponovo hteti da ide Putevima, a to ne bi mogla bez mene.“ Zarina se promeškolji, a Perin pokuša da uhvati Loijalov pogled. Ali Loijal ga nije gledao. Izgleda da je upravo postao svestan šta je rekao, i uši mu pomalo omlitaviše. „Nadam se da nije zbog toga, Perine.“ Ogijer se osvrte, a uši mu potpuno klonuše. „Ne sviđa mi se ovo mesto, Perine.“

Moiraina potera konja bliže Lanu i tiho progovori, ali Perin uspe da je čuje. „Nešto ne valja u ovom gradu.“ Zaštitnik klimnu.

Perin se naježi. Aes Sedai je zvučala sumorno. Najpre Loijal, a sada ona. Šta to ne primećujem? Sunce je sijalo na raznobojne krovove, odražavalo se u bledim kamenim zidovima. Sudeći po tome kako su zgrade izgledale, unutra je vladala hladovina. Bile su čiste i sjajne, kao i ljudi. Ljudi.

Isprva ništa neobično nije video. Ljudi i žene išli su svojim poslom, ali sporije no što je on navikao na severu. Mislio je da je to možda zbog vreline i blistavog sunca. A onda uoči pekarskog momčića kako kaska niz ulicu s velikim poslužavnikom tek ispečenih pogača na glavi; dečak je bio toliko namršten da se skoro činilo da reži. Žena ispred tkačeve radnje kao da se spremala da ugrize čoveka koji joj je pokazivao tkanine jarkih boja. Žongler na ćošku škrgutao je zubima i streljao pogledom ljude koji su mu u kapu pred njim bacali novčiće, kao da ih mrzi. Nisu svi tako izgledali, ali činilo mu se da je bar na svakom petom licu uočio bes ili mržnju. Oni toga kao da nisu ni bili svesni.

„Šta je bilo?“ – upita Zarina. „Napet si. Kao da se držim za kamen.“

„Nešto ne valja“, odgovori joj. „Ne znam šta, ali nešto ne valja.“ Loijal tužno klimnu, i promrmlja kako će ga naterati da se vrati.

Jahali su dalje i zašli među drugačije zgrade, prešavši još mostova dok su stigli do drugog kraja Ilijana. Bledi kamen je počesto bio grub, a ne uglačan. Gostionice i skladišta zamenili su kule i palate. Mnoštvo ljudi na ulicama, pa i neke žene, neobično su hodali; svi su bili bosonogi, iz čega je on zaključio da su mornari. U vazduhu se jako osećao katran, konoplja, i miris sirovog i suvog drveta. Sve se to stapalo sa smradom mulja. Nabrao je nos osetivši da se i miris kanala promenio. Noćni sudovi, pomisli. Noćni sudovi i stari klozeti. Pripade mu muka.

„Cvetni most“, izjavi Lan kada pređoše još jedan niski mostić. Duboko udahnu. „A sada smo u Mirisnoj četvrti. Ilijanci su pesnički narod.“ Zarina iza Perinovih leđa priguši smeh.

Kao da je odjednom izgubio strpljenje zbog ilijanske sporosti, Zaštitnik ih kroz neke ulice brzo dovede do jedne gostionice podignute na sprat, sagrađene od/grubog kamena prošaranog zelenim venama, s bledozelenim krovom. Spuštao se mrak. Vrelina je postajala podnošljivija, ali ne mnogo. Dečaci na nogostupima za uzjahivanje ispred gostionice priskočiše da prihvate konje. Jedan crnokosi dečko, otprilike deset godina star, upita Loijala da li je on Ogijer, a kada Loijal reče da jeste, dečko kaza: „I misli’ sam da si“, i samozadovoljno klimnu. Poveo je njegovog krupnog konja, igrajući se bakrenjakom koji mu je Loijal dao.

Perin se namršti ka znaku na gostionici pre no što za ostalima pođe unutra. Jazavac uspravljen na zadnje noge igrao je s čovekom koji je nosio nešto nalik na srebrnu lopatu. Pisalo je Jazavčevo olakšanje. Perin pomisli: mora da je to neka priča koju ja nisam čuo.

Pod trpezarije bio je posut piljevinom, a vazduh pun duvanskog dima. Takođe se osećalo na vino, prženu ribu i neki težak cvetni miris. Visoku tavanicu nosile su grube grede! potamnele od starosti. Pošto je još bilo rano, svega je četvrt stolova i klupa bilo popunjeno, i to ljudima u jednostavnim težačkim kaputima i prslucima. Neki od njih bili su bosonogi mornari. Svi su sedeli što su mogli bliže jednom stolu gde je lepuškasta tamnooka devojka, namirisana onim cvetnim mirisom, pevala uz zvuke biterne s dvanaest žica i igrala na stolu zabacujući suknju. Nosila je široku belu bluzu veoma dubokog izreza. Perin prepozna melodiju – „Razigrana devojka“ – ali reči pesme bile su drugačije.

Zapevala je drugu strofu, a Perin pocrvene kad shvati šta ona to peva. Mislio je da ga ništa više neće moći zaprepastiti pošto je video kako krparske devojke igraju, ali one su samo nagoveštavale stvari. Ova devojka je o njima otvoreno pevala.

Zarina je klimala u ritmu muzike i smešila se. Isceri se još više kada ga pogleda. „Opa, seljačiću, nisam znala da muškarac tvojih godina može da pocrveni.“

On je ošinu pogledom i jedva se suzdrža da ne odvrati nešto. Znao je da bi samo lupio neku glupost. Ova krvava žena mi se uvukla pod kožu. Svetlosti, kladim se da misli kako nisam ni poljubio devojku! Pokuša da ne obraća pažnju na pevanje. Ako ne bude mogao da stiša crvenilo, Zarina će svakako i dalje pričati o tome.

Gostioničarka se iznenađeno trže kada uđoše. Bila je krupna žena, s kosom pokupljenom u debelu punđu. Sva je mirisala na sapun. Doduše, brzo potisnu iznenađenje i požuri ka Moiraini.

„Gazdarice Mari“, reče, „nesam mislila da ću te danaske vidim.“ Oklevala je odmeravajući očima Perina i Zarinu, a Loijala okrznu pogledom, ali ne ispitivački kao što je njih gledala. Zapravo se ozarila videvši Ogijera, ali sva pažnja beše joj posvećena "gazdarici Mari“. Spusti glas: „Moji golubi nesu stigli?“ Na Lana je, izgleda, gledala kao na Moirainin sastavni deo.

„Sigurna sam da jesu, Nijeda“, odgovori Moiraina. „Bila sam na putu, ali sigurna sam da je Adina zabeležila sve što si navela u svom izveštaju.“ Bezizražajnog lica, odmerila je devojku na stolu. „Jazavac je bio znatno tiši kada sam poslednji put bila ovde.“

„Jes, gazdarice Mari, jesje tako. Ali barabe joštenaka nisu prezimile. Deset godina ne bilo bijenja u Jazavcu, sve do oveg proleća.“ Klimnu prema jedinom čoveku koji nije sedeo blizu pevačice. Krupniji čak i od Perina, stajao je oslonjen na zid prekrstivši mišićave ruke i lupkao nogom u ritmu muzike. „Čak se i Bili namuči da i’ smiri, pa sam uzela devojku da im skrene misli od bes. Odnekud iz Altaru.“ Nagnu glavu, slušajući na trenutak. „Lep glas, al’ ja sam bolje pevala – jes, i sigrala – kad sam bila u njene godine.“

Perina zapanji pomisao da je ta ogromna žena plesala na stolu i pevala tu pesmu – jedan stih probi mu se kroz misli: „I neću nositi haljinu uopšte. Uopšte“ – sve dok ga Zarina ne munu snažno u rebra, na šta on zastenja.

Nijeda ga pogleda. „Ću da smešam lečka med i sumpor, dečko, za to tvoje grlo. Nemo’ da se pre’ladiš pre no što otopli, ne kad imaš tako lepu devojku.“

Moiraina ga pogledom opomenu da joj ne smeta. „Neobično je što si morala da se nosiš s tučama“, kaza. „Dobro se sećam kako ih je tvoj nećak sprečavao. Da li se nešto dogodilo pa su ljudi toliko razdražljivi?“

Nijeda se zamisli. „Možda. Teško je da se rekne. Mlade velmože uvek su dolazile do dokova za kurvanje i pijančenje. To nema tamo ’de vazduh lepo miriše. Možda bidne da sad češće dolaze, otkad je duboka zima prošla. Možda. A i ostali više reže jedni na druge. Zima beše gadna. Zbog tog su ljudi bešnji, a i ženskinje. Sva ta kiša, i ’ladnoća. Ma, dvaput sam izjutra pronašla led u lavoru. Naravski, ne bila ka ona prošla, ali taka zima je jedared u iljadu godina. Skoro da sam poverovala u one putničke priče o zaleđenoj vodi što pada iz nebesa.“ Zakikota se da pokaže koliko malo poverenja ima u takve priče. Zvučalo je neobično od tako krupne žene.

Perin odmahnu glavom. Ne veruje da postoji sneg? Ali ako je ovo vreme za nju hladno, onda možda i ne veruje.

Moiraina zamišljeno pognu glavu, a senka kapuljače zakloni joj lice.

Devojka na stolu zapevala je novu strofu, a Perin ne odole da je ne sluša. Nikada nije čuo da neka žena radi nešto makar približno slično onome 0 čemu je ta devojka pevala, ali zvučalo je zanimljivo. Primeti da ga Zarina posmatra, ali pretvarao se da to nije uočio.

„Šta se neobično dešavalo u poslednje vreme u Ilijanu?“ – naposletku upita Moiraina.

„Valjda je neobično to što je lord Brend došo u Savet devetorice“, odgovori Nijeda. „Sreća me napustila, ne mog’ se setim da sam mu pre zime čula ime, ali došo je u grad – priča se odnekud kod granice s Murandijom – i za nedelju dana primljen u Savet. Priča se da je dobar čovek, i najjači od Devetorice – priča se da ih sada predvodi, mada je najmlađi i nepoznat – ali poneki put čudno ga sanjam.“

Moiraina otvori usta – da kaže Nijedi kako je mislila na neobična dešavanja u proteklih nekoliko noći, bio je siguran Perin – ali zastade, oklevajući, i umesto toga upita: „Kakvi su to bili snovi, Nijeda?“

„Oh, budalaštine, gazdarice Mari. Čiste budalaštine. Stvarno ’oćeš da čuješ? Sanjala sam lorda Brenda po neka čudna mesta, i kako prelazi neke mostove u vazduhu. Sve ko kroz maglu, ali skoro svake noći tako sanjam. Jesi r čula za tako nešto? Budalaštine, sreća me napustila! Ono, čudno je to. Bili kaže kako i on to sanja. Mislim ja da on to čuje moje snove i da i’ oponaša. Čini mi se da poneki put Bili baš i nije mnogo pametan.“

„Možda si ga pogrešno procenila“, prodahta Moiraina.

Perin se zagleda pod njenu kapuljaču. Zvučala je potreseno, čak i više no kada je mislila da se novi lažni Zmaj pojavio u Geldanu. Nije mirisala na Strah, ali... Moiraina jeste bila uplašena. To ga je užasavalo daleko više no pomisao na njen bes. Besnu je mogao da je zamisli, ali da bude uplašena ni u ludilu.

„Gle, kako ja blebećem“, kaza Nijeda, potapšavši punđu. „Ko da su moji glupi snovi važni.“ Ponovo se zakikota, kratko; to nije bilo glupo koliko verovanje u sneg. „Zvučiš mi da si umorna, gazdarice Mari. Ću vas odvedem u sobe. A onda dobar ručak od sveže uhvaćene crvenpruge.“

Crvenpruge? Pomislio je kako to mora biti neka riba; osećao je miris kuvane ribe.

„Sobe“, kaza Moiraina. „Da. Uzećemo sobe. Ručak može i da čeka. Brodovi. Nijeda, koji brodovi plove za Tir? Rano ujutru. Noćas imam posla.“ Lan je kratko pogleda i namršti se.

„Za Tir, gazdarice Mari?“ – nasmeja se Nijeda. „Ma, nijedan za Tir. Ima mesec dana kako su Devetorica zabranila brodovima da plove za Tir, i da oni iz Tira dolaze ovamo. Mada mislim da Morski narod nikaku pažnju na to ne obraća. Ali u luke nema njini brodova. To jesje čudno. Oću da kažem, Devetorica izdala zapovest, a kralj ćuti. A uvek se ranije glasao, samo ako bi korak načinili bez njegovog vodstva. A možda nije baš ni to. Sve se priča o ratu sa Tir, ali splavari i kolari što nose zalihe za vojsku kažu da svi vojnici gledaju na sever i na Murandiju.“

„Zamršeni su putevi Senke“, napeto odvrati Moiraina. „Učinićemo šta se mora. Sobe, Nijeda. A onda taj ručak.“

Uzevši u obzir ostatak Jazavca, Perinova soba bila je udobnija no što je očekivao: krevet širok, dušek mekan, vrata načinjena od iskošenih ploča, a kada je otvorio prozore, u sobu pirnu povetarac koji je nosio mirise luke. Pa i kanala, pomalo. Ah bar je osvežavao. Okačio je plašt na klin, zajedno s tobolcem i sekirom, a luk stavio u ugao sobe. Sve ostalo ostavio je u bisagama i umotanom ćebetu. Noć će možda biti naporna.

Ako je Moiraina i ranije zvučala uplašeno, to nije bilo ništa u poređenju s onim kad je rekla kako noćas ima posla. Tada je, samo na trenutak, na njoj namirisao strah, kao kod obične žene koja bi izjavila kako namerava da zavuče ruku u gnezdo stršljenova i mrvi ih golim prstima. Tako mi Svetlosti, šta li to smera? Ako je Moiraina uplašena, ja bi trebalo da sam prestravljen.

Ali shvati da nije. Nije bio prestravljen, pa čak ni uplašen. Osećao se... uzbuđeno. Spreman da se nešto desi, skoro željan. Odlučan. Prepozna taj osećaj. Tako su se vukovi osećali pre bitke. Plamen me spalio, radije bih se plašio!

Loijal je jedini stigao do trpezarije pre njega. Nijeda je za njih spremila veliki sto, s naslonjačama umesto klupa. Uspela je čak da pronađe stolicu dovoljno veliku za Ogijera. Devojka je na drugoj strani prostorije pevala o bogatom trgovcu koji je, pošto je na krajnje neverovatan način izgubio svoju zapregu, iz nekog razloga odlučio da sam vuče kočiju. Ljudi koji su je slušali urlali su od smeha. Kroz prozor se videlo kako se smrkava, daleko brže no što je Perinu, očekivao; vazduh je mirisao na kišu.

„Ova gostionica ima ogijersku sobu“, reče Loijal Perinu kad je seo. „Izgleda da u Ilijanu sve gostionice imaju po jednu, u nadi da će Ogijeri baš u njoj odsesti kada zidari dođu. Nijeda tvrdi da je sreća imati Ogijera u kući. Ne verujem da imaju veliku posetu. Zidari uvek odsedaju zajedno kada idu Napolje da rade. Ljudi su tako ishitreni, a Starešine se stalno boje da će se strasti rasplamsati i da će neko staviti dugo držalje na sekiru.“ Preleteo je pogledom preko ljudi oko pevačice, kao da sumnja na njih. Uši su mu ponovo klonule.

Bogati trgovac je upravo gubio i kočiju, što je izazvalo još smeha. „Jesi li saznao ima li u Ilijanu Ogijera iz Stedinga Šangtai?“

„Bili su, ali Nijeda reče da su zimus otišli. Rekla je kako nisu završili posao. Ne razumem. Zidari ne bi ostavili nezavršen posao, sem ako nisu bili plaćeni, a Nijeda reče da nije to bilo razlog. Jednog jutra jednostavno nisu više bili ovde, mada ih je neko video kako noću odlaze putem za Maredo. Perine, ne sviđa mi se ovaj grad. Ne znam zašto, ali čini da se osećam... nelagodno.“

„Ogijeri su“, kaza Moiraina, „osetljivi na neke stvari.“ Lice joj i dalje beše skriveno, ali Nijeda je očigledno poslala nekog da joj kupi lagan plašt od tamnoplavog lana. Više nije mirisala na strah, ali glas joj beše napet. Lan joj primače stolicu i pogleda je zabrinuto.

Zarina je došla poslednja. Provlačila je prste kroz upravo opranu kosu i još jače odisala onim biljnim mirisom. Zagleda se u poslužavnik što ga je Nijeda stavila na sto i progunđa sebi u bradu: „Mrzim ribu.“

Stamena žena je svu hranu donela na malim kolicima na sprat. Mestimično su bila pokrivena prašinom, kao da su na brzinu izvučena iz neke ostave Moiraini u čast. I posuđe je bilo od porcelana Morskog naroda, mada napuklog.

„Jedi“, reče Moiraina, i pogleda Zarinu pravo u oči. „Zapamti da ti svaki obrok može biti poslednji. Odlučila si da putuješ s nama, stoga ćeš večeras jesti ribu. Sutra ćeš možda biti mrtva.“

Perin nije prepoznao skoro okruglu belu ribu crvenih pruga, ali mirisala je dobro. Spusti dve na svoj tanjir i isceri se ka Zarini usred zalogaja.

Ne samo da su dobro mirisale, već su bile i ukusne, blago začinjene. ribu, sokole, pomisli. Takođe pomisli kako Zarina izgleda kao da bi radije ugrizla njega.

„’Oćeš da kažem devojci da prestane da peva, gazdarice Mari?“ – upita Nijeda. Stavila je na sto činiju graška i neku žutu smesu. „Da jedeš na miru?“

Moiraina je samo gledala u svoj tanjir. Kao da je nije ni čula.

Lan na trenutak oslušnu – trgovac je već izgubio, jedno za drugim, kočiju, plašt, čizme, svoje zlato i ostatak odeće; već je bio sveden na to da se rve sa svinjom ne bi li joj oteo večeru – i odmahnu glavom. „Neće nam smetati.“ Na tren se činilo kao da će se nasmešiti, pre no što pogleda Moirainu. A onda se ponovo zabrinu.

„Šta ne valja?“ – upita Zarina. Ribu nije ni gledala. „Znam da nešto nije kako treba. Otkad sam te srela, kamenoliki, nisam te videla tako izražajnog.“

„Bez pitanja!“ – oštro reče Moiraina. „Znaćeš ono što ti kažem, i ništa više!“

„A šta ćeš mi reći?“ – odlučno upita Zarina.

Aes Sedai se nasmeši. „Jedi ribu.“

Nakon toga obrok je tekao u tišini, izuzev pesama s druge strane odaje. Bila je jedna o bogatašu koga su žena i ćerka iznova i iznova pravile budalom, a on toga nije bio svestan. Druga pesma se bavila devojkom koja je odlučila da se prošeta bez odeće, a treća je govorila o kovaču koji je umesto konja uspeo da potkuje sebe. Zarina je na tu pesmu skoro pala sa stolice od smeha, i toliko se zaboravila da je uzela zalogaj ribe. Namrštila se kao da je u usta stavila blato.

Neću da joj se smejem, pomisli Perin. Ma koliko budalasto delovala, pokazaču joj kako se treba ponašati. „Baš je ukusna, zar ne“, kaza. Zarina ga gorko pogleda, a Moiraina se namršti zato što joj je prekinuo tok misli. I to je bio sav razgovor.

Nijeda je sklanjala sudove i postavljala sireve na sto kada se Perin sav naježi od smrada nečeg poganog. Bio je to miris nečeg što ne bi trebalo da postoji, i već ga je dvaput ranije osetio. S nelagodom pređe pogledom po trpezariji.

Devojka je i dalje pevala, nekoliko ljudi je ulazilo na vrata, a Bili je i dalje oslonjen na zid lupkao nogom prateći muziku biterne. Nijeda potapša punđu, baci pogled po trpezariji i okrenu se da odgura kolica.

Perin pogleda svoje saputnike. Loijal je, naravno, izvadio knjigu iz džepa kaputa i kao da je zaboravio gde se nalazi. Zarina je, odsutno kotrljajući komadić belog sira u loptu, odmeravala najpre Perina, pa Moirainu, pa ponovo njega, sve vreme se pretvarajući da ih ni ne gleda. A njega su zapravo zanimali Lan i Moiraina. Mogli su da osete Mirdraala, ili Troloka, ili bilo šta od Senovitog nakota, i to na nekoliko stotina koraka. Ali Aes Sedai je samo gledala sto pred sobom, a Zaštitnik sekao komadinu žutog sira i posmatrao nju. Ali miris pogrešnog bio je tu, isto kao u Džari i na obodu Remena, samo što ovaj put nije bledeo. Činilo se kao da dolazi odnekud iz trpezarije.

Ponovo je osmotrio sobu. Bili uza zid, nekoliko ljudi koji prelaze prostoriju, devojka peva na stolu, ljudi se oko nje smeju. Ljudi prelaze prostoriju? Namršti se. Šestorica ljudi običnih lica laganim korakom prilazili su mestu gde je sedeo. Veoma običnih lica. Baš je ponovo skrenuo pogled ka ljudima oko devojke, kad iznenada shvati da je upravo šestorka laganog koraka vonjala pogrešno. U šakama im se odjednom stvoriše bodeži, kao da su shvatili da ih je uočio.

„Imaju noževe!“ – zaurla on i baci poslužavnik sa sirom na njih.

Trpezariju ispuni pometnja. Ljudi su vikali, pevačica vrištala, Nijeda dozivala Bilija – sve to istovremeno. Lan skoči na noge, iz Moirainine šake polete ognjena lopta, Loijal zgrabi svoju stolicu kao da je palica, a Zarina odskoči u stranu, psujući. I ona je u rukama imala noževe, ali Perin je bio suviše zauzet da bi primetio šta ko radi. Oni ljudi kao da su gledali pravo u njega, a sekira mu je bila u sobi.

Zgrabivši stolicu, otkide jedan debeli nogar koji je činio i deo naslona, zavitla ostatak stolice na napadače, i jurnu na njih sa svojom dugom motkom. Pokušavali su da ga domaše golim čelikom, kao da su im Lan i ostali samo prepreke na putu. U toj stisci za rukom mu je polazilo samo da odbija sečiva od sebe. Ako bi jače zamahnuo, mogao bi da udari Lana, Loijala ili Zarinu. Krajičkom oka vide Moirainu kako stoji po strani. Na licu joj se videlo da ništa ne može da uradi; toliko su bili izmešani da bi, ako išta pokuša, mogla da ugrozi i prijatelje. Niko od ljudi s noževima nju nije ni pogledao; nije bila između njih i Perina.

Boreći se za dah, uspe da mlatne jednog od tih običnih ljudi po glavi tako snažno da je čuo lomljenje kosti, i odjednom shvati da su svi na podu. Činilo mu se da je sve to trajalo više od četvrt časa, ali vide Bilija kako zastaje zablenut u šest opruženih leševa. Nije imao kad ni da stigne pre no što se bitka okončala.

Lan je, lica još sumornijeg no inače, pretraživao tela. Temeljno, mada se po žurbi u pokretima videlo da se gadi. Loijal je i dalje držao stolicu kao da će svakog časa zamahnuti njome; trže se i spusti je, postiđeno se iscerivši. Moiraina je gledala Perina, kao i Zarina dok je vadila svoj nož iz grudi jednog mrtvaca. Vonj pogrešnog je nestao, kao da je umro s njima. „Sivi ljudi“, tiho kaza Aes Sedai, „i to namereni na tebe.“

„Sivi ljudi?“ – nasmeja se Nijeda, ali glasno i uznemireno. „Ma, gazdarice Mari, još ćeš da rekneš kako veruješ u strašila, bauke i Grabeže, ma i u Matorog zlokoba kako u Divljem lovu jaše s crnim psima.“ I neki od ljudi što su slušali pesme takode se nasmejaše, mada su s jednakom nelagodom gledali Moirainu i mrtvace. I pevačica je razrogačenih očiju gledala Moirainu. Perin se seti one jedne jedine ognjene lopte pre no što je sve postalo suviše zamršeno. Jedan od Sivih ljudi bio je pomalo nagoreo, i odavao bolesnosladak miris spaljenog mesa.

Moiraina se okrete od Perina i obrati krupnoj ženi. „Čovek može da hoda u Senci“, spokojno odvrati Aes Sedai, „a da ne bude njen Nakot.“

„Oh, jes, Prijatelji Mraka.“ Nijeda se podboči i namršti na leševe. Lan završi pretragu; pogledao je Moirainu i odmahnuo glavom, kao da nije ni očekivao da će nešto naći. „Verovatnije lopovi, mada nesam čula za lopovi tol’ko smeli da uđu u ovu ovde gostionicu. Nikad ranije nesam dala da se u Jazavcu neki ubije. Bili! Skloni ove, u kanal, i stavi svežu piljevinu. Ali pazi, odozada. Neću da mi straža gura nosine u Jazavca.“ Bili klimnu, kao da je željan da bude od koristi, pošto mu to maločas nije pošlo za rukom. Zgrabi dva mrtvaca za pojaseve i odnese ih prema kuhinji.

„Aes Sedai?“ – upita tamnooka pevačica. „Nije mi bila namera da vređam mojim prostim pesmama.“ Šakama je pokrila vidljivi deo grudi, što će reći većinu. „Ako išteš, mogu i druge da pevam.“

„Pevaj šta god hoćeš, devojko“, odvrati joj Moiraina. „Bela kula nije toliko izdvojena od sveta. Čula sam pesme daleko prostije no što bi ih ti pevala.“ Ali bez obzira na te reći, kao da joj nije bilo drago što se saznalo da je ona Aes Sedai. Pogledala je u Lana, ogrnula se lanenim plastom i pošla ka vratima.

Zaštitnik je brzo presrete i tiho su razgovarali pred vratima, ali Perin ih je čuo kao da šapuću neposredno pred njim.

„Zar hoćeš da ideš bez mene?“ – upita Lan. „Kada sam prihvatio tvoju vezu, zakleo sam se da ćeš ostati čitava, Moiraina.“

„Uvek si znao da ima opasnosti s kojima se ne možeš suočiti, moj Gaidine. Moram ići sama.“

„Moiraina...“

Ona ga preseče: „Slušaj me, Lane. Znaćeš ako padnem, i bićeš primoran da se vratiš u Belu kulu. Ne bih to promenila ni da imam vremena. Neću da pogineš u zaludnom pokušaju da me osvetiš. Povedi Perina sa sobom. Izgleda da mi je Senka stavila do znanja da je on bitan u Šari, iako mi i dalje nije jasno u kojoj meri. Bila sam budala. Rand je tako snažan ta’veren da nisam obratila pažnju na značaj činjenice da su sa njim bila još dvojica. S Perinom i Metom Amirlin će možda ipak moći da utiče na sled događaja. Moraće, pošto je Rand na slobodi. Ispričaj joj šta se zbilo, moj Gaidine.“

„Govoriš kao da si već mrtva“, promuklo kaza Lan.

„Točak tka kako Točak želi, a Senka je pomračila svet. Slušaj me. Lane, i poslušaj, kao što si se zakleo.“ S tim rečima, okrete se i ode.