24 Izviđanja i otkrivanja

Meta je probudilo sunce koje je kroz izrezbarene kapke puzalo preko njegovog kreveta. Na trenutak, samo je ležao i mrštio se. Pre no što je zaspao, nikakav plan nije smislio za bekstvo iz Tar Valona, ali nije ni odustao. Magla je i dalje pokrivala previše sećanja, ali nije imao nameru da odustane.

Dve služavke žurno uđoše s toplom vodom i poslužavnikom natrpanim hranom. Kroz smeh su mu govorile kako već mnogo bolje izgleda, i kako će uskoro biti zdrav i čio, samo ako sluša šta mu Aes Sedai kažu. Kratko im je odgovarao, pokušavajući da ne zvuči ogorčeno. Neka misle kako se slažem s njima. Kada oseti miris sa poslužavnika stomak mu zakrča.

Pošto su otišle, on zbaci ćebe i iskoči iz kreveta, zastavši samo da strpa u usta komadić nasečene šunke, pre no što je nasuo vodu da se umije i obrije. Zagledavši se u ogledalo iznad umivaonika, na trenutak prestade da sapunanja lice. Jeste bolje izgledao.

Obrazi su mu još bili usahli, ali ne kao ranije. Više nije bilo podočnjaka, a ni oči mu nisu bile toliko upale. Kao da se svaki zalogaj koji je sinoć pojeo pretvorio u meso na njegovim kostima. Čak se i osećao snažnije.

„Ako nastavim ovako“, promrmlja, „brzo ću se odavde izgubiti.“ Ali opet se iznenadi kada posle brijanja sede i proždra svaku trunčicu šunke, repe i krušaka s poslužavnika.

Bio je siguran da su očekivale od njega da se posle jela ponovo uvuče u krevet, ali umesto toga se obukao, trupnuo nogama da bolje namesti čizme, pogledao preobuku u ormaru i rešio da je za sada ne nosi. Najpre moram da znam šta radim. A ako budem morao sve da ostavim... Stavi kutije s kockicama u torbicu. Pomoću njih će moći da nabavi odeće koliko mu volja.

Otvorivši vrata, proviri napolje. Niz hodnik su se pružala bleda vrata od zlatastog drveta. Između njih visile su šarene tapiserije, a duž belo popločanog poda pružao se plavi tepih. Ali nikoga nije bilo. Nije bilo straže. Prebacio je plašt preko ramena i pohitao napolje. E sad, samo da pronađe izlaz.

Malo je lutao stepeništima, hodnicima i preko otvorenih dvorišta pre no što je pronašao šta mu je trebalo, vrata koja su vodila napolje. Pred njima je bilo sveta: služavke i u belo odevene polaznice žurile su uposleno, polaznice još više od služavki; šačica prosto odevenih muških slugu nosila je velike kovčege i druge terete. Bilo je čak i nekoliko Aes Sedai.

Aes Sedai, obuzete svojim poslovima, nisu ga ni videle dok ih je mimoilazio, ili bi ga tek okrznule pogledom u prolazu. Nosio je seljačku odeću, mada dobrog kroja; nije ličio na skitnicu, a po slugama se videlo da je u tom delu Kule muškarcima dozvoljen pristup. Pretpostavljao je da ga smatraju samo još jednim slugom, što mu je sasvim odgovaralo, sve dok ne budu tražili da diže nešto teško.

Pomalo mu je bilo žao što nijedna od tih žena nije bila Egvena ili Ninaeva, ili makar Elejna. Taje slatka, iako joj je nos stalno u vazduhu. A mogla bi da mi kaže kako da pronađem Egvenu i Mudrost. Ne mogu da odem a da se ne oprostim. Svetlosti, valjda me nijedna od njih neće otkucati samo zato što će i one biti Aes Sedai? Nek sam spaljen, kolika sam budala! One to nikad ne bi učinile. U svakom slučaju, rizikovaću za toliko.

Ali kada se jednom našao napolju, pod vedrim jutarnjim nebom sa samo nekoliko paperjastih oblačaka, na neko vreme zaboravi žene. Gledao je preko širokog kaldrmisanog dvorišta s jednostavnom kamenom fontanom u sredini i vojničkim zgradama od sivog kamena na suprotnoj strani. Skoro da su podsećale na ogromnu stenu između nekoliko stabala koja su rasla iz ograđenih rupa u kaldrmi. Gardisti u košuljama sedeli su ispred dugih niskih građevina i starali se za svoje oružje, oklope i opremu. Sada su mu stražari i bili potrebni.

Odbazao je preko dvorišta i zagledao u vojnike, kao da nema pametnija posla. Razgovarali su i smejali se dok su radili, kao žeteoci po svršetku žetve. Povremeno bi neko od njih radoznalo pogledao Meta koji se među njima šetao, ali niko ga nije pitao šta tu traži. S vremena na vreme postavio bi poneko pitanje. Naposletku je dobio odgovor koji je tražio.

„Čuvar mosta?“ – reče stameni tamnokosi čovek, najviše pet godina stariji od Meta. Govorio je s izrazitim ilijanskim naglaskom. Možda je bio mlad, ali preko levog obraza pružao mu se tanak beli ožiljak, a po onome kako je čistio svoj mač videlo se da je sposoban i da zna šta radi. Zaškiljio je u Meta i odmah se vratio svom poslu. „Ja sam čuvar mosta, i budem ću da se vratim tamo večeraske. Što pitaš?“

„Samo me zanima kakvo je stanje na drugoj strani reke.“ Mogao bih i to da saznam. „Dobro za putovanje? Nemoguće da je blatnjavo, sem ako nije palo više kiše no što sam ja primetio.“

„Kojoj strani reke?“ – spokojno upita gardista. Nije dizao pogled s nauljene krpe kojom je čistio sečivo.

„Uh... istočnoj. Na istočnoj strani.“

„Nema blato. Beli plastovi.“ Čovek se nagnu u stranu i pijunu, ali glas mu se nimalo nije promenio. „Beli plastovi guraju si nosevi u svako selo na deset milja odavde. Nikog nisu još povredili, ali samo što bivaju tamo uznemirava narod. Sreća me napustila ako ne misim kako pokušavaju da ne izazovedu, jer se čine da bi napadnuli da mogu. Nije to dobro za putnici.“

„A šta je, onda, sa zapadom?“

„Isto.“ Gardista diže pogled ka Metu. „Ali ti si nećeš da pređeš, momče, ni na istok ni na zapad. Tvoje ti je ime Metrim Kauton, sreća me ostavila ako nije. Sinoć je jedna sestra, i to lično, došla do mosta ’de ja stražarim. Tol’ko nam je ponavljala crte od tvojeg lica da smo ih svi naučili. Gost, rekla je, i da ne bude povređen. Ali ni da mu se ne da iz grada, pa makar ako moramo da mu svežemo i ruke i noge.“ Skupi oči. „Da nije da si nešto ukradeo od nji’?“ – sumnjičavo upita. „Ne sličiš mi na one što su kod sestara gosti.“

„Ništa nisam ukrao!“ – uvređeno kaza Met. Nek sam spaljen, nije mi se ni ukazala prilika da polako dođem do toga. Mora da me svi znaju. „Nisam lopov!“

„Ne, nije da ti to viđam na licu. Jok lopovluk. Ali jes mi sličiš na čoveka što pokušade da mi pre triju dana proda Rog Valera. Tako mi je ustvrdio da je, onako iskrivljen i izanđao. Da nemaš i ti Rog Valera na prodaju? Ili, možda, Zmajev mač?“

Met se trže na spomen Roga, ali uspe da kaže smirenim glasom: „Bio sam bolestan.“ Sada su ga i drugi gardisti gledali. Svetlosti, sada svi znaju kako ne smem da napuštam grad. Natera se da se nasmeje. „Sestre su me Izlečile.“ Neki gardisti namrštiše se na njega. Možda su mislili kako bi drugi trebalo da ukažu više poštovanja, no da zovu Aes Sedai sestrama. „Pretpostavljam da Aes Sedai ne žele da odem pre no što mi se povrati snaga.“ Upinjao se da ubedi u to sve te ljude koji su ga gledali. Samo jedan Izlečeni čovek. Ništa više. Ne morate više da se mučite oko njega.

Ilijanac klimnu. „Jes da izgledaš si ko boles’an. Možda to i jesje razlog. A1 nikade ja ne čuh da se tol’ko trudu da jednoga bolesnika zadržu u gradu.“

„To je razlog“, čvrsto reče Met. Svi su ga i dalje gledali. „Pa, moram da idem. Rekle su mi da moram da šetam. Dosta dugih šetnji. Da povratim snagu, znate.“

Osećao je kako ga njihovi pogledi prate dok je odlazio, pa se namršti. Jednostavno je nameravao da otkrije koliko je njegov opis raširen. Ako su samo zapovednici među stražarima mostova znali za ovo, možda i može da se izvuče. Uvek je bio dobar u neprimetnom izvlačenju. I uvlačenju. Taj dar si morao da razviješ kada ti majka stalno sumnja kako spremaš neki nestašluk, a pride imaš četiri sestre da te otkucaju. Sada sam se postarao da polovina gardista dobro zapamti moj lični opis. Krv i krvavi pepeo!

Dvorišta u Kuli većinom su bila vrtovi puni drveća – kožolista, papirkora i brestova. Ubrzo je šetao duž jedne široke krivudave staze posute šljunkom. Osećao bi se kao u šetnji kroz kakvu šumu da se iznad krošanja nisu videli tornjevi. A i bela masivnost same Kule iza njega pritiskala ga je kao da ju je na ramenima nosio. Ako postoji neki izlaz na koji se ne pazi, ovo je bilo pravo mesto da ga pronađe. Ukoliko uopšte postoji.

Na stazi pred njim pojavi se devojka u polazničkom belom. Koračala je prema njemu. Obuzeta svojim mislima isprva ga nije primetila. Kada mu je prišla dovoljno da joj vidi krupne tamne oči i upletenu kosu, on se iznenada isceri. Poznavao je tu devojku – iz maglom ispunjenih dubina izroni sećanje – mada nikada ne bi očekivao da je tu vidi. Nikada nije pomislio da će je uopšte ponovo videti. Kezio se sam sebi. Dobra sreća da bude ravnoteža lošoj. Koliko se sećao, volela je momke.

„Elsa“, pozva je. „Elsa Grinvel. Sećaš me se, zar ne? Met Kauton. Jedan prijatelj i ja posetili smo imanje tvog oca. Sećaš se? Jesi li to odlučila da postaneš Aes Sedai?“

Ona stade kao ukopana i zagleda se u njega. „Šta ti tražiš napolju?“ –hladno upita.

„Znaš za to, je li?“ Približio joj se, ali ona ustuknu, održavajući razdaljinu među njima. Zastao je. „Nije zarazno. Izlečen sam, Elsa.“ One krupne tamne oči kao da su skrivale više znanja no što se on sećao, i nisu bile ni izbliza onako tople, ali pretpostavljao je da učenje za Aes Sedai može to da uradi. „Šta je bilo, Elsa? Ponašaš se kao da me ne poznaješ.“

„Znam te“, odvrati ona. Nije se ni ophodila kao što se on sećao; sada je mogla Elejnu da podučava. „Imam... posla. Pusti me da prođem.“

Namrštio se. Staza je bila široka za šestoro, da koračaju naporedo a da ne moraju da se guraju. „Rekoh ti da nije zarazno.“

„Pusti me da prođem!“

Mrmljajući sebi u bradu, on se izmače do ivice staze. Mimoišla ga je drugom stranom, sve vreme pazeći da joj se ne približi. Pošto je prošla, ubrza korak, osvrćući se sve dok nije zašla za krivinu i izgubila ga s vida.

Htela je da se uveri da je ne pratim, gorko pomisli. Najpre gardisti, a sada i Elsa. Danas nemam sreće.

Ponovo krete i uskoro odnekud začu žestoko klepetanje, kao od desetine štapova što se sudaraju. Radoznalo krete tamo i zađe među drveće.

Malo dalje naiđe na širok brisani prostor nabijene zemlje, najmanje pedeset koraka širok i skoro dvostruko toliko dug. Pod drvečem naokolo na izvesnom razmaku bili su postavljeni drveni stalci sa štapovima, mačevima za vežbanje načinjenim od labavo povezanih drvenih štapića i sa nekoliko pravih mačeva, sekira i kopalja.

Po tom brisanom prostoru parovi muškaraca, uglavnom goli do pojasa, mlatili su se mačevima za vežbanje. Neki su se kretali tako glatko da se činilo kao da plešu, kao da se prelivaju iz stava u stav, iz udarca u protivudarac. Ni po čemu, sem po veštini, nisu se razlikovali od ostalih, ali Met beše siguran da gleda Zaštitnike.

Oni koji se nisu tako vešto kretali svi do jednog bili su mlađi. Na svaki par motrio je budnim okom stariji čovek koji je čak i dok je mirno stajao zračio opasnošću. Zaštitnici i učenici, zaključi Met.

Nije bio jedina publika. Ni deset koraka od njega stajalo je šest žena s bezvremenim licima Aes Sedai i isto toliko Prihvaćenih u belim haljinama sa sedmobojnim obrubima. Sve su gledale jedan par učenika, golih do pojasa i mokrih od znoja, pod nadzorom Zaštitnika koji je podsećao na kamenu gromadu. Zaštitnik je lulom kratkog kamiša, iz koje se dizao duvanski dim, izdavao uputstva svojim učenicima.

Met sede prekrštenih nogu pod jedan kožolist i poče besposleno da žonglira trima povećim kamenčićima koje je iščeprkao iz zemlje. Nije baš da je osećao slabost, ali bilo je dobro sesti. Ako postoji izlaz iz Kule, neće pobeći dok se on malo odmori.

Onda ubrzo shvati koga to Aes Sedai i Prihvaćene gledaju. Jedan od učenika stamenog Zaštitnika bio je visok i vitak mladić koji se kretao poput mačke. I lepuškast skoro kao devojka, suvo pomisli Met. Sve žene su sa sjajem u očima posmatrale visokog mladića, čak i Aes Sedai.

Koristio je mač za vežbanje skoro podjednako vesto kao Zaštitnici, zasluživši povremeno ozbiljnu odobravajuću primedbu od svog učitelja. Nije da je njegov protivnik, mladić bliži Metovim godinama, crvenozlatne kose, bio nevešt. Istina je bila daleko od toga, koliko je Met mogao da vidi, mada nikada nije tvrdio kako se razume u mačeve. Zlatokosi mladić presreo bi svaki munjevit napad i odbio ga pre no što bi ga povezano pruće dotaklo, pa bi čak povremeno i sam napao. Ali zgodni mladić bi u otkucaju srca odbio napade i prešao u protivnapad.

Met premesti kamičke u jednu ruku, ali nastavi da žonglira. Ne bi voleo da se suoči ni sa jednim od njih. Svakako ne s mačem.

„Dosta!“ Zaštitnikov glas zvučao je kao kamenje koje ispada iz vedra. Dva mladića zadihano spustiše mačeve. Kosa im beše mokra od znoja. „Odmorite se dok završim lulu. Ali brzo se odmarajte; skoro sam je ispušio.“

Sada kada su prestali da poigravaju, Met dobro osmotri zlatokosog mladića i ispusti kamičke. Nek sam spaljen, kladim se u sve što imam da je ono Elejnin brat. A ako onaj drugi nije Galad, poješću sopstvene čizme. Na putovanju od Tomanske glave Elejna je samo pričala o Gavinovim vrlinama i Galadovim porocima. Oh, prema Elejni i Gavin je imao poroke, ali bili su sitni; Metu su zvučali kao nešto što niko sem sestre ne bi smatrao porocima. Što se Galada tiče, kada bi neko pritisnuo Elejnu, čuo bi opis sina kakvog bi svaka majka poželela. Met je mislio da mu se Galadovo društvo ne bi svidelo. Egvena je crvenela svaki put kada bi ga spomenuli, mada je mislila da to niko ne primećuje.

Kada Gavin i Galad stadoše, žene koje su ih posmatrale uskomešaše se, i činilo se da će skoro kao jedna zakoračiti ka njima. Ali Gavin primeti Meta, prošapta nešto Galadu, i njih dvojica zaobiđoše žene. Aes Sedai i Prihvaćene pratile su ih pogledom. Met ustade kada mu se približiše. „Ti si Met Kauton, zar ne?“ – iscerivši se upita Gavin. „Prepoznao sam te po Egveninom opisu. I Elejninom. Kako sam shvatio, bio si bolestan. Je li ti sada bolje?“

„Dobro mi je“, odgovori Met. Zapita se da li bi Gavina trebalo da oslovljava sa „moj lorde“, ili nečim sličnim. Odbio je da Elejnu zove „moja gospo“ – mada to nije zapravo ni tražila – pa odluči da ni njen brat neće bolje da prođe.

„Jesi li došao na vežbalište da učiš mačevanje?“ – upita Galad.

Met odmahnu glavom. „Samo sam šetao. Ne razumem se mnogo u mačeve. Pre ću verovati dobrom luku, ili štapu. Njih znam kako da koristim.“

„Ako provodiš mnogo vremena u Ninaevinom društvu“, reče Galad, „biće ti potreban luk, štap i mač samo da se zaštitiš. A ne znam da li će ti i to biti dovoljno.“

Gavin ga pogleda. „Galade, skoro da si se našalio.“

„Imam ja smisao za humor, Gavine“, namršti se Galad. „Ti samo misliš kako ga nemam, jer se ne rugam ljudima.“

Odmahnuvši glavom, Gavin se okrete Metu. „Trebalo bi da naučiš kako da koristiš mač. Ovih dana svima je to potrebno. Tvoj prijatelj – Rand al’Tor – imao je vrlo neobičan mač. Znaš li šta je s njim?“

„Dugo nisam video Randa“, brzo odgovori Met. Samo na trenutak, kada je spomenuo Randa, Gavinov suzi oči. Svetlosti, zna li on za Randa? Nemoguće. Da zna, proglasio bi me Prijateljem Mraka samo što sam Randov prijatelj. Ali nešto zna. „Mačevi nisu sve i sva, znaš. Mislim da bih mogao da se nosim s bilo kojim od vas dvojice ako biste vi imali mač a ja svoj štap.“

Gavinov kašalj očigledno je trebalo da prikrije smeh. Isuviše ljubazno kaza: „Mora da si veoma vest.“ Na Galadovom licu jasno se videla neverica.

Možda je to bilo zbog toga što su obojica očigledno mislila kako se samo hvališe. Možda i zato što je omanuo s ispitivanjem gardista. Možda jer Elsa, koja je volela momke, nije želela ništa da ima s njim, a Galada su sve te žene gledale kao mačke slaninu. Bile one Aes Sedai i Prihvaćene ili ne, i dalje su ostajale žene. Sva ta objašnjenja projuriše Metu kroz glavu, ali on ih gnevno odbaci. Pogotovu poslednje. Uradiće to jer će biti zabavno. A možda će mu doneti i nešto novca. Čak mu ni sreća neće biti potrebna.

„Kladim se“, reče, „u dve srebrne marke prema dvema od svakog od vas da ću vas pobediti obojicu odjednom, baš kako sam rekao. Ne može biti pošteniji odnos od toga. Vas je dvojica, a ja jedan, tako da je dva prema jedan dobar odnos.“ Skoro se naglas nasmejao na izraz njihovih lica.

„Mete“, kaza Gavin, „nema potrebe za opkladama. Bio si bolestan. Možda ćemo pokušati kada malo ojačaš.“

„To ne bi bila poštena opklada“, reče Galad. „Neću prihvatiti tvoju opkladu, ni sada ni kasnije. Iz istog si sela kao i Egvena, zar ne? Ja... Ne bih voleo da se naljuti na mene.“

„Kakve ona veze ima s ovim? Jednom me mlatnite tim vašim mačevima, i obojici ću dati srebrnjak. Ako ja vas izmlatim dok ne odustanete, vi meni svaki dajete dva. Zar mislite da to niste u stanju?“

„Ovo je smešno“, kaza Galad. „Nikakvog izgleda ne bi imao ni protiv jednog obučenog mačevaoca, a kamoli dvojice. Neću nepravično da se borim.“

„Tako mislite?“ – upita hrapav glas. Stameni Zaštitnik im se pridruži. Guste crne obrve bile su mu natuštene. „Vas dvojica mislite kako ste dovoljno dobri s vašim mačevima da pobedite momka sa štapićem?“

„To ne bi bilo pošteno, Hamare Gaidine“, odgovori Galad.

„Bio je bolestan“, dodade Gavin. „Nema potrebe za ovim.“

„Na vežbalište“, hrapavo odreza Hamar pokazavši pokretom glave preko ramena. Galad i Gavin sažaljivo pogledaše Meta, a onda poslušaše. Zaštitnik sumnjičavo odmeri Meta. „Jesi li siguran da si spreman za ovo, momče? Sada kad sam te bolje pogledao, vidim da bi trebalo da si u krevetu.“

„Taman sam ustao“, uzvrati Met, „i spreman sam. Moram biti. Ne želim da izgubim svoje dve marke.“

Hamarove guste obrve iznenađeno se digoše. „Nameravaš da se držiš opklade, momče?“

„Potreban mi je novac“, nasmeja se Met.

Smeh mu se prekide kad se okrenuo prema najbližem stalku sa štapovima i gotovo poklecnuo. Povratio se brzo i pomislio kako će svi smatrati da se samo spotakao. Nije žurio s biranjem štapa. Odabra jedan blizu dva palca debeo i skoro stopu duži no što je on visok. Moram da pobedim. Napravio sam budalu od sebe, i sada moram da pobedim. Ne mogu sebi da dozvolim gubitak te dve marke. Bez njih da mi posluže kao seme, trebaće mi čitava večnost da dobijem novac koji mi je potreban. '

Kada krete nazad obema rukama držeći štap pred sobom, Gavin i Galad već su ga čekali tamo gde su vežbali. Moram da pobedim. „Srećo“, promrmlja. „Vreme je da se bace kocke.“

Hamar ga čudno pogleda. „Govoriš Stari jezik, momče?“

Met mu samo iznenađeno uzvrati pogled i ne odgovori. Sav se sledio. Natera se da stupi na vežbalište. „Setite se opklade“, glasno reče. „Dve srebrne marke od svakog od vas, prema dve moje.“

Prihvaćene zažagoriše kad su shvatile šta se događa. Aes Sedai ćutke su posmatrale. Bila je to tišina puna neodobravanja.

Gavin i Galad stadoše naspram njega, držeći rastojanje jedan od drugog. Mačevi im behu samo napola podignuti.

„Bez opklade“, odvrati Gavin. „Nema opklade.“

Galad istovremeno reče: „Neću da ti ovako uzmem novac.“

„Ja nameravam da uzmem vaš“, odvrati Met.

„Prodato!“ – riknu Hamar. „Ako nemaju petlju da pokriju tvoju opkladu, momče, sam ću platiti ceh.“

„Vrlo dobro“, reče Gavin. „Ako baš hoćeš – dogovoreno!“

Galad je oklevao samo trenutak pre no što odreza: „Dogovoreno, onda. Okončajmo ovu farsu.“

Metu je to trenutno upozorenje bilo dovoljno. Kad je Galad jurnuo na njega, on šakama skliznu duž štapa i okrete se. Kraj štapa zabi se visokom čoveku u rebra, nateravši ga da zastenje i spotakne se. Met pusti da se štap odbije od Galada i okrete se prema Gavinu baš kada mu je došao u domet. Štap se munjevito spusti, sevnu ispod Gavinovog mača i mlatnu ga po nožnom članku. Dok je Gavin padao, Met završi okret na vreme da Galada zahvati preko podignutog zgloba i da mu izbije mač iz ruke. Kao da ga zglob ni najmanje nije zaboleo, Galad se vešto zakotrlja i diže stežući mač obema rukama.

Ne obraćajući pažnju na njega, Met se napola okrete i izvi zglobove da bi izmahnuo čitavom dužinom štapa. Gavin, koji se tek pridizao, dobi snažan udarac pravo u glavu i sruči se na zemlju.

Met je tek nejasno bio svestan jedne Aes Sedai koja je pojurila da se pobrine za Elejninog oborenog brata. Nadam se da je dobro. Trebalo bi da jeste. Ja bih se jače udario kad sam padao s ograda. I dalje je morao da se postara za Galada, a ovaj je, sudeći po tome kako se držao i kako je pripremio mač, počeo da ga uzima zaozbiljno.

U tom trenutku Metu zaklecaše kolena. Svetlosti, ne sme sada da mi pozli. Ali osećao je kako se polako vraća onaj osećaj slabosti, i gladi kao da danima nije jeo. Ako ga budem čekao, pašću na nos. Krete napred, napevši se iz petnih žila da mu kolena ne klecaju. Srećo, ostani sa mnom.

Već posle prvog udarca znao je da je sreća, ili veština, ili šta god bilo to što ga je dovelo dotle, i dalje s njim. Galadu uspe da uz glasno kleptanje odbije taj udarac, i sledeći, sledeći i sledeči, ali lice mu se ukočilo od napora. Taj vešti mačevalac, skoro podjednako dobar kao Zaštitnici, borio se svakom trunčicom veštine samo da odbije Metov štap. Nije napadao; mogao je samo da se brani. Stalno se kretao u stranu, opirući se da odstupi, ali Met ga je pritisnuo, munjevito vitlajući štapom. Galad ustuknu jedan korak, pa još jedan. Drveno sečivo bilo je jadan štit protiv štapa.

Met je bio gladan kao vuk. Znoj mu je curio u oči, a snaga se gubila kao da je isticala sa znojem. Ne još. Još ne smem da pokleknem. Moram da pobedim. Sada. S urlikom usmeri svu snagu u poslednji napad.

Štap sevnu pored Galadovog mača i munjevito udari koleno, pa zglob i rebra, da bi se naposletku poput koplja zario u Galadov trbuh. Galad zastenja i presamiti se, boreći se da ne padne. Štap je podrhtavao u Metovim šakama, na rubu da zada poslednji udarac u grlo. Galad pade na zemlju.

Met skoro baci štap shvativši šta je namerio da uradi. Pobediti, ne ubiti. Svetlosti, šta sam mislio? Nagonski zabi kraj štapa u zemlju, i kako to učini, morade čvrsto da ga zgrabi da bi ostao na nogama. Glad ga je izdubila kao nož. Iznenada shvati da ga ne gledaju samo Aes Sedai i Prihvaćene. Sve vežbanje, sve učenje je prestalo. I Zaštitnici i učenici stajali su i gledali.

Hamar stade pored Galada koji je još stenjao na zemlji pokušavajući da se pridigne. Zaštitnik viknu: „Ko je bio najveći majstor sečiva svih vremena?“

Iz grla desetina učenika začu se povik: „Džerom, Gaidine!“

„Da!“ – viknu Hamar, okrenuvši se da ga svi čuju. „Džerom se u životu borio preko deset hiljada puta, u bitkama i pojedinačno. Samo je jednom bio pobeđen. Pobedio ga je seljak sa štapom! Zapamtite to. Zapamtite šta ste upravo videli.“ Spustio je pogled ka Galadu i stišao glas. „Ako ne možeš da ustaneš, momče, gotovo je.“ Podigao je ruku, na šta se Aes Sedai i Prihvaćene sjatiše oko Galada.

Met se sroza niz štap na kolena. Nijedna Aes Sedai nije ga ni pogledala. Ali jedna Prihvaćena jeste, punačka devojka koju bi možda voleo da pozove na ples, da nije htela da postane Aes Sedai. Ona se namršti na njega, frknu, pa se okrete da gleda šta Aes Sedai rade oko Galada.

Met s olakšanjem vide da je Gavin na nogama i podiže se i sam kada mu on priđe. Ne smem pokazati slabost. Nikada se neću izvući odavde ako odluče da me neguju od zore do zore. Gavinova crvenozlatna kosa bila je umrljana od krvi, ali nije se videla ni posekotina ni modrica.

On gurnu Metu u ruke dve srebrne marke i suvo reče: „Mislim da ću sledeči put slušati.“ Primeti Metov pogled i dodirnu se po glavi. „Izlečile su me, ali nije bila teška povreda. Od Elejne sam često zadobijao gore. Dobar si s tim.“

„Ne kao moj stari. Koliko ja pamtim, svake godine je pobeđivao na takmičenju u borbi štapovima za Bel Tin, izuzev jednom ili dvaput kada je pobedio Randov stari.“ Gavin ga ponovo radoznalo pogleda, a Met požele da nije ni pomenuo Tama al’Tora. Aes Sedai i Prihvaćene bile su i dalje oko Galada. „Ja... Mora da sam ga teško povredio. Nisam hteo to da uradim.“

Gavin pogleda u tom pravcu – ništa se nije videlo sem dva prstena ženskih leđa; spoljašnji prsten činile su bele haljine Prihvaćenih što su provirivale preko ramena Aes Sedai koje su klečale – i nasmeja se. „Nisi ga ubio, čuo sam ga kako stenje. Tako da bi do sada trebalo da je na nogama, ali one neće dozvoliti da im ova prilika promakne, sad kad ga imaju u šakama. Svetlosti, četiri su iz Zelenog ađaha!“ Met ga zbunjeno pogleda – Zelenog ađaha? Kakve to veze ima s bilo čim? – a Gavin odmahnu glavom. „Nije bitno. Samo budi uveren da najgore o čemu Galad mora da brine jeste da ne završi kao Zaštitnik nekoj Zelenoj Aes Sedai pre no što mu se raščisti u glavi.“ Ponovo se nasmejao. „Ne, ne bi to uradile. Ali kladio bih se u te dve moje marke u tvojoj ruci da bi neke od njih volele da mogu.“

„Ne tvoje marke“, odvrati Met, stavivši ih u džep kaputa, „moje.“ Malo je šta razabrao iz objašnjenja, izuzev da je Galad dobro. Sve što je znao o odnosu Zaštitnika i Aes Sedai bili su odlomci sećanja na Lana i Moirainu, a u njima nije bilo ničeg od onoga što je Gavin sada nagoveštavao. „Misliš li da će mi one zameriti ako sada pokupim svoj novac od njega?“

„Vrlo verovatno“, suvo reče Hamar koji im se pridružio. „U ovom trenutku nisi baš popularan kod tih određenih Aes Sedai.“ Frknuo je. „Čovek bi pomislio da bi se čak i Zelene Aes Sedai ponašale bolje od šiparica. Nije toliko zgodan.“

„Nije“, složi se Met.

Gavin im se obojici isceri, ali Hamar ga prostreli pogledom. „Evo“, reče Zaštitnik gurnuvši Metu u ruku još dva srebrna novčića. „Ja ću kasnije uzeti od Galada. Odakle si, momče?“

„Iz Maneterena.“ Met se zaledi kad shvati šta je rekao. „Mislim, iz Dve Reke. Slušao sam previše starih priča.“ Samo su ga gledali, ništa ne govoreći. „Ja... mislim da ću otići da potražim nešto za jelo.“ Još nije odzvonilo ni za sredinu jutra, ali oni klimnuše kao da to ima smisla.

Zadržavši štap – niko mu nije rekao da ga vrati – hodao je polako sve dok ga drveće nije sakrilo od pogleda s vežbališta. Tada se oslonio o štap kao da ga jedino on drži na nogama. Možda je tako i bilo.

Činilo mu se da bi, ako razgrne kaput, umesto trbuha video rupu koja raste sve više i proždire ga. Ali nije mislio na glad. Slušao je glasove u svojoj glavi. Govoriš Stari jezik, momče? Iz Maneterena. Stresao se. Svetlost mi pomogla, sve se dublje ukopavam. Moram da se izgubim odavde. Ali kako? Vukao se prema Kuli kao kakav starac. Kako?

Загрузка...