Ponovorođeni Zmaj

36 Kći Noći

Shvativši da ne zna koja je kabina njegova, provirio je u nekoliko. Sve su bile mračne, i u svima su spavala po dva čoveka, u uzanim krevetima postavljenim uza zidove. U svima sem jedne, u kojoj je bio Loijal. Sedeo je na podu između kreveta – jedva da je bilo dovoljno mesta za njega – i na svetlosti fenjera piskarao nešto u svoju ogromnu beležnicu. Ogijer je želeo da priča o događajima tog dana, ali Perinu su vilice pucale od zevanja. Mislio je kako je brod dovoljno daleko nizvodno da bi za njega bilo bezbedno da spava. Bezbedno da sanja. Čak i da pokušaju, vukovi neće dugo moći da održe korak s veslima i rečnom strujom.

Naposletku pronađe jednu praznu kabinu bez prozora, što mu je savršeno odgovaralo. Želeo je da bude sam. Čista slučajnost, to je sve, pomisli i upali fenjer na zidu. U svakom slučaju, pravo ime joj je Zarina. Ali devojka visokih jagodica i tamnih kosih očiju nije mu bila najpreča u mislima. Spustio je luk i ostale stvari na jedan skučeni krevet, prebacio plašt preko njih i seo na drugi da skine čizme.

Elijas Mačera otkrio je način da živi s onim što je postao, čovek nekako povezan s vukovima, i nije poludeo. Prisetivši se malo, Perin beše siguran da je Elijas tako živeo godinama pre no što ga je sreo. On želi da tako bude. U svakom slučaju, prihvata to. To nije bilo rešenje. Perin nije želeo tako da živi, nije želeo da prihvati. Ali ako imaš metala da napraviš nož, ti to prihvatiš i napraviš nož, ma koliko želeo sekiru za drva. Ne! Moj život nije gvožđe za kovanje.

Oprezno, umom potraži vukove i ništa ne nađe. Oh, negde u daljini nejasno ih je osećao, ali to smesta izblede. Prvi put nakon dugo vremena bio je sam. Blaženo sam.

Ugasio je fenjer i posle mnogo dana napokon legao u krevet. Svetlosti mi, kako će se Loijal strpati u ovo? Sve one besane noći preliše se preko njega i on klonu od iscrpljenosti. Na časak mu sinu da je zaboravio i na Aijela, i na Bele plaštove. Svetlost zaboravila tu sekiru! Nek sam spaljen ako ne želim da je u životu nisam video, beše mu poslednja misao pre sna.

Našao se u gustoj sivoj magli. Toliko gusta beše da nije mogao da vidi svoje čizme, niti dalje od deset koraka oko sebe. Na toj udaljenosti nije bilo baš ničega. Tamo dalje, u magli je moglo biti svačega. Nije mu bila kako treba; uopšte nije bila vlažna. Spusti šaku do pojasa, tražeći utehu u saznanju kako može da se brani ako ustreba, i trže se. Sekira mu nije bila tu.

Nešto se pomače u magli, nasta neko komešanje u sivilu. Nešto se zaputi ka njemu.

Ukoči se i zapita da li bi mu bolje bilo da beži ili da pokuša golim rukama da se bori, ukoliko uopšte ima nečega protiv čega će se boriti.

Lelujavo mreškanje što se probijalo kroz maglu pretvori se u vuka. Čupavo krzno skoro se stapalo s teškom izmaglicom.

Skakaču?

Vuk kao da je na tren oklevao, a onda stade kraj njega. Bio je siguran da je to Skakač – ali nešto u vukovom stavu, nešto u žutom pogledu koji na tren srete njegov zahtevalo je tišinu, ne samo telesnu, već i umnu. Taj pogled tražio je od njega i da ga prati.

Spusti ruku na vučja leđa, a Skakač pođe napred. Dopustio mu je da ga vodi. Krzno pod njegovim dlanom bilo je gusto i čupavo. Kao stvarno.

Magla je postajala sve gušća, dok samo zahvaljujući dodiru nije znao da je Skakač kraj njega. Ni prst pred nosom nije video. Samo sivu maglu. Kao da mu oči behu obmotane tek ošišanom vunom. Ništa nije čuo, čak ni zvuk sopstvenih koraka. Promeškolji nožne prste, i s olakšanjem oseti čizme.

Sivilo posta mračnije, tako da su on i vuk hodali kroz mrkli mrak. Kada se uhvatio za nos, nije video svoju šaku. Doduše, ni nos nije video. Na tren zatvori oči, ali nikakve razlike nije bilo. I dalje se ništa nije čulo. Osećao je grubu dlaku na Skakačevim leđima, ali činilo mu se kako pod nogama ne oseća ništa.

Skakač iznenada stade, nateravši i njega da se zaustavi. On se osvrte oko sebe... i smesta čvrsto zatvori oči. Sada je osećao razliku. A oseti i neku mučninu u trbuhu. Natera se da otvori oči i pogleda dole.

Video je nemoguć prizor. Skakač i on kao da su lebdeli u vazduhu. Nije video ni vuka ni sebe, kao da uopšte nisu imali tela – od čega oseti mučninu – ali pod njim, jasno kao da je hiljadama svetiljki osvetljeno, pružalo se mnoštvo ogledala. Lebdela su u crnilu, mada u ravni, kao da su sva stajala na nekom širokom podu. Prostirala su se u svim mogućim pravcima, dokle god se videlo, ali tačno pod njegovim nogama bio je slobodan prostor. A u njemu ljudi. Odjednom ču i njihove glasove, kao da stoji među njima.

„Veliki gospodaru“, promrmlja jedan od njih, „gde sam?“ Osvrte se oko sebe i tržnu kada ugleda na hiljadu svojih odraza. Nakon toga gledao je samo pred sebe. Ostali oko njega delovali su još uplašenije. „Veliki gospodaru, spavao sam u Tar Valonu. Ja i dalje spavam u Tar Valonu! Gde se to nalazim? Da li sam poludeo?“ Neki oko njega nosili su izvezene kapute, drugi jednostavniju odeću, dok su neki bili nagi, ili u vešu.

„I ja spavam“, skoro vrisnu jedan nag čovek. „U Tiru. Sećam se da sam legao sa ženom!“

„I ja u Ilijanu spijem“, potreseno kaza čovek u crvenom i zlatnom. „Znam da jeste spijem, ali to ne može da biva. Znam da snujem, ali to je nemogućno. Gde ovo jeste, Veliki gospodaru? Jesi l’ stvarno došo po mene?“

Tamnokosi čovek pred njima beše odeven u crno, sa srebrnom čipkom oko grla i zglobova. Povremeno bi se dodirnuo po grudima, kao da ga bole. Svetlost je sada dopirala odasvud, ali Perinu se činilo da je taj čovek obavijen senkama. Tama je kuljala oko njega, i milovala ga.

„Tišina!“ U crno odeveni čovek nije bio glasan, ali nije ni morao. Dok je uzdignute glave izgovarao tu reč, oči i usta bili su mu rupe pune razbesnelog ognja.

Perin ga tada prepozna. Ba’alzamon. Gledao je Ba’alzamona lično. Strah ga probi poput klinaca. Pobegao bi, ali nije osećao noge.

Skakač se pomeri. Oseti gusto krzno pod dlanom i snažno ga zgrabi. Nešto stvarno. Nešto stvarnije, nadao se, od onog što gleda. Ali znao je da je stvarno i jedno i drugo.

Okupljeni ljudi drhtali su od straha.

„Dati su vam zadaci“, kaza Ba’alzamon. „Neke od njih ste izvršili. U ostalima ste pretrpeli neuspeh.“ Plamen bi mu povremeno ponovo gutao oči i usta, a ogledala su bleštala od odsjaja ognja. „Oni koji su označeni smrću moraju umreti. Oni za koje vam je rečeno da ih uhvatite moraju mi se pokloniti. Neuspeh prema Velikom gospodaru Mraka ne može biti oprošten.“ Oganj je buktao u njegovom pogledu, a tama ga milovala. „Ti.“ Prstom pokaza ka čoveku koji je spomenuo Tar Valon, odevenom kao trgovac, u odeću jednostavnog kroja ali od najfinije tkanine. Ostali ustuknuše dalje od njega, kao da ima kugu, i ostaviše ga da se sam trese od straha. „Dopustio si da momak pobegne iz Tar Valona.“

Čovek vrisnu i poče da podrhtava kao struk žita pred žeteocem. Kao da je gubio čvrstinu, a njegov vrisak gubio se s njim.

„Svi sanjate“, reče Ba’alzamon, „ali ono što se u ovom snu dešava je stvarnost.“ Čovek koji je vrištao sada se pretvorio samo u pramen magle oblika čoveka. Vrištanje mu je postalo udaljeno, a onda se i magla razveja. „Bojim se da se on nikada neće probuditi.“ Nasmeja se, a plamen mu buknu u ustima. „Vi ostali nikada me više nećete izneveriti. Gubite se! Probudite se, i pokoravajte se!“ Ostali ljudi na to nestadoše.

Ba’alzamon je na trenutak bio sam, a onda se pored njega odjednom stvori žena sva u belom i srebrnom.

Perin se ukoči. Nikad ne bi mogao zaboraviti tako lepu ženu. Ona mu se pojavila u snu i nudila mu slavu.

Iza nje se pojavi kitnjast srebrni presto. Pažljivo namestivši svilene suknje, ona sede. „Slobodno se služiš mojim domenom“, reče.

„Tvojim domenom?“ – upita Ba’alzamon. „Tvrdiš da je tvoj? Zar više ne služiš Velikom gospodaru Mraka?“ Tama oko njega na tren se produbi, i kao da poče da ključa.

„Služim“, odvrati brzo ona. „Dugo sam služila Gospodaru sumraka. I zbog moje službe dugo bejah zatočena, sanjajući beskrajni san bez snova. Snovi su uskraćeni samo Sivim ljudima i Mirdraalima. Čak i Troloci sanjaju. Snovi su oduvek bili moji, da se njima služim i kroz njih hodim. Sada sam ponovo na slobodi i služiću se onim što je moje.“

„Onim što je tvoje“, ponovi Ba’alzamon. Crnilo oko njega delovalo je veselo. „Uvek si se smatrala većom no što jesi, Lanfear.“

Perin se preseče kad ču to ime. Sanjao je jednu od Izgubljenih. Moiraina je bila u pravu. Neki od njih jesu na slobodi.

Žena u belom ustade, a presto iščeznu. „Ja sam velika koliko jesam. A do čega su tvoje spletke dovele? Više od tri hiljade godina šapućeš i povlačiš uzice marioneta poput Aes Sedai!“ Glas joj to ime ispuni najvećim mogućim prezirom. „Tri hiljade godina, a Lijus Terin ipak ponovo hoda ovim svetom, dok ga ove Aes Sedai skoro drže na povocu. Možeš li da ga kontrolišeš? Možeš li da ga preobratiš? Bio je moj pre no što ga je ona svetlokosa drolja Ilijena videla! Ponovo će biti moj!“

„Da li sada sebi služiš, Lanfear?“ Ba’alzamonov glas beše tih, ali plamen mu je neprestano buktao u očima i ustima. „Jesi li pogazila zakletve Velikom gospodaru Mraka?“ Na trenutak tama ga skoro potpuno obavi. Videlo se samo buktanje ognja. „Njih nije tako lako prekršiti kao zakletve Svetlosti kojih si se odrekla, obznanivši u samoj Dvorani slugu ko ti je novi gospodar. Tvoj gospodar prisvojio te je za sva vremena, Lanfear. Hoćeš li služiti, ili biraš večnost bola, beskrajno umiranje bez olakšanja?“

„Ja služim.“ Uprkos svojim rečima, stajala je ponosno i prkosno. „Ja služim Velikom gospodaru Mraka, i nikome drugom. Zauvek!“

Beskrajna ogledgla počeše da nestaju, kao da ih preplavljuje neka crna plima, približavajući se središtu. Crnilo obuhvati Ba’alzamona i Lanfear, osta samo tama.

Perin oseti kad se Skakač pomerio. Bilo mu je drago da pođe za njim, vođen samo krznom pod šakom. Tek kad se pokrenuo, shvatio je da nije okamenjen. Bezuspešno pokuša da odgonetne ono što je video. Ba’alzamon i Lanfear. Usta mu se osušiše. Iz nekog razloga, Lanfear ga je plašila više no Ba’alzamon. Možda jer ju je u planinama sanjao. Svetlosti! Jedna od Izgubljenih u mojim snovima! Svetlosti! A, sem ako mu nešto nije promaklo, prkosila je Mračnome. Učili su ga kako Senka nikakve moći nad tobom nema ako joj prkosiš; ali kako Prijatelj Mraka – i to ne bilo koji Prijatelj Mraka, već Izgubljena! – može da prkosi Senci? Mora da sam poludeo, kao Simionov brat. Ovi snovi doveli su me do ludila!

Crnilo se lagano ponovo pretvori u maglu, a i magla se postepeno proredi, sve dok ga Skakač nije doveo na travom pokrivenu padinu nekog brda, osvetljenu sunčevom svetlošću. Iz gustiša u podnožju brda pevale su ptičice. Osvrte se iza sebe. Brdovita ravnica prošarana drvečem pružala se sve do obzorja. Nije bilo ni traga od magle. Veliki prosedi vuk samo ga je gledao.

„Šta je ono bilo?“ – upita, naprežući se da pitanje pretvori u misli shvatljive vuku. „Zašto si mi ono pokazao? Šta je ono bilo?“

Osećanja i slike preplaviše mu misli, a njegov um ih pretvori u reči. Ono što si morao da vidiš. Pazi se, Mladi Biče. Ovo mesto je opasno. Budi na oprezu kao štene koje lovi ježa. To je bilo nešto kao Mala Trnovita Leđa, ali um mu to prevede u ljudski naziv za tu životinju. Suviše si mlad, suviše nov u ovome.

„Da li je bilo stvarno?“

Sve je stvarno, što je viđeno, i što nije. Skakač je izgleda nameravao da mu pruži samo taj odgovor.

„Skakaču, kako to da si ovde? Video sam te kako umireš. Osetio sam kako umireš!“

Svi su ovde. Sva braća i sestre što behu, što jesu i što će biti. Perin je znao da se vukovi ne smeše, ne kao ljudi, ali na trenutak steče utisak da se Skakač ceri. Ovde letim kao orao. Vuk skoči i vinu se u vazduh. Dizao se sve više i više, dok se nije pretvorio u tačkicu na nebu i Perin ču poslednju misao: Leteti.

Perin je otvorenih usta gledao za njim. Oči mu zasuziše, on pročisti grlo i protrlja nos. Još ću i da plačem kao malo dete. Ne razmišljajući šta radi, osvrte se oko sebe da vidi je li ga neko video, a onda se sve promeni.

Našao se na nekoj uzvisini. Svuda oko njega bile su senovite jame i humke. Ali ubrzo se izgubiše u daljini. Ispod njega bio je Rand. Rand, i krnji krug Mirdraala, muškaraca i žena koji kao da behu providni. Negde u daljini zavijali su psi. Perin je znao da nešto love. Vazduh beše pun smrada Mirdraala i sumpora. Perin se sav nakostreši.

Krug Mirdraala i ljudi približi se Randu. Hodali su kao u snu. I Rand poče da ih ubija. Ognjena kugla polete mu iz šaka i sprži dvoje. Munje su pogađale ostale. Neki behu smoždeni mlazevima svetlosti nalik na usijani čelik što su mu izletali iz pesnica. A preživeli nastaviše da se polako približavaju, kao da niko od njih ne shvata šta se dešava. Umirali su, jedno po jedno, sve dok ih više nije bilo, a Rand zadihano pade na kolena. Perin nije bio siguran da li se smeje ili plače; činilo se – i jedno, i drugo.

Pojavi se još ljudi, još Mirdraala, svi usredsređeni na Randa.

Perin viknu: „Rande! Rande, ima ih još!“

Rand ga namršteno pogleda, lica oblivenog znojem.

„Rande..“

„Spaljen da si“, urliknu Rand.

Svetlo sagore Perinove oči, i sve se izgubi u bolu.

Ječeči, skupio se u loptu na uskom krevetu. Svetlost mu je još gorela iza kapaka. Grudi su ga bolele. Dodirnu ih i žacnu se kad pod košuljom napipa opekotinu veličine srebrnog penija.

Malo-pomalo, natera ukočene mišiće da se opuste, ispravi noge i leže na leđa. Moiraina. Ovog puta moram da ispričam Moiraini. Samo da sačekam da bol prođe.

Ali dok je bol prolazio, iscrpljenost ga obuze. Jedva stiže da pomisli kako mora da ustane pre no što ga san ponovo ophrva.

Kad je ponovo otvorio oči, ležao je zagledan u grede nad sobom. Po svetlosti koja je dopirala ispod vrata zaključi da je svanulo. Uhvati se za grudi da bi se uverio kako je sve umislio, toliko umislio da je zaista osetio opekotinu...

I dotače je. Znači, nisam je umislio. Nejasno se priseti nekoliko drugih snova, koji su mu bledeli iz sečanja. Običnih snova. Čak se i osećao kao da se naspavao. A mogao bih smesta i da nastavim. Što je značilo kako može da spava. U svakom slučaju, sve dok nema vukova u blizini.

Priseti se šta je bio odlučio kada se nakratko probudio nakon onog sna sa Skakačem, i razmislivši malo zaključi da je to bila dobra odluka.

Pokucao je na petora vrata, i dvaput bio opsovan – putnici iz dve kabine bili su na palubi – pre no što je pronašao Moirainu. Bila je potpuno odevena, ali sedela je prekrštenih nogu na uskom krevetu i na svetlosti fenjera čitala iz svoje beležnice. Negde od početka. Mora da je te beleške upisala još pre dolaska u Emondovo Polje. Lanove stvari bile su uredno složene na drugom krevetu.

„Nešto sam sanjao“, reče joj, i smesta ispriča svoj san. U potpunosti. Čak je i zadigao košulju da joj pokaže mali krug na grudima, crven, s talasastim crvenim linijama što se pružaju od njega. Ranije je tajio stvari od nje, i pretpostavljao je da će ponovo, ali ovo bi moglo biti suviše važno da prećuti. Osovina je najmanji deo makaza, i najlakše ju je napraviti, ali bez nje makaze ništa ne vrede. Završi, u iščekivanju šta će ona reći.

Bezizražajno ga je gledala. Njene tamne oči ispitale su svaku reč koju je izustio, odmerile je, premerile, prinele svetlosti. I dalje je sedela, samo što je sada njega ispitivala, odmeravala, premeravala i prinosila svetlosti.

„Pa, da li je to nešto važno?“ – naposletku odlučno upita on. „Mislim da je to bio vučji san o kojima si mi pričala – siguran sam u to; mora da je tako! – ali to ne znači kako je ono što sam video stvarno. Samo, rekla si da su neki Izgubljeni možda na slobodi, a on ju je nazvao Lanfear, i... Da li je to nešto važno, ili izigravam budalu?“

„Ima žena“, lagano mu reče, „koje bi te smesta smirile da su ovo čule.“ Vazduh mu se sledi u plućima; nije mogao da diše. „Ne optužujem te kako možeš da usmeravaš“, nastavi ona, a on se odledi. „Niti čak da si u stanju da naučiš. Pokušaj smirivanja ne bi ti naškodio, sem pretrpljenom grubošću Crvenog ađaha pre no što bi shvatile svoju grešku. Takvi ljudi toliko su retki da su Crvene u poslednjih deset godina samo trojicu pronašle, koliko god tragale. U najmanju ruku, tako je bilo pre talasa lažnih Zmajeva.

Pokušavam da ti kažem kako ne mislim da ćeš odjednom početi da koristiš Moč. Ne moraš toga da se bojiš.“

„Pa, baš ti hvala“, ogorčeno joj odvrati. „Nisi morala nasmrt da me preplašiš samo da bi mi rekla kako nema razloga za strah.“

„Oh, i te kako imaš razloga za strah. Ili bar da budeš na oprezu, kao što ti je vuk predložio. Crvene sestre ili neko drugi mogao bi te ubiti pre no što otkriju kako nema ničeg za smirivanje.“

„Svetlosti! Svetlost me spalila!“ Zurio je u nju smrknuto. „Pokušavaš da me vučeš za nos, Moiraina, ali ja nisam tele, niti nosim brnjicu. Ni Crveni ađah niti ma ko drugi ne bi pomišljao na smirivanje ukoliko u onome što sam sanjao nema nečeg stvarnog. Znači li to da su Izgubljeni na slobodi?“

„Več sam ti rekla kako je to moguće. Neki od njih. Tvoji... snovi za mene su neočekivani, Perine. Snevači su pisali o vukovima, ali ovo nisam očekivala.“

„Pa, ja mislim da je bilo stvarno. Mislim da sam video nešto što se zaista odigralo, što nije trebalo da vidim.“ Što moraš videti. „Mislim da je, u najmanju ruku, Lanfear na slobodi. Šta nameravaš da uradiš?“

„Idem u Ilijan. A onda ću u Tir, i nadam se da ću tamo stići pre Randa. Napustili smo Remen prebrzo, te Lan nije saznao da li je Rand prešao reku ili pošao nizvodno. Ali trebalo bi da saznamo pre no što stignemo do Ilijana. Ako je ovuda pošao, otkrićemo znake.“ Pogledala je u svoju beležnicu, kao da želi da nastavi s čitanjem.

„To je sve što nameravaš da uradiš? S Lanfear na slobodi, i Svetlost zna još koliko ostalih?“

„Ne preispituj me“, hladno mu kaza. „Ne znaš koja pitanja da postaviš, a ni polovinu odgovora ne bi razumeo čak i kad bih ti ih rekla. A neću.“

Premeštao se s noge na nogu pod njenim pogledom, sve dok ne postade sasvim jasno da mu o tome ništa više neće reći. Košulja mu se bolno trljala o opekotinu na grudima. Izgleda da nije bila opasna – Ne za udar munje! – ali kako ju je stekao bilo je nešto sasvim drugo. „Uh... Hoćeš li da Izlečiš ovo?“

„Više ti nije nelagodno da se Jedna moć koristi na tebi, Perine? Ne, neću to Izlečiti. Nije ništa ozbiljno, a podsećaće te da se paziš.“ Da se pazi da je ne pritiska, znao je, isto kao i snova i priče o njima pred drugima. „Ako ništa više nema, Perine?“

Pošao je ka vratima, pa stade. „Još nešto: kad bi znala da se neka žena zove Zarina, da li bi ti to govorilo nešto o njoj?“

„Tako ti Svetlosti, otkud ti pa sad to?“

„Devojka“, nelagodno odgovori. „Mlada žena. Sinoć sam je sreo. Jedna od putnika.“ Neka sama otkrije kako Zarina zna da je ona Aes Sedai. I da izgleda namerava da ih prati u nadi da će je dovesti do Roga Valera. Ništa što misli da je važno neće izostaviti, ali ako Moiraina može da bude tajnovita, može i on.

„Zarina. To je saldejsko ime. Nijedna žena ne bi tako nazvala svoju kćer ako ne očekuje da će biti prava lepotica. I da će slamati srca. Da će na jastucima ležati u palati, okružena slugama i proscima.“ Nasmešila se kratko, ali široko. „Možda imaš još razloga za oprez, Perine, ako neka Zarina putuje s nama.“

„Nameravam da budem oprezan“, odvrati joj. Bar je sada znao zašto Zarina ne voli svoje ime. Teško da je pristajalo jednom Lovcu na Rog. Samo da se ne nazove „Soko“.

Kad se popeo na palubu, zateče tamo Lana. Proveravao je Mandarba, a Zarina je sedela na koturu konopca kraj ograde, oštrila nož i gledala ga. Velika trouglasta jedra behu zategnuta, a Snežna guska letela je niz reku.

Zarina je pogledom pratila Perina dok je prolazio kraj nje ka pramcu. Brod je sekao vodu kao plug zemlju. Premišljao je o snovima i Aijelima, Mininim predviđanjima i sokolima. Grudi su ga bolele. Život mu nikada nije bio toliko zapetljan.

Rand se trže iz iscrpljujućeg sna boreći se za vazduh. Plašt kojim se pokrio spade s njega. Bok ga je boleo. Stara rana iz Falmea buktala je. Logorska vatra koju je zapalio izgorela je u žar i nekoliko treperavih plamičaka, ali i to je bilo dovoljno da senke naokolo igraju. To je bio Perin. Bio je! To je bio on, a ne san. Nekako. Skoro sam ga ubio! Svetlosti, moram biti oprezan! Stresavši se, podiže jednu hrastovu granu i stade da je namešta preko žara. Drveće je bilo raštrkano po ovim brdima Murandije blizu Maneterendrel, ali pronašao je dovoljno palih grana za svoju vatru. Drveta taman suvog, ali ne i trulog. Pre no što drvo dotače žar, on zastade. Začuo je konje, desetak ili dvanaest, kako se lagano približavaju. Moram biti oprezan. Ne smem ponovo da pogrešim.

Konji skrenuše ka vatri što je dogorevala, zađoše u krug slabašnog svetla i stadoše. Njihovi jahači behu skriveni senkama, ali izgledalo je da su većinom ljudi grubih lica, s okruglim šlemovima i dugim kožnim prslucima opšivenim metalnim pločicama nalik na riblje krljušti. Među njima je bila proseda žena ozbiljnog lica, u tamnoj vunenoj tkanini, ali najbolje izrade, ukrašenoj srebrnom pribadačom u obliku lava. Ličila mu je na trgovca; viđao je njenu sortu među onima što su u Dvema Rekama kupovali duvan i vunu. Trgovac sa svojom stražom.

Moram biti oprezan, pomisli i ustade. Bez grešaka.

„Odabrao si dobro logorište, mladiču“, reče ona. „I ja ga često koristim na putu za Remen. U blizini je jedno malo vrelo. Nadam se da nemaš ništa protiv da ga podelimo?“ Njeni stražari već su sjahivali, nameštajući mačeve za pojasevima i otpuštajući kolane.

„Ne“, odgovori joj Rand. Oprezno. Načini dva koraka ka njoj, to je bilo dovoljno blizu, skoči u vazduh okrenuvši se – Maslačak nošen vihorom – u rukama mu se pojavi čapljom označeno sečivo načinjeno od vatre i odseče joj glavu pre no što ona stiže i da se iznenadi. Ona je bila najopasnija.

Dočeka se na noge u trenutku kada se ženina glava skotrlja na zemlju. Stražari dreknuše i dohvatiše se mačeva, pa zavrištaše shvativši da njegovo sečivo plamti. Plesao je među njima u formama kojima ga je Lan naučio. Znao je da bi pobio svu desetoricu i običnim čelikom, ali ovo sečivo bilo je deo njega. Poslednji stražar pade. Sve je postalo toliko nalik vežbi da je već počeo potez vraćanja u kanije zvani Sklapanje lepeze pre no što se seti da ih nema, i da bi ih taj mač jednim dodirom pretvorio u pepeo, čak i da ih ima.

Pustivši da sečivo nestane, okrete se ka konjima. Većina ih je pobegla, ali neki nisu daleko otišli, a ženin visoki škopljenik ukočeno je stajao kolutajući očima i nelagodno ržući. Njen obezglavljeni leš ležao je na zemlji, i dalje držeći uzde, zbog čega je konj morao da spusti glavu.

Rand uhvati uzde, zastavši samo da pokupi ono malo svojih stvari pre no što se bacio u sedlo. Moram biti oprezan, pomisli i pogleda mrtve. Bez grešaka.

I dalje beše pun Moći. Tok saidina beše slađi od meda, gorči od trulog mesa. Odjednom usmeri – nije znao šta radi, niti kako, samo mu je izgledalo kako treba; i uspe mu. Diže leševe i poreda ih pred sobom, u klečeći položaj, s licima u prašini. Oni koji su i dalje imali lica. Na kolenima pred njim.

„Ako ja jesam Ponovorođeni Zmaj“, kaza im, „ovako bi trebalo da bude, zar ne?“ Bilo je teško pustiti saidin, ali ipak to učini. Ako ga predugo držim, kako ću sprečiti ludilo? Ogorčeno se nasmeja. Ilije, možda, već prekasno?

Namrštivši se, pogleda red pred sobom. Beše siguran da je bilo samo deset stražara, ali u tom redu na kolenima beše jedanaest ljudi. Jedan od njih nikakav oklop nije imao, ali i dalje je čvrsto stezao bodež.

„Upao si u loše društvo“, reče mu Rand.

Silovito okrenuvši škopljenika, mamuznu ga, i konj pojuri u noč. Dug je put bio do Tira, ali on je nameravao da stigne tamo što je pre moguće, pa makar morao da ubija konje pod sobom, ili da ih krade. Okončaću ja sve to. Ruganje. Izazivanje. Okončaću! Kalandor. Dozivao ga je.