Ponovorođeni Zmaj

37 Vatre u Kairhijenu

Egvena dostojanstvo klimnu bosonogom članu posade koji joj se s puno poštovanja naklonio dok je prolazio pored nje da povuče već zategnut konopac, možda da bi neznatno pomerio veliko četvrtasto jedro. Vraćajući se do kapetana okruglog lica, koji je stajao pored krmanoša, ponovo joj se poklonio i ona mu ponovo klimnula, pre no što će skrenuti pažnju nazad na šumovitu obalu Kairhijena, udaljenu od Plavog ždrala manje od dvadeset hvatova preko vode.

Jedno selo kliznu pored nje. Ostaci sela. Polovina kuća nije bila ništa do zadimljene gomile šuta s odžacima što su nagi štrčali iz ruševina. Na ostalim kućama vetar je lupao vratima, a po ulicama je ležao rasut nameštaj, odeća i pokućstvo. Ni živa duša nije se videla, izuzev jednog izgladnelog psa koji nije obraćao pažnju na brod u prolazu dok je zaobilazio srušene zidove nečega što je izgleda bila gostionica. Kad god bi videla tako nešto osetila bi mučninu, ali pokušavala je da deluje neostrašćeno i spokojno, kao Aes Sedai. To joj nije baš mnogo pomagalo. Iza sela video se debeli stub gustog dima. Po njenoj slobodnoj proceni, jedno tri ili četiri milje daleko.

Nije to bio prvi stub koji je videla otkad je Erinin potekla duž kairhijenskih granica, niti prvo takvo selo. Ovog puta bar nije bilo leševa na vidiku. Kapetan Elisor ponekad je morao da plovi blizu obale zbog ada – rekao je da se premeštaju duž ovog dela reke – ali ma koliko blizu obali bio, nije videla ni žive duše. Selo i stub dima ostadoše za brodom, ali već se dimilo pred njim, dalje nizvodno. Šuma je bila sve reda. Jasen i kožolist ustupali su pred vrbom, kiselim drvetom, vodenim hrastom, te nekakvim drvečem koje joj nije bilo poznato.

Vetar joj ponese plašt, ali ona ga pusti da vijori. Osećala je hladnu čistoću vazduha, slobodu da nosi smeđe umesto bilo kakvog belog, mada to nije bilo ono za šta bi se najpre opredelila. Međutim haljina i plašt bili su od najbolje vune, odličnog kroja.

Još jedan mornar prođe pored nje poklonivši se usput. Obećala je sebi da će bar nešto saznati o onome što rade; nije volela da se oseća kao neznalica. Prsten Velike zmije na njenoj desnoj ruci značio je silno klanjanje kapetana i posade većinom rođene u Tar Valonu.

Pobedila je u toj raspravi s Ninaevom, uprkos njenom ubeđenju da od njih tri jedino ona ima dovoljno godina da joj ljudi poveruju da je Aes Sedai. Ali nije bila u pravu. Egvena je bila spremna da prizna kako su onog popodneva u Južnoj luci i nju i Elejnu iznenađeno pogledali kada su se ukrcale na Plavi ždral, a kapetan Elisor digao je obrve skoro do crte gde bi mu počinjala kosa da ju je imao, no svejedno se sav pretvorio u osmehe i naklone.

„Kakva čast, Aes Sedai. Tri Aes Sedai putuju mojim brodom? Zaista čast. Obećavam vam brzo putovanje dokle god želite. Bez nevolja s kairhijenskim razbojnicima. Više ne pristajem u tom delu reke. Sem ako vi to ne poželite, naravno, Aes Sedai. Andorski vojnici drže nekoliko gradova na kairhijenskoj strani. Velika čast, Aes Sedai.“

Ponovo je podigao obrve kad su zatražile samo jednu kabinu za njih tri – čak ni Ninaeva nije želela noću da bude sama ako ne mora. Rekao im je da svaka može da dobije kabinu za sebe, bez dodatnog plaćanja; nije imao drugih putnika, tovar je bio ukrcan, a ako Aes Sedai imaju hitna posla nizvodno, ni sat neće čekati na još nekog putnika. Rekoše mu da će jedna kabina biti dovoljna.

Bio je iznenađen i po licu mu se jasno videlo da to ne razume, ali Čin Elisor, rođen i odrastao u Tar Valonu, nije preispitivao Aes Sedai kada jasno stave do znanja šta žele. Ako su dve delovale mlađano, pa, neke Aes Sedai su mlade.

Napuštene ruševine nestadoše iza Egvene. Stub dima se približavao, a daleko od obale naslućivao se još jedan. Šuma se pretapala u travom prekrivena brdašca, mestimično žbunovita. Drveće koje je cvetalo u proleće iskitili su sićušni beli i jarkocrveni cvetovi. Jedno drvo, koje joj nije bilo poznato, beše puno okruglih belih cvetova, većih nego obe njene šake zajedno. Povremeno bi divlja ruža-puzavica isturila žute ili bele cvetove kroz grane pune zelenog lišća. To je predstavljalo toliku suprotnost pepelu i ruševinama da nije bilo potpuno prijatno.

Egvena požele da je u tom trenutku u blizini neka Aes Sedai koju može da ispita. Kojoj može da veruje. Vrhovima prstiju dodirnuvši torbicu za pojasom jedva oseti izvijeni kameni prsten ter’angreala u njoj.

Otkad su otišle iz Tar Valona prošle su samo dve noći a da ga nije isprobala. Nijednom se nije isto ponašao. Oh, uvek bi se našla u Tel’aran’riodu, ali jedino korisno što je videla ponovo je bilo Srce Kamena, svaki put bez Silvi da joj pruži objašnjenja. Ništa u vezi s Crnim ađahom.

I bez ter’angreala snove su joj ispunjavale slike skoro nalik prizorima Neviđenog sveta. Rand drži mač koji blešti poput sunca, tako da skoro i nije mogla da razazna mač. Skoro da ni Randa nije mogla da razazna. Rand u opasnosti, na desetine različitih načina, a nijedan od njih ni najmanje stvaran. U jednom snu videla ga je na ogromnoj tabli za kamenove. Crni i beli kamenovi bili su veliki kao gromade, a on je izbegavao čudovišne šake koje su ih pomerale i pokušavale da ga njima smrve. To je moglo nešto da znači. Verovatno i jeste, ali sem činjenice da Randa neko ugrožava, ili neka dvojica – mislila je da je toliko jasno – sem toga, jednostavno nije znala. Sada ne mogu da mu pomognem. Imam svoju dužnost. Ne znam čak ni gde je, izuzev da je verovatno pet stotina liga odavde.

Sanjala je Perina s vukom, sokolom i jastrebom – a soko i jastreb borili su se međusobno – kako beži od nekog veoma opasnog, i kako se svojevoljno baca u provaliju s rečima: „To mora da se uradi. Moram naučiti da letim pre no što stignem do dna.“ Bio je tu i jedan san o Aijelu. Mislila je da je i on u vezi s Perinom, ali nije bila sigurna. Sanjala je i Min, kako odapinje čeličnu zamku ali nekako prolazi kroz nju, ni ne primetivši je. I Meta je sanjala. Kako se kockice vrte oko njega – činilo joj se da zna otkud to – kako ga prati nepostojeći čovek – to nije shvatila; neko ga je pratio, a možda i više njih, ali nekako nikog nije bilo tu – kako očajnički jaše prema nečemu u daljini što je morao da dosegne, i Meta sa ženom koja je oko sebe bacala vatromet. Pretpostavljala je da je to neka Iluminatorka, ali ni to nije imalo smisla.

Toliko je mnogo snova sanjala da je već sumnjala u sve njih. Možda je to imalo veze s čestom upotrebom ter’angreala, ili možda jednostavno s tim što ga je nosila. Možda je konačno počela da uči šta to Snevač radi. Sanjala je grozničave, iskidane snove. Ljude i žene kako beže iz kaveza, a zatim stavljaju krune sebi na glave. Ženu koja se igra marionetama, i jedan drugi san gde su žice marioneta vodile do šaka većih marioneta, a njihove žice do još većih, i tako sve dok se poslednje žice nisu izgubile u nezamislivoj visini. Sanjala je kraljeve kako umiru, kraljice kako jecaju, ratove kako besne. Bele plaštove kako divljaju po Dvema Rekama. Čak je i Seanšane ponovo sanjala. Više puta. Te snove strpala je u jedan mračni ćošak; nije želela ni da razmišlja o njima. Svake noći sanjala je svoje roditelje.

Bar je za to bila sigurna šta znači. Ili je tako mislila. Znači da sam pošla u lov na Crni ađah, i da ne znam šta moji snovi znače, niti kako da nateram ovaj glupi ter’angreal da radi šta treba, i da sam uplašena i... Ida mi nedostaje dom. Na trenutak pomisli kako bi lepo bilo da je majka pošalje u krevet i da zna da će sutra ujutru sve biti u redu. Samo što majka više ne može da reši moje probleme, a otac da me uveri kako će oterati čudovišta. Sada to moram sama.

Kako je daleka prošlost sve to bilo sada. Nije želela da se tome vrati, ne zaista, ali bilo je lepo, i tako davno, činilo se. Divno bi bilo samo ih ponovo videti, čuti im glas. Kada nosim ovaj prsten moram da radim ono što je ispravno.

Konačno je pustila Ninaevu i Elejnu da provedu svaka po noč s kamenim prstenom – iznenadivši se s kolikom ga je nevoljnošću pustila iz šaka. Kada su se probudile, govorile su o Tel’aran’riodu, sasvim sigurno, ali nijedna nije videla ništa do Srca Kamena. Ništa korisno.

Debeli stub dima sada beše u ravni s Plavim ždralom. Možda pet ili šest milja od reke, mislila je. Drugi je bio samo mrlja na obzorju. Mogao je skoro biti i oblak, samo što je bila sigurna da nije. Gusto žbunje raslo je mestimice duž rečne obale, a između žbunja trava se pružala sve do vode, izuzev tamo gde se obala urušila.

Elejna izađe na palubu i pridruži joj se pored ograde. I njen plašt vijorio se na vetru. Takođe je nosila valjanu čoju. U toj raspravi Ninaeva je pobedila. U vezi s njihovom odećom. Egvena je tvrdila kako se Aes Sedai uvek najbolje oblače, čak i kada putuju – mislila je o svili koju je nosila u Tel’aran’riodu – ali Ninaeva je istakla da, ma koliko im zlata Amirlin ostavila, a kesa beše podebela, pojma nemaju kakve su cene nizvodno. Sluge rekoše da je Met imao pravo u vezi s građanskim ratom u Kairhijenu i njegovim uticajem na cene. Na Egvenino iznenađenje, Elejna je istakla kako Smeđe sestre daleko češće nose vunu no svilu. Egvena je mislila kako je Elejni toliko stalo da pobegne što dalje od kuhinje da bi nosila i prnje.

Pitam se šta li Met radi? Pokušava da se kocka s kapetanom broda na koji se ukrcao, nema sumnje.

„Užasno“, promrmlja Elejna. „To je tako užasno.“

„Šta?“ – odsutno upita Egvena. Nadam se da ne maše onim papirom što smo mu dale.

Elejna je zapanjeno pogleda, a onda se namršti. „Ono!“ – pokaza ka udaljenom dimu. „Kako možeš da ne obraćaš pažnju?“

„Mogu jer ne želim da mislim na ono kroz šta ti ljudi prolaze, jer ne mogu ništa u vezi s tim da uradim i jer moramo da stignem do Tira. Zbog onoga za čime ćemo u Tiru tragati.“ Sama sebe iznenadi ljutnjom koju je osećala. Ja ne mogu ništa da uradim u vezi s ovim. A Crni ađah je u Tiru.

Što je više o tome razmišljala, sve sigurnija je bila da će nekako morati da pronađu put do Srca Kamena. Možda pristup i nije dozvoljen nikome sem visokih lordova Tira, ali bila je sve ubeđenija da je ključ hvatanja Crnog ađaha u Srcu Kamena.

„Sve to znam, Egvena, ali i dalje mi je žao Kairhijenjana.“

„Slušala sam predavanja o ratovima koje je Andor vodio s Kairhijenom“, suvo odvrati Egvena. „Bena Sedai kaže da ste vi i Kairhijen vodili više ratova nego bilo koja dva druga plemena, izuzev Tira i Ilijana.“

Elejna je popreko pogleda. Nikad se nije navikla na Egvenino poricanje da je i sama Andorka. U najmanju ruku, mape su govorile kako su Dve Reke deo Andora, a Elejna je verovala mapama.

„Ratovali smo protiv njih, Egvena, ali od onoga što su pretrpeli u Aijelskom ratu Andor im je prodao skoro istu količinu žita kao Tir. Sada je trgovina stala. Pošto se sve kuće Kairhijena međusobno bore oko Sunčevog prestola, ko će kupiti žito, ili ga deliti narodu? Ako su zaratili onako strašno kao što smo videle na obali... Pa. Ne možeš dvadeset godina da hraniš ljude, a da ti bude svejedno kada gladuju.“

„Sivi čovek“, reče Egvena, a Elejna poskoči, osvrćući se oko sebe. Okruži je sjaj saidara.

„Gde?“

Egvena pretraži palubu sporijim pogledom, ali samo da se uveri da ih niko ne čuje. Kapetan Elisor i dalje je bio na krmi, pored do pojasa nagog čoveka za dugim kormilom. Jedan mornar bio je na vrhu pramca, osmatrajući vodu pred sobom i tražeći znake sprudova. Još dvojica šetala su se po palubi, povremeno podešavajući jedra. Ostatak posade bio je u potpalublju. Jedan od njih zastade da proveri kako je čamac na palubi privezan. Sačekala je da on ode pre no što je progovorila.

„Budala!“ – tiho promrmlja. „Ja, Elejna, ne ti, zato nemoj tako da me gledaš.“ Šapatom nastavi: „Meta juri Sivi čovek, Elejna. Moj san mora da je to značio, ali nisam to uočila. Jesam budala!“

Sjaj oko Elejne se izgubi. „Ne budi tako stroga prema sebi“, prošapta ona u odgovor. „Možda zaista to znači, ali ni Ninaeva ni ja nismo to uočile.“ Zastala je; crvenozlatne kovrdže zanjihaše se kad je odmahnula glavom. „Ali to nema nikakvog smisla, Egvena. Zašto bi Sivi čovek jurio Meta? U pismu koje sam poslala majci nema ničeg što bi nam moglo naškoditi.“

„Ne znam zašto.“ Egvena se namršti. „Mora da postoji neki razlog. Sigurna sam da san to znači.“

„Čak i ako si u pravu, Egvena, ništa u vezi s tim ne možeš da uradiš.“

„Znam“, odvrati ogorčeno ona. Nije čak znala ni da li je Met ispred ili iza njih. Pretpostavljala je da je pred njima; verovatno je otišao bez odlaganja. „U svakom slučaju“, promrmlja sebi u bradu, „ništa ne vredi. Konačno sam odgonetnula značenje nekog sna, i ništa mi ne vredi!“

„Ali ako znaš šta jedan znači“, reče joj Elejna, „možda ćeš razumeti i ostale. Ako sednemo i porazgovaramo o njima, možda...“

Plavi ždral odjednom stade s drhtavim trzajem, bacivši Elejnu na palubu, a Egvenu preko nje. Kada se Egvena uskobelja na noge, vide da obala više ne klizi pored njih. Brod se zaustavio, izdignutog pramca, nakrivljene palube. Jedra su se bučno zatezala na vetru.

Čin Elisor smesta skoči i potrča ka pramcu, ostavivši krmanoša da sam ustane. „Ti slepi seljački crve!“ – urliknu na čoveka na pramcu, koji se držao za ogradu da ne bi pao preko nje. „Ti suvozemni kozji sine! Zar nisi dovoljno dugo na reci da prepoznaš kako se voda mreška preko spruda?“ Zgrabio je čoveka na ogradi za ramena i povukao ga na palubu, samo da bi ga odgurnuo s puta i sam se zagledao preko pramca. „Ako si mi probušio trup, zapušiću ga tvojom utrobom!“

Sada se i ostali članovi posade digoše na noge, a još ih dođe iz potpalublja. Svi se natiskaše oko kapetana.

Na vrhu lestvi koje su vodile do putničkih kabina pojavi se Ninaeva, i dalje nameštajući suknje. Oštro cimnuvši pletenicu, namršteno je pogledala grupicu na pramcu, a onda odsečno prišla Egveni i Elejni. „Nasukao nas je na nešto, zar ne? Posle sve one priče o tome kako zna reku kao svoju ženu. Verovatno joj se nikad nije ni nasmešio.“ Ponovo trznu debelu pletenicu i zaputi se ka pramcu, gurajući se pored mornara da stigne do kapetana. Sada su svi napeto posmatrali vodu.

Nije bilo svrhe da joj se i one pridružuju. Pre ćemo ponovo zaploviti ako ga pustimo da radi svoj posao. Ninaeva mu je verovatno upravo objašnjavala šta da radi. Sudeći po tome kako je odmahnula glavom dok je posmatrala kako kapetan i članovi posade s velikim poštovanjem skreću pogled s onog pod pramcem na Ninaevu, i Elejna je isto mislila.

Mornari uznemireno zažagoriše, a zatim još jače. Kapetan se pobuni, odmahujući šakama iznad glava svojih ljudi, a onda se Ninaeva udalji od njih – sklonili su joj se s puta uz naklone – dok je Elisor brzao pored nje brišući okruglo lice velikom crvenom maramicom. Kako su se približili, začu se njegov zabrinuti glas.

„...dobrih petnaest milja do prvog sela na andorskoj strani, Aes Sedai, a najmanje pet ili šest milja nizvodno na kairhijenskoj! Istina da ga drže andorski vojnici, ali ne drže i sve milje odavde do tamo!“ Brisao je lice kao da je gola voda.

„Potonuli brod“, reče Ninaeva drugim dvema. „Kapetan misli da je to delo rečnih razbojnika. Pokušaće veslima da uzmakne, ali misli da neće uspeti.“

„Plovili smo brzo kad smo udarili, Aes Sedai. Zbog vas sam hteo da požurim.“ Elisor još jače protrlja lice. Plašio se da će Aes Sedai okriviti njega, shvati Egvena. „Čvrsto smo se zaglavili. Ali mislim da ne primamo vodu, Aes Sedai. Nema razloga za brigu. Naići će neki drugi brod. Dve veslačke posade svakako će nas osloboditi. Nema potrebe da se iskrcavate, Aes Sedai. Kunem se, tako mi Svetlosti.“

„Misliš da napustimo brod?“ – upita Egvena. „Misliš li da je to pametno?“

„Naravno da je...“ Ninaeva se prekide i namršti na nju. Egvena joj uzvrati pogled. Mirnijim glasom, mada i dalje oštrim, Ninaeva nastavi: „Kapetan misli da može proći i čitav sat pre no što naiđe drugi brod s dovoljno vesala da pomogne. Ili dan. A možda i dva. Mislim da ne možemo sebi priuštiti da dan ili dva protraćimo na čekanje. Možemo da stignemo u to selo – kako reče da se zove, kapetane? Džuren? – možemo za manje od dva sata prepešačiti do Džurena. Ako kapetan Elisor oslobodi svoj brod brzo kao što se nada, možemo ponovo da se ukrcamo. Kaže da će pristati da vidi jesmo li tamo. Međutim, ako se ne oslobodi, možemo u Džurenu da se ukrcamo na neki brod. Možda je neki već ukotvljen. Kapetan kaže kako trgovci svraćaju tamo zbog andorskih vojnika.“ Duboko udahnu, ali glas joj posta još oštriji. „Da li sam dovoljno objasnila razloge svog mišljenja? Je li potrebno još?“

„Meni je jasno“, brzo se ubaci Elejna, pre no što Egvena stiže da progovori. „I zvuči kao dobra zamisao. I ti tako misliš, zar ne, Egvena?“

Egvena preko volje klimnu. „Valjda.“

„Ali, Aes Sedai“, pobuni se Elisor, „barem se iskrcajte na andorskoj obali. Rat je, Aes Sedai. Ima razbojnika i svakakvih probisveta, a vojnici nisu mnogo bolji. Olupina pod našim pramcem jasno govori kakva je to sorta ljudi.“

„Na kairhijenskoj strani ni žive duše nismo videli“, kaza Ninaeva, „a u svakom slučaju, mi nismo bespomoćne, kapetane. Neću da prepešačim petnaest milja kada mogu šest.“

„Naravno, Aes Sedai.“ Elisor se sada stvarno znojio. „Nisam hteo da nagovestim... Naravno da niste bespomoćne, Aes Sedai. Nisam tako mislio.“ Besno obrisa lice, ali i dalje je sijalo.

Ninaeva zausti da nešto kaže, pogleda u Egvenu, i reče nešto drugo umesto onog što je nameravala. „Idem dole po svoje stvari“, reče vazduhu negde između Egvene i Elejne, a onda se okrete ka Elisoru. „Kapetane, neka čamac bude spreman.“ On se pokloni i odjuri pre no što ona i pođe ka potpalublju. Još nije ni sišla, a on je vikao svojim ljudima da spuste čamac.

„Ako jedna od vas dve kaže gore“, promrmlja Elejna, „druga kaže dole. Ako ne prestanete s tim, možda ni ne stignemo do Tira.“

„Stići ćemo“, odvrati Egvena. „A što pre Ninaeva shvati da više nije Mudrost, to bolje. Sve smo“ – nije rekla Prihvaćene; isuviše je ljudi žurilo oko njih – „sada na istom nivou.“ Elejna uzdahnu.

Čamac ih ubrzo iskrca na obalu. Stajale su kraj reke sa štapovima u rukama, stvarima u zavežljajima na leđima i raznim torbama i vrećama. Okruživala ih je travnata ravnica i raštrkano visoko žbunje, mada su brda nekoliko milja od reke bila pokrivena šumom. Vesla Plavog ždrala pravila su penu, ali brod se nije ni mrdao. Egvena se okrete i pođe na jug. I to pre no što Ninaeva stiže da preuzme vodstvo.

Kada je ostale dve sustigoše, Elejna je prekorno pogleda. Ninaeva je hodala gledajući pravo pred sebe. Elejna ispriča Ninaevi šta joj je Egvena rekla o Metu i Sivom čoveku, ali ova je samo ćutke sasluša i reče: „Moraće da se stara o sebi“, ni ne usporivši hod. Nakon nekog vremena kći naslednica prekide s pokušajima da ih natera na razgovor, te su koračale ćutke.

Plavi ždral ubrzo sakriše gajevi duž obale, debeli vodeni hrastovi i vrbe. Nisu prolazile kroz lugove, ma koliko mali bili, jer se svašta moglo kriti u senkama ispod grana. Nekoliko niskih žbunova bilo je raštrkano među gustišem ovako blizu reke, ali toliko su retki bili da se ni dete ne bi moglo iza njih sakriti, a kamoli razbojnik. Sem toga, rasli su na povelikim razdaljinama.

„Ako uopšte vidimo razbojnike“, izjavi Egvena, „nameravam da se branim. Ovde mi Amirlin ne stoji nad glavom.“

Ninaeva stisnu usne. „Ako se ukaže potreba“, obrati se vazduhu pred sobom, „možemo da preplašimo razbojnike kao one Bele plaštove. Ako ne bude drugog izlaza.“

„Zašto morate o tome da pričate?“ – upita Elejna. „Volela bih da stignemo do tog sela bez...“

Prilika u smeđem i sivom diže se iz žbuna koji je usamljen stajao skoro ispred njih.