Ponovorođeni Zmaj

7 Silazak s planine

Silazak s planine bio je naporan, ali što su niže bili, Perinu je sve manje bio potreban plašt postavljen krznom. Iz časa u čas, prelazili su iz zime u prve prolećne dane. Poslednji ostaci snega nestadoše, a trava i divlje cveće – bela devojačka nada i ružičasti skakutić – prekriše visoke livade koje su prelazili. Bilo je sve više olistalog drveća, a u granama su pevale ševe i crvendaći. A bilo je i vukova. Nikad na vidiku – čak ni Lan nijednog nije primetio – ali Perin je znao. Um mu je bio čvrsto zatvoren, da ne bi ušli, ali povremeno bi ga dodir lak kao pero podsetio da su tu.

Lan je na svom crnom bojnom atu Mandarbu uglavnom bio u izvidnici i sledio Randove tragove, dok su oni pratili znakove koje im je Zaštitnik ostavljao. Bile su to strele od kamičaka na zemlji, ili plitko izgrebane na stenovitom zidu nekog prolaza koji se račvao. Skrenite tuda. Pređite onaj prevoj. Vratite se onuda, ona srneća staza, onuda kroz drveće i duž potočića, čak i kada ništa drugo nije govorilo da je bilo ko tuda prošao. Ništa sem Lanovih znakova. Bokor trave ili korova vezan u jednu stranu da im kaže kako treba da idu levo, drugi za desno. Iskrivljena grana. Gomilica kamenčića da označi nezgodan uspon, dva lista nabodena na trn za strmi silazak. Perinu se činilo kao da Zaštitnik ima stotinu znakova, a Moiraina ih je sve znala. Lan se retko kada vraćao, izuzev kada bi se ulogorili. A i tada se samo tiho dogovarao s Moirainom, podalje od vatre. Kada bi se sunce diglo, najčešće je već satima bio u izviđanju.

Moiraina je uvek bila prva u sedlu za njim, još dok se nebo na istoku rudelo. Aes Sedai ne bi ni silazila s Aldijeb, svoje bele kobile, sve dok potpuno ne padne mrak, pa ni posle toga, da Lan nije odbijao da prati tragove pošto sumrak počne da pada.

„Ići ćemo još sporije ako neki konj slomi nogu“, rekao bi Zaštitnik Moiraini kada bi se ona požalila.

Njen odgovor uvek je bio isti. „Ako ne možeš brže od ovoga, možda bi trebalo da te pošaljem Mireli pre no što još ostariš. Pa, možda to i može da čeka, ali moraš brže da nas vodiš.“

Napola je zvučala kao da joj je ta razdražena pretnja istinita, napola kao da se šali. Perin je bio siguran, sudeći po tome kako bi Lan stisnuo usne čak i kada bi se ona nakon toga nasmešila i potapšala ga po ramenu, da je u tome bilo nečeg pretećeg, ili možda nekakvog upozorenja.

„Ko je Mirela?“ – sumnjičavo je upitao Perin kada se to prvi put desilo. Loijal odmahnu glavom i promrmlja nešto o neprijatnim stvarima koje se dešavaju onima što guraju nos u poslove Aes Sedai. Ogijerov konj čupavih nogu bio je visok i krupan kao duranski pastuv, ali kako su mu Loijalove duge noge visile niz sapi, delovao je pre kao malo poveći poni.

Moiraina se tajnovito nasmešila. „Samo jedna Zelena sestra. Neko kome će Lan jednog dana morati da isporuči pošiljku na čuvanje.“

„Ne u dogledno vreme“, rekao je tada Lan. Za divno čudo, u glasu mu se jasno čuo gnev. „Nikada, ako se ja nešto pitam. Dugo ćeš me nadživeti, Moiraina Aes Sedai!“

Ima suviše tajni, pomisli Perin, ali nije se više raspitivao o temi koja je mogla da razbije Zaštitnikovu gvozdenu samokontrolu.

Aes Sedai je iza sedla nosila u ćebe umotan zavežljaj: Zmajev barjak. Perin se osećao nelagodno što ga nose, ali Moiraina niti ga je pitala za mišljenje, niti je saslušala kada ga je sam ponudio. Nije bilo verovatno da će barjak neko prepoznati, ali svejedno se nadao da ona i od drugih čuva tajne tako dobro kao od njega.

Bar u početku putovanje beše dosadno. Planine koje su se dizale do oblaka ličile su jedna na drugu. Planinski prolazi malo su se razlikovali. Za večeru su obično jeli zečeve koje bi Perin ulovio praćkom. Nije imao dovoljno strela da bi ih rizikovao loveći njima zečeve po ovako stenovitom zemljištu. Za doručak je najčešće bila hladna zečetina, a za ručak takođe, i to u sedlu.

Ponekad, kada bi se ulogorili blizu nekog potoka, a još je bilo dovoljno svetlosti, on i Loijal hvatali su planinske pastrmke. Ležali su na trbusima, s rukama u hladnoj vodi do lakata, i golicali ribe zelenih leđa da izađu ispod kamenja gde su se krile. Loijalovi krupni prsti bili su u tome veštiji čak i od Perinovih.

Jednom im se, tri dana pošto su krenuli, pridružila Moiraina. Ispružila se na obali potoka, otkopčala niz bisernih dugmadi da bi zavrnula rukave i upitala ih kako se to radi. Perin se iznenađeno zgleda s Loijalom. Ogijer slegnu ramenima.

„Nije toliko teško“, reče joj Perin. „Samo posegni šakom iza ribe, pa ispod nje, kao da hoćeš da je zagolicaš po trbuhu. A onda je izvuci. Ali potrebna je vežba. Prvih nekoliko puta možda ne uspeš ništa da uhvatiš.“

„Ja sam danima pokušavao pre no što sam uspeo da uhvatim ribu“, dodade Loijal. Već je gurao svoje ogromne šake u vodu, pazeći da senkom ne poplaši ribe.

„Toliko teško?“– promrmlja Moiraina. Šake joj kliznuše u vodu i trenutak kasnije pljusnuše iz nje, držeći debelu pastrmku koja se koprcala. Moiraina se razdragano nasmeja i baci je na obalu.

Perin trepnu ka krupnoj ribi koja se bacakala na sve slabijoj svetlosti. Mora da je bila u najmanju ruku pet funti teška. „Imala si mnogo sreće“, reče joj. „Ovako krupne pastrmke retko se nađu pod ovako malom stenovitom izbočinom. Moraćemo malo da se premestimo uzvodno. Pašće mrak pre no što se ribe vrate ovamo.“

„Je l’ tako?“ – reče Moiraina. „Idite vas dvojica. Mislim da ću ja još malo pokušati ovde.“

Perin je trenutak oklevao pre no što se premestio uz obalu do sledeće kamene strehe nad vodom. Nešto je smerala, ali nije mogao ni da zamisli šta. To mu je smetalo. Legavši na trbuh, pazeći da mu senka ne padne na vodu, zagleda se preko ivice. Šest vitkih riba. Jedva da su micale perajima da ostanu u mestu. Sve zajedno ne bi bile teške koliko ona jedna Moirainina riba, shvati i uzdahnu. Ako Loijal i on budu imali sreće, mogli bi da uhvate po dve, ali senke drveća na suprotnoj obali već su se pružale preko vode. Šta god da sada uhvate, to će biti sve, a Loijal je sam mogao da pojede te četiri i većinu one krupne ribe. Loijalove šake već su se prikradale jednoj pastrmci.

Ali pre no što Perin stiže da spusti ruke u vodu, Moiraina viknu: „Mislim da bi tri trebalo da su dovoljno. Ove dve su veće no prva.“

Perin zapanjeno pogleda Loijala. „Nemoguće!“ Ogijer se ispravi, a pastrmčice se razbežaše. „Ona je Aes Sedai“, jednostavno reče.

I zaista, kada su se vratili do Moiraine, na obali su bile tri velike pastrmke. Već je zakopčavala rukave.

Perin pomisli da je podseti kako onaj ko uhvati ribu treba i da je očisti, ali u tom trenutku ona ga pogleda pravo u oči. S njenog glatkog lica nije se mogao pročitati nikakav naročit izraz, ali tamne oči nisu skretale pogled. Činilo se da znaju šta namerava da kaže i da su to već odbacile. Kada se okrenula, činilo se kako je prekasno da joj govori bilo šta.

Gunđajući sebi u bradu, Perin izvadi nož i poče da čisti ribu. „Biće da je odjednom zaboravila da se poslovi dele. Pretpostavljam da će hteti da mi i spremimo hranu, i da sve posle toga sredimo.“

„Nema sumnje da će tako biti“, reče Loijal, ne prestajući da čisti ribu. „Ona je Aes Sedai.“

„Čini mi se da sam to negde već čuo.“ Krljušti su letele pod Perinovim nožem. „Možda su Šijenarci bili voljni da trče za njom, ali sada nas je samo četvoro. Trebalo bi da se smenjujemo u poslovima. Jedino je tako pošteno.“

Loijal se nasmeja. „Sumnjam da je to njeno viđenje. Najpre je morala da trpi da se Rand sve vreme s njom raspravlja, a sada si i ti spreman da nastaviš gde je on stao. Aes Sedai po pravilu nikome ne dozvoljavaju da se s njima raspravlja. Pretpostavljam da namerava ponovo da nam usadi naviku da slušamo sve što nam kaže, još pre no što stignemo do prvog sela.“

„Dobra je to navika“, kaza Lan, zabacivši plašt. Činilo se da se stvorio niotkuda.

Perin se skoro preturi od iznenađenja, a Loijalove uši zapanjeno se ukočiše. Nisu ni čuli kad im se Zaštitnik približio.

„Nije trebalo ni da izgubite tu naviku“, dodade Lan, a potom pođe ka Moiraini i konjima. Čak i na stenovitom tlu njegovi koraci jedva da su se čuli, a plašt što mu je padao niz leđa stapao se s okolinom tako da se već posle nekoliko koraka činilo da mu odsečena glava i ruke lebde udaljavajući se od potoka.

„Potrebna nam je da pronađemo Randa“, tiho kaza Perin, „ali neću joj dozvoliti da više upravlja mojim životom.“ Nastavio je da žustro čisti ribu.

Nameravao je da održi to obećanje – zaista je nameravao – ali sledećih dana, iako nije baš razumeo kako se to dogodilo, shvatio je da on i Loijal kuvaju, čiste i obavljaju sve druge posliće kojih bi se Moiraina setila. Otkrio je čak i da je nekako na sebe preuzeo da se svake noći stara o Aldijeb. Njegovo je bilo da rasedla kobilu i istrlja je dok je Moiraina sedela, očigledno duboko zamišljena.

Loijal se pomirio sa sudbinom, ali ne i Perin. Pokušao je da odbije, da se suprotstavi, samo što je bilo teško suprotstavljati se kada bi ona uputila razumnu molbu, a pri tom još i malu. Jedino što bi uvek nakon toga bilo još molbi, razumnih i malih kao ona prva, a potom još. Jednostavna sila njenog prisustva, snaga njenog pogleda, veoma su otežavali svaku pobunu. Njene tamne oči zagledale bi se u njegove istog trena kada bi otvorio usta. Podignuta obrva nagoveštavala bi da se ponaša nevaspitano, iznenađeno bi razrogačila oči na to što mu smeta tako mala molba, hladni pogled sadržao je sve što znači biti Aes Sedai. Sve bi ga to nateralo da okleva, a kada bi počeo da okleva, bilo bi gotovo. Optužio ju je da koristi Jednu moć na njemu, mada nije zaista tako mislio, a ona mu je rekla da ne izigrava budalu. Počeo je da se oseća kao parče gvožđa koje pokušava da spreči kovača da ga iskuje u srp.

Maglene planine naglo se pretvoriše u šumovita podnožja Geldana. Ta zemlja delovala je kao da je sva u brdima, ali ona nikad nisu bila odveć visoka. Jeleni, koji su ih u planinama često samo oprezno gledali kao da nisu baš sigurni šta je to čovek, sada su na prvi znak konja bežali trzajući belim repovima. Čak je i Perin sada tek jedva nazirao planinske mačke sivih pruga dok su se gubile poput dima. Zalazili su u zemlju gde žive ljudi.

Lan nije više nosio svoj plašt koji je menjao boje i dojahivao je sve češće natrag do njih da im kaže šta je napred. Na mnogim mestima drveće je bilo posečeno. Ubrzo su polja ograđena grubim kamenim zidovima i seljaci što oru padine brda postali uobičajen, mada ne baš učestao prizor, a uz njih i redovi ljudi što idu preko uzoranog zemljišta i bacaju seme iz torbi na ramenima. Po vrhovima brdašaca i grebena bile su raštrkane kuće i ambari od sivog kamena. Ne bi trebalo da tu ima vukova. Vukovi su izbegavali mesta gde ima ljudi, ali Perin je još mogao da ih oseti. Bila je to nevidljiva izvidnica i pratnja koja je sledila družinu na konjima. Ispuni ga nestrpljenje. Nestrpljenje da stigne u neko selo ili varoš, bilo gde, samo da bude dovoljno ljudi da oteraju vukove.

Jedan dan nakon što su ugledali prvu njivu, baš kada sunce dodirnu obzorje iza njih, stigoše u selo zvano Džara, nedaleko od granice s Amadicijom.