5 Drugačiji ples

Zlatni jelen je bio dostojan svog imena u mnogo čemu. U velikoj glavnoj prostoriji stajali su raštrkani uglačani stolovi i klupe čije su noge krasile izrezbarene ruže. Jedna sluškinja u beloj kecelji čistila je beli kameni pod. Na omalterisanim zidovima, tik ispod visokih greda tavanice, u širokoj traci bile su naslikane plavo-zlatne spirale. Kamini su bili od ukrašenog kamena, a ognjišta u njima zakićena zimzelenim granama; jelen isklesan iznad svake gornje grede držao je u razgranatim rogovima pehar s vinom. Visoki časovnik sa malo pozlate stajao je na okviru jednog kamina. Na malom uzvišenju u zadnjem delu krčme sviralo je nekoliko muzičara, dva muškarca koji su se u kratkim rukavima preznojavali sa setnim flautama, dvoje koji su prebirali po devetostrunim biternama. A žena rumenog lica u haljini s plavim trakama udarala je malenim drvenim maljicama po dulčimeri na tankim nožicama. Najmanje deset konobarica hitalo je tamo-amo i brzo koračalo u keceljama i svetloplavim haljinama. Većinom su bile lepe, mada su neke imale jednako godina koliko i gazdarica Delvin, bucmasta sitna krčmarica sa paperjastom sedom kosom svezanom u punđu na potiljku. Bilo je to mesto baš po Metovom ukusu; prilično je odisalo zadovoljstvom i novcem. Odabrao ga je zato što se nalazilo gotovo u samom središtu grada, ali ni ove njegove odlike nisu odmagale.

Naravno, u drugoj najboljoj krčmi u Maeronu nije baš sve bilo u savršenom redu. Iz kuhinje je ponovo dopirao miris ovčetine i repe, kao i neizbežne ljute čorbe od ječma, a to se mešalo sa prašinom i vonjem konja. Pa, teško je doći do hrane u gradu punom izbeglica i vojnika, kojih još ima i u logorima posvuda unaokolo. Muški glasovi su ulicom promuklo pevali koračnice, a pesmu su prožimali zvuci čizama, konjskih kopita i ljudi koji psuju vrućinu. I u glavnoj prostoriji je bilo vrelo, vazduh se nije micao; da su prozori bili otvoreni, ubrzo bi sve unutra prekrila prašina, a to opet ne bi mnogo umanjilo žegu. Maeron beše kao tiganj.

Koliko je Met mogao da sagleda, ceo prokleti svet se sušio, a on nije želeo da pomišlja na razloge za to. Priželjkivao je da može da zaboravi na vrućinu, da zaboravi zbog čega je u Maeronu, da zaboravi sve. Valjani zeleni kaput, sa zlatnim vezom na okovratniku i manžetama, bio mu je raskopčan, fina platnena košulja raspertlana, a opet se znojio kao konj. Možda bi mu pomoglo da skine crnu svilenu maramu prebačenu oko vrata, ali on je to retko činio na javnim mestima. Iskapivši vino, spustio je pehar od uglačanog kalaj a na sto kraj svog lakta i podigao šešir širokog oboda kako bi njime mogao da se hladi. Sve što bi popio smesta bi iznojio.

Kada je odabrao da boravi u Zlatnom jelenu, plemiči i vojni zapovednici Crvene ruke pošli su za njegovim primerom, što je značilo da se svi ostali klone tog mesta. To gazdarici Delvin obično nije smetalo. Samo krupnom i sitnom plemstvu iz družine mogla je svaki krevet da izda i pet puta, a ta sorta dobro je plaćala, malo se tukla i obično to obavljala napolju, pre nego što poteče krv. Međutim, ovog podneva je za stolovima sedelo samo devet ili deset ljudi, i ona je povremeno treptala u prazne klupe, tapkala se po punđi i uzdisala; do večeri neće prodati mnogo vina. Veliki deo njene zarade poticao je od vina. Ipak, muzičari su predano svirali. Šačica plemića zadovoljna muzikom – svako sa zlatom zaslužio je da mu se obrate sa „moj gospodaru”, bar što se njih ticalo – mogla je da bude velikodušnija od sobe pune običnih vojnika.

Ali na nesreću po kese muzičara, samo ih je Met slušao, a i on bi se žacnuo na svaki treći ton. Zaista nisu oni bili krivi; muzika je zvučala dobro, pod uslovom da ne znaš šta slušaš. Met je znao – on ih je tome naučio, pljeskajući u ritmu, pevušeći – ali niko drugi nije čuo tu melodiju već više od dve hiljade godina. Najbolje što se moglo reći bilo je da su pogodili ritam.

Do ušiju mu dođe deo razgovora. Bacivši šešir, on mahnu peharom da bi pokazao kako želi još vina i nagnu se prema trojici ljudi koji su pili za susednim stolom. „Kako rekoste?“

„Pokušavamo da ustanovimo kako da od tebe povratimo nešto para", reče Talmanes, čiji je osmeh zgasnuo nad vinskim peharom. Nije se uznemirio. Samo nekoliko godina stariji od Metovih dvadeset, i za glavu niži, Talmanes se retko osmehivao. Taj čovek je Meta uvek podsećao na sabijenu oprugu. „Niko ne može da te pobedi u kartama.“ Zapovednik polovine konjice u sastavu družine, ovde u Kairhijenu bio je plemić, ali teme mu je bilo obrijano i napuderisano, mada je znoj deo pudera sprao. Mnogi mlađi kairhijenski plemići prihvatali su vojničku modu. Talmanesov kaput bio je jednobojan, bez raznobojnih pruga jednog plemića, iako je imao prava na popriličan broj.

„Nije tačno", usprotivi se Met. Istina, kada bi mu se posrećilo, bilo je savršeno, ali njemu je sve išlo ciklično, naročito kad su posredi tako uređene stvari poput špila karata. „Tako mi krvi i pepela! Ti si od mene prošle nedelje uzeo pedeset kruna.“ Pedeset kruna; pre oko godinu dana premetnuo bi se u vazduhu kada bi osvojio jednu krunu, i zaplakao na pomisao da je izgubi. Pre oko godinu dana nije imao niti jednu da izgubi.

„Koliko sam stotina u zaostatku kad se to uračuna?" upita Talmanes suvo. „Hoću priliku da nešto od toga povratim.“ Ako ikada ponovo počne sa stalnim pobedama protiv Meta, još će se i zabrinuti. Kao i većina pripadnika družine, na Metovu sreću gledao je kao na talisman.

„Kocke ništa ne valjaju" reče Daerid. Zapovednik pešadije družine žedno je pio i pravio se da ne vidi tek poluskrivenu grimasu iza Nalesinove nauljene brade. Većina plemića koje je Met upoznao smatrala je kocku prostačkom zabavom, pogodnom samo za seljake. „Nikada nisam video da dan završiš sa zaostatkom na kockama. Mora da je posredi nešto nad čim nemaš kontrolu, što ne možeš držati u ruci, ako razumeš na šta mislim.“

Tek nešto viši od svog zemljaka Kairhijenjanina Talmanesa, Daerid je bio dobrih petnaest godina stariji, nos mu je bio više puta lomljen, a na licu su mu se ukrštala tri bela ožiljka. Jedini od njih trojice koji nije bio plemenitog roda, i sam je brijao i puderisao teme; Daerid je celog života bio vojnik.

„Mislili smo na konje" ubaci Nalesin, mahnuvši peharom od kalaja. Dežmekasti muškarac, viši od obojice Kairhijenjana, predvodio je drugu polovinu konjice u družini. Imajući u vidu vrućinu, Met se često pitao zašto ovaj ne obrije svoju bujnu crnu bradu, ali on ju je svakog jutra podrezivao kako bi imala oštar vrh. I dok su Daerid i Talmanes sedeli u raskopčanim jednobojnim kaputima, Nalesinov – od zelene svile sa onim tairenskim postavljenim rukavima u prugama i sa manžetama od zlatnog satena – bio je zakopčan do grla. Lice mu se sijalo od znoja, na koji nije obraćao pažnju. „Tako mi duša sagorela, imaš sreće u borbi i kartama. I kockama" dodade on iskriviši još jednom lice prema Daeridu. „Ali u konjskim trkama sve zavisi od konja.“

Met se osmehnu pa se nalakti na sto. „Nađi dobrog konja, pa da vidimo.“ Možda njegova sreća ne može da utiče na konjsku trku – pored kockica, karata i tome sličnog, nikada nije mogao da bude siguran šta će ona dotaknuti, niti kada – ali odrastao je posmatrajući kako njegov otac trguje konjskim mesom, a i sam je imao prilično dobro oko za konja.

„Želiš li ovo vino ili ne? Ne mogu da sipam ako mi je pehar van domašaja.“

Met se obazre preko ramena. Iza njega je stajala konobarica sa uglačanim bokalom od kalaja, niska i vitka, tamnooka i beloputa lepotica kojoj su se crni uvojci gnezdili na ramenima. A taj fini kairhijenski naglasak pretvarao je njen glas u muziku zvončića. Betsi Silvin mu je zapala za oko od prvog dana kada je ušao u Zlatni jelen, ali ovo mu je bila prva prilika da razgovara s njom; uvek je bilo pet stvari koje su morale odmah da se završe i još deset koje je trebalo obaviti još juče. Ostali muškarci već su zagnjurili lica u vino, ostavivši ga nasamo s tom ženom onoliko koliko su mogli a da ne izađu. Umeli su da se pristojno ponašaju, čak i dva plemića.

Met se isceri, prebaci noge preko klupe i pruži joj pehar da mu ga napuni. „Hvala, Betsi", reče on i ona načini kniks. Ali kada joj je rekao da natoči jedan pehar sebi i pridruži mu se, spustila je bokal na sto, prekrstila ruke i nakrivila glavu u stranu, odmeravajući ga pogledom od glave do pete.

„Ne verujem da bi se gazdarici Delvin to svidelo. O ne, ne verujem da bi. Jesi li ti plemić? Izgleda mi kao da svi skaču pred tobom, ali niko ti se ne obraća sa moj gospodaru. Jedva se i naklone; samo prost svet.“

Met podiže obrve. „Ne" reče on, brže nego stoje nameravao, „ja nisam plemić.“ Rand je mogao da dozvoli da ljudi idu okolo i nazivaju ga gospodarom Zmajem i slično, ali to nije bilo za Metrima Kautona. Ne, zaista. Udahnuvši duboko, on se ponovo isceri. Neke žene pokušavale su da izbace muškarca iz ravnoteže, ali bio je to ples koji je dobro poznavao. „Samo me zovi Met, Betsi. Siguran sam da gazdarici Delvin neće smetati ako samo budeš sedela kraj mene.“

„O da, smetaće joj. Ali valjda mogu malčice da razgovaram; sigurno si bezmalo plemić. Zašto po ovoj vrućini na sebi imaš to?“ Ona se naže i prstima mu smaknu maramu. Nije obratio pažnju i malo se previše opustio. „Šta je ovo?“ Prešla je prstom po bledom zadebljanju oko njegovog vrata. „Zar je neko pokušao da te obesi? Zašto? Premlad si za okorelog odmetnika.“ On trže glavom unazad i ponovo namesti crnu svilu kako bi sakrio ožiljak, ali Betsi nije dopustila da je to omete. Ruka joj skliznu za raspertlana prsa njegove košulje i izvuče srebrni medaljon u obliku lisičje glave koji je nosio o kožnoj vrpci. „Je li to bilo zato što si ovo ukrao? Izgleda vredno; je li vredno?“ Met joj ote medaljon i strpa ga tamo gde mu je i mesto. Žena gotovo da nije ni udahnula, svakako nedovoljno dugo da bi stigao išta da kaže. Čuo je kako se Nalesin i Daerid kikoću iza njega i lice mu se smrklo. Ponekad je njegova sreća u kockanju bila u nesrazmeri s njegovom srećom sa ženama i njima je to uvek bilo smešno. „Ne, ne bi ti dopustili da to zadržiš da si ukrao, je l’ da?" ćeretala je Betsi dalje. „A ako si već bezmalo plemić, verovatno možeš posedovati tako što. Možda je razlog bilo to što si previše znao. Izgledaš kao mladić koji mnogo zna. Ili misli da zna.“ Ona se osmehnu jednim od onih lukavih osmejaka žena koje žele da smute muškarca. Retko je to značilo da išta znaju, ali umele su da te nateraju da pomisliš suprotno. „Zar su pokušali da te obese zato što su pomislili da previše znaš? Ili zato što si izigravao plemića? Jesi li siguran da nisi plemić?“

Daerid i Nalesin su se sada već cerekali, a čak se i Talmanes kikotao, iako su se trudili da to izgleda kao da se smeju nečem drugom. Daerid bi šišteći ubacio neku priču o čoveku koji pada s konja kad god bi dovoljno došao do daha za to, ali u delovima koje je Met čuo nije bilo ničeg smešnog.

Ipak, zadržao je osmeh na licu. Nije nameravao da ga ova mota sve i da može da trtlja brže nego što on može da potrči. Bila je lepa, a on je proteklih nekoliko nedelja proveo u razgovorima sa ljudima poput Daerida ili još ružnijim, znojavim muškarcima koji bi povremeno zaboravili da se obriju i često ne bi našli priliku da se okupaju. Betsini obrazi bili su orošeni znojem, ali ona je odavala slabi miris sapuna sa lavandom. „Zapravo, ovu ogrebotinu sam stekao tako što sam znao premalo", reče on lako. Žene uvek vole kad ne pridaješ mnogo značaja svojim ožiljcima; sama Svetlost zna da ih je već podosta stekao. „Sada znam previše, ali tada sam znao premalo. Moglo bi se reći da su me vešali zbog znanja.“

Betsi zavrte glavom i napući usne. „To zvuči kao da bi trebalo da bude duhovito, Mete. Mladi plemići stalno govore duhovito, ali ti veliš da nisi plemić. Osim toga, ja sam prosta žena; mudrolije me jednostavno preskoče. Mislim da su obične reči najbolje. Pošto nisi plemić, trebalo bi da govoriš prosto, da neko ne pomisli kako se praviš da jesi plemić. Žene ne vole muškarce koji se prave da su ono što nisu. Možda možeš objasniti šta si to hteo da kažeš?“

Pomučio se da zadrži osmeh na licu. Nadgornjavanje s njom nije išlo onako kako je želeo. Nije mogao da ustanovi je li ona to sasvim glupa ili ga mota oko malog prsta. Kako god bilo, i dalje je lepa, i dalje miriše na lavandu, a ne na znoj. Činilo se da će se Daerid i Nalesin ugušiti. Talmanes je pevušio Žapca na ledu. Dakle, on je taj koji se okliznuo pa su mu se noge našle u vazduhu, zar ne?

Met spusti pehar s vinom i ustade, naklonivši se iznad Betsine ruke. „Ono sam što sam i ne više od toga, ali tvoje lice izbija mi reči iz glave.“ Ona na to trepnu; šta god da kažu, žene uvek vole slatkorečivce. „Jesi li za ples?“

Ne sačekavši odgovor, on je povede prema mestu gde se celom dužinom glavne prostorije pružao prazan prostor između stolova. Uz malo sreće, ples će joj malo usporiti jezik, a na kraju krajeva, on je bio srećnik. Osim toga, nikad nije čuo za ženu čije srce ne bi smekšalo u plesu. Pleši s njom i oprostiće ti mnogo toga; pleši dobro i oprostiće ti sve. Bila je to veoma stara izreka. Veoma stara.

Betsi je oklevala, ujevši se za usnu, obazirući se za gazdaricom Delvin, ali bucmasta krčmarica se samo osmehnula i mahnula Betsi da pođe, a onda bezuspešno zatapkala po pramenovima koji su joj pobegli iz punđe i nastavila da kinji druge konobarice kao da su stolovi puni. Gazdarica Delvin bi smesta navalila na svakog muškarca koji se po njenom mišljenju ne ponaša pristojno – uprkos smirenoj pojavi, u suknji je držala kratku batinu i povremeno ju je koristila; Nalesin je još oprezno gledao kad bi mu se približila – ali ako već muškarac spreman da troši želi da pleše, čega ima lošeg u tome? Met raširi Betsi ruke. Između stolova je trebalo da bude taman dovoljno mesta. Muzičari zasviraše glasnije, kad već nisu umeli bolje.

„Prati me“, reče joj on. „Koraci su za početak jednostavni.“ Počeo je uz muziku, naklon, klizni korak udesno, leva noga do desne. Naklon, korak i klizanje, raširenih ruku.

Betsi je brzo shvatila, i bila je laka koraka. Kada su stigli do muzičara, on joj lako diže ruke iznad glave i zavrte sebe i nju leđa uz leđa. Zatim naklon i korak u stranu, okret licem uz lice, naklon, korak u stranu, okret, iznova i iznova, sasvim nazad, odakle su krenuli. Jednako brzo je i to naučila i oduševljeno mu se osmehivala kad god bi to okret dozvolio. Zaista je bila lepa.

„Sada malo složenije", promrmlja on, okrenuvši se tako da gledaju u muzičare jedno kraj drugog, ruku ukrštenih i šaka stisnutih ispred sebe. Desno koleno uvis, mali šut ulevo, potom klizanje napred i desno. Levo koleno uvis, mali šut udesno, potom klizanje napred i levo. Betsi se smejala dok su još jednom krivudali prema izvođačima. Svakim prolaskom, koraci su bivali sve zamršeniji, ali njoj je bilo potrebno samo pokazati da bi mu bila ravna, laka kao pero u njegovim rukama sa svakim izvijanjem i zaokretom. I najlepše od svega, nije rekla ni reč.

Muzika ga je ponela, sa sve promašenim tonovima, koraci plesa isto tako, i dok su klizili tamo-amo po podu u glavu pohrliše sećanja. Odjednom je za glavu viši, dugačkih zlatnih brkova i plavih očiju. Nosi kaput od svile boje ćilibara sa crvenim pojasom, naborima od najfinije barsinske čipke i dugmadima od žutih safira iz Aramele na grudima, a pleše sa mračno lepom izaslanicom Ata’an Mijera, Morskog naroda. Fini zlatni lanac koji joj povezuje prsten u nosu sa jednom od mnogobrojnih minđuša ima na sebi majušne medaljone po kojima se prepoznavala kao gospa od talasa iz klana Šodin. Nije mario za to koliko je moćna; o tome je trebalo da brine kralj, a ne jedan osrednji plemić. Prelepa je i laka u njegovom naručju i plesali su pod velikom kristalnom kupolom na dvoru Šemala, kad je čitav svet zavideo raskoši i moći Koremande. Druga sećanja rojila su se na ivicama, u odsjajima delića tog upamćenog plesa. Sutra će stići vest o sve silovitijim troločkim pohodima iz Velike pustoši, a za mesec dana i glas da je Barsin zlatnih tornjeva poharan i spaljen, te da troločke horde nadiru na jug. Tako će početi ono što će se kasnije nazivati Troločkim ratovima, mada im na početku niko nije nadenuo to ime; trista i više godina gotovo neprekidnih bitaka, krvi, vatre i ruševina pre nego što će Troloci biti oterani natrag, a Gospodari straha ulovljeni. Tako će početi pad Koremande i sveg njenog bogatstva i moći, i Esenije, sa filozofima i slavnim sedištima saznanja, Maneterena, Eharona i ostalih Deset plemena, čak i u pobedi razorenih u krhotine, iz kojih će nići druge zemlje, zemlje koje jedva pamte Deset plemena, tek kao puke mitove o srećnijem dobu. Ali sve je to čekalo i on je prognao ta sećanja zarad ovog zadovoljstva ovde. Večeras pleše ples šare sa...

On trepnu, za trenutak zapanjen zbog sunca koje je nadiralo kroz prozore i zbog lepog, od znoja blistavog lica koje ga je ozareno gledalo. Umalo nije omanuo u složenom prepletu stopala sa Betsinim dok su se vrteli prostorijom, ali se ispravio pre nego što ju je sapleo i koraci su mu došli nagonski. Taj ples je bio njegov kao i ta sećanja, pozajmljena ili ukradena, ali toliko besprekorno isprepletena sa onima koj a je zaista proživeo da više nije mogao da ustanovi razliku bez razmišljanja. Sva su sada bila njegova, popunjavala su rupe u njegovom pamćenju; kao da ih je zaista proživeo.

Ono što joj je rekao za ožiljak oko vrata bilo je istina. Vešali su ga zbog znanja, i zbog njegovog nedostatka. Dvaput je kročio kroz ter’angreal kao kakav glupi gusan, seoski đilkoš koji misli da je to prosto kao poljem preći. Pa, bezmalo toliko prosto. Ishod je samo učvrstio njegovo nepoverenje u sve što ima ikakve veze sa Jednom moći. Prvi put mu je rečeno da mu je suđeno da umre i ponovo živi, među ostalim što nije želeo da čuje. Nešto od tog ostalog poslalo ga je na drugo putovanje kroz ter’angreal, a ono ga je dovelo do konopca oko vrata.

Niz koraka, od kojih je svaki bio preduzet sa dobrim razlogom ili iz čiste neophodnosti, a svaki je svojevremeno izgledao tako razumno, i svaki je vodio do onoga što nije mogao ni da zamisli. Činilo se da je oduvek uhvaćen u neki takav ples. Svakako je bio mrtav, sve dok mu Rand nije presekao uže, spustio ga i oživeo. Po stoti put je obećao sebi. Odsad pa nadalje, paziće gde staje. Nema više skakanja u koješta bez razmišljanja o posledicama.

Zapravo, tog dana je stekao više od ožiljka. Najpre, srebrnu lisičju glavu, čije je jedino oko bilo zasenčeno tako da liči na drevni simbol Aes Sedai.

Povremeno se smejao toliko snažno nad tim medaljonom da su ga rebra bolela. Nije verovao nijednoj Aes Sedai, pa se zato čak i kupao i spavao s tim oko vrata. Svet je obično bio čudno mesto – čudno i osobeno.

Ono drugo što je stekao bilo je znanje, mada neželjeno. U glavi su mu se sada gomilali isečci života drugih ljudi, na hiljade njih, ponekad samo po nekoliko sati, ponekad čitave godine, mada u delovima, sečanja na dvorove i borbe, koja su se protezala na više od hiljadu godina, mnogo pre Troločkih ratova, pa sve do poslednje bitke u usponu Artura Hokvinga. Sve je to sada bilo njegovo, ili je lako moglo biti.

Nalesin, Daerid i Talmanes tapšali su uz muziku, a i ostali muškarci raštrkali su se oko stolova, ljudi iz Crvene ruke koji su bodrili svog zapovednika da dalje pleše. Svetlosti, kako je to ime nagonilo Meta da se skupi u sebi. Pripadalo je legendarnoj družini junaka koji su izginuli u pokušaju da spasu Maneteren. Nije bilo tog čoveka koji je jahao ili marširao za barjakom družine, a da nije smatrao kako če i oni dospeti u legende. Gazdarica Delvin je takođe pljeskala, a ostale konobarice stale su da posmatraju.

Družina je sledila Meta baš zbog sećanja tih drugih ljudi, mada nije to znala. Zato što su u njegovoj glavi bila sećanja na više bitaka i pohoda nego što je stotinu ljudi moglo da iskusi. Bio on na strani pobednika ili poraženog, sećao se kako su se te bitke dobijale ili gubile i bilo mu je potrebno samo malo pameti da ih prevede u pobedu za družinu. Makar je do sada tako bilo. Kada nije mogao da pronađe način da izbegne borbu.

Više puta je već poželeo da nema te deliće drugih ljudi u glavi. Bez njih on ne bi bio tu gde je, niti zapovedao nad gotovo šest hiljada vojnika kojima su svakodnevno hteli da se pridruže novi, kako bi ih poveo na jug i preuzeo zapovedništvo nad krvavim osvajanjem zemlje kojom upravlja jedan od prokletih Izgubljenih. Nije on nikakav junak, niti želi to da bude. Junaci imaju lošu naviku da ginu. Kad si junak, to je kao da si pas kome dobace kost i pošalju ga u ćošak, da ne smeta, osim kad ti obećaju kost pa te ponovo pošalju u lov. E, isto je važilo i za vojnike.

S druge strane, bez tih sećanja ne bi imao šest hiljada vojnika oko sebe. Stajao bi sam, ta’veren vezan za Ponovorođenog Zmaja, gola meta poznata Izgubljenima. Neki od njih su očigledno znali previše toga o Metu Kautonu. Moiraina je tvrdila da je on važan, da su Randu možda potrebni i on i Perin kako bi dobio Poslednju bitku. Ako je u pravu, on će učiniti ono što mora – hoće; samo mora da se navikne na tu pomisao – ali neće postati nikakav prokleti junak. Ako bi samo mogao da prokljuvi šta da radi s prokletim Rogom Valera... Pomolio se načas za Moiraininu dušu i ponadao se da nije bila u pravu.

On i Betsi stigli su do kraja prolaza poslednji put, i kada je stao, ona je pala na njegove grudi, nasmejana. „O, to je bilo divno. Kao da sam bila u nekoj kraljevskoj palati. Možemo li to ponoviti? O, možemo li? Možemo li?“ Gazdarica Delvin je na trenutak tapšala, a onda shvatila da su ih okružile druge konobarice pa ih je rasterala kao živinu žustrim mahanjem ruku.

„Znači li ti išta ’Kćerka Devet meseca?“ Reči su mu prosto izletele. Dogodilo se to zahvaljujući razmišljanju o tim ter’angrealima. Gde god da pronađe Kćerku Devet meseca – Molim te, Svetlosti, neka to usledi što kasnije! Bila je to njegova vatrena pomisao – gde god da je pronađe, ona neće služiti među stolovima krčme u maloj varoši, pune vojnika i izbeglica. Ali opet, ko to može da zna kad je posredi proročanstvo? To jeste proročanstvo, u neku ruku. Umreti i ponovo živeti. Oženiti se Kćerkom Devet meseca. Odustati od polovine svetske svetlosti kako bi se spasao svet, šta god to značilo. Na kraju krajeva, on jeste umro, dok se ljuljao na kraju tog užeta. Ako je to istina, onda je i ostalo moralo biti. Iz toga nema izlaza.

„Kćerka Devet meseca?“, reče Betsi bez daha. Zadihanost je nije usporila. „Je li to krčma? Birtija? Znam da ovde u Maeronu toga nema. Možda preko reke u Aringilu? Nikad nisam bila...“

Met spusti prst na njene usne. „Nije važno. Zaigrajmo novi ples.“ Sada je to bio seoski ples, nešto ovdašnje, sadašnje, bez sećanja koja bi ga pratila. Samo što je sada zaista morao da razmisli kako bi ih razlikovao.

Nakašljavanje ga natera da se osvrne preko ramena i on uzdahnu ugledavši na vratima Edoriona, sa rukavicama obloženim čelikom za opasačem o kojem mu je visio mač i sa kalpakom ispod ruke. Mladi tairenski plemić bio je bucmast, rumen muškarac kada se Met kockao s njim u Kamenu Tira, ali je očvrsnuo i preplanuo po dolasku na sever. Obrubljeni kalpak sada je bio bez perjanice, a urezi i udubljenja ružili su staru ukrasnu pozlatu na grudnom oklopu. Kaput nabranih rukava imao je plave i crne pruge, ali se videlo da je već izlizan.

„Rekao si da te u ovaj sat podsetim da obiđeš vojsku.“ Edorion se nakašlja u pesnicu; nadmeno nije hteo ni da pogleda u Betsi. „Ali vratiču se kasnije ako želiš.

„Poći ću sada“, reče mu Met. Bilo je važno svakodnevno obilaziti vojsku, ispitivati svakog dana nešto drugo; sećanja tih drugih ljudi govorila su mu to i on je počeo da im veruje kada su takve stvari bile posredi. Ako već mora da obavlja taj posao, obavljaće ga valjano. Ako ga bude obavljao valjano, možda će i preživeti. Osim toga, Betsi se odmakla od njega i trudila se da istovremeno keceljom obriše znoj sa lica i popravi frizuru. Zanos je čileo s njenog lica. Nije važno. Setiće se ona već. Pleši dobro sa ženom, pomisli on samozadovoljno, i biće već upola tvoja.

„Daj ovo sviračima" reče joj on i sklopi joj ruku oko tri zlatne marke. Koliko god loše svirali, melodija ga je nakratko odvela dalje od Maerona i neposredne budućnosti. U svakom slučaju, žene vole velikodušnost. Ovo je išlo vrlo dobro. S naklonom, uzdržavši se taman da joj ne poljubi ruku, on dodade: „Vidimo se kasnije, Betsi. Plesaćemo ponovo kada se vratim.“

Na njegovo iznenađenje, ona zaklati prstom pod njegovim nosom i prekorno odmahnu glavom, kao da mu je pročitala misli. Pa, nikada nije ni tvrdio da razume žene.

Stavivši šešir na glavu, on uze svoje koplje sa crnom držaljom koje je stajalo kraj vrata. Bio je to još jedan dar s druge strane tog ter’angreala, sa zapisom na Starom jeziku, i čudnim šiljkom nalik na sečivo kratkog mača, sa oznakom dva gavrana.

„Danas ćemo obići birtije" reče on Edorionu, pa izađoše u podnevnu žegu, u metež Maerona.

Bila je to mala varoš neopasana zidom, mada pedeset puta veća od svega što je video pre nego što je otišao iz Dveju Reka. Zapravo, naraslo selo, sa malobrojnim građevinama na sprat od cigle i kamena, a samo su svratišta imala do dva sprata, sa podjednakim brojem krovova prekrivenih šindrom ili krovinom kao i pločama ili ćeramidom. Sada je na ulicama, većinom od utabane zemlje, vladao krkljanac. Bili su tu ljudi iz grada svake fele, mahom Kairhijenjani i Andorci. Iako se nalazio na kairhijenskoj strani Erinina, Maeron sada nije pripadao nijednoj zemlji, već je balansirao između njih, sa ljudima iz pet-šest zemalja koji su tamo živeli ili bili u prolazu. Čak je tu bilo i tri ili četiri Aes Sedai otkad je Met stigao. Iako je nosio medaljon, zaobilazio ih je naširoko – nije bilo potrebe da traži nevolje – ali one su odlazile jednako brzo kao što bi i došle. Kada su važne stvari bile posredi, sreća ga je zaista služila. Do sada jeste.

Stanovnici varoši hitali su za svojim poslovima i uglavnom se trudili da ne primećuju mnoštvo odrpanih ljudi, žena i dece koja su tupo tumarala unaokolo. Sve su to bili Kairhijenjani, koji su obično nalazili put do reke pre povratka u izbegličke logore što su opkolili grad. Ipak, malo ih se vratilo kućama. Možda je u Kairhijenu okončan građanski rat, ali još je bilo razbojnika, a plašili su se i Aijela. Met je smatrao da se možda plaše i da ne nalete na Ponovorođenog Zmaja. Jednostavna istina bila je u tome da su pobegli onoliko daleko koliko su mogli; niko više nije imao snage za poduhvate veće od tih putovanja do reke, odakle su zurili u Andor.

Vojnici družine uvećavali su gomilu, i vijugali sami ili u trojkama po radnjama i krčmama; isto tako i čete u formiranju, ljudi sa samostrelima i lukovima u prsnicima prekrivenim čeličnim diskovima, vojnici sa džilitima u izlupanim grudnim oklopima koje su odbacili bolji od njih, ili su ih opljačkali sa mrtvih. Posvuda su jahali konjanici pod oklopima, tairenski kopljanici sa obrubljenim kalpacima i Kairhijenjani sa zvonastim kacigama, pa čak i poneki Andorac sa kupastim šlemom i rešetkastom maskom za lice. Rafhin je izbacio previše ljudi iz kraljičine garde, ljudi previše odanih Morgazi, a neki od njih pristupili su družini. Kroz rulju su se provlačili prodavci sa svojim kutijama nudeći igle i konce, meleme koji mogu da zaleče svaku ozledu i lekove za sve boljke, od plikova preko proliva do logorske groznice, sapun, limene posude i šolje, jemčeći da neće zarđati, vunene čarape, noževe i bodeže od najboljeg andorskog čelika – prodavci su davali svoju reč da je tako – sve ono što bi vojniku moglo zatrebati ili su prodavci smatrali da ga mogu ubediti da mu treba. Graja je bila tolika da se povici nisu čuli već na tri koraka udaljenosti.

Naravno, vojnici bi smesta prepoznali Meta i mnogi su mu klicali, čak i oni koji su bili predaleko da bi videli više od njegovog šešira širokog oboda i čudnog koplja. Prepoznavali su ga po tome kao što bi kakvog plemića prepoznali po njegovom znamenju. Čuo je sve glasine o tome zbog čega on prezire oklope i kalpake; bilo ih je raznoraznih, od ludačke hrabrosti, do tvrdnje da ga može ubiti samo oružje koje je iskovao Mračni lično. Neki su govorili da su mu šešir dale Aes Sedai, i da ga ništa ne može ubiti dokle god ga ima na glavi. Bio je to zapravo sasvim običan šešir, a on ga je koristio zato što ga je dobro štitio od sunca. I zato što ga je lepo podsećao na to da se kloni svih onih mesta gde bi mu mogli zatrebati kacige i oklop. Priče koje su kružile o njegovom koplju, sa tim zapisom koji su čak malobrojni među plemićima mogli da pročitaju, bile su još neobičnije. Ipak, nijedna se nije mogla uporediti s istinom. To sečivo obeleženo gavranima sačinile su Aes Sedai za vreme Rata Senke, pre Slamanja; nije nikada moralo da se oštri, a on je sumnjao da bi mogao da ga polomi čak i kada bi to pokušao.

Mašući u odgovor na povike „Neka Svetlost obasja gospodara Metrima!" „Za gospodara Metrima i pobedu!" i slične budalaštine, probijao se kroz gomilu s Edorionom. Makar nije morao da se gura; uklanjali su mu se s puta čim bi ga ugledali. Priželjkivao je da toliko mnogobrojne izbeglice ne zure u njega kao da mu je u džepu skriven ključ za sve njihove nade. Pored toga što se uverio da im se deli hrana iz karavana koji su pristizali iz Tira, nije znao šta bi još mogao da uradi. Bilo ih je mnogo prljavih, kao i dronjavih.

„Je li sapun razdeljen po logorima?" promrmlja on.

Edorion ga je čuo uprkos graji. „Jeste. Većina ga trampi kod torbara za jeftino vino. Nije njima do sapuna; oni hoće da pređu reku, ili da udave svoju bedu u piću.“

Met ogorčeno zastenja. Prolaz do Aringila nije mogao da im obezbedi.

Dok su građanski rat i još gori događaji razdirali Kairhijen, Maeron je bio prolazno mesto za trgovinu između Kairhijena i Tira, što je značilo da u njemu ima gotovo jednako mnogo krčmi i bircuza kao i kuća. Prvih pet u koje je zavirio malo se međusobno razlikovalo, od Lisice i guske do Kočijaševog biča, kamene građevine sa nabijenim stolovima i pokojim pesničenjem, na šta Met nije obraćao pažnju. Ali niko nije bio pijan.

Rečna kapija, na sasvim drugoj strani varoši, bila je najbolja krčma u Maeronu, ali teške daske prikovane preko njenih vrata sa izrezbarenim suncem služile su kao podsetnik krčmarima i konobarima da vojnike družine ne smeju opijati. Opet, vojnici su se tukli i trezni, Tairenci protiv Kairhijenjana ili Andoraca, pešadija protiv konjice, vojnici jednog plemića protiv vojnika drugog, iskusni borci protiv novajlija, vojnici protiv običnog sveta. Ali tuče su pre nego što bi se otele kontroli gušili vojnici sa batinama i crvenim trakama na ruci koje su se protezale od ručnog zgloba do lakta. Svaka jedinica morala je da odsluži svoju smenu i obezbedi Crvenoruke, tako da su svakog dana to bili drugi ljudi, a Crvenoruki su morali da plate za svaku štetu koja bi se zbila onog dana kada su oni bili na dužnosti. To ih je teralo da marljivo održavaju red.

Kod Lisice i guske jedan zabavljač je žonglirao zapaljenim palicama, debeli muškarac srednjih godina, dok je drugi čova u krčmi Erinin, mršav i proćelav, držao harfu u ruci i deklamovao deo iz Velikog lova na Rog. Uprkos vrućini, obojica su na sebi imali upadljive ogrtače, prekrivene zakrpama u stotinu boja, koje su lepršale kada bi se pomerili; jedan zabavljač bi dao desnu ruku za takav plašt. Imali su prilično pažljivo gledalište – mnogi posmatrači došli su iz sela gde se poseta zabavljača radosno dočekivala – više od devojke koja peva na stolu u krčmi po imenu Tri kule. Bila je dovoljno lepa, sa dugim tamnim uvojcima, ali pesma o pravoj ljubavi teško da je mogla da zainteresuje muškarce koji su tamo pili i promuklo se smejali. Na ostalim mestima mogao se naći samo pokoji svirač, a opet je gomila bila jednako glasna, a Meta su svrbeli prsti zbog igara kockama na polovini zauzetih stolova. Ali on je zaista gotovo uvek dobijao, makar na kockama, i ne bi bilo u redu da svojim vojnicima uzima novac. Većina muškaraca za stolovima bili su vojnici; malo je izbeglica imalo novca da ga troši po krčmama.

Šačica drugih mešala se sa pripadnicima družine. Ovde vitki Kandorac sa račvastom bradom, draguljem veličine nokta u jednom uvetu i srebrnim lancima na prsima crvenog kaputa, tamo Domanka bakarne kože, mada u skromnoj plavoj haljini, hitrog pogleda i sa dragim kamenjem u prstenju na svim prstima, drugde Tarabonac sa kupastom plavom kapom spljoštenom na vrhu i gustim brkovima skrivenim iza providnog vela. Bucmasti muškarci u tairenskim kaputima tesnim oko pojasa, ili koščati ljudi u muranđanskim kaputima koji vise do kolena; oštrooke žene u haljinama, sa visokim okovratnicima ili dugačkim do gležnjeva, ali uvek u dobro krojenoj vuni trezvenih boja. Sve su to bili trgovci, spremni da delaju kada ponovo započne trgovina između Andora i Kairhijena. A u svakoj glavnoj prostoriji dva ili tri muškarca sedela su podalje od drugih, obično sami, uglavnom bezosećajnog pogleda, neki dobro odeveni, drugi jedva bolje od dronjavih izbeglica, ali svaki je izgledao kao da zna kako da rukuje mačem koji mu je visio o opasaču ili bio prebačen preko leđa. Met je u toj gužvi prepoznao dve žene, mada nijedna nije otvoreno pokazivala nikakvo oružje; jedna je imala dugački štap prislonjen uz sto, a pretpostavljao je da su drugoj pod haljinom za jahanje skriveni noževi. I on je nosio nekoliko skrivenih noževa za bacanje. Bio je siguran da zna šta ona i ostali smeraju, i ona bi svakako bila budala kada ne bi bila naoružana za to.

Kada su on i Edorion izašli iz Kočijaševog biča, Met je stao da otprati pogledom zdepastu ženu u razdeljenim smeđim suknjama koja se probijala kroz gužvu. Oči kojima je netremice osmatrala sve što se nalazilo na ulici protivrečile su prividnoj smirenosti njenog oblog lica, baš kao i zakivcima načičkana batina za njenim opasačem, i bodež dovoljno teškog sečiva da posluži jednom Aijelu. Dakle, treća žena u toj bratiji. Oni su bili Lovci na Rog, na legendarni Rog Valera, koji će pozvati mrtve junake da se iz groba uključe u Poslednju bitku. Ko god ga bude pronašao, steći će svoje mesto u istoriji. Ako iko preživi da piše o toj prokletoj istoriji, pomisli Met kiselo.

Neki su verovali da će se Rog pojaviti tamo gde je strka i metež. Četiri stotine godina otkad je Lov na Rog poslednji put objavljen, a ljudi su sada takoreći padali s drveća da bi se zavetovali. Viđao je grupe Lovaca na ulicama Kairhijena i očekivao je da još grupa vidi kada se približi Tiru. Sada nesumnjivo hitaju i prema Kaemlinu. Priželjkivao je da neko od njih već jednom pronađe taj predmet. Koliko je on znao, Rog prokletih Valera nalazio se negde duboko u Beloj kuli, a pošto je dobro poznavao Aes Sedai, začudio bi se ako makar desetak njih toga nije bilo svesno.

Četa pešadinaca iza zapovednika na konju u ulubljenom grudnom oklopu i sa kairhijenskim šlemom marširala je između njega i zdepaste žene, blizu dvesta kopljanika, sa oružjem koje je činilo gustu šumu šiljaka, a za njima je išlo pedesetak ili više strelaca sa tobolcima o kukovima i lukovima prebačenim preko ramena. Nisu to bili dvorečanski dugi lukovi uz koje je Met odrastao, ali bili su sasvim dobro oružje. Morao je da pronađe dovoljno samostrela, mada strelci nisu bili spremni da dragovoljno prihvate tu promenu. Pevali su dok su stupali, a spojeni glasovi bili su dovoljno snažni da se probiju kroz ostale zvuke.


„Pasulj ti je suđen i trula slama,

konjsko kopito za imendan da glođeš.

Do starosti znoj i krv da liješ

A do zlata samo u snu da dođeš.

Ako odeš u vojnike,

Ako odeš u vojnike.”


Velika grupa prostog sveta vukla se za njima, pomešani varošani i izbeglice, svi do jednog mladići, koji su radoznalo gledali i slušali. Meta to nikada nije prestalo da zapanjuje. Što je vojnički poziv izgledao gori u pesmi – a ovo je bilo daleko od najgoreg – to je gomila bila veća. Nije bilo nikakve sumnje da će neki od ovih ljudi razgovarati sa stegonošom pre nego što se dan završi, a većina koja to učini potpisaće se ili ostaviti svoj znak. Sigurno misle da je pesma pokušaj da se oni zaplaše i onemoguće da učestvuju u slavi i plenu. Kopljanici makar nisu pevali Ples s Crnim Džekom. Met je mrzeo tu pesmu. Kad bi momci shvatili da je Crni Džek zapravo smrt, jurnuli bi pravo da nađu barjaktara.


„Od zemlje ćeš imati samo blatni grob.

Cura će ti otići đuvegiji drugom.

Proklinjaćeš dan kad si došao na svet,

Niko te neće ispratiti s tugom.

Ako odeš u vojnike.

Ako odeš u vojnike.”


„Mnogi se pitaju" reče Edorion nehajno dok je jedinica u poretku prolazila ulicom, sa svojom pratnjom budala, „kada ćemo krenuti na jug. Svašta se govorka.“ On pogleda Meta postrance, da vidi kako je raspoložen. „Primetio sam da stočni lekari proveravaju zaprege za kola koja prevoze namirnice.“

„Poći ćemo kad pođemo" reče mu Met. „Nema potrebe da dojavimo Samaelu da dolazimo.“

Edorion ga pogleda u oči. Taj Tairenac nije bio zvekan. Baš kao ni onaj Nalesin – koji je samo povremeno bio preterano željan – ali Edorion je bio oštrouman.

Nalesin nikada ne bi zapazio stočne lekare. Šteta što je kuća Aldiaja bila po činu iznad kuće Selorna, inače bi Met postavio Edoriona na Nalesinovo mesto. Budalasti plemiči i njihova budalasta opsednutost činom. Ne, Edorion nije bio tikvan; znao je da će se glas o polasku družine odmah proneti rekom, a možda i pomoću golubova pismonoša. Met se ne bi kladio kako u Maeronu nema uhoda da nije osećao svoju sreću u tolikoj meri da je mislio kako će mu glava pući.

„Takođe se govorka da je gospodar Zmaj juče bio u varoši" reče Edorion, onoliko tiho koliko je to ulična buka dopuštala.

„Najveći događaj koji se juče zbio“ reče Met kiselo, „bilo je moje prvo kupanje posle nedelju dana. Hodi sad. Trebaće nam polovina preostale dnevne svetlosti da završimo s ovim.“

Dao bi štošta da dozna kako je ta glasina nastala. Prošlo je tek pola dana, a tamo svakako nije bilo nikoga ko bi to video. U sitne jutarnje sate u njegovoj sobi u Zlatnom jelenu najednom se pojavio rez svetla. Očajnički se bacio preko svoje postelje s baldahinom, s jednom čizmom navučenom do kraja i drugom dopola, isukavši nož koji mu je visio između plećki, pre nego što je shvatio da je to Rand, koji prolazi kroz jednu od tih prokletih rupa u ništavilu, naizgled iz palate u Kaemlinu, sudeći po stubovima koje je stigao da vidi pre nego što je otvor u treptaju nestao. Zapanjio ga je dolaskom usred noći, bez ijedne Aijelke, i to pravo u Metovu sobu, i Met se od toga sav naježio. Ta svetlost mogla je da ga raspoluti samo da je stajao na pogrešnom mestu. Nije voleo Jednu moć. Sve to bilo mu je veoma čudno.

„Napreduj polako, Mete" rekao je Rand dok je koračao gore-dole. Nije ni pogledao prema Metu. Lice mu je bilo mokro od znoja, a vilica stisnuta. »On mora videti dolazak. Sve zavisi od toga.“

Dok je sedeo na krevetu, Met je skinuo čizmu do kraja i ispustio je na parče čilima koje mu je dala gazdarica Delvin. „Znam", rekao je nabusito, zastavši da izmasira gležanj koji je udario o stubič kreveta. „Pripomogao sam da se skuje taj prokleti plan, sečas se toga?“

„Kako znaš jesi li zaljubljen u neku ženu, Mete?“ Rand nije prestao da korača i ubacio je to kao da se uklapa u ono što je maločas govorio.

Met trepnu. „Tako mi Jame usuda, otkud znam? U tu zamku nikada još nisam stupio. Otkud ti sad pa to?“

Ali Rand je samo trznuo ramenima kao da hoće nešto sa njih da zbaci. „Dokrajčiću Samaela, Mete. To sam obećao; dugujem to mrtvima. Ali gde su ostali? Treba sve da ih dokrajčim.“

„Ali jednog po jednog.“ Jedva je uspeo da mu to ne zazvuči upitno; niko nije mogao znati šta se Randu vrzma po glavi.

„U Murandiji ima Zmajuzakletih, Mete. I u Altari. Ljudi koji su se meni zakleli na vernost Kada mi Ilijan pripadne, Altara i Murandija će pasti kao zrele šljive. Stupiću u vezu sa Zmajuzakletima u Tarabonu – i u Arad Domanu – a ako Beli plaštovi pokušaju da me spreče da ne uđem u Amadiciju, uništiću ih. Prorok je Geldan pomenuo kao najvažniji, a Amadiciju bezmalo toliko, kako čujem. Možeš li zamisliti Masemu kao Proroka? Saldeja će mi pristupiti; Bašer je siguran u to. Čitava Krajina će to učiniti. Moraju! Učiniću to. Mete. Sve zemlje moraju biti ujedinjene pre Poslednje bitke. Učiniću to!“ Randov glas poprimio je grozničavi prizvuk.

„Naravski, Rande”, reče Met polako, izuvši drugu čizmu kraj prve. „Ali jedno po jedno, zar ne?“

„Niko ne bi trebalo da čuje glas drugog čoveka u glavi", promrmlja Rand, a Metove se ruke ukočiše usred skidanja vunene čarape. Začudo, zapitao se da li bi taj par mogao da nosi još jedan dan. Rand je znao nešto o onome što se dogodilo u tom ter’angrealu u Ruideanu – u svakom slučaju, znao je da je on nekako stekao znanje o vojničkoj veštini – ali ne sve, pomislio je Met, ne sve. Nije znao za tuđa sećanja. Činilo se da Rand ne primećuje ništa neobično. Samo je prošao prstima kroz kosu i nastavio. „On može biti nasamaren, Mete – Samael stalno razmišlja pravolinijski – ali postoji li kakav izlaz kroz koji bi mogao da se izvuče? Bude li ma kakve greške, hiljade će izginuti. Desetine hiljada. U svakom slučaju, stotine, ali ne želim da to budu hiljade.“

Met je tako jako iskrivio lice da prodavač znojavog lica koji je pokušavao da mu proda bodež sa balčakom prekrivenim šarenim staklenim „draguljima“ umalo nije ispustio taj predmet i šmugnuo u gužvu. Sa Random je sve išlo tako, na preskok od upada u Ilijan, preko Izgubljenih, do žena – Svetlosti, pa Rand je uvek bio taj koji je umeo sa ženama, on i Perin – od Poslednje bitke, preko Devica koplja do stvari koje je Met jedva razumeo, i retko je slušao Metove odgovore, a ponekad ih ne bi čak ni sačekao. Bio je više nego zabrinut kada je čuo kako Rand govori o Samaelu kao da ga lično poznaje. Znao je da će Rand na kraju poludeti, ali ako se ludilo tu već prikrada...

A šta je s ostalima, s tim budalama koje Rand okuplja i koji žele da usmeravaju, i sa tim čovekom Taimom, koji to već ume? Rand je to ubacio krajnje nehajno; Mazrim Taim, prokleti lažni Zmaj, podučava proklete Randove učenike ili šta već nisu. Kada svi počnu da lude, Met će gledati da bude hiljadu milja daleko.

Samo što je on imao izbora koliko i list u viru. On je ta’veren, ali Rand je jači. U Zmajskim Proročanstvima nije bilo ničeg o Metu Kautonu, ali on je uhvaćen, kao hermelin pod ogradom. Svetlosti, kako je samo želeo da nikada nije ugledao Rog Valera.

Smrknutog lica je prošao kroz sledečih desetak konoba i kafana, kružeći od Zlatnog zmaja. Nisu se nimalo razlikovale od prvih, sa nabijenim stolovima punim ljudi koji su pili, kockali se i obarali ruke, sa sviračima koji se najčešće nisu ni čuli od larme, Crvenorukima koji su suzbijali tuče čim bi ove počele, zabavljačem koji je recitovao Veliki Zov u jednoj – to je bilo popularno i kada Lovaca nije bilo u blizini – a u drugoj sa niskom, svetlokosom ženom koja je pevala donekle bezobraznu pesmu, čineći je još bezobraznijom svojim okruglim licem i krupnim, nevinim očima.

Bio je turobno raspoložen i kada je izašao iz Srebrnog roga – kakvo glupavo ime! – i ostavio za sobom pevačicu nevinog lika. Možda je upravo zbog toga potrčao prema graji koja se podigla niz ulicu, ispred sledeče krčme. Crvenoruki će se postarati za to ukoliko su umešani vojnici, ali Met se svejedno progurao kroz gužvu. Rand ludi i ostavlja njega samog u oluji. Taim i oni drugi luđaci spremni da ga prate u ludilo. Samael koji čeka u Ilijanu, i ostali Izgubljeni sama Svetlost zna gde, svi verovatno spremni da uzmu glavu Meta Kautona u prolazu. Tu se čak nisu ubrajale Aes Sedai i ono što bi mu učinile kad bi ga se ponovo dočepale. A svi misle kako će se on isprsiti i postati neki prokleti junak! On je obično pokušavao da se pričom izvuče iz tuče, ako već nije mogao naširoko da je zaobiđe, ali u ovom trenutku mu je trebao izgovor da nekoga zvekne po nosu. Ono što je zatekao nije bilo ni nalik onome što je očekivao.

Gomila varošana, niski Kairhijenjanin u žućkastomrkoj odeći i nekoliko viših Andoraca u življim bojama opkolili su ćutke dva visoka vitka muškarca sa uvijenim brkovima, dugim muranđanskim kaputima od svetle svile i mačevima sa ukrašenim i pozlaćenim jabukama i štitnicima. Čova u crvenom kaputu stajao je i veselo se cerio dok je gledao kako onaj u žutom drmusa dečaka, jedva nešto višeg od Metovog struka, držeći ga za kragnu kao pas koji drmusa pacova.

Met pokuša da se umiri, govoreći sebi da i dalje ne zna kako je sve to počelo. „Polako s tim dečakom“, reče on spustivši šaku na mišicu čoveka u žutom kaputu. „Šta je to učinio da zasluži...?“

„Pipnuo mi konja!" odbrusi čovek sa mindejskim naglaskom, stresavši sa sebe Metovu šaku. Mindejci su se hvalisali – hvalisali! – da su najnaprasitiji od svih ljudi u Murandiji. „Ima da mu slomim taj mršavi seljački vrat! Ima šiju da mu zavrnem...“

Bez ijedne reči Met snažno podiže donji kraj koplja pravo među čovekove noge. Muranđaninu se usta razjapiše, ali se ne začu nikakav zvuk. Oči mu zakolutaše tako da su mu se videle samo beonjače. Dečak strelovito šmugnu kada su čoveka noge izdale i kada je pao na kolena i licem na ulicu. „E, vala nećeš", reče Met.

Naravno, nije se na tome završilo; čovek u crvenom dograbi svoj mač. Uspeo je da isuče jedva palac oštrice pre nego što mu je Met prelomio ručni zglob zadnjim krajem koplja. Ovaj zastenja i pusti balčak, ali dograbi drugom rukom bodež dugačkog sečiva za pojasom. Met ga hitro klepi iznad uveta; nije to učinio snažno, ali čova se sručio povrh drugog muškarca. Prokleta budala! Met nije bio siguran je li time opisao čoveka u crvenom kaputu ili sebe.

Pet-šest Crvenorukih konačno se proguralo među posmatračima. Tairenski konjanici bili su nespretni na zemlji, u čizmama koje su im dopirale do kolena, sa naduvenim crno-zlatnim rukavima zgužvanim ispod traka za ruke. Edorion je držao dečaka, suvonjavog mrzovoljnog šestogodišnjaka koji je mrdao bosim prstima u prašini i s vremena na vreme za probu pokušavao da se izvuče iz Edorionovog stiska. Bilo je to možda najružnije dete koje je Met ikada video, spljoštenog nosa, sa ustima preširokim za to lice i prevelikim, priđe klempavim ušima. Po rupama u kaputu i čakširama, reklo bi se da je izbeglica. Odavao je opšti utisak prljavštine.

„Reši ovo, Harnane", reče Met. Bio je to Crvenoruki široke vilice, četovođa strpljivog lica, sa grubom tetovažom sokola na levom obrazu. Izgleda da se ta moda širila družinom, ali većina se zaustavljala na pokrivenim delovima tela. „Ustanovi šta je dovelo do ovoga, a onda ova dva klipana isteraj iz grada.“ Zaslužili su to, čime god da su bili izazvani.

Neki mršavac u muranđanskom kaputu od tamne vune promigoljio se između posmatrača i pao na kolena na zemlju. Onaj u žutom kaputu počeo je da se oglašava prigušenim stenjanjem, dok se onaj u crvenom hvatao za glavu i mumlao nešto što je zvučalo poput kletve. Pridošlica je digao veću buku od obojice zajedno. „O, gospodari moji! Gospodaru moj Perse! Gospodaru moj Kulene! Zar ste stradali?“ On pruži drhtave ruke prema Metu. „O, ne ubijte ih, gospodaru! Ne kad su ovako bespomoćni. Oni su Lovci na Rog, gospodaru. Ja sam njihov sluga, Padri. Junaci su to, gospodaru.“

„Neću ja nikoga ubiti", prekinu ga Met, s gađenjem. „Ali ti lepo popni te junake na konje i izvedi ih iz Maerona pre sumraka. Ne volim odrasle ljude koji prete dečacima da će im zavrnuti šiju. Do sumraka!“

„Ali, gospodaru, povređeni su. On je obično seljače, a gnjavio je konja gospodara Persa.“

„Samo sam sedeo na njemu", prasnu dečak. „Nisam... to što si rekao.“

Met smrknuto klimnu glavom. „Dečacima niko ne sme zavrtati šiju samo zato što su sedeli na konju, Padri. Čak ni kakvom seljačetu. Vodi ovu dvojicu odavde, da se ne bih postarao da njima šija bude zavrnuta.“ On mahnu Harnanu, koji oštro klimu glavom ostalim Crvenorukima – četovođe nikada ništa nisu lično radili, baš kao ni barjaktari – koji grubo dograbiše Persa i Kulena, pa ih oteraše uz stenjanje, sa Padrijem koji im je išao za petama, kršio ruke i bunio se zbog toga što njegovi gospodari nisu u stanju da jašu, kao i zbog toga što su to Lovci na Rog i junaci.

Met shvati da Edorion još drži uzrok čitave te gužve za ruku. Crvenoruki su nestali, a varošani su počeli da se udaljavaju. Niko nije ni pogledao dečaka ponovo; imali su oni svoju decu o kojoj su morali da se brinu, i jedva dovoljno vremena za to. Met šumno ispusti vazduh. „Zar ne shvataš da možeš nastradati čak i ako samo sediš’ na tuđem konju, dečko? Takav čovek verovatno jaše pastuva koji bi mogao da dečačića u dnu odeljka zgnječi tako da niko nikada ni ne pomisli da si tamo bio.“

„Škopac.“ Dečak se ponovo trznu u Edorionovom stisku, pa poprimi turoban izraz lica kad vide da ovaj nije popustio. „Bio je to škopac, i ne bi me povredio. Konji me vole. I ja nisam dečačić: devet mi je godina. I zovem se Olver, a ne dečko.“

„Olver, je li?“ Devet? Mogao bi imati toliko. Met nije umeo da odredi uzrast, naročito među kairhijenskom decom. „E pa, Olvere, gde su ti majka i otac?“ On se obazre, ali izbeglice koje je video prolazile su kraj njih jednako brzo kao varošani. „Gde su oni, Olvere? Moram da te vratim njima.“

Umesto da odgovori, Olver se ujede za usnu. Suza mu kanu iz oka i on je ljutito obrisa. „Aijeli su mi ubili tatu. Jedan od onih... Šaido. Mama je rekla da idemo u Andor. Rekla je da ćemo živeti na imanju. Sa konjima.“

„Gde je ona sada?" upita Met tiho.

„Razbolela se. Ja – sahranio sam je na mestu gde ima malo cveća.“ Olver najednom ritnu Edoriona i poče da mu se bacaka u rukama. Suze su mu tekle niz lice. „Pustite me. Mogu da se brinem sam o sebi. Pustite me.“

„Pobrini se za njega dok ne budemo mogli nekoga da nađemo" reče Met Edorionu, koji zinu prema njemu usred pokušaja da odbije dečaka od sebe i istovremeno da ga zadrži.

„Ja? Šta da radim s ovim mišjim leopardom?“

„Pod jedan, daj mu nešto da pojede.“ Met nabra nos; sudeći po mirisu, Olver je proveo makar malo vremena na podu odeljka tog uškopljenog konja. „I neka se okupa. Zaudara.“

„Meni se obraćaj", viknu Olver i protrlja lice. Suze su mu pomogle da preuredi prljavštinu na obrazima. „Meni se obraćaj, ne govori preko moje glave!“

Met klimnu glavom, a onda se sagnu. „Izvini, Olvere, oduvek sam i sam mrzeo kada su mi ljudi to radili. E sad, evo kako je. Gadno smrdiš, pa će te ovaj ovde Edorion odvesti do Zlatnog jelena, gde će ti gazdarica Delvin dati da se okupaš.“ Mrzovolja na Olverovom licu samo se produbila. „Ako išta bude rekla, kazaćeš joj da sam ja rekao da smeš. Ne može te sprečiti.“ Met se uzdržao da se ne isceri iznenađenom dečakovom pogledu; to bi sve pokvarilo. Olveru se možda ne dopada pomisao na kupanje, ali ako neko samo pokuša da ga u tome spreči... „Sad uradi ono što ti Edorion kaže. On je pravi tairenski plemić i pronaći će ti dobar vruć obrok i nešto odeće bez rupa. I kakve cipele.“ Najbolje je bilo ne dodati i „nekoga da se brine o tebi“ Gazdarica Delvin se može postarati za to; malo zlata će prevazići svaki otpor.

„Ne dopadaju mi se Tairenci", promumla Olver, namrštivši se najpre na Edoriona, a zatim na Meta. Edorion je zatvorio oči i mumlao nešto sebi u bradu. „On je pravi plemić? Jesi li i ti?“

Pre nego što je Met išta stigao da kaže, kroz gužvu je dojurio Estean, bucmastog lica crvenog i okupanog znojem. Na ulubljenom grudnom oklopu ostalo mu je još malo tragova nekadašnje pozlaćene slave, a crvene satenske pruge na žutim rukavima kaputa bile su mu izlizane. Uopšte nije izgledao kao sin najbogatijeg plemića u Tiru. Ali opet, nikada tako nije izgledao. „Mete" govorio je zadihano, gurajući prste kroz mlitavu kosu koja mu je padala preko čela. „Mete... dole na reci...“

„Šta?" prekinu ga Met razdraženo. Počeće da nosi odeću s izvezenim rečima „Nisam prokleti plemić". „Samael? Šaido? Kraljičina garda? Prokleti Beli lavovi? Šta?“

„Brod, Mete", prodahtao je Estean, začešljavajući se. „Veliki brod. Mislim da je to Morski narod.“

To je bilo malo verovatno; Ata’an Mijere su od otvorenog mora plovili najdalje do prve luke. Opet... Duž Erinina na jugu nije bilo mnogo sela, a namirnice koje su kola mogla da prevoze prorediće se pre nego što družina stigne do Tira. Već je unajmio rečne brodove da prate marš, ali veća lađa mogla je biti više nego korisna.

„Pobrini se za Olvera, Edorione" reče on, ne obrativši pažnju na njegovu grimasu. „Esteane, pokaži mi brod.“ Estean spremno klimnu glavom i ponovo bi se dao u trk da ga Met nije dograbio za rukav i usporio ga u hod. Estean je oduvek bio željan i učio je sporo; taj sklop bio je razlog što je na sebi imao pet modrica od batine gazdarice Delvin.

Broj izbeglica koje su se letargično spuštale i vraćale rastao je kako se Met približavao reci. Za dugačke dokove od nakatranisanog drveta bilo je privezano pet-šest skela od širokih balvana, ali vesla su bila odnesena i ni na jednoj se nije mogao videti niko od posade. Jedina plovila na kojima se primećivala ma kakva aktivnost bile su rečne lađe, pet-šest njih, zdepastih barki sa jednom ili dve katarke, koje su načas pristale na svom putu uzvodno ili nizvodno. Bosonogi članovi posade jedva su se pomerali na brodicama koje je Met unajmio; spremišta su im bila puna, a kapetani su ga uveravali da mogu isploviti čim im bude javljeno. Brodovi su se kretali po Erininu, zaljuljane lađe visokih pramaca četvrtastih jedara i brze uske barke sa trouglastim jedrima, ali nijedna od njih nije plovila između Maerona i zidina Aringila, gde se vijorio Beli lav Andora.

Taj barjak se vijorio i iznad Maerona, a andorski vojnici koji su držali grad nisu bili spremni da dozvole družini Crvene ruke da uđe. Rand može držati Kaemlin, ali njegova komanda nije se protezala i na ovdašnju kraljičinu gardu, ili jedinice koje je Gebril podigao, kao što su bili Beli lavovi. Beli lavovi su sada bili negde na istoku – pobegli su tamo, u svakom slučaju, i svaka od desetak glasina o razbojnicima mogla je nastati zahvaljujući njima – ali ostali su prešli reku posle oštrih čarki sa Družinom. Od tada ništa nije prešlo preko Erinina.

Jedino što je Met zaista video bio je brod usidren nasred široke reke. To je stvarno bila lađa Morskog naroda, viša i duža od svih rečnih barki, ali i dalje vitka, sa dve zakošene katarke. Tamne prilike pele su se po snasti, neke golih grudi, u vrečastim čakširama koje su iz daljine izgledale crne, neke u bluzama jarkih boja po kojima se videlo da su posredi žene. Bezmalo polovinu posade mogle su činiti žene. Velika četvrtasta jedra bila su podignuta do poprečnih greda, a opet su visila u mlitavim prevojima, spremna da se za tili čas rašire.

„Nađi mi čamac“, reče on Esteanu. „I veslače.“ Esteana je morao da podseti na to. Tairenac trepnu prema njemu, začešljavši se rukom. „Požuri, čoveče!“ Estean grčevito klimnu glavom i nespretno se dade u trk.

Dok se spuštao do kraja najbližeg doka, Met je podigao koplje na rame i izvukao durbin iz džepa kaputa. Kada je mesinganu cev primakao oku, brod je skočio bliže. Morski narod kao da je čekao nešto, ali šta? Neki su pogledavali prema Maeronu, ali većina je zurila na drugu stranu, uključujući i sve na visokoj srednjoj palubi; biće da se tamo nalazila kapetanica i ostali brodski zapovednici. Pomerio je durbin prema suprotnoj strani reke, upravivši ga u dugačak i uzan čamac u kojem su tamnoputi ljudi veslali i hitali prema brodu.

Na jednom od dugačkih aringilskih dokova, koji gotovo kao da su bili preslikani iz Maerona, videlo se nekakvo komešanje. Po crvenim kaputima sa belim kragnama i uglačanim grudnim oklopima raspoznavala se kraljičina garda, koja je očigledno očekivala pridošlice s broda. Ono što je Meta nagnalo da tiho zvizne bio je par obrubljenih crvenih suncobrana među pridošlicama, onih dvospratnih. Ponekad su ta stara sećanja umela da budu zgodna; taj dvospratni suncobran bio je oznaka klanovske gospe od talasa, dok je drugi bio njen majstor mača.

„Imam čamac, Mete“, objavi Estean bez daha kraj njegovog ramena. „I nekoliko veslača.“

Met ponovo okrenu durbin prema brodu. Sudeći po užurbanosti na palubi, izvlačili su mali čamac sa druge strane, ali ljudi kraj čekrka već su izvlačili sidro, a jedra su se razvijala. »Izgleda da mi neće trebati" promrmlja on.

S druge strane reke poslanstvo Ata’an Mijera nestalo je uz dok u pratnji garde. Čitava stvar nije imala nikakvog smisla. Morski narod devet stotina milja daleko od mora. Samo je gospa od jedara po činu bila viša od gospe od talasa; samo je majstor sečiva po činu bio viši od majstora mača. Nije to imalo nikakvog smisla, bar sudeći po sećanjima svih tih drugih ljudi. Ali ona jesu bila stara; „setio se“ da se o Ata’an Mijerama znalo manje nego o svim drugim narodima osim Aijela. O Aijelima je znao više iz sopstvenog iskustva nego iz tih sećanja, a i to je bilo sasvim malo. Možda bi neko ko poznaje današnji Morski narod umeo to da rastumači.

Jedra su se već nadimala nad brodom Morskog naroda, dok su sidro još izvlačili da nakvasi prednji deo palube. Šta god da ih je nateralo na takvu žurbu, očigledno ih neće vratiti na more. Ubrzavajući postepeno, lađa je klizila uzvodno i skretala prema močvarama oivičenom ušću Alguenije nekoliko milja severno od Maerona.

Pa, sve to nije imalo nikakve veze s njim. Uputivši poslednji tugaljivi pogled prema brodu – ta lađa mogla je da preveze koliko i sva manja plovila koja je unajmio zajedno – Met gurnu durbin natrag u džep i okrenu leđa reci. Estean je još bio tu i gledao u njega.

„Reci veslačima da su slobodni, Esteane" uzdahnu Met, a Tairenac se nespretno udalji mrmljajući sebi u bradu i provlačeći ruke kroz kosu.

Kada je prethodni put dolazio do reke, nije se videlo toliko blata. Bila je to samo lepljiva traka uža od šake, između vode i ispucalog blata dubokog do kolena, ali služila je kao dokaz da Erinin polako presušuje. Nema to nikakve veze s njim. U svakom slučaju, ne može povodom toga ništa da uradi. Okrenuo se i pošao natrag da dovrši obilazak krčmi i kafana; bilo je važno da današnji dan ni po čemu ne izgleda neobično.

Kada je sunce zašlo, Met se vratio do Zlatnog jelena i zaplesao sa Betsi, koja je skinula kecelju, dok su muzičari svirali što su glasnije mogli. Sada su to bili seoski plesovi, a stolovi su bili gurnuti natrag kako bi ostalo mesta za šest ili osam parova. Mrak je doneo malo svežine, ali samo u poređenju sa vrelinom dana. Svi su se i dalje znojili. Muškarci su se smejali i pili na punim klupama, a konobarice hitale da iznesu na stolove ovčetinu, repu i čorbu od ječma i starale se da vrčevi za pivo i pehari za vino stalno budu puni.

Začudo, činilo se da je ženama ples bio odmor od nosanja poslužavnika. Ili se makar svaka od njih željno osmehivala kada bi na nju došao red da otre znoj sa lica i odbaci kecelju kako bi zaplesala, mada bi se jednako jako preznojila čim bi započela. Možda je gazdarica Delvin smislila nekakav raspored. Ako i jeste, Betsi je bila izuzetak. Ta vitka mlada žena donosila je vina samo Metu, plesala samo s Metom, a krčmarica ih je gledala ozareno poput majke na kćerkinoj svadbi, u toj meri da je Metu bilo neprijatno. Zapravo, Betsi je plesala s njim sve dok ga stopala nisu zabolela i listovi zatištali, a opet nijednom nije prestala da se osmehuje i oči su joj sijale od čistog zadovoljstva. Osim kada bi zastali da dođu do daha, naravno. Da on dođe do daha; ona svakako nije pokazivala nikakvu potrebu za tim. Čim bi im noge zastale, njen jezik bi se dao u galop. I kad je več to posredi, činio je isto kad god je on pokušao da je poljubi, i uvek je okretala glavu, uz povik zbog ovog ili onog, a on bi poljubio uvo ili kosu umesto usana. I uvek se činilo da je time zaprepašćena. Još nije mogao da prokljuvi da li je ona to prava praznoglavica, ili veoma pametna.

Sudeći po časovniku, bilo je bliže drugom satu po ponoći nego prvom kada joj je najzad rekao da mu je dosta za jednu noč. Na licu joj se ukazalo razočaranje i malo je napućila usta. Izgledala je spremna da pleše do zore. Nije bila usamljena u tome; jedna od starijih konobarica naslanjala se jednom rukom na zid kako bi masirala stopalo, ali većina ostalih bila je razdragana i poletna kao Betsi. Činilo se da su se muškarci uglavnom umorili i oni koji bi dozvolili da budu odvučeni od klupa imali su na licima namešteni osmeh, dok ih je mnogo samo odmahivalo rukama kako bi ih žene ostavile na miru. Met to nije razumeo. Mora da je razlog bilo to što su muškarci u plesu odrađivali najveći posao, zaključio je on, sva ta podizanja i okrete. A žene su bile lake; đipanje im jednostavno nije trošilo mnogo snage. Trepćući u dežmekastu konobaricu koja je okretala Esteana unaokolo umesto da bude obrnuto – umeo je taj da pleše; imao je dara – Met utisnu zlatnik Betsi u šaku, debelu andorsku krunu, da kupi sebi nešto lepo.

Načas je gledala u novčić, a onda se propela na prste i lako ga poljubila u usta, poput dodira pera. „Ja te nikad ne bih obesila, ma šta uradio. Plesaćeš sa mnom sutra?“ Pre nego što je stigao da odgovori, zakikotala se i pohitala od njega, odmeravajući ga preko ramena čak i kada se latila da odvuče Edoriona do mesta za ples. Gazdarica Delvin presrela je njih dvoje, tutnula kecelju u Betsine ruke i trznula palcem prema kuhinji.

Met je malo hramao dok je prilazio stolu kraj zadnjeg zida, gde su se ušančili Talmanes, Daerid i Nalesin. Talmanes je zurio u svoj vinski pehar kao da tamo traži dubokoumne odgovore. Iscereni Daerid posmatrao je kako Nalesin pokušava da otera bucmastu konobaricu sivih očiju i svetlo-smeđe kose, ne priznajući da ga bole noge. Met se nasloni pesnicama na sto. „Družina polazi na jug s prvim svetlom. Bolje počnite s pripremama!“ Tri muškarca zinuše u njega.

„Pa to je za samo nekoliko sati”, usprotivi se Talmanes u isto vreme kada Nalesin reče: „Toliko će nam trebati samo da ih isteramo iz kafana.“ Daerid zavrte glavom, žacnuvši se. „Noćas niko od nas neće spavati.” „Ja hoću”, reče Met. „Jedan od vas neka me probudi za dva sata. S prvim svetlom krećemo.“

I tako je sada sedeo na Kockici, svom kršnom mrkom škopcu, u sivo praskozorje, sa kopljem preko sedla i razvezanim lukom zavučenim ispod remena sedla, nedovoljno naspavan i sa bolom iza očiju, zagledan u družinu Crvene ruke koja je napuštala Maeron. Svih šest hiljada. Pola na konjima, pola peške, a svi su dizali buku koja je mogla i mrtve da probudi. Uprkos ranom satu, ljudi su se poredali duž ulica i zijali u njih sa svakog prozora na spratu.

Četvrtasti, crveno obrubljeni barjak družine išao je ispred njih, sa crvenom rukom na belom polju i geslom družine izvezenim ispod toga u grimiznoj boji. Dovieandi se tovya sagain. Kucnuo je čas da se kocka baci. Nalesin, Daerid i Talmanes jahali su sa zastavom, dok je deset konjanika udaralo po mesinganim talambasima sa skerletnim ivicama, a isti broj trubača dodavao je muzičke ukrase. Za njima su nastupali Nalesinovi konjanici, mešavina tairenskih oružnika i Branitelja Kamena, kairhijenskih nižih plemića sa konom na leđima i slugama za petama, uz ponekog Andorca, a svaki odred i četa imali su sopstvenu dugačku zastavu sa Crvenom rukom, mač i broj. Met ih je naterao da izvlače te brojeve.

Mešanje je izazvalo izvesno gunđanje; pravo govoreći, poprilično. Na početku je kairhijenska konjica pratila Talmanesa, a Tairenci su sledili Nalesina. Pešadija je od samog početka bila sasvim izmešana. Mrmljalo se i zbog toga što su stvorene jedinice iste veličine i što su na stegovima brojevi. Plemići i kapetani uvek su okupljali oko sebe onoliko ljudi koliko je bilo spremno da ih prati, i oni su se nazivali Eđorionovim ljudima, Meresinovim ili Alamdrinovim. I dalje su ponešto od toga radili – na primer, Edorionovih pet stotina nazivali su sebe Edorionovim maljevima, a ne Prvim odredom. Met im je utuvio u glavu da svaki čovek pripada družini, a ne zemlji u kojoj je rođen, i svako kome se nije dopadalo da postupa po njegovom mogao je slobodno da ode. Začudo, niko to nije učinio.

Bilo je teško razumeti zašto su ostajali. Naravno, pobeđivali su kada ih je vodio, ali neki su i dalje ginuli. Imao je muke da ih hrani i isplaćuje manje--više redovno, a mogli su slobodno da zaborave bogatstvo koje su se hvalili da će poharati. Niko do sada nije video ni cvonjka, a on i nije sagledavao mnogo mogućnosti da bude drugačije. Bilo je to potpuno ludilo.

Prvi odred je zaklicao, i poklič je brzo prihvatio Četvrti i Peti. Karlominovi leopardi i Rajmonovi orlovi, tako su sebe nazivali. „Za gospodara Metrima i pobedu! Za gospodara Metrima i pobedu!“

Da je Metu bila kamenica pri ruci, hitnuo bi je na njih.

Onda je naišla pešadija kao vijugava zmija, i svaka četa išla je za dobošem koji je udarao kadencu, kao i za dugim stegom, gde je umesto mača preko ruke stajao džilit, dvadeset strojeva načičkanih džilitima za kojima je stupalo pet strojeva vojnika s lukovima ili samostrelima. U svakoj četi bila je i pokoja flauta i svi su pevali uz muziku.


„Cele noći pili, celog dana ždrali,

Celu svoju platu na cure smo dali,

Kad smo zadnju paru proćerdali

Sa Crnim smo Džekom zaigrali.“


Met je sačekao da pesma prođe i da se pojave prvi Talmanesovi konjanici, a onda je podbo petama Kockicu. Nije bilo potrebe da obilazi kola s provijantom na kraju kolone, niti povezane rezervne konje. Odavde do Tira konji će zahramati ili uginuti od boleština koje stočni lekari ne mogu da izviđaju, a konjanik bez konja ne vredi mnogo. Na reci je sedam malih lađa polako plovilo nizvodno pod trouglastim jedrima, nešto brže od struje. Svaka je nosila mali beli barjak sa Crvenom rukom. I druge lađe su se otiskivale, a neke su hitale na jug pod svakim komadom jedra koji su mogle da nose.

Kada je pristigao čelo kolone, sunce je najzad provirilo iznad obzorja i prvim zracima obasjalo talasaste bregove i raštrkane čestare. Nabio je šešir nisko spram sjaja blistavog odsečka. Nalesin je prineo ustima ruku u oklopnoj rukavici da priguši ogroman zev, a Daerid je klonulo sedeo u sedlu, teških kapaka, kao da bi na licu mesta mogao da utone u san. Samo su Talmanesu leđa bila prava, oči širom otvorene i budne. Met je više saosećao sa Daeridom.

Ipak, podigao je glas kako bi ga čuli iznad zvuka doboša i truba. „Pošaljite izvidnike napred čim nam se grad izgubi iz vidokruga.“ Dalje na jugu nalazile su se šume i polja, ali kroz njih je prolazio prilično utaban put; promet se najvećim delom obavljao rekom, ali dovoljno ljudi išlo je godinama peške ili kolima da bi se drum jasno video. „I prekinite tu prokletu buku.“

„Izvidnike?" reče Nalesin s čuđenjem. „Tako mi duša sagorela, na deset milja od nas nema nikoga ko ima makar i koplje, osim ako ne misliš da su Beli lavovi prestali da beže, a sve i da jesu, ne bi nam prišli ni na pedeset milja kad bi samo čuli da smo pošli.“

Met nije obraćao pažnju na njega. „Hoću da danas prevalimo trideset pet milja. Kada budemo mogli svakog dana da prelazimo po trideset pet, videćemo koliko ćemo moći da guramo.“ Zinuli su u njega, naravno. Konji nisu mogli da izdrže taj korak dugo, a svi osim Aijela smatrali su kako je marš od dvadeset pet milja dnevno izvanredno dostignuće za pešadiju. Ali on je morao ovo da odigra onako kako mu je bilo podeljeno. „Komadrin je napisao: ’Napadaj tamo gde neprijatelj veruje da nisi, iz neočekivanog smera i u neočekivani čas. Brani se tamo gde neprijatelj veruje da nisi, a kada poveruje, daj se u beg. Iznenađenje je ključ za pobedu, a brzina ključ za iznenađenje. Za jednog vojnika, brzina znači život.’“

„Ko je Komadrin?" upitao je Talmanes trenutak kasnije, a Met je morao da se pribere kako bi odgovorio.

„Jedan vojskovođa. Odavno već mrtav. Jednom sam pročitao njegovu knjigu.“ Ili se makar sećao da ju je čitao, više puta; sumnjao je da sada igde postoji neki primerak. Kad je već kod toga, sećao se da je upoznao Komadrina, pošto je izgubio bitku sa njim nekih šest stotina godina pre Artura Hokvinga. Ta sećanja su mu se prikrala. Bar nije taj mali govor izrekao na Starom jeziku; sada mu je obično polazilo za rukom da izbegne takve stvari.

Dok je gledao kako se izvidnici na konjima razilaze po zatalasanoj rečnoj ravnici, Met se opuštao. Njegov deo je započeo, po planu. Žurni odlazak bez dovoljno vremena za pripremu kao da pokušava da se odšunja na jug, ali dovoljno razmetljiv da bi zasigurno bio primećen. Zahvaljujući tom sklopu, izgledaće kao budala, a i to je bilo dobro. Bilo je pametno naučiti družinu da se kreće brzo – brzim kretanjem mogla bi se izbeći borba – ali njihovo napredovanje primetiće se sa reke, ako već ne sa drugih mesta. Pretražio je pogledom nebo; nije bilo ni gavrana ni vrana, ali to nije značilo mnogo. Nije bilo ni golubova, a opet, bio je spreman da pojede sopstveno sedlo ako nijedan nije tog jutra odleteo iz Maerona.

Najviše za nekoliko dana, Samael će saznati da družina stiže, u žurbi, a vest koju je Rand proneo u Tiru trebalo je da dovede do jasnog zaključka kako će Metov dolazak označiti neumitnu najezdu na Ilijan. U najboljem slučaju, družina je imala još više od mesec dana putovanja do Tira. Uz malo sreće, Samael će biti zgnječen kao vaš između dva kamena pre nego što mu Met priđe na stotinu milja. Samael je mogao da vidi sve što se sprema – bezmalo sve – ali biće to drugačiji ples od onog koji je očekivao. Drugačiji od svega što je bilo ko osim Randa, Meta i Bašera očekivao. To je bio pravi plan. Met shvati da je počeo da zvižduće. Najzad da makar nešto krene onako kako je očekivao.

Загрузка...