Gospodar haosa

4 Smisao za šalu

Kaemlin, koji je ležao oko osamsto milja na severu, izgledao je prijatno hladan u poređenju sa tamnom unutrašnjošću šatora, a kada je Rand otvorio krilo, trepnuo je. Sunce ga je udarilo kao malj, tako da mu je bilo drago što ima šoufu.

Kopija Zmajevog barjaka visila je iznad šatora sa zelenim prugama, kraj jednog od grimiznih barjaka sa drevnim znamenjem Aes Sedai. Još šatora stajalo je na talasastoj ravnici gde je sva trava osim malobrojnog otpornog busenja odavno već bila ugažena u prašinu pod kopitima i čizmama – šatora šiljatih i zaravnjenih, većina bela ili prljavobela, ali mnogi su na sebi imali i boje ili pruge; bili su to šatori i živopisni barjaci plemstva. Ovde, na granici Tira, na rubu ravnice Maredo, okupila se vojska, hiljade i hiljade vojnika iz Tira i Kairhijena. Aijeli su svoj tabor postavili podalje od mokrozemaca i bilo je po pet Aijela na svakog Tairenca ili Kairhijenjanina, a još ih je svakodnevno pristizalo. Bila je to vojska koja je mogla da natera Ilijan da uzdrhti u čizmama, armija već dovoljno moćna da razbije sve što joj se nađe na putu.

Enaila i ostale iz prethodnice već su bile napolju, spuštenih velova, sa još desetak Aijela. Aijeli su ovaj šator neprekidno čuvali. U suknu i s oružjem poput Devica, bili su visoki kao Rand ili još viši, lavovi u poređenju sa Devicama leopardima, muškarci grubih preplanulih lica, hladnih plavih, zelenih ili sivih očiju. Danas su to bili Šamad Konde, Gromovnici, koje je predvodio Roidan lično, vođa naroda s ove strane Zmajevog zida. Device su štitile Kar’a’karna, ali svako ratničko društvo zahtevalo je nekakvu podelu stražarske dužnosti.

Odeća muškaraca u jednom se razlikovala od odeće Devica. Polovina ih je imala grimizno platno uvezano u čvorove oko slepoočnica, sa drevnim znamenjem Aes Sedai u obliku crnobelog diska iznad obrva. Bila je to novotarija, viđena prvi put pre samo nekoliko meseci. Oni koji su imali taj povez oko glave smatrali su sebe sisvai’amanima; na starom jeziku to su bila Zmajeva koplja. Bliži prevod bio bi Koplja u vlasništvu Zmaja. Randu je bilo neprijatno zbog tih poveza i njihovog značenja, ali nije mogao mnogo da učini kada su ljudi odbijali čak i da priznaju da ih imaju na sebi. Zašto nijedna Devica to nije stavila – ili makar on nijednu nije video s tim – nije imao pojma. Bile su gotovo jednako nevoljne da o tome pričaju kao i muškarci.

„Vidim te, Rande al’Tore" reče Roidan ozbiljno. U Roidanovoj kosi bilo je znatno više sedih nego žutih vlasi, ali kakvom kovaču bi lice tog plećatog muškarca dobro došlo za malj ili nakovanj, a sudeći po ožiljcima na njegovim obrazima i nosu činilo se mogućim da je nekima za to i poslužilo. Ledenoplave oči činile su njegovo lice blagim u poređenju s tim. Izbegavao je da gleda u Randov mač. „Neka danas pronađeš hladovinu.“ To nije imalo nikakve veze s vrelim suncem na nebu bez oblaka – Roidan kao da se uopšte nije znojio – već je to jednostavno bio pozdrav ljudi iz zemlje gde je sunce uvek bilo strahovito vruće, a drveće retko.

Jednako zvanično, Rand odgovori: „Vidim te, Roidane. Neka danas pronađeš hladovinu. Je li visoki lord Vejramon tu negde?“

Roidan klimnu prema velikom paviljonu sa crvenim prugama sa strane i grimiznim krovom, oko kojeg je stajao prsten ljudi s visokim kopljima pod konac uperenim, rame uz rame, u uglačanim grudnim oklopima i zlatno--crvenim kaputima tairenskih Branitelja Kamena. Iznad toga, tri srpa Tira, beli srp preko crvenog i zlatnog, i izlazeće sunce Kairhijena sa mnoštvom zraka, zlatno na plavoj podlozi, stajali su pored Randove skerletne zastave, i sve tri trzale su se na lahoru koji je mogao duvati i iz pećnice.

„Svi mokrozemci su tamo.“ Pogledavši Randa pravo u oči, Roidan dodade: „Bruana već tri dana ne pozivaju u taj šator, Rande al’Tore.“ Bruan je bio poglavar klana Nakai Aijela, Roidanovog klana; obojica su bili od septe Slane ravnice. „Baš kao ni Hana od Tomanela ili Dearika od Rejna, baš kao niti jednog poglavara klana.“

„Ja ću razgovarati s njima", reče Rand. „Hoćeš li reći Bruanu i ostalima da sam tu?“ Roidan ozbiljno klimnu glavom.

Odmeravajući muškarce pogledom postrance, Enaila se nagnu bliže Džalani, pa progovori šapatom koji se jasno mogao čuti sa udaljenosti od deset koraka. „Znaš li zašto se oni zovu Gromovnici? Zato što čak i kad stoje nepomično, stalno pogledavaš u nebo i očekuješ da vidiš kako seva.“ Device se grohotom nasmejaše.

Jedan mladi Gromovnik skoči u vazduh i ritnu se mekom čizmom visokom do kolena, nadmašivši visinu Randove glave. Bio je zgodan, ako se izuzme nabrani beli ožiljak koji se pružao ispod trake crne tkanine što je skrivala praznu očnu duplju. I on je nosio povez. „Znate li zašto Device koriste govor ruku?“, viknuo je na vrhuncu skoka i kad se dočekao, lice mu je poprimilo zbunjen izraz. Ali to nije bilo upućeno Devicama; obraćao se svojim sadrugovima i pravio se da žena nema. „Zato što čak i kad ne govore, ne mogu prestati da govore.“ Šamad Konde se nasmejaše jednako glasno kao i Device maločas.

„Samo Gromovnici mogu videti čast u tome što čuvaju prazan šator" reče Enaila tužno Džalani, zavrtevši glavom. „Kad sledeći put zatraže vina, ako im gaisain donese prazne pehare, nesumnjivo će se opiti više nego što mi to možemo od uskvaja.“

Gromovnici su očito zaključili kako je Enaila izašla kao pobednik u tom nadgornjavanju. Jednooki muškarac i još nekolicina podigoše štitove od bičje kože i zadžangrljaše kopljima o njih. Ona je to samo slušala koji tren, a onda klimnula glavom sama sebi i pošla za ostalima koje su sledile Randa.

Razmišljajući o aijelskom smislu za šalu i smešno, Rand je zagledao prostrani logor. Mirisi hrane dopirali su od stotina raštrkanih vatri, hleb se pekao na ugljevlju, meso na ražnju, dok je supa brbotala u kazanima okačenim o tronošce. Vojnici su uvek dobro i često jeli, kad god je to bilo moguće; na pohodima su obroci obično bili slabi. Vatre su dodavale sopstveni sladunjavi miris; na ravnici Maredo bilo je više sasušene volujske balege za potpalu nego drveta.

Tu i tamo su se vojnici s lukovima, samostrelima ili džilitima muvali okolo u kožnim prsnicima sa prišivenim čeličnim diskovima, ili u običnim postavljenim kaputima, ali tairensko i kairhijensko plemstvo podjednako je preziralo pešadiju i slavilo konjicu, pa su se posvuda videli jahači na konjima. Tairenci – pod kalpacima obrubljenim i ispupčenim, i pod grudnim oklopima preko kaputa debelih rukava u šarenim prugama svojih mnogobrojnih gospodara. Kairhijenjani – u tamnim kaputima i izlupanim grudnim oklopima, sa kalpacima nalik na zvona isečena tako da im se vide lica. Mali barjaci zvani kon, na kratkim štapovima privezanim za leđa nekih ljudi, označavali su sitno kairhijensko plemstvo i mlađe sinove, a ponekad i puke zapovednike, mada se malo običnih Kairhijenjana uzdizalo do činova. A i Tairenaca, kad je več to posredi. Dva naroda nisu se međusobno mešala, i dok su Tairenci često jahali pognuto i uvek se podrugljivo cerili svakom Kairhijenjaninu koji bi se približio, niži Kairhijenjani sedeli su na svojim konjima kruto, kao da se upinju da pokažu i poslednji pedalj visine, a Tairence su potpuno zanemarivali. Pre Randa su jedni protiv drugih vodili suviše ratova da bi ih on mogao naterati da zajedno jašu.

Prosedi starci u gruboj odeči, zajedno sa drugima koji jedva da su bili stariji od dečaka, čačkali su oko šatora debelim motkama da bi tu i tamo uplašili ponekog pacova, sustigli ga i mlatnuli pre nego što bi ga pridodali ostalima što su im visili o pojasu. Jedan čova velikog nosa u prljavom kožnom prsluku i bez košulje, sa lukom u ruci i tobolcem o pojasu, položio je dugi niz vrana i gavrana svezanih zajedno pod noge stola ispred jednog šatora i u zamenu za to dobio kesu s novcem od Tairenca koji je tamo sedeo bez kalpaka na glavi i izgledao kao da se dosađuje. Malo ih je ovako daleko na jugu još verovalo da Mirdraali koriste pacove, gavrane i takva stvorenja kao uhode – Svetlosti, osim onih koji su ih uistinu videli, gotovo niko ovako daleko na jugu nije zaista verovao u Mirdraale, ili Troloke! – ali ako je gospodar Zmaj tražio da se logor očisti od tih stvorenja, bili su spremni da mu udovolje, pogotovo zato što je gospodar Zmaj srebrom plaćao svaki leš.

Naravno, začulo se klicanje; niko drugi ne bi išao u pratnji Devica koplja, a bilo je tu i Zmajevo žezlo. „Neka Svetlost obasja gospodara Zmaja!“, „Milost nek je uz gospodara Zmaja!“, i tome slično zasipalo ih je sa svih strana. Mnogi su čak i zvučali iskreno, mada je to bilo teško ustanoviti pošto su se ljudi drali iz sveg glasa. Drugi su samo drveno zurili, ili okretali konje i udaljavali se, ne prebrzo. Najzad, nikad se nije znalo hoće li on prizvati grom ili rascepiti tle; muškarci koji usmeravaju uvek polude, a ko može znati šta će jedan luđak učiniti, ili kada? Klicali ili ne, oprezno su posmatrali Device. Malo ih se naviklo na prizor žena koje nose oružje kao muškarci; osim toga, to su bile Aijelke, a svi znaju da su Aijeli jednako nepredvidivi kao i luđaci.

Buka nije bila dovoljno glasna da Rand ne čuje ono što su Device govorile iza njega.

„Ima istančan smisao za šalu. Ko je on?“ Bila je to Enaila.

„Zove se Leiran“, odgovori Somara. „On je Kosaida Čarin. Misliš da ima smisla za humor zato što je smatrao da je tvoja šala bila bolja od njegove. Čini se da ima snažne ruke.“ Nekoliko Devica se zakikota na to.

„Zar se tebi nije učinilo da je Enaila bila smešna, Rande al’Tore?“ Sulin je koračala kraj njega. „Nisi se nasmejao. Ti se nikada ne smeješ. Ponekad pomislim kako nemaš smisla za šalu.“

Rand najednom stade i okrenu se prema njima, toliko iznenadno da je nekolicina posegnula za velom i obazrela se ne bi li ugledala ono što ga je tako prepalo. On se nakašlja. „Jedan džangrizavi stari seljak koji se zvao Hu ustanovio je jednog jutra da je njegov najbolji pevac odleteo na visoko drvo kraj jezera na imanju i da ne želi da odatle siđe, pa je otišao svom komšiji Vilu i zamolio ga za pomoć. Ti ljudi se nikada nisu slagali, ali Vil je na kraju pristao, pa su njih dvojica otišli do jezerceta i počeli da se veru uz drvo, a Hu se peo prvi. Nameravali su da preplaše pevca kako bi ovaj sleteo, ali ptica je samo uzletala sve više, s grane na granu. A onda, baš kada su Hu i pevac stigli gotovo do vrha drveta, sa Vilom odmah za petama, začuo se glasan prasak, grana se pod Huovim nogama polomila i on se strmeknuo u jezerce, podigavši vodu i blato na sve strane oko sebe. Vil se smandrljao što je brže mogao i pružio Huu ruku s obale, ali Hu je samo ležao tamo na leđima i tonuo sve dublje u blato, da bi mu na kraju samo nos virio iz vode. Još jedan seljak video je šta se dogodilo, pa je dotrčao i izvukao Hua iz jezerceta. ’Zašto nisi prihvatio Vilovu ruku?’, upitao je taj Hua. ’Mogao si da se udaviš.’ ’A što da prihvatim njegovu ruku?’, progunđao je Hu. ’Maločas sam prošao kraj njega usred bela dana, a on mi ni reč nije rekao.’“ Rand sačeka da čuje Aijelke.

Device se zbunjeno zgledaše. Najzad Somara reče: „Šta se desilo sa jezercetom? Smisao te priče je svakako u vodi.“

Rand diže ruke i ponovo pođe prema paviljonu s crvenim prugama. Čuo je kako Lija govori iza njega: „Mislim da je to trebalo da bude nekakva šala.“

„Pa kako da se smejemo, kad ne znamo šta se desilo s vodom?", reče Majra.

„To je zbog pevca", ubaci Enaila. „Humor mokrozemaca je čudan. Mislim da to ima neke veze s pevcem.“

On pokuša da prestane da ih sluša.

Branitelji se još više ukrutiše kada im je prišao, ako je to uopšte bilo moguće, a dvojica koji su stajali ispred zlatom opervaženih ulaznih krila glatko kliznuše u stranu, otvorivši ih. Zurili su pored Aijelki.

Rand je nekada vodio Branitelje Kamena u očajničkoj borbi protiv Mirdraala i Troloka u dvoranama samog Kamena Tira. Oni bi sledili svakoga ko bi te noći istupio da ih povede, ali to je učinio on.

„Kamen još stoji", reče on tiho. Bio je to njihov bojni poklič. Brzi osmesi blesnuše na nekim licima pre nego što se ponovo nisu vratila drvenoj nepomičnosti. U Tiru se običan svet nije osmehivao na ono što bi neki plemić rekao, osim ako nije bilo savršeno izvesno da plemić tako želi.

Device su većinom lako čučnule napolju, s kopljima preko kolena, u stavu i koji su mogle da zadrže satima, a da ne pomere ni mišić, ali Sulin je ušla za Random, zajedno sa Lijom, Enailom i Džanali. Sve i da su ti Branitelji bili Randovi drugovi iz detinjstva, Device bi bile jednako na oprezu, ali ljudi unutra uopšte nisu bili prijatelji.

Živopisno obrubljeni ćilimi prekrivali su pod paviljona, sa tairenskim lavirintima i složenim zavojitim šarama, a u sredini je stajao masivni sto, bogato izrezbaren, pozlaćen i neštedimice ukrašen umecima od slonovače i tirkiza, sto za čiji su prevoz jamačno bila neophodna posebna kola. Sto prekriven mapama razdvajao je desetak znojavih tairenskih lica od upola manje Kairhijenjana, koji su još više trpeli od vrućine, a svaki muškarac držao je pehar koji su ponizne sluge u crnozlatnim livrejama punile punčem. Svi plemiči bili su u svili, ali glatko izbrijani Kairhijenjani, niski, vitki i bledi u poređenju s muškarcima s druge strane stola, imali su na sebi kapute tamne i trezvene, ako se izuzmu svetle vodoravne pruge u bojama njihove Kuće preko grudi, sa brojem koji je ukazivao na važnost Kuće, dok su Tairenci, većina sa bradama nauljenim i podrezanim u uredne špiceve, na sebi imali postavljene kapute koji su se šarenili bojama crvenim, žutim, zelenim i plavim, od satena i brokata, prošivene srebrnim i zlatnim koncem. Kairhijenjani su bili ozbiljni, gotovo natmureni, većinom suvonjavih lica, a svima im je teme bilo obrijano i napuderisano po modi koja je nekada vladala među vojnicima u Kairhijenu, ne među plemićima. Tairenci su se osmehivali i njuškali namirisane maramice i burmutice koje su paviljon ispunile teškim aromama. Osim punča, zajedničko im je izgleda bilo jedino to što su se zapiljili u Device, da bi se zatim iz petnih žila potrudili da se prave kako su Aijelke nevidljive.

Visoki lord Vejramon, nauljene brade i prosede kose, duboko se naklonio. On je bio jedan od četiri prisutna visoka lorda, u čizmama bogato ukrašenim srebrom, dok su se ostali ponašali krajnje ulizički – predebeli Sunamon, Tolmeran, čija je gvozdenosiva brada ličila na šiljak koplja povrh tela mršavog kao motka, i Torean, koji je s nosom poput krompira više ličio na zemljoradnika od većine farmera, ali Rand je zapovedništvo poverio Vejramonu. Za sada. Ostala osmorica bili su niži plemići, mada su neki bili glatko izbrijani i sa ništa manje sedih vlasi u kosi; bili su tu na osnovu svojih zaveta o vernosti jednom ili drugom visokom lordu, a opet su svi oni imali izvesnih iskustava u borbi.

Vejramon nije bio nizak za jednog Tairenca, mada je Rand bio viši od njega za glavu, ali oduvek je podsećao Randa na kočopernog pevca koji se šepuri unaokolo naduvenih grudi. „Svi pozdravite gospodara Zmaja“, objavi on i pokloni se, „budućeg osvajača Ilijana. Svi pozdravite Gospodara jutra.“

Ostali su ga sledili samo sa trenom kašnjenja, Tairenci raširenih ruku, dok su Kairhijenjani šakama dodirivali srce.

Rand iskrivi lice. Gospodar jutra je bila jedna od titula Lijusa Terina, ili su makar tako tvrdila nepotpuna predanja. Mnogo je znanja izgubljeno u Slamanju sveta, a još je toga iščezlo u dimu tokom Troločkih ratova i kasnije, u Stogodišnjem ratu, a opet su ponekad iznenađujući delovi uspeli da se sačuvaju. Iznenadio se što Vejramonovo pominjanje te titule nije navelo Lijusa Terina da bezumno zablebeće. Kad je već kod toga, Rand nije čuo taj glas nijednom otkad se izdrao na njega. Koliko je mogao da se seti, bilo je to prvi put da se zaista obratio glasu koji mu je bio u glavi. Mogućnosti koje su se krile iza toga naterale su ga da se naježi.

„Gospodaru Zmaju?“ Sunamon je nasuvo prao mesnate ruke. Činilo se da se trudi da ne vidi šoufu obavijenu oko Randove glave. „Da li...?“ Progutavši sopstvene reči, on nabaci na lice laskavi osmeh; pitati mogućeg luđaka – u najmanju ruku mogućeg – da li je dobro možda i nije najpametnije. „Je li gospodar Zmaj za malo punča? Lođanejsko vino pomešano sa mednom dinjom.“ Suvonjavi gospodar zemlje, zaklet Sunamonu, čovek po imenu Estevan, grube vilice i još grubljih očiju, oštro mahnu i jedan sluga strelovito jurnu prema zlatnom peharu na bočnom stolu kraj platnenog zida; drugi pohita da ga napuni.

„Ne", reče Rand, a onda glasnije: „Ne.“ On mahnu slugi da se udalji iako ga zapravo nije ni video. Da li ga Lijus Terin zaista čuje”. To je nekako sve pogoršavalo. Nije želeo sada da pomišlja na sve mogućnosti; nije uopšte želeo da razmišlja o tome. „Čim Hern i Simaan stignu ovamo, biće gotovo sve na svom mestu.“ Ta dva visoka lorda trebalo je ubrzo da stignu; oni su vodili poslednje velike grupe tairenskih vojnika koje su napustile Kairhijen pre više od mesec dana. Naravno, bilo je i manjih grupa koje su se zaputile na jug, i još Kairhijenjana. I Aijela, takođe; Arijel će sve pokazati. „Želim da vidim...“

On iznenada shvati da je paviljon veoma tih, veoma miran, osim što je Torean načas zabacio glavu kako bi progutao ostatak punča. On obrisa usta rukom i pruži pehar da mu sipaju još, ali činilo se da se sluge trude da se stope sa crvenim prugama na zidovima. Sulin i ostale tri Device najednom su se propele na prste, spremne da namaknu veo.

„Šta je bilo?" upita on tiho.

Vejramon je oklevao. „Simaan i Hern su... otišli u Hadon Mirk. Oni neće doći.“ Torean dograbi zlatom ukrašeni bokal od jednog sluge i napuni svoj pehar, prosuvši punč po ćilimima.

„A zašto su otišli tamo, umesto ovamo?“ Rand nije podigao glas. Bio je siguran da zna odgovor. Ta dvojica – i još pet visokih lordova pored njih – odaslani su u Kairhijen uglavnom da bi glave namerne da kuju zavere protiv njega imale čime da se bave.

Među Kairhijenjanima se pojaviše zlobni osmesi, mahom poluskriveni brzo podignutim peharima. Semaradrid, najviši po činu, sa obojenim prugama na kaputu sve do ispod pojasa, cerio se podrugljivo, neskriveno. Čovek dugog lica sa belim pramenovima na slepoočnicama i tamnim očima koje su bile kadre da mrve kamen kretao se kruto od rana zadobijenih u građanskom ratu u sopstvenoj zemlji, ali njegovo hramanje poticalo je iz borbe protiv Tira. Glavni razlog za saradnju s Tairencima bilo je to što oni nisu Aijeli. Ali opet, glavni razlog za saradnju Tairenaca s njim bilo je to što Kairhijenjani nisu Aijeli.

Odgovorio je jedan Semaradridov zemljak, mladi plemić po imenu Meneril, koji je imao upola Semaradridovih pruga na svom kaputu, a na licu mu je bio ožiljak iz građanskog rata koji mu je levi ugao usta povlačio naviše u stalni zajedljivi osmeh. „Zbog izdaje, gospodaru Zmaju. Zbog izdaje i pobune.“

Vejramon je možda oklevao da izgovori te reči Randu u lice, ali ipak nije hteo da dozvoli da jedan stranac govori umesto njega. „Da, zbog pobune" reče žurno, zapiljivši se u Menerila, ali njegova uobičajena nadmenost brzo se vratila. „I nisu samo oni posredi, gospodaru Zmaju, visoki lordovi Darlin i Tedosijan, kao i visoka gospa Estanda uključeni su takođe u to. Tako mi duša izgorela, svi su se potpisali na pismu otpora! Izgleda da je tu umešano i dvadeset ili trideset nižih plemića, među kojima i neki koji jedva da su se uzdigli od farmera. Svetlost neka raznese te budale! “

Rand se gotovo divio Darlinu. Taj čovek mu se otvoreno suprotstavljao od samog početka i pobegao je iz Kamena kada je ovaj pao, pokušavši da podstakne otpor među plemićima u zemlji. Tedosijan i Estanda su bili drugačiji. Kao i Hern i Simaan, klanjali su se i osmehivali, nazivali ga gospodarom i Zmajem, da bi kovali zavere iza njegovih leđa. Sada je njegova uzdržljivost ovim bila nagrađena. Nije nikakvo čudo što Torean prosipa punč po prosedoj bradi dok pije; on je bio veoma blizak sa Tedosijanom, pa i sa Hernom i Simaanom.

„Nisu oni pisali samo o otporu”, reče Tolmeran hladnim glasom. „Napisali su da si ti lažni Zmaj, da su pad Kamena i to što si izvukao Mač Koji Nije Mač bili nekakva varka Aes Sedai.“ U njegovom tonu bilo je naznake pitanja; on nije bio u Kamenu Tira one noći kada je ovaj pao pred Random.

„A šta ti misliš, Tolmerane?“ Bila je to zavodljiva tvrdnja u zemlji gde je usmeravanje bilo izvan zakona pre nego što je Rand taj zakon promenio, a Aes Sedai su u najboljem slučaju bile tolerisane, dok je Kamen Tira stajao nepobedivo bezmalo tri hiljade godina pre nego što ga je Rand zauzeo. I poznata tvrdnja. Rand se upitao da li će pronaći Bele plaštove kada ti pobunjenici budu bačeni u tamnicu. Smatrao je da je Pedron Nijal previše mudar da bi to dozvolio.

„Ja mislim da si ti izvukao Kalandor“ reče vitki muškarac trenutak kasnije. „Mislim da si Ponovorođeni Zmaj.“ Oba puta je pomalo naglasio reč „mislim". Tolmeran je bio hrabar. Estevan klimnu glavom; učinio je to polako. Još jedan hrabar čovek.

Ali čak ni oni nisu postavili očigledno pitanje, da li Rand želi da se pobunjenici pohvataju. Randa to nije iznenadilo. Ponajpre, Hadon Mirk je bio mesto gde nikoga nije bilo lako hvatati, ogromna gusta šuma bez sela, puteva, pa čak i staza. Na krševitom planinskom terenu duž najsevernije njegove ivice čovek je imao sreće ako bi prevalio tek koju milju posle dugog dana, i čitave vojske mogle su se kretati sve dok ne ostanu bez hrane, a da ne pronađu jedna drugu. Još važnije je bilo to da bi se onaj ko bi takvo pitanje postavio mogao smatrati dobrovoljcem da predvodi pohod, a moglo se podozrevati da dobrovoljac želi da se pridruži Darlinu, a ne da ga utamniči. Tairenci možda ne igraju Daes Daemar, Igru kuća, onako kako to rade Kairhijenjani – ovi su umeli čitave knjige da pročitaju u jednom pogledu i da čuju u rečenici daleko više od onoga što si mislio da kažeš – ali ipak su spletkarili i posmatrali jedni druge, sumnjajući u zavere, ili su smatrali da svi ostali čine isto.

Opet, Randu je odgovaralo da zasad ostavi pobunjenike tamo gde su. Sva njegova pažnja morala je biti usmerena na Ilijan; on se morao videti da bi bio tamo. Ali isto tako, nije smeo da izgleda mek. Ovi ljudi se ne bi okrenuli protiv njega, ali sa Poslednjom bitkom ili bez nje, samo su dve stvari sprečavale Tairence i Kairhijenjane da ne skoče jedni drugima za vrat. Više su voleli jedni druge od Aijela, mada jedva, i plašili su se gneva Ponovorođenog Zmaja. Ako bi taj strah u njima nestao, pokušali bi da se međusobno poubijaju, kao i da pobiju Aijele, za tili čas.

„Govori li neko u njihovu odbranu?“, upita on. „Zna li neko za kakve olakšavajuće okolnosti?“ Ako je iko i znao, držao je jezik za zubima; uključujući i sluge, dvadesetak pari očiju ga je posmatralo i čekalo. Sluge možda i najnapregnutije od svih. Sulin i Device posmatrale su sve osim njega. „Oni su ostali bez svojih titula, zemlje i imanja su im oduzeti. Za svakog čoveka čije se ime zna imaju se potpisati nalozi za hapšenje. I za svaku ženu.“ To je moglo da predstavlja teškoću; kazna za pobunu u Tiru bila je smrt. On je promenio neke zakone, ali ne i taj, a sada je bilo prekasno. „Objavite da će svako ko ubije nekoga od njih biti oslobođen odgovornosti za ubistvo, a ko god im bude pomagao, optužiće se za izdaju. Svima koji se predaju život će biti pošteđen*, što bi moglo da reši poteškoću s Estandom – on neće narediti da se pogubi jedna žena – samo ako bude smislio način da to izvede, „ali oni koji ustraju u svom naumu biće povešani.“

Plemići se nelagodno premestiše s noge na nogu i zgledaše, Tairenci jednako kao i Kairhijenjani. Mnogo je lica prebledelo. Svakako su očekivali smrtnu kaznu – manja se nije mogla izreći za pobunu, pogotovo zbog ratnog stanja – ali oduzimanje titula ih je očito prenerazilo. Uprkos svim zakonima koje je Rand promenio u obema zemljama, uprkos tome što su plemići izvođeni pred sudove i vešani zbog ubistva ili globljeni zbog silovanja, i dalje su smatrali da postoje urođene razlike, prirodni poredak koji im je davao pravo nad prostim svetom kakvo lavovi imaju nad ovcama. Visoki lord koji je išao na vešala umirao je kao visoki lord, ali Darlin i ostali će umreti kao seljaci, što je u očima ovih ljudi bila sudbina gora od same smrti. Sluge su ostale ukočene sa bokalima u rukama, čekajući da napune svaki pehar koji se morao previše nagnuti da bi se ispio. Mada su im lica bila bezizražajna kao i uvek, činilo se da u nekim očima ima veselja kojeg ranije nije bilo.

„Pošto je to sada rešeno“, reče Rand skinuvši šoufu dok je prilazio stolu, „da pogledamo karte. Samael je važniji od šačice budala koje trunu u Hadon Mirku.“ Nadao se da trunu tamo. Neka sagore u plamenu!

Vejramonu se usta stegnuše, a Tolmeran brzo ukloni mrštenje s lica. Sunamonovo lice bilo je glatko kao maska. Ostali Tairenci izgledali su jednako sumnjičavo, Kairhijenjani takođe, mada je Semaradrid to dobro skrivao. Neki su videli Mirdraale i Troloke za vreme tog napada na Kamen, a neki su videli Randov dvoboj sa Samaelom u Kairhijenu, a opet su smatrali da je njegova tvrdnja o tome da su Izgubljeni na slobodi pokazatelj ludila. Čuo je šaputanja o tome da je sam izazvao sva razaranja u Kairhijenu, sumanuto udarajući po prijateljima i neprijateljima jednako. Sudeći po Lijinom kamenom licu, jedan od njih biće proburažen Devičinim kopljem samo li bude i dalje tako gledao.

Ali okupili su se oko stola kada je on bacio šoufu i prelistao mape raštrkane u slojevima. Bašer je bio u pravu; ljudi će slediti luđaka koji pobeđuje. Sve dok bude pobeđivao. I baš kada je pronašao mapu koju je hteo, detaljan crtež istočnog kraja Ilijana, pristigoše aijelski poglavari.

Bruan od Nakai Aijela ušao je prvi, a odmah za njim Džeran od Šaarada, Dearik od Rejna, Han od Tomanela i Erim od Čarina, svaki od njih primetivši klimanje glavama Sulin i tri Device. Bruan, krupan muškarac tužnih sivih očiju, uistinu je bio vođa pet klanova koje je Rand poslao ovako daleko na jug. Niko drugi nije se usprotivio; Bruanovo neobično smireno ponašanje prikrivalo je njegove borbene veštine. Odeveni u kadinsor, sa šoufom koja im je labavo visila oko vrata, bili su naoružani samo teškim noževima za opasačem, ali opet, jedan Aijel teško da je bio nenaoružan čak i kad je na raspolaganju imao samo ruke i noge.

Kairhijenjani su se jednostavno pravili da ovi nisu prisutni, ali Tairenci su se upadljivo kezili i razmetljivo frktali u burmutice i namirisane maramice. Tir je izgubio samo Kamen pred Aijelima, a i to, kako su verovali, samo uz pomoć Ponovorođenog Zmaja – ili Aes Sedai – ali Kairhijenjane su ovi dvaput poharali, dvaput porazili i ponizili.

Osim Hana, Aijeli su ih sve ignorisali. Han, belokosi čovek lica nalik na izboranu uštavljenu kožu, piljio je pogledom ubice. Bio je to naprasit čovek u najboljem slučaju, a nimalo nije pomagalo ni to što su neki Tairenci bili jednako visoki kao on. Han je bio nizak za jednog Aijela – dakle, dobrano iznad prosečne visine mokrozemaca – i jednako osetljiv zbog toga kao i Enaila. I naravno, Aijel je prezirao „drvoubice", što je bilo jedno od njihovih imena za Kairhijenjane, više od svih drugih mokrozemaca. Drugi naziv koji su Aijeli imali za njih bio je „verolomnici“

„Ilijanci", reče Rand odlučno, dok je poravnavao mape. Zmajevim žezlom je pritisnuo jedan kraj, a zlatnom mastionicom i odgovarajućom posudom s peskom drugi. Ne bi valjalo da ovi ljudi počnu da se međusobno ubijaju. Nije očekivao da to urade – makar u njegovom prisustvu. U pričama su saveznici na kraju uspevali da steknu poverenje jedni u druge; sumnjao je da će ovi ljudi to ikada moći da učine.

Talasasta ravnica Maredo protezala se donekle u Ilijan, da bi je zamenila pošumljena brda podalje od Maneterendrela, i reke Šal koja se odatle granala. Pet mastilom ucrtanih krstića na oko deset milja jedan od drugog označavalo je istočni rub tih brda. Brda Doirlon.

Rand pokaza prstom na krstić u sredini. „Da li si siguran da Samael nije pridodao još koji logor?“ Mala grimasa na Vejramonovom licu nagna ga da razdraženo odbrusi: „Gospodar Brend, ako tako više voliš, ili Veće devetorice, Matin Stepanos den Balgar, ako hoćeš, ili kralj lično. Da li su još ovako raspoređeni?“

„Naši izvidnici tvrde da je tako" reče Džeran mirno. Vitak poput sečiva, svetlosmeđe kose pune sedih pramenova, bio je uvek miran sada, pošto se Šaaradova četvorovekovna krvna zavada sa Gošijen Aijelima okončala Randovim dolaskom. „Sovin Nai i Duade Mahdi in podrobno osmatraju.“ On kratko i zadovoljno klimnu glavom, kao i Dearik. Džeran je bio Sovin Nai, Nož u ruci, pre nego što je postao poglavar, a Dearik je bio Duade Mahdfin, Vodotragač. „Glasnici nam javljaju o svakoj promeni najkasnije za pet dana.“

„Moji izvidnici misle da nema promena reče Vejramon kao da Džeran nije ništa rekao. „Svake nedelje šaljem novu četu. Treba im čitav mesec dana da odu i vrate se, ali uveravam te, poznajem trenutno stanje u meri u kojoj to udaljenost dozvoljava.“

Lica Aijela kao da su bila isklesana od kamena.

Rand se načini da ne vidi tu međuigru. I ranije je pokušavao da premosti jaz između Tairenaca, Kairhijenjana i Aijela, a oni bi se uvek smesta razdvojili čim bi im on okrenuo leđa. Bio je to beskoristan trud.

A što se logora tiče... Znao je da ih i dalje ima samo pet; posetio ih je, u neku ruku. Postojalo je... mesto... na koje je znao da uđe, čudan, nenastanjeni odraz stvarnog sveta, i koračao je tamo među drvenim zidovima tih masivnih utvrđenja na bregovima. Znao je odgovor na bezmalo svako pitanje koje je hteo da postavi, ali žonglirao je planovima unutar planova kao zabavljač koji žonglira bakljama. „A Samael i dalje dovodi nove ljude?“ Sada je naglasio ime. Izrazi na licima Aijela nisu se promenili – ako su Izgubljeni na slobodi, onda su na slobodi; svet se morao prihvatiti onakav kakav je, a ne kako želiš da izgleda – ali ostali su mu uputili te strelovite, zabrinute poglede. Morali su pre ili kasnije da se naviknu na to. Morali su pre ili kasnije da poveruju.

„Svakog muškarca u Ilijanu koji može da drži koplje a da se o njega ne sapliće, ili makar tako izgleda”, reče Tolmeran smrknutog lica. On je jedva čekao da se potuče s Ilijancima koliko i svaki Tairenac – ta dva naroda mrzela su se otkad su se otela iz ruševina carstva Artura Hokvinga; kroz istoriju su vodili ratove zbog svake sitnice – ali činilo se da je manje spreman od drugih visokih lordova da pomisli kako se bitka može dobiti jednim dobrim jurišom. „Svaki izvidnik koji se vrati izveštava da su logori sve veći, sa sve jačom odbranom.“

„Treba da krenemo sada, gospodaru Zmaju”, reče Vejramon ubedljivo. „Svetlost neka mi sprži dušu, mogu zateći Ilijance sa spuštenim čakširama. Vezali su sami sebe. Jedva da imaju konja! Zgromiću ih u potpunosti i put će nam biti otvoren sve do grada.“ U Ilijanu, kao i u Tiru i Kairhijenu, „grad” je bio grad po kojem je država stekla ime. „Tako mi oči izgorele, postaviću tvoj barjak iznad Ilijana za mesec dana, gospodaru Zmaju. Za dva meseca najviše.“ Pogledavši Kairhijenjane, on dodade, kao da mu te reči neko kleštima izvlači: „Učinićemo to Semaradrid i ja.“ Semaradrid se malo nakloni. Sasvim malo.

„Ne“, reče Rand kratko. Vejramonov plan doneo bi propast. Između logora i velikih brdskih Samaelovih utvrđenja ležalo je dobrih dvesta pedeset milja, preko ravnice gde se uzvisina od pedeset stopa smatrala visokim brdom i gde su čestar ili dva krili pravu šumu. I Samael je imao izvidnike; svaki pacov ili gavran mogao je biti jedan od Samaelovih izvidnika. Dvesta pedeset milja. Dvanaest ili trinaest dana za Tairence i Kairhijenjane, ukoliko budu imali sreće. Aijeli bi to možda mogli prevaliti za pet dana, ako se pritisnu – nekoliko usamljenih izvidnika kretalo se brže od vojske, čak i među Aijelima – ali oni se nisu uklapali u Vejramonove namere. Mnogo pre nego što Vejramon stigne do Doirlonskih brda, Samael će biti spreman da zgromi Tairence, a ne obrnuto. Budalast plan. Još budalastiji od onog koji im je Rand izložio. „Dao sam vam naređenja. Ostaćete ovde sve dok Met ne stigne da preuzme zapovedništvo, a čak ni tada niko se neće pomeriti ni za stopu sve dok ovde ne budem imao dovoljno ljudi. Još ih je na putu, Tairenaca, Kairhijenjana, Aijela. Imam nameru da razbijem Samaela, Vejramone. Da ga razbijem zanavek i da svrstam Ilijan pod Zmajev barjak.“ Toliko je bilo istina. „Voleo bih da mogu biti tu s vama, ali Andor još zahteva moju pažnju.“

Vejramonovo lice bilo je kiselo i kameno, na Semaradridovom se video izraz od koga je vino u njegovom punču moglo da se pretvori u sirće, dok se Tolmeran držao toliko bezizražajno da je njegovo neodobravanje izgledalo jednako jasno kao i udarac pesnice po nosu. U Semaradridovom slučaju, briga je bila usmerena na otezanje. On je već više puta isticao da svaki dan koji dovodi još ljudi ovamo, u logor, jednak broj dovodi i u utvrđenja Ilijana. Nema sumnje da je Vejramonov plan nastao zahvaljujući njegovom navaljivanju, iako bi on sam sačinio bolji. Tolmeranove sumnje odnosile su se na Meta. Uprkos onome što je od Kairhijenjana čuo o Metovoj umešnosti u borbi, Tolmeran je to smatrao laskanjem budala upućenim zemljaku koji je slučajno prijatelj Ponovorođenog Zmaja. Bile su to poštene primedbe, a Semaradridova je čak imala osnova – samo da plan koji su dobili nije bio tek još jedan paravan. Malo je bilo verovatno da će se Samael sasvim osloniti na pacove i gavrane u uhođenju. Rand je očekivao da se u logoru nalaze i ljudske uhode za račun drugih Izgubljenih, a verovatno i za račun Aes Sedai.

„Biće kako kažeš, gospodaru Zmaju" reče Vejramon s mukom. Čovek je bio veoma hrabar kad bi se začela bitka, ali istovremeno i najobičniji slepi idiot koji nije umeo da razmišlja dalje od slavnog juriša, svoje mržnje prema Ilijancima, prezira prema Kairhijenjanima i aijelskim „divljacima". Rand je bio siguran da je Vejramon upravo čovek kakav mu treba. Tolmeran i Semaradrid neće krenuti prerano sve dok Vejramon bude zapovedao.

Potom su dugo razgovarali, a Rand je slušao i povremeno pitao. Više nije bilo protivljenja, niti predloga da se odmah napadne, čak se uopšte nije razgovaralo o napadu. Rand je Vejramona pitao za kola, za kola i njihov tovar. U ravnici Maredo bilo je nekoliko sela, međusobno veoma udaljenih, i niti jednog grada osim Far Madinga na severu, a obradive zemlje bilo je jedva toliko da ishrani ljude koji su tu već bili. Ogromnoj vojsci bio je potreban neprekidni karavan kola iz Tira za snabdevanje svim i svačim, od brašna za hleb do eksera za potkovice. Osim Tolmerana, visoki lordovi smatrali su da vojska može da nosi ono što joj je potrebno preko ravnice, a potom da se snabdeva u Ilijanu; čini se da je bilo izvesnog uživanja u pomisli na to da se zemlja njihovog starog neprijatelja obrsti kao da je preko nje prešao roj skakavaca. Kairhijenjani su mislili drugačije, naročito Semaradrid i Meneril. Ne samo što je prost svet ogladneo za vreme kairhijenskog građanskog rata i opsade Šaidoa oko njihove prestonice; njihovi upali obrazi rečito su svedočili o tome. Ilijan je bio bogata zemlja, a čak su i na Doirlonskim brdima ležala imanja i vinogradi, ali Semaradrid i Meneril nisu želeli da trbuhe svojih vojnika hrane neizvesnim traganjem za namirnicama, ako već postoji drugi način. Što se Randa tiče, on nije želeo da Ilijan bude poharan u većoj meri nego što se moglo izbeći.

Zapravo, nikoga nije pritiskao. Sunamon ga je uveravao da se kola sklapaju, a on je već odavno naučio šta znači kada se Randu kaže jedno a uradi drugo. Namirnice su se prikupljale u čitavom Tiru, uprkos Vejramonovim grimasama nestrpljenja zbog svega toga i Toreanovom znojavom mumlanju povodom troškova. Ipak, važno je bilo da se plan koji im je bio predočen polako ostvaruje – i da će se oni pobrinuti da bude ostvaren.

Odlazak je podrazumevao veličajnije naklapanje i složene naklone, dok je on ponovo umotavao šoufu oko glave i uzimao Zmajevo žezlo, uz poluiskrene pozive da ostane na gozbi i jednako pritvorne ponude da mu pomognu u odlasku, ako već ne može da se zadrži i učestvuje u piru koji su upriličili. Tairenci ili Kairhijenjani, podjednako su izbegavali društvo Ponovorođenog Zmaja koliko su to bezbedno mogli da izvedu a da ne zapadnu u njegovu nemilost, dok su se pravili kako im ništa slično na pamet ne pada. Pogotovo su želeli da budu odsutni u trenucima kada je usmeravao. Otpratili su ga do ulaza i još nekoliko koraka napolju, naravno, ali Sunamon je šumno uzdahnuo kad ih je Rand ostavio i ovaj je čuo kako se Torean bukvalno kikoće od olakšanja.

Aijelski poglavari hodali su nemo sa Random, a Device su se napolju pridružile Sulin i ostalim trima okruživši šestoricu muškaraca kada su ovi krenuli prema šatoru sa zelenim prugama. Sada se začulo vrlo malo pokliča, a poglavari nisu rekli ni reč. Gotovo jednako malo izgovorili su i u paviljonu. Kada je Rand to pomenuo, Dearik reče: „Ti mokrozemci ne žele da nas čuju.“ Bio je to krupan muškarac, za širinu prsta niži od Randa, velikog nosa i vidljivih svetlijih pramenova u zlatnoj kosi. Plave oči bile su mu ispunjene prezirom. „Oni čuju samo vetar.“

„Da li su ti rekli za one koji su se pobunili protiv tebe?" upita Erim. Viši od Dearika, imao je ratobornu vilicu i gotovo podjednako mnogo belih i riđih vlasi u kosi.

„Jesu", reče Rand i Han se namršti na njega.

„Ako budeš slao te Tairence na zemljake, pogrešićeš. Sve i da im se može verovati, ne bih rekao da oni to mogu učiniti. Pošalji koplja. Jedan klan bio bi više nego dovoljan.“

Rand odmahnu glavom. „Darlin i njegovi pobunjenici mogu da čekaju. Sada je važan Samael.“

„Onda nas pusti da sada krenemo na Ilijan", reče Džeran. „Pusti te mokrozemce, Rande al’Tore. Ovde je okupljeno već bezmalo dvesta hiljada kopalja. Možemo uništiti Ilijance pre nego što Vejramon Sanijago i Semaradrid Maravin prevale pola puta do njih.“

Rand na trenutak čvrsto zatvori oči. Zar svi imaju nameru da se prepiru s njim? Ovo nisu ljudi koji bi ustuknuli ako se Ponovorođeni Zmaj namršti. Ponovorođeni Zmaj se javljao samo u proročanstvu mokrozemaca; oni su sledili Onoga Koji Dolazi Sa Zorom, Kar’a’karna, a odavno mu je već dosadilo da sluša kako čak ni Kar’a’karn nije kralj. „Želim vašu reč da ćete ostati ovde sve dok vam Met ne kaže da pođete. Obećanje svakoga od vas.“

„Ostaćemo, Rande al’Tore.“ Bruanov varljivo blagi glas imao je tvrdi prizvuk. Ostali su se saglasili grubljim glasovima, ali učinili su to.

„Ali to je samo gubljenje vremena", dodade Han, izvivši usta. „Neka nikada ne nađem hladovinu ako nije tako.“ Džeran i Erin klimnuše na to.

Rand nije očekivao da tako brzo odustanu. „Tu i tamo mora se gubiti vreme da bi se uštedelo", reče on, a Han frknu.

U šatoru sa zelenim prugama, Gromovnici su pomoću motki podigli krila i pustili da kroz zatamnjenu unutrašnjost dune lahor. Koliko god bilo vrelo i suvo, činilo se da je za Aijele osvežavajuće. Rand pomisli kako se ni za kap nije manje znojio nego dok je stajao na suncu. Skinuo je šoufu dok se smeštao na gomile čilima tako da Bruan i ostali poglavari budu okrenuti prema njemu. Device su se pridružile Gromovnicima u šatoru; malo-malo pa bi počeli da zbijaju šale jedni s drugima, praćene smehom. Ovaj put se činilo da je najbolje zapalo Leiranu; ako ništa drugo, Device su dvaput zalupale kopljima po štitovima pred njim. Rand nije razumeo gotovo ništa od toga.

Dok je palcem punio kratku lulu duvanom, dodao je vrećicu od kozje kože poglavarima da i oni napune lule – pronašao je bačvicu dobrih dvorečanskih listova u Kaemlinu – a onda upalio svoju usmeravanjem, dok su oni poslali jednog Gromovnika po zapaljenu grančicu iz vatre. Kada su sve lule bile upaljene, skrasili su se u razgovoru, zadovoljno pućkajući.

Razgovor je trajao jednako dugo kao i njegova rasprava sa plemićima, ne zato što je bilo mnogo tema za priču, već zato što je Rand sa mokrozemcima razgovarao sam. Aijeli su bili osetljivi kad je posredi čast; njihovim životom upravljao je đi’e’toh, čast i dužnost, sa pravilima jednako složenim i čudnim kao i njihov humor. Govorili su o Aijelima koji su još putovali iz Kairhijena, o tome kada će Met stići i šta bi uopšte trebalo činiti u vezi sa Šaidoima. Pričali su o lovu, ženama i tome da li rakija može da posluži dobro kao uskvaj, te o humoru. Čak je i strpljivi Bruan najzad raširio ruke u znak predaje i odustao od pokušaja da objasni aijelske šale. Šta je, Svetlosti mu, moglo biti smešno u vezi sa ženom koja je slučajno muža ubola nožem, kakve god okolnosti do toga dovele, ili sa čovekom koji se na kraju oženio sestrom svoje izabranice? Han je gunđao, frktao i odbijao da poveruje da Rand to ne razume; on se toliko smejao na ono s nožem da se umalo nije preturio. Jedino o čemu nisu razgovarali bio je predstojeći rat protiv Ilijana.

Kada su otišli, Rand je stao i začkiljio u sunce, na polovini silaska do obzorja. Han je ponovio priču o ubadanju, a poglavari su se u odlasku opet zacerekali zbog toga. Istresavši lulu bridom dlana, Rand je popušeni duvan smrvio pod čizmom u prah. Još je imao vremena da se vrati u Kaemlin i sretne s Bašerom, ali on se vratio u šator i seo da posmatra zalazak sunca. Kada je dodirnulo obzorje i postalo crveno kao krv, Enaila i Somara donele su mu u tanjiru porciju ovčijeg paprikaša dovoljnu za dva čoveka, okruglu veknu hleba i bokal čaja od nane odležalog u vedru vode da se ohladi.

„Ne jedeš dovoljno", reče Somara i pokuša da mu zagladi kosu pre nego što je izmakao glavu.

Enaila ga odmeri pogledom. „Da toliko ne izbegavaš Avijendu, ona bi se postarala da redovno jedeš “

„Privuče joj pažnju, a onda pobegne od nje", promrmlja Somara. „Moraš je privući ponovo. Zašto se ne ponudiš da joj opereš kosu?“

„Ne treba da bude toliko napadan", reče Enaila odlučno. „Bilo bi više nego dovoljno da je zamoli da je očešlja. Bolje za njega da ona ne pomisli kako je napadan.“

Somara šmrknu. „Neće pomisliti da je napadan ako bude tako bežao od nje. Ponekad si previše stidljiv, Rande al’Tore.“

„Je li vama jasno da mi nijedna od vas nije mati?“

Dve žene odevene u kadinsor zbunjeno se zgledaše. „Šta misliš, je li to još jedna mokrozemačka šala?" upita Enaila, a Somara slegnu ramenima.

„Ne znam. Ne izgleda mi kao da mu je zabavno.“ Ona potapša Randa po leđima. „Sigurna sam da je to bila dobra šala, ali moraš nam je objasniti.“

Rand je trpeo u tišini i škrgutao zubima dok su one posmatrale kako jede. Bukvalno su ispratile svaku kašiku. Stvari nisu krenule nabolje ni kada su ga ostavile i ponele tanjir, da bi mu se pridružila Sulin. Sulin je imala izvesne otvorene i krajnje nepristojne savete o tome kako da ponovo privuče Avijendinu pažnju; među Aijelima je to bilo nešto što bi prvosestra učinila za prvobrata.

„Moraš u njenim očima biti pristojno sramežljiv", reče mu belokosa Devica, „ali ne toliko da te smatra dosadnim. Zamoli je da ti opere leđa u šatoru za preznojavanje, ali stidljivo, oborenog pogleda. Kada se skineš da legneš u postelju, zaigraj kao da si zadovoljan životom, a onda se izvini kada najednom shvatiš da je ona tu i odmah se zavući ispod prekrivača. Umeš li da pocrveniš?“

Mnogo je istrpeo u tišini. Device su znale previše, i nedovoljno.

Kada su se vratili u Kaemlin, dugo posle zalaska sunca, Rand se odšunjao u svoje odaje sa čizmama u ruci i napipao sebi u mraku put kroz predvorje do spavaće sobe. Čak i da nije znao da će Avijenda biti tamo, već opružena na svojoj slamarici na podu kraj zida, osetio bi njeno prisustvo. U noćnoj tišini čuo je njeno disanje. Činilo se da je konačno uspeo da sačeka dovoljno da ona zaspi. Pokušao je da prekine s tim, ali Avijenda nije obraćala pažnju, a Device su se smejale njegovoj „stidljivosti" i „sramežljivosti“ Dobre su to osobine za samog muškarca, složile su se one, pod uslovom da u tome ne preteruje.

Uvukao se u krevet s olakšanjem zbog toga što Avijenda već spava – i izvesnim nezadovoljstvom što se ne usuđuje da upali lampu i umije se – a ona se okrenula na svojoj slamarici. Najverovatnije je sve vreme bila budna.

„Spavaj dobro i probudi se", bilo je sve što je rekla.

Pomislivši koliko je glupavo to što oseća iznenadno zadovoljstvo zbog toga što mu je žena koju je želeo da izbegne poželela laku noč, strpao je jastuk ispunjen guščijim paperjem pod glavu. Avijenda je verovatno mislila kako je to izvanredna šala; među Aijelima je začikavanje bilo gotovo umetnost, a što bi se bliže primaklo prolivanju krvi, to bolje. San je počeo da ga savladava i poslednja svesna misao bila mu je da i sam ima jednu veliku šalu, mada su za nju za sada znali samo Met i Bašer. Samael uopšte nije imao smisla za humor, ali taj veliki malj od vojske koja čeka u Tiru bio je najveća šala koju je svet ikad video. Uz malo sreće, Samael će biti mrtav pre nego što bude shvatio da treba da se nasmeje.