Gospodar haosa

16 Kako Točak kaže

Sa Zmajevim žezlom preko kolena, Rand se izležavao na Zmajevom prestolu. Ili se makar pravio da se izležava. Prestoli nisu pravljeni za opuštanje, Zmajev najmanje od svih, ali bio je to tek deo poteškoća. Osećaj Alane je takođe igrao svoju ulogu, jer ga je stalno gnjavio. Ako bi rekao to Devicama, one bi... Ne. Kako je uopšte mogao da pomisli na nešto takvo? Dovoljno ju je zaplašio da se drži podalje; nije ni pokušala da uđe u stari grad. Znao bi da je to učinila. Ne, trenutno je Alana bila manja nevolja od nepodesnog jastuka za sedenje.

I pored srebrom opšivenog kaputa zakopčanog do okovratnika, vrelina ga nije doticala – Taimov trik mu je zaista sve bolje uspevao – ali kada bi čisto nestrpljenje izazivalo znoj, on bi sada bio mokar kao da je upravo izašao iz reke. Zadržavanje hladnoće nije mu predstavljalo nikakvu teškoću. Ali zadržavanje na jednom mestu jeste. Nameravao je da preda Elejni Andor čitav i neozleđen, a ovo jutro biće prvi korak prema tome. Ako se uopšte pojave.

„...I pored toga“, govorio je koščati dugonja ispred prestola gotovo jednolično, „hiljadu četiri stotine dvadeset i tri izbeglice iz Murandije, pet stotina šezdeset sedam iz Altare i sto devet iz Ilijana. Žurno dodajem da je to popis u samom gradu do današnjeg dana.“ Ono malo pramenova sede kose što je Halvinu Noriju preostalo stajalo je uspravno, nalik na pera za pisanje zakačena iza njegovih ušiju, što je bilo sasvim prikladno, pošto je on bio Morgazin glavni pisar. „Uposlio sam još dvadeset tri dodatna pisara radi procene, ali taj broj je očito još nedovoljan za...“

Rand prestade da ga sluša. Koliko god bio zahvalan tom čoveku što nije pobegao, kao toliko drugih, nije bio siguran da li je za Norija išta stvarno osim brojeva u njegovim knjigama. Recitovao je brojeve mrtvih tokom nedelje i cenu repe dovezene sa sela istim suvim tonom, organizovao dnevne sahrane siromašnih, usamljenih izbeglica sa jednakom grozom ili radošću koju je pokazivao kada je upošljavao zidare da proveravaju popravke gradskih zidina. Ilijan je za njega bio samo još jedna zemlja, a ne Samaelovo prebivalište, dok je Rand bio samo još jedan vladar.

Gde su?, zapitao se besno. Zašto Alana nije pokušala makar da mi se približi? Moiraina nikada ne bi bila tako lako uplašena.

Gde su svi mrtvi?, šapnu Lijus Terin. Zašto neće da ćute?

Rand se mračno zacerekao. To je sigurno šala.

Sulin je lagodno čučala pokraj podijuma s prestolom, a s druge strane je bio crvenokosi Urijen. Danas je dvadeset Etan Dora, Crvenih štitova, čekalo među stubovima Velike dvorane sa Devicama i neki su imali na glavi crvenu traku. Stajali su, čučali ili sedeli, neki su tiho pričali, ali su kao i obično izgledali spremni da delaju za tili čas, čak i Devica i dva Crvena štita koji su bacali kocke. Norija kao da je neprestano posmatrao najmanje jedan par očiju; malo je Aijela verovalo jednom mokrozemcu koji je tako blizu Randa.

Na visokim vratima Dvorane iznenada se pojavi Bašer. Kad je klimnuo glavom, Rand se uspravi. Konačno. Majku mu, konačno. Zeleno-bela kićanka njihala se dok je mahao seanšanskim kopljem sa izgraviranim zmajem. „Dobro si učinio, gosparu Nori. Tvoj izveštaj nije izostavio ama baš ništa. Postaraću se da ti bude obezbeđeno potrebno zlato. Ali sada se moram baviti drugim pitanjima, pa te molim da mi oprostiš.“

Čovek ničim nije pokazao ni radoznalost ni povređenost zbog toga što je tako naglo prekinut. Samo je utihnuo usred reči, poklonio se sa: „Kako moj gospodar Zmaj zapoveda“ istim tim suvim glasom, i odstupio tri koraka pre nego što se okrenuo. Nije čak ni pogledao u Bašera u prolazu. Ništa mu nije bilo stvarno osim knjiga.

Rand nestrpljivo klimnu Bašeru i ispravi se na prestolu. Aijeli utihnuše. Sada su izgledali dvostruko opreznije.

Kada je Saldejac ušao, nije bio sam. Za petama su mu bila dva muškarca i dve žene, ne baš u cvetu mladosti, u bogatoj svili i brokatu. Pokušali su da se prave kao da Bašer ne postoji, i to im umalo i nije pošlo za rukom, ali oprezni Aijeli među stubovima bili su nešto sasvim drugo. Zlatokosa Dijelin samo načas izgubi korak, ali Abel i Luan, prosede kose ali ipak grubih lica, namrštiše se na prilike u kadinsorima i nagonski se mašiše mačeva koje danas nisu opasali, dok Elorijen, bucmasta tamnokosa žena koja bi bila lepa da joj lice nije toliko namerno skamenjeno, stade i zapilji se, a onda dođe sebi i pristiže ostale brzim koracima. Kada su prvi put mogli dobro da vide Randa, trgli su se, svi. Zgledali su se brzim, začuđenim pogledima. Možda su očekivali da bude stariji.

„Moj gospodaru Zmaju" izgovori Bašer glasno, zastavši pred podijumom, „Gospodaru jutra, prinče zore, Istinski branitelju Svetlosti, pred kojim čitav svet kleči u strahopoštovanju, predajem ti gospu Dijelin iz kuće Taravin, gospodara Abela iz kuće Pendar, gospu Elorijen iz kuće Triman i gospodara Pelivara iz kuće Koelan.“

Tada četvoro Andoraca pogledaše u Bašera, postrance i oštro, stisnutih usana. Gvorio je kao da Randu predstavlja četiri konja. Reći da su im se kičme ukrutile bilo bi isto kao reći da je voda postala vlažnija, a opet se činilo da je tako dok su zurili uvis u Randa. Ponajviše u Randa. Nisu mogli da se odupru i ne pogledaju Lavlji presto koji je sijao i svetlucao na svom postolju iza njegove glave.

Poželeo je da im se nasmeje u izbezumljena lica. Izbezumljena, ali isto tako i oprezna, i možda malčice nevoljno zadivljena. On i Bašer su zajedno sačinili taj spisak titula, ali onaj deo o svetu koji kleči bio je nov i Bašer ga je sam odnedavno dodao. Ipak, Moiraina ga je posavetovala da to uradi. Umalo nije pomislio da ponovo čuje njen srebrnasti glas. Prva slika koju ljudi o tebi steknu ostane im najduže u glavi. Tako mu je to. Možeš siti s prestola i čak i ako se budeš ponašao kao seljak u svinjcu, oni će jednim delom svog bića pamtiti da si sišao s prestola. Ali ako prvi put budu videli samo mladića sa sela, gnušaće ga se kad se kasnije bude popeo na presto, kakvo god imao pravo, kakva god bila njegova moć. Pa, ako titula ili dve mogu učiniti da bude tako, sve će ići malčice lakše.

Bio sam Gospodar jutra, promumla Lijus Terin. A sad sam Princ zore.

Randu lice ostade nepromenjeno. „Ne želim vam dobrodošlicu – ovo je vaša zemlja, i palata vaše kraljice – ali drago mi je što ste prihvatili moj poziv.“ Posle pet dana, i to samo sa nekoliko sati najave, ali to nije pomenuo. On ustade, spusti Zmajevo žezlo na presto, pa strča niz podijum. S uzdržanim osmehom – Nikad ne budi neprijateljski nastrojen ako ne moraš, rekla je Moiraina, ali iznad svega nikad se ne ponašaj previše prijateljski. Ne pokazuj koliko si željan – mahnuo je prema pet stolica s udobnim jastucima za sedenje i presvučenim naslonima, poredanih ukrug među stubovima. „Pridružite mi se. Popričaćemo i popiti malo rashlađenog vina.“

Pošli su za njim, naravno jednako radoznalo odmeravajući Aijele i njega, i sa možda podjednakim neprijateljstvom, a nisu umeli dobro da sakriju niti jedno, niti drugo. Kada su svi posedali, ušli su gai’šaini, nemi u belim odorama s kapuljačom, savinom i zlatnim već orošenim peharima. Još po jedan stajao je iza svake stolice sa perjanom lepezom i blago mahao. Iza svake stolice osim Randove. To su primetili, kao i nedostatak znoja na njegovom licu. Ali ni gai’šaini se nisu oznojili, čak ni u odorama, baš kao ni ostali Aijeli. Posmatrao je lica plemića iznad ruba kupe s vinom.

Andorci su se dičili time što su neposredniji od mnogih, a spremno su se hvalisali i da je Igra kuća daleko složenija u drugim zemljama nego u njihovoj, ali i dalje veruju kako bi umeli da igraju Daes Daemar ako bi to bilo neophodno. U neku ruku svi to zaista umeli, ali uistinu, Kairhijenjani, pa čak i Tairenci, smatrali su ih priprostim kad su posredi bili tanani potezi i protivpotezi Velike igre. Ovih četvoro su mahom ostali pribrani, ali nekome koga je podučavala Moraina i ko je prošao još težu školu u Tiru i Kairhijenu, odavali su mnogo toga svakim novim pogledom, svakom malom promenom u izrazu.

Najpre im je sinulo da tu nema stolice za Bašera. Razmenili su brze poglede i malčice se razvedrili, pogotovo kad su shvatili da Bašer izlazi iz prestone dvorane. Čak je svih četvoro dopustilo sebi da ga isprate kratkim pogledom i jedva primetnim osmehom zadovoljstva. U Andoru jamačno ne vole saldejsku vojsku ništa više nego Naen i to društvo. Sada je bilo očigledno šta misle: možda je strančev uticaj slabiji nego što su strahovali. Pa, prema Bašeru se postupa tek kao prema nekom važnijem slugi.

Dijelinine oči se malo raširiše gotovo u istom trenu kad i Luanove, i to samo trenutak pre nego što to učiniše i drugo dvoje. Za trenutak su toliko ispitivački zurili u Randa da je bilo očigledno da izbegavaju da gledaju jedni u druge. Bašer je bio stranac, ali isto tako i vrhovni vojskovođa Saldeje, trostruki plemić i rođak kraljice Tenobije. Ako se Rand prema njemu ponaša kao prema slugama...

„Odlično vino.“ Zagledan u svoj pehar, Luan je oklevao pre nego što je dodao, „gospodaru Zmaju.“ To kao da je neko kleštima izvukao iz njega.

„S juga“, reče Elorijen pošto je srknula. „Iz vinograda na Tunajginskim brdima. Pravo je čudo da se u Kaemlinu ove godine uopšte može naći led. Već čujem kako ljudi ovo zovu ’godinom bez zime.’“

„Zar mislite da bih tratio vreme i trud na pronalaženje leda“, reče Rand, „kad svet potresa toliko nevolja?“

Abelovo koščato lice preblede i on gotovo prisili sebe da popije još jedan gutljaj. S druge strane, Luan je svoj pehar odlučno iskapio i pružio da ga napuni gai’šain, čije su zelene oči sevale besom, u velikoj suprotnosti sa krotkom blagošću preplanulog lica. Posluživanje vina mokrozemcima bilo je posao za sluge, a Aijeli su prezirali svaku pomisao na sluge. Rand nikada neće uspeti da shvati kako se to gađenje uklapa sa postojanjem gai’šaina, ali bilo je tako.

Dijelin je svoje vino čvrsto držala na kolenima i nije obraćala nikakvu pažnju na njega. Sa te blizine Rand je sada video poneku sedu vlas u njenoj zlatnoj kosi; još je bila ljupka, mada ničim toliko kao kosom nije podsećala na Morgazu ili Elejnu. Pošto je bila sledeča u naslednom redu, morala im je biti rođaka, i to bliska. Namrštila se načas na njega, kao da je nameravala da odmahne glavom, ali je umesto toga rekla: „Brinu nas svetske nevolje, ali još više one koje se tiču Andora. Jesi li nas doveo ovamo da pronađeš lek za njih?“

„Ako znate za neki", odgovori Rand jednostavno. „Ako ne znate, moram ga potražiti kod drugih. Mnogi misle da znaju šta je pravi lek. Ako ne budem mogao da nađem onaj koji želim, moraću da prihvatim sledeći najbolji.“ Ta stisnuta usta. Dok su dolazili ovamo, Bašer ih je proveo kroz jedno dvorište gde su se rashlađivali Arimila, Lir i ostali koji nisu otišli. Činilo se da uživaju u palati. „Pretpostavljam da želite pomoći da Andor ponovo bude celovit. Čuli ste moju objavu?“ Nije morao da kaže na koju misli; u vezi sa onim o čemu su govorili postojala je samo jedna.

„O ponuđenoj nagradi za vesti o Elejni", reče Elorijen ravno, i lice joj se još više okameni, „koja će biti krunisana za kraljicu sada, pošto je Morgaza mrtva.“

Dijelin klimnu glavom. „Meni to izgleda dobro.“

„Meni ne!" odbrusi Elorijen. „Morgaza je izdala svoje prijatelje i s prezrenjem odbila najstarije pristalice. Vreme je da vidimo kraj kuće Trakand na Lavljem tronu.“ Činilo se da je zaboravila Randa. Svi su ga zaboravili.

„Dijelin", reče Luan osorno. Ona odmahnu glavom kao da je sve to već čula, ali on nastavi. „Ona ima najviše prava na presto. Ja se zalažem za Dijelin.“

„Elejna je kći naslednica" reče im zlatokosa žena ravnim glasom. „Ja se zalažem za Elejnu.“

„Kakve veze ima za koga se zalaže iko od nas?" upita Abel. „Ako je već ubio Morgazu, on će...“ Abel najednom zaćuta iskrivivši lice, a onda pogleda Randa, ne baš prkosno, ali sasvim sigurno začikavajući ga da uradi ono najgore što može. Očekujući da ovaj tako postupi.

„Zar zaista veruješ u to?“ Rand setno pogleda u Lavlji tron na postolju. „Tako mi Svetlosti, zbog čega bih ubio Morgazu, samo da bih presto predao Elejni?“

„Malo nas zna u šta treba da veruje" reče Elorijen kruto. Obrazi su joj još bili rumeni. „Ljudi svašta pričaju, uglavnom gluposti.“

„Kao na primer?“ Postavio je pitanje njoj, ali odgovorila je Dijelin, gledajući ga pravo u oči.

„Pa na primer to da ćeš ti voditi Poslednju bitku i ubiti Mračnog. Da si ti lažni Zmaj, ili marioneta Aes Sedai, ili oboje. Da si Morgazin vanbračni sin, ili tairenski veliki gospodar, pa čak i Aijel.“ Načas se namrštila, ali nije prekinula. „Da si sin neke Aes Sedai i Mračnog. Da jesi Mračni, ili Tvorac ovaploćen u krvi i mesu. Da ćeš uništiti svet, spasti ga, podjarmiti, doneti novo Doba. Priča ima koliko i usta. Većina veli da si ubio Morgazu. Mnogi tome dodaju i Elejnu. Kažu da je tvoja objava samo maska kojom kriješ svoje zločine.“

Rand uzdahnu. Ponešto od toga bilo je gore od svega što je čuo. „Neću vas pitati u šta vi verujete.“ Zašto se i dalje mršti na njega? I nije bila jedina. Luan je to takođe činio, a Abel i Elorijan su mu upućivali poglede kakve je očekivao od Arimiline klike u trenucima kad su mislili da ih ne gleda. Posmatram. Posmatram. Bio je to Lijus Terin, u promuklom šaputavom kikotu. Vidim te. Ko vidi mene? „Umesto toga, da li biste mi pomogli da ponovo ujedinim Andor? Ne želim da Andor postane novi Kairhijen, ili još gore, Tarabon ili Arad Doman.“

„Ja znam ponešto o Karetonskom ciklusu", reče Abel. „Verujem da si ti Ponovorođeni Zmaj, ali tamo se nigde ne kaže da ćeš ti vladati, već samo da ćeš se boriti s Mračnim u Tarmon Gai’donu.“

Rand steže šaku oko pehara tako jako da je tamna površina vina uzdrhtala. Koliko bi lakše bilo da je ovo četvoro kao većina tairenskih velikih gospodara, ili kairhijenskih, ali niko od njih nije smerao da sebi prigrabi više moći od onoga što je već imao. Koliko god vino bilo rashlađeno, sumnjao je da bi Jedna moć mogla da zaplaši ovu grupu. Po svemu sudeći, rekli bi mi da ih ubijem i sagorim zbog toga!

Sagorim zbog toga, začu se zlovoljni Lijus Terin kao odjek.

„Koliko puta moram da kažem da ne želim vlast u Andoru? Kada Elejna sedne na Lavlji presto, ja ću iz Andora otići. I ako bude po mome, nikad se neću ni vratiti.“

„Ako presto ikome pripada", reče Elorijen stegnuto, „onda pripada Dijelin. Ako zaista misliš to što kažeš, postaraj se da ona bude krunisana, pa idi. Onda će Andor biti ujedinjen i ni najmanje ne sumnjam da će te andorski vojnici pratiti u Poslednju bitku, ako to bude potrebno.“

„I dalje odbijam", odgovori Dijelin snažnim glasom, a onda se okrenu Randu. „Sačekaću i razmisliti, gospodaru Zmaju. Kada budem videla Elejnu živu i krunisanu, i kada ti napustiš Andor, poslaću svoje vazale da te prate bez obzira na to hoće li ostali u Andoru učiniti isto to. Ali ako vreme bude prolazilo, a ti ostaneš i dalje ovde na vlasti, ili ako tvoji aijelski divljaci budu ovde uradili ono što čujem da su uradili u Kairhijenu i Tiru" – ona se namršti na Device, Crvene štitove i gai’šaine, kao da ih već vidi kako pljačkaju u spaljuju – „ili ako ovde pustiš bez nadzora te... muškarce koje okupljaš svojim pomilovanjem, onda ću krenuti protiv tebe, bez obzira na to hoće li iko u Andoru učiniti to ili ne.“

„A ja ću jahati kraj tebe", reče Luan odlučno.

„I ja", reče Elorijen, a Abel to ponovi za njom.

Rand nije mogao da se uzdrži da ne zabaci glavu i ne nasmeje se, donekle razveseljen, donekle iznerviran. Svetlosti! A ja mislio da je otvoreno protivljenje bolje od prikradanja iza leđa ili lizanja mojih čizama!

Odmerili su ga s nelagodom, nesumnjivo pomislivši da je to ludilo na delu. Možda je i bilo. Ni sam više nije bio siguran.

„Razmišljajte koliko morate", reče im on i ustade da označi kraj primanja. „Ozbiljno mislim to što sam rekao. Ali razmislite i o ovome. Tarmon Gai’don se primiče. Ne znam koliko još vremena imamo za vaša razmišljanja.“

Pozdravili su se s njim – pažljivim klimoglavom, kao među ravnopravnima, što je bilo više nego kada su stigli – ali dok su se okretali da pođu, Rand dohvati Dijelin za rukav. „Imam jedno pitanje.“ Ostali zastaše, napola se okrenuvši ka njemu. „Nasamo.“ Trenutak kasnije, ona klimnu glavom i njeni sadrugovi odmaknuše se malo dalje u prestonoj dvorani. Posmatrali su ispitivački, ali nisu bili dovoljno blizu da bi čuli. „Pogledala si me... čudno", reče on. Ti i svaki drugi plemić s kojim sam se upoznao u Kaemlinu. Ili makar svaki andorski plemić. „Zašto?“

Dijelin se zagleda u njega, a onda konačno klimnu glavom sama sebi. „Kako ti se zove mati?“

Rand trepnu. „Moja mati?“ Majka mu je bila Kari al’Tor. Tako je mislio o njoj; podizala ga je od najranijeg detinjstva, sve dok nije umrla. Ali odlučio je da saopšti hladnu istinu koju je saznao u Pustari. „Ime moje majke bilo je Šaijela. Ona je bila Devica koplja. Moj otac je bio Džanduin, poglavar klana Taardad Aijela.“ Obrve joj se sumnjičavo podigoše. „Mogu da se zakunem u bilo šta da je tako. Kakve to ima veze s onim što želim da znam? Oboje su odavno umrli.“

Licem joj se razli izraz olakšanja. „Izgleda da je posredi slučajna sličnost, ništa drugo. Ne želim da kažem da ne znaš ko su ti roditelji, ali u govoru ti se čuje zapad Andora.“

„Sličnost? Odrastao sam u Dvema Rekama, ali roditelji su mi bili oni koje sam pomenuo. Na koga to ličim kad tako zurite u mene?“

Oklevala je, a onda uzdahnula. „Ne verujem da je važno. Jednog dana mi moraš ispričati kako to da su ti roditelji bili Aijeli, a podizan u Andoru. Pre dvadeset pet godina, sad več i više, kči naslednica Andora nestala je u noči. Ime joj je bilo Tigrejna. Za sobom je ostavila muža, Taringaila, i sina Galada. Znam da je to samo slučajnost, ali ipak vidim Tigrejnu u tvome liku. Bilo je to zaprepašćenje.“

Rand se i sam zaprepasti. Prože ga hladnoća. Delići priče koju su mu Mudre ispričale vrteli su mu se kroz glavu... zlatokosa mlada mokrozemkinja, u svili... sin koga je volela; muž koga nije... Uzela je ime Šaijela... Nikada nije rekla neko drugo... Ima nečeg njenog u tvom liku. „Kako je to Tigrejna nestala? Zanimam se za istoriju Andora.“

„Bila bih ti zahvalna ako ne bi to nazivao istorijom, gospodaru Zmaju. Ja sam bila devojčica kada se to dogodilo, ali više od deteta, i često sam boravila ovde, u palati. Jednog jutra, Tigrejne jednostavno nije bilo u palati i niko je više nikad nije video. Neki su tvrdili da je u to prste umešao Taringail, ali on je gotovo skrenuo pameću od žalosti. Taringail Damodred je iznad svega želeo da vidi svoju kćerku kao kraljicu Andora, a sina kao kralja Kairhijena. Taringail je bio Kairhijenjanin. Taj brak je trebalo da okonča ratove s Kairhijenom, i jeste ih okončao, ali oni su zbog Tigrejninog nestanka ipak pomislili kako Andor želi da raskine sporazum, što ih je navelo da spletkare u kairhijenskom stilu i dovelo do Lamanove Gordosti.A ti, naravno, znaš do čega je to dovelo", dodade ona suvo. „Moj otac je govorio da je za to kriva zapravo Gitara Sedai.“

„Gitara?“ Pravo je čudo što mu glas nije zvučao prigušeno. Čuo je to ime više puta. Bila je to Aes Sedai po imenu Gitara Morozo, žena koja je umela da Proriče i koja je objavila da je Zmaj Ponovo rođen na padinama Zmajeve planine, te odaslala Moirainu i Sijuan u dugačku potragu. Gitara Morozo je bila ta koja je godinama pre toga rekla „Šaijeli" da će, ukoliko ona ne pobegne u Pustaru, ne rekavši to nikome, te ne postane Devica koplja, Andor i svet zadesiti sveopšta propast.

Dijelin klimnu glavom, pomalo nestrpljivo. „Gitara je bila savetnica kraljice Modrelajn", reče ona žustro, „ali je više vremena provodila sa Tigrejnom i Lukom, Tigrejninim bratom, nego s kraljicom. Pošto je Luk odjahao na sever i nikad se nije vratio, šaputalo se da ga je Gitara ubedila kako ga u Pustoši čeka slava, ili sudbina. Drugi su govorili da će on tamo pronaći Ponovorođenog Zmaja, ili da Poslednja bitka zavisi od njegovog odlaska. To je bilo oko godinu dana pre Tigrejninog nestanka. Lično sumnjam da je Gitara imala ikakve veze s tim, ili sa Lukom. Ona je ostala kao kraljičina savetnica sve dok Modrelajn nije umrla. Od slomljenog srca zbog Tigrejne i Luka zajedno, kako se pričalo. Što je dovelo do Nasleđivanja prestola, naravno.“ Pogledala je prema ostalima, koji su se premeštali s noge na nogu i mrštili se od sumnji i nestrpljenja, ali nije mogla da odoli a da ne doda još nešto. „Da toga nije bilo, Andor bi izgledao mnogo drugačije. Tigrejna bi bila kraljica, Morgaza samo Visoko sedište kuće Trakand, a Elejna se ne bi ni rodila. Vidiš, Morgaza se udala za Taringaila kada je zasela na presto. Ko ume da kaže šta bi još bilo drugačije?“

Dok je posmatrao kako se ona pridružuje ostalima i odlazi, pomislio je na nešto što bi svakako bilo drugačije. On ne bi bio u Andoru, jer se ne bi ni rodio. Sve se vračalo samo sebi, u beskrajnim krugovima. Tigrejna je otišla u Pustaru krišom, što je navelo Lamana Damodreda da saseče Avendoralderu, dar od Aijela, kako bi napravio presto, te tim činom izazvao Aijele da pređu preko Kičme sveta kako bi ga ubili – to im je bio jedini cilj, iako su narodi to nazvali Aijelskim ratom – a s Aijelima je došla i Devica po imenu Šaijela, koja je umrla na porođaju. Toliko se života promenilo, toliko života okončalo, da bi ona mogla da ga rodi u pravo vreme i na pravom mestu, te da pri tom umre. Kari al’Tor je bila majka koje se sečao, mada nejasno, a opet je priželjkivao da je poznavao Tigrejnu ili Šaijelu, ili kako je več želela da se zove, pa makar i kratko. Da ju je makar video.

Beskorisni snovi. Ona je odavno mrtva. Bilo je gotovo, svršeno. Ali zašto ga onda to i dalje grize?

Točak vremena i točak ljudskog života okreću se jednako, bez sažaljenja i milosti, promrmlja Lijus Terin.

Jesi li ti zaista tu?, pomisli Rand. Ako se ne sastojiš samo od glasa i nekoliko starih sećanja, odgovori mi! Jesi li tu? Tišina. Sada bi mu dobro došao Moirainin savet, ili bilo čiji.

On najednom shvati da zuri u beli mermerni zid Velike dvorane, malčice prema severozapadu. Prema Alani. Udaljila se od Kulenovog kera. Ne! Neka sagori! Neće on zameniti Moirainu ženom koja ga je tako zaskočila iz potaje. Nije mogao da veruje nijednoj ženi pod uticajem Kule. Ako izuzme tri. Elejnu, Ninaevu i Egvenu. Nadao se da njima može da veruje. Makar malo.

Iz nekog razloga, pogledao je u visoku zasvođenu tavanicu, sa vitražnim prozorima koji su prikazivali bitke i kraljice, na smenu sa Belim lavom. Te ogromne žene kao da su zurile u njega s neodobravanjem, pitajući se šta će on tu. Zamišljao je to, naravno, ali zašto? Zato što je saznao za Tigrejnu? Zamišljanje ili ludilo?

„Došao je neko koga mislim da treba da primiš“, reče Bašer kraj njega i Rand se trže od žena na svodu. Zar je zaista s mržnjom piljio u njih? Pored Bašera je bio jedan od njegovih konjanika, povisok čovek – što nije bilo neko veliko postignuće kraj Bašera – tamne brade i brkova, zelenih zakošenih očiju.

„Samo ako je posredi Elejna“, reče Rand oštrije nego što je smerao, „ili neko s dokazom da je Mračni mrtav. Ovog jutra idem u Kairhijen.“ Nije imao takve namere sve dok to nije izrekao. Tamo je bila Egvena. Za razliku od tih kraljica gore. „Nedeljama već nisam bio tamo. Ako ih ne budem držao na oku, neki gospodar ili gospa poželeće da mi preotme Sunčev presto iza leđa.“ Bašer ga čudno pogleda. Previše je toga objašnjavao.

„Kako ti kažeš, ali treba najpre da primiš ovog čoveka. Kaže da dolazi od gospodara Brenda i mislim da istinu zbori.“ Aijeli se smesta nađoše na nogama; znali su ko koristi to ime.

A Rand je iznenađeno zurio u Bašera. Poslednje što je mogao da očekuje bio je izaslanik od Samaela. „Uvedite ga.“

„Hamade", reče Bašer s trzajem glave i mlađi Saldejac otrča.

Nekoliko minuta kasnije Hamad se vratio sa grupom Saldejaca koja je budno pazila na čoveka koga su vodili među sobom. Na prvi pogled, ništa na njemu nije opravdavalo toliki oprez. Bez primetnog oružja. Imao je na sebi dugačak sivi kaput podignutog okovratnika, i kovrdžavu bradu bez brkova, oboje po ilijanskoj modi. Nos mu je bio zatupast, a usta široka, iscerena. Ali dok mu je on prilazio, Rand je shvatio da se taj kez ne menja ni za dlaku. Celo čovekovo lice izgledalo je zaleđeno u veselom izrazu. Nasuprot tome, tamne oči koje su zurile iz te maske bile su preplavljene strahom.

Na deset koraka Bašer podiže ruku i straža stade. Ilijanac, zagledan u Randa, to kao da nije primetio sve dok mu Hamad nije prislonio vrh mača uz grudi i naterao ga da stane, kako ne bi bio proburažen. On samo okrznu pogledom vijugavo sečivo, a onda se ponovo zagleda u Randa tim prestravljenim očima na iscerenom licu. Ruke su mu visile niz bokove i trzale se u istoj meri u kojoj mu je lice bilo nepomično.

Rand krenu prema njemu, ali Sulin i Urijen se najednom nađoše tamo, ne baš da mu zapreče put, ali postavljeni tako da bi morao da se progura između njih.

„Šta li su mu samo uradili?" reče Sulin zagledajući čoveka. Nekoliko Devica i Crvenih štitova izašlo je ispod stubova, neki čak sa velom preko lica. „Ako i nije Nakot Senke, Senka ga je dotakla.“

„Ko zna šta sve neki takav može da izvede", reče Urijen. On je bio jedan od onih s crvenom platnenom trakom oko slepoočnica. „Možda da ubije dodirom. Bila bi to lepa poruka za neprijatelja.“

Nisu gledali u Randa, ne neposredno, ali on klimnu glavom. Možda su u pravu. „Kako se zoveš?" upita on. Sulin i Urijen su se pomerili za korak u stranu kada su shvatili da će on ostati tu gde je.

„Dolazim od... od Samaela", reče čovek kroz ukočeni osmeh. „Donosim poruku za... za Ponovorođenog Zmaja. Za tebe.“

Pa, to je već sasvim otvoreno. Je li taj bio Prijatelj Mraka ili samo neki jadnik koga je Samael zarobio nekim od onih gadnih tkanja o kojima je Asmodean pričao? „Kakvu poruku?" reče Rand.

Ilijancu su se usta pomerala, s naporom. Ono što se začulo nije ničim podsećalo na glas kojim je maločas progovorio. Bilo je dublje, puno samopouzdanja, sa drugačijim naglaskom. „Ti i ja ćemo stajati na različitim stranama na Dan povratka Velikog gospodara, ali zašto da se sada poubijamo i prepustimo Demandredu i Grendal da osvajaju svet nad našim kostima?“ Rand je poznavao taj glas, iz jednog od otpadaka sećanja koje mu je Lijus Terin rasuo po umu. Samaelov glas. Lijus Terin zareža bez reči. „Već imaš mnogo toga da variš" nastavi Ilijanac – ili Samael. „Zašto bi grizao još? A i teško bi to sažvakao, sve i da te Semirhag ili Asmodean ne zaskoče s leđa dok se time baviš. Predlažem primirje među nama, primirje do Dana povratka. Ako ne kreneš na mene, neću ni ja na tebe. Obavezaću se da ne idem dalje na istok od ravnica Mareda, niti dalje na sever od Lugarda na istoku ili Džehane na zapadu. Vidiš, tebi ostavljam daleko veći deo. Ne tvrdim da govorim u ime ostalih Izabranih, ali makar možeš da znaš da od mene nema čega da se bojiš, ili od zemalja koje ja držim. Obavezaću se da im ne pomažem šta god da učine protiv tebe, kao i da im ne pomažem da se od tebe brane. Do sada ti je dobro išlo uklanjanje Izabranih sa bojnog polja. Ne sumnjam da ćeš i dalje biti uspešan u tome, uspešniji nego pre, znajući da ti je južno krilo bezbedno i da se ostali bore bez moje pomoći. Pretpostavljam da ćemo na Dan povratka preostati samo ti i ja, kako i treba da bude. Kako je suđeno.“ Čoveku zubi škljocnuše, skriveni iza tog ukočenog keza. U očima mu se gotovo čitalo ludilo.

Rand je zurio. Primirje sa Samaelom? Sve da je i mogao da ima toliko poverenja da će ga taj čovek poštovati, i makar to značilo samo jedan bodež odložen u stranu dok ne izađe na kraj s ostalim, značilo je to isto tako i da prepušta nebrojene hiljade ljudi Samaelovoj milosti, a ovaj za milost nikada nije bio sposoban. Osetio je kako bes klizi površinom Praznine i shvatio da je dograbio saidin. Struja vrele slasti i ledene prljavštine kao da je bila odjek njegovog gneva. Lijus Terin. Baš je i on morao da bude lud usred njegovog ludila. Odjek je zvonio sopstvenim besom sve dok više nije mogao da ih razlikuje.

„Nosi ovu poruku natrag Samaelu", reče on hladno. „Za svaku smrt koju je izazvao od svog buđenja pozivam ga na odgovornost. Za svako ubistvo koje je ikad počinio ili izazvao pozivam ga na odgovornost. Umakao je pravdi u Rorn M’doju i kod Nol Kajmejna, i Sohadre...“ Još sećanja Lijusa Terina, ali bol zbog onoga što je ovaj ovde počinio, strahote onoga što su videle oči Lijusa Terina, buktali su preko Praznine kao da su Randovi. „...Ali ja ću se sada postarati da pravda bude zadovoljena. Reci mu, nema primirja sa Izgubljenima. Nema primirja sa Senkom.“

Glasnik podiže ruku koja se grčila da obriše znoj sa lica. Ne, ne znoj. Ruka mu je ostala sva crvena. Iz pora su mu kuljale grimizne kapi i drhtao je od glave do pete. Hamad zasopta i ustuknu, i nije bio jedini koji je to uradio. Bašer pritisnu brkove zglavcima iskrivivši lice, a čak su i Aijeli razrogačili oči. Obliven crvenim, Ilijanac se sruči u trzavu hrpu, a krv stade da se širi oko njega u tamnoj sjajnoj lokvi razmazanoj njegovim bacakanjem.

Rand je posmatrao njegovu smrt, zakopan duboko u Praznini, bez ikakvog osećanja. Praznina je odstranjivala osećanja, a on ionako nije mogao ništa da učini. Sve da je i znao Isceljivanje, nije verovao da bi to mogao da spreči.

„Mislim", reče Bašer polako, „da će Samael shvatiti kakav je odgovor dobio kada se ovaj čovek ne vrati. Čuo sam da se ubija donosilac loših vesti, ali nikada da ga ubijaš kako bi saopštio da su vesti loše.“

Rand klimnu glavom. Smrt nije ništa izmenila; baš kao ni ono što je saznao o Tigrejni. „Neka ga neko sahrani. Neće škoditi molitva, mada neće mnogo ni pomoči.“ Zašto ga te kraljice na vitražnim prozorima i dalje gledaju tako optužujuće? Svakako su u svom veku prisustvovale jednako lošim prizorima, možda čak i u ovoj odaji. Još je mogao da pokaže na Alanu, da je oseti; Praznina ga nije štitila od nje. Sme li da veruje Egveni? Ona je čuvala tajne. „Možda ću provesti noč u Kairhijenu.“

„Neobičan svršetak za neobičnog čoveka" reče Avijenda kročivši oko podijuma. Mala vrata iza njega vodila su u sobe za oblačenje, i u hodnike iza njih.

Rand pođe između nje i onoga što je ležalo na crveno-belim pločama, pa stade. Posle jednog radoznalog pogleda, Avijenda je prestala da obraća pažnju na leš. Dok je bila Devica koplja, svakako je videla jednako mnogo ljudi na samrti kao i on. Do dana kada se odrekla koplja verovatno ih je i sama ubila jednako koliko je on mrtvaca đo tada video.

Bila je usredsređena na njega i prelazila je preko njega pogledom kako bi se uverila da nije povređen. Neke Device su joj se osmehivale i otvorile joj put do Randa, odgurnuvši Crvene štitove u stranu tamo gde je to bilo neophodno, ali ona je ostala na istom mestu, nameštajući šal, odmeravajući ga. Dobro je što je ona, bez obzira na sve što su Device mislile, ostala blizu nj ega samo zato što su joj Mudre tako rekle, da ga uhodi, pošto je u tom trenu shvatio da želi da je zagrli. Dobro je što ga ne želi. Poklonio joj je narukvicu od slonovače koju je nosila, sa ružama među trnjem, što je odgovaralo njenoj prirodi. Bio je to njen jedini nakit, i srebrna ogrlica sa složenim šarama koje su Kandorci nazivali pahuljama. Nije znao od koga je to dobila.

Svetlosti! pomisli on zgađeno. Da želi i Avijendu i Elejnu, iako zna da ne može imati nijednu. Gore se ponašaš nego što je Metu ikad palo na pamet. Čak je i Met bio dovoljno razborit da se kloni žene ako pomisli da bi mogao da joj naudi.

„I ja moram u Kairhijen", reče ona.

Rand iskrivi lice. Noč u Kairhijenu bila mu je privlačna i zbog toga što bi je proveo bez nje u istoj sobi.

„To nema nikakve veze sa..." zausti ona oštro, a onda se ujede za punu donju usnu, sevnuvši plavozelenim očima. „Moram razgovarati s Mudrima, s Amis.“

„Naravno", reče joj on. „Nema razloga da to ne učiniš.“ Uvek su postojali izgledi da izvede da je ostavi tamo za sobom.

Bašer mu dodirnu ruku. „Nameravao si da po podne ponovo posmatraš kako moji konjanici izvode korake.“ Ton mu je bio nehajan, ali su njegove zakošene oči tim rečima davale veliku težinu.

To jeste bilo važno, ali Rand je osećao potrebu da ode iz Kaemlina, iz Andora. „Sutra. Ili prekosutra.“ Morao je da se udalji od očiju tih kraljica koje su se pitale neće li im neko njihove krvi – Svetlosti, on je taj! – raskomadati zemlju kao toliki drugi. Dalje od Alane. Makar samo na jednu noć, morao je da ode odatle.