Gospodar haosa

53 Praznik svetala

Ljudi koji su igrali ulicama Kairhijena izluđivali su Perina; bilo je gotovo nemoguće proći kroz njih. Zmija plesača krivudala je pored njega iza nosatog flautiste golog do pasa. Na samom kraju igrala je bucmasta ženica; držala je oko struka muškarca pred sobom i veselo izbacivala stopala u stranu, a uz silan smeh pokušala je da uvuče Perina da se uhvati iza nje. On odmahnu glavom, pa su je ili njegove žute oči uplašile ili je izgledao jednako turobno koliko se i osećao, tek, ona proguta svoju veselost i dopusti da je povorka povuče dalje, ali se osvrtala da bi ga videla sve dok je gomila nije sakrila. Proseda žena, još uvek privlačna, kojoj su raznobojne pruge prekrivale polovinu prednjice tamne svilene haljine, obavi vitke ruke Perinu oko vrata i žudno mu ponudi usne. Delovala je uvređeno kada ju je nežno uhvatio ispod pazuha i sklonio je u stranu. Omanja skupina mladića i devojaka koja je poskakivala uz tambure nalete na njega veselo se smejući i hvatajući ga za kaput. Nisu obraćali pažnju što on odrečno vrti glavom sve dok naposletku nije snažno odgurnuo jednog Aiuškarca, a ostalima pokazao zube, režeći kao vuk-predvodnik. Smeh iščile u zaprepašćenju na razjapljenim ustima, ali ubrzo mlađarija zaurla i stade da oponaša njegovo režanje dok su svi razdragano nestajali u gužvi.

Bio je to prvi dan Praznika svetala, najkraćeg dana u godini, i poslednjeg, a Perin nije mogao ni da zamisli da bi ijedna proslava mogla izgledati kao ova u Kairhijenu. U Dvema Rekama održaće se igranka, ali ovo...! Kairhijenjani kao da su namerili da u dva praznična dana nadoknade celu godinu trezvene uzdržanosti. Pristojnost je pala u bunar, a sa njome svaka prepreka između puka i plemstva, bar u javnosti. Znojave žene u prostoj gruboj vuni posezale su za oznojenim muškarcima u tamnoj svili išaranoj raznobojnim prugama i povlačile ih na ples; muškarci u kočijaškim kaputima i prsnicima štalskih momaka vrteli su žene čije su haljine imale pruge u boji ponekad sve do struka. Ljudi razgolićenih grudi prolivali su vino na glavu i sebi i svakome ko bi se zatekao u blizini. Činilo se da svaki muškarac može da poljubi svaku ženu, a svaka žena kojeg god muškarca, a to su sa uživanjem i radili kud god bi Perin pogledao. Pokušavao je da ne gleda pažljivo. Neke plemkinje sa složenim kulama od kovrdža na glavi bile su gole do pasa, ogrnute samo lakim ogrtačem koji se rastvarao na svakom koraku, ali one za to nisu marile. Među običnim svetom gotovo da nije bilo žene koja je skrivala svoju golotinju drugačije nego raspuštenom kosom, a ona je retko bila dovoljno duga; prosipale su vino po sebi i svima ostalima, podivljale kao svaki muškarac. Raspusni smeh odzvanjao je kroz hiljade različitih melodija iz flauta, bubnjeva i rogova, citri i tambura i cimbala.

Ženski krug u Emondovom Polju dobio bi napad vrištanja a članovi Seoskog saveta progutali bi sopstveni jezik zbog oduzetosti, ali skarednost oko Perina bila je samo slabašno zujanje koje je povećavalo njegovu napetost. Nekoliko sati, tako je kazala Nandera, ali Randa sada nije bilo već šest dana. Min je ili otišla sa njim ili je bila kod Aijela. I kao da niko nije imao pojma ni o čemu. Kada bi Perin uspeo da pritisne neku Mudru, sve osim jedne po imenu Sorilea vrdale su kao i svaka Aes Sedai. Sorilea mu je pak sasula u lice da vodi računa o svojoj ženi, a da ne trpa nos u ono što se mokrozemaca ne tiče. Otkud je Sorilea znala za nevolju između njega i Faile – nije imao pojma, ali nija ga bilo ni briga. Osećao je Randovu potrebu poput svraba svuda pod kožom, svakog dana sve jaču. Upravo se vraćao iz Randove škole, poslednje mogućnosti, ali i tamo su se svi dali u piće, ples i razuzdanost, kao i čitav Kairhijen. Žena po imenu Idrijen imenovana mu je kao glava škole, ali pošto je uspeo, uz nešto poteškoća i poprilično srama, da je prekine u ljubakanju s muškarcem dovoljno mladim da joj bude sin, i da je uopšte i pita šta je hteo, ona je samo uspela da mu kaže kako čovek po imenu Fel možda nešto zna, a Fel je, kako se ispostavilo, plesao sa tri mlade žene koje su mogle da mu budu unuke. Sa sve tri istovremeno. Čovek je izgledao kao da se ne seća ni sopstvenog imena, što i nije mnogo čudilo u tim okolnostima. Ali Rand! Otišao je bez reči, a znao je za Minino viđenje, znao je da će mu Perin očajnički trebati. Biće da se zgadio čak i Aes Sedai. Baš tog jutra Perin je saznao da već treći dan putuju nazad u Tar Valon, pošto su zaključile da nema nikakve svrhe ostajati. Šta to Rand sprema? Od neizdrživog svraba Perin je dobijao želju da nešto ugrize.

Kada je stigao do Sunčeve palate, svaka svetiljka bila je upaljena, a sveće su gorele gde god su mogle da se postave; hodnici su svetlucali poput dragulja na suncu. I u Dvema Rekama će svaka kuća biti osvetljena, svakom dostupnom lampom i svećom, do izlaska sunca prekosutra. Većina slugu u palati bila je napolju, na ulicama, a ono malo preostalih činilo se, smejalo se i plesalo i pevalo koliko je i radilo. Čak i ovde su neke žene bile nage do struka, devojke jedva dovoljno odrasle da bi im u Dvema Rekama dopustili da upletu kosu, i sedokose bake. Aijeli u hodnicima delovali su zgađeno kada bi to primetili, što uistinu i nisu činili prečesto. Device su izgledale posebno besno, mada je Perin podozrevao da to nema nikakve veze sa golotinjom Kairhijenjanki; Device su svakog dana od Randovog odlaska sve više i više ličile na mačke koje šibaju repovima.

Za promenu, Perin je slobodno koračao hodnicima. Gotovo da je želeo da Berelajn iskoči na njega. Neprestano mu se u mislima javljao prizor kako je zubima hvata za zadnji deo vrata i trese je sve dok ne bude spremna da pobegne podvijenog repa. Možda na sreću, stigao je do svojih odaja a da nije video ni dlaku od nje.

Faila gotovo podiže pogled sa table za kamenčiće kada je ušao; Perin je bio siguran da je to učinila. Miris ljubomore još je lebdeo oko nje, ali nije bio najjači; ljutnja je bila jača, iako ne najgora. Najjači je bio ravan dosadan vonj koji je prepoznavao kao razočaranje. Zašto se razočarala u njega? Zašto neće da razgovara s njim? Samo jedna reč koja bi nagovestila kako želi da sve bude kao ranije i on bi bio na kolenima prihvatajući krivicu za sve što poželi da mu svali na vrat. Ali ona samo spusti crni kamen i promrmlja: „Ti si na redu, Loijale. Loijale?“

Loijal je nesigurno strigao ušima, a dugačke obrve su mu se oklembesile. Ogijeri možda nisu imali njuh o kome bi vredelo pričati – pa dobro, ništa bolji od Faile, recimo – ali mogli su da osete raspoloženje tamo gde ljudi ništa ne bi osećali. Kada bi se Perin i Faila našli u istoj sobi, Loijal je izgledao kao da će zaplakati. Sada je samo uzdahnuo poput vetra koji duva kroz pećinu i spustio beli kamen na mesto sa koga će početi da zatvara veći deo Failinih kamenčića, ako ona to ne bude primetila. Verovatno hoće; ona i Loijal bili su jednako jaki, mnogo bolji igrači od Perina.

Sulin izađe na vrata spavaće sobe sa jastukom u rukama, mršteći se na Failu i Perina. Njen je miris podsećao Perina na vučicu koja je pustila da joj gricka rep u igri tačno onoliko mladunaca koliko je mogla da podnese.

Gotovo da je mirisala zabrinuto. I uplašeno, što je bilo čudno. Mada, zašto bi bilo čudno da belokosa služavka miriše uplašeno – pa čak i žena Sulininog smežuranog lica punog ožiljaka – Perin nije shvatao.

Perin uze knjigu u kožnom povezu sa pozlatom, utonu u naslonjaču i nasumično odabra stranicu. A opet, nije čitao, nije čak ni znao koju je knjigu uzeo. On duboko uzdahnu, odbacivši sve mirise osim same Faile. Razočarenje, ljutnju, ljubomoru, a ispod toga, čak i ispod slabašnog svežeg biljnog mirisa njenog sapuna, bila je ona. Perin stade halapljivo da udiše. Jedna reč; to je bilo sve što je trebalo da kaže.

Kada se začu kucanje na vratima, Sulin izađe iz spavače sobe, mašući svojim crveno-belim suknjama i mršteći se na Perina, Failu i Loijala kao da se pita zašto jedno od njih nije odgovorilo. Ona frknu prilično otvoreno kada ugleda Dobrejna – činilo se da to radi sve češće otkad je Rand otišao – ali onda duboko uzdahnu kao da smiruje samu sebe, pa se upadljivo prisili na gotovo ulizivačku blagost. Njen duboki naklon odgovarao bi pozdravljanju kralja koji uživa da bude dželat, ali tu ona ostade, sa licem gotovo na podu. Odjednom, ona poče da podrhtava. Miris njenog besa se istopi, a čak je i zabrinutost bila nadjačana mirisom koji je bio poput hiljade kao dlaka tankih, kao igla oštrih cepčica. Perin je i ranije mogao da namiriše sramotu kod nje, ali ovog puta kao da je mogla umreti od stida. Osećao je taj gorko-slatkasti miris kojim su žene odisale kada bi plakale od osećanja.

Naravno, Dobrejn je nije čak ni pogledao. Umesto toga, njegove upale oči posmatrale su Perina; lice ispod obrijanog i napuderisanog temena bilo je ozbiljno, gotovo turobno. Dobrejn nije imao ni naznaku mirisa pića, a teško da je ličio na nekoga ko je plesao. Kada ga je jednom ranije sreo, Perinu se učinilo da čovek miriše obazrivo; ne uplašeno, već kao da se probija kroz šumski čestar pun otrovnica. Taj je miris danas bio deset puta jači. „Milost te štitila, lorde Ajbara“, reče Dobrejn naklonivši glavu. „Mogu li da razgovaram sa tobom nasamo?“

Perin spusti knjigu na pod pored svoje naslonjače pa pokaza Dobrejnu da sedne naspram njega. „Svetlost te obasjala, lorde Dobrejne.“ Ako je čovek hteo da bude zvaničan, Perin je umeo da bude zvaničan. Ali postojala su ograničenja. „Šta god želeo da mi kažeš, moja žena može da čuje. Ja nemam tajni pred njom. A Loijal mi je prijatelj.“

Mogao je da oseti Failin pogled na sebi. Iznenadan miris nje gotovo ga je oborio. Zbog nečega, on je to povezivao sa njenom ljubavlju za njega; kada je bivala najnežnija, ili kada su joj poljupci bivali najstrasniji, taj bi ga miris gotovo preplavio. Načas se zapitao da li da kaže Dobrejnu da ode – a i Loijalu i Sulin; ako Faila miriše tako, sigurno postoji način da se sve nekako ispravi – ali Kairhijenjanin je već sedeo.

„Čovek koji ima ženu vrednu poverenja zaštićen je milošću iznad svakog bogatstva.“ I pored tih reči, Dobrejn osmotri Failu pre nego što je nastavio. „Danas je Kairhijen pretrpeo dva gubitka. Jutros je lord Maringil nađen mrtav u svom krevetu, otrovan, kako se čini. A samo malo kasnije, visoki lord Meilan je, izgleda, pao kao žrtva razbojničkog bodeža na ulici. Veoma neuobičajeno u vreme Praznika svetala.“

„A zašto mi sve to govoriš?" polako upita Perin.

Dobrejn raširi ruke. „Ti si prijatelj gospodara Zmaja, a njega nema.“ Oklevao je, a kad je nastavio činilo se da govori na silu. „Sinoć je Kolaver večerala sa gostima iz brojnih manjih Kuća. Daganred, Kulijandred, Analin, Osijelin i druge. Možda male same za sebe. Ali brojne. Razlog je bio savez sa Kućom Saigan i podrška Kolaver za Sunčev presto. Uopšte se nije trudila da sakrije sastanak.“ On ponovo poćuta, odmeravajući Perina. Šta god da je Dobrejn video, izgleda da je smatrao kako je neophodno još objašnjenja. „Sve ovo je veoma čudno, jer su i Maringil i Meilan želeli presto, i jedan i drugi udavili bi je jastukom da su saznali za to.“

Perin konačno shvati, mada ne i zašto je čovek toliko okolišao. On požele da Faila progovori; bila je toliko bolja u ovim stvarima od njega. Krajičkom oka je opazio kako ga ona, glave spuštene nad tablu, posmatra ispod oka. „Ako misliš da je Kolaver počinila zločin, lorde Dobrejne, treba da odeš do... do Ruarka.“ Zaustio je kaže Berelajn, ali i ovako se nit ljubomore u Failinom mirisu pojačala.

„Kod aijelskog divljaka?“ Dobrejn frknu. „Bolje otići do Berelajn, a i to nije od neke vajde. Priznajem, ta majenska raspusnica zna kako da upravlja gradom, ali ona misli kako je svaki dan Praznik svetala. Kolaver bi je iseckala i skuvala sa papričicama. Ti si prijatelj Ponovorođenog Zmaja. Kolaver...“ Ovoga puta se zaustavio jer je konačno shvatio da je Berelajn ušla u sobu bez kucanja, a nešto dugačko 1 usko zamotano u ćebad gnezdilo joj se u rukama.

Perin je čuo kad je kvrcnula brava, a kada ju je ugledao napola obnaženih grudi, bes mu izbrisa iz glave gotovo sve. Ta je žena došla ovamo, da ga zavodi pred njegovom ženom? Gnev ga podiže na noge a rukama pljesnu poput groma. „Napolje! Napolje, ženo! Napolje, ovog časa! Ili ću te lično izbaciti, a ako te ja bacim, to će biti tako daleko da ćeš dva puta odskočiti!“

Berelajn se toliko trže od njegovog prvog povika da ispusti teret i razrogačenih očiju ustuknu, iako nije izašla. Kod poslednje reči, Perin shvati da svi gledaju u njega. Dobrejnovo lice delovalo je nezainteresovano, ali njegov miris bio je potpuno zaprepašćenje, poput jednog jedinog kamenog šiljka usred ravnice. Loijalu su uši ukočeno štrčale pravo uvis, a vilica mu je bila na grudima. A Faila, sa tim hladnim osmehom... Perin je uopšte nije shvatao. Očekivao je talase ljubomore, sa Berelajn tu, u sobi, ali zašto je jednako jako mirisala na povređenost?

Odjednom Perin vide šta je Berelajn ispustila. Ćebe se odmotalo i pokazalo Randov mač i pojas sa zmajevom kopčom. Da li bi ih Rand ostavio? Perin je voleo da dobro razmisli o svemu; kada se žuriš možeš nenamerno da povrediš ljude. Ali taj mač, koji je tu ležao, bio je poput udara groma. Brzo je kuso, a i traljavo u kovačkom radu, ali Perinu se nakostreši dlaka na vratu, a u grlu mu se javi potmulo režanje.

„Otele su ga!“ Sulinin lelek bio je iznenadan, zaprepašćujući. Glave zabačene unazad, stisnutih očiju, naricala je prema tavanici, a sam zvuk njenog glasa bio je dovoljan da Perin zadrhti. „Aes Sedai su otele mog prvobrata!“ Obrazi su joj svetlucali od suza.

„Smiri se, dobra ženo“, odlučno joj reče Berelajn. „Idi u drugu sobu i smiri se.“ Perinu i Dobrejnu dodade: „Ne smemo joj dopustiti da raspriča...“

„Ti me ne prepoznaješ", divlje je prekide Sulin, „jer nosim ovu haljinu, a i kosa mi je porasla. Progovori još jednom o meni kao da nisam prisutna, pa ću ti dati ono što ti je Ruark dao u Kamenu Tira, a trebalo je i ponovo od tada.“

Perin se zbunjeno zgleda s Dobrejnom i Loijalom, pa čak i sa Failom pre nego što je brzo sklonila pogled. Berelajn je, s druge strane, naizmenično bledela i rumenela; njen je miris bio čisto poniženje, zgrčeno i slabašno.

Sulin priđe vratima i širom ih otvori pre nego što je iko stigao da se pomeri; Dobrejn je makar krenuo, ali žutokosa mlada Devica koja je prolazila vide Sulin i obešenjački se iskezi. „Uredi lice, Luaina", brecnu se Sulin. Činilo se da joj se šake pokreću, ali iz sobe se nisu videle, zaklonjene njenim telom. Luainin osmeh zaista nestade kao obrisan. „Reci Nanderi da mora smesta da dođe ovamo. I Ruarku. A donesi mi kadinsor i makaze da lepo podsečem kosu. Trči, ženo! Jesi li ti Far Dareis Mai ili Šeen M’tal?“ Žutokosa Devica odlete, a Sulin se okrenu prema njima, zadovoljno klimnu glavom i zalupi vrata. Faila je piljila razjapljenih usta.

„Milost nas štiti", zareža Dobrejn. „Ništa nije rekla Aijelima. Ta žena mora da je luda. Možemo odlučiti šta ćemo im reći pošto joj začepimo usta.“ On i krenu da to učini, čak je izvukao i tamnozelenu maramu iz džepa, ali Perin ga uhvati za ruku.

„ Ona je Aijelka, Dobrejne“, reče Berelajn. „Devica koplja. Samo ne shvatam tu odeću služavke.“ Na opšte iznenađenje, Sulin preteče pogleda Berelajn.

Perin je polako ispuštao vazduh. A on je hteo da zaštiti sedokosu staricu od Dobrejna. Kairhijenjanin ga upitno pogleda i malo podiže ruku kojom je držao maramu, kao da još nije odustao od vezivanja i ućutkivanja. Perin stade između Dobrejna i Sulin pa podiže Randov mač.

„Hoću da budem siguran.“ Odjednom shvati da su ga ti koraci doveli veoma blizu Berelajn. Ona nesigurno pogleda u Sulin pa mu priđe bliže, kao da traži zaštitu, ali miris joj je bio odlučan, ne nesiguran; mirisala je kao lovac. „Ne volim ishitrene zaključke", reče on pa lagano ode do Failine stolice. Ne prebrzo; čovek je došao da stane pored svoje žene. „Ovaj mač ne dokazuje ništa.“ Faila ustade pa otkliza oko stola da pogleda tablu preko Loijalovog ramena; pa, preko njegovog lakta, u stvari. Berelajn isto tako kliznu, prema Perinu; još je uplašeno pogledala Sulin, ali bez i najmanje straha u mirisu, a dlan joj pođe ka njegovoj ruci. On se pomeri za Failom, trudeći se da deluje opušteno. „Rand je rekao da tri Aes Sedai ne mogu da mu naškode, ako pazi.“ Faila odleluja sa druge strane stola do svoje stolice. „Koliko sam shvatio, on nikada nije pustio više od tri blizu sebe.“ Berelajn ga je pratila sa molećivim pogledima upućenim njemu i očito uplašenim ka Sulin. „Rečeno mi je da su samo tri bile ovde onoga dana kada je otišao.“ On krenu za Failom, malo brže. Ona ponovo poskoči sa stolice i vrati se do Loijala. Loijal je nabio glavu u ruke i stenjao, tiho za jednog Ogijera. Berelajn je jurila Perina, širom raširenih krupnih očiju, slika i prilika žene kojoj je potrebna zaštita. Svetlosti, kako je samo odlučno mirisala!

Obrnuvši se da se suoči s njom, Perin je ukočenim dlanom gurnu u grudi dovoljno jako da je cijuknula. „Stani gde si!“ On najednom shvati gde su mu se prsti ugnezdili, pa ih povuče kao oparen. Međutim, uspeo je da održi čvrst glas. „Stani gde si!“ Onda se povuče od nje, mršteći se dovoljno jako da je mogao razbiti kameni zid. Razumeo je zašto ga Failina ljubomora guši poput oblaka koji mu ispunjava nos, ali zašto, zašto, zašto je mirisala povređenije nego ranije?

„Malo je muškaraca koji mogu da me nateraju na poslušnost", meko se nasmeja Berelajn, „ali čini mi se da si ti jedan od njih.“ Njeno lice i glas – a još bitnije, njen miris – postadoše ozbiljni. „Otišla sam da pretražim odaje gospodara Zmaja jer sam se uplašila. Svi su znali da su Aes Sedai došle da bi ga ispratile do Tar Valona, a ja nisam shvatala zašto su odustale. Mene lično posetilo je najmanje deset različitih sestara, koje su me savetovale šta treba da učinim kada se on vrati u Kulu sa njima. Delovale su vrlo ubeđeno.“ Oklevala je, pa iako nije gledala u Failu, Perin je imao utisak da razmatra treba li nešto da kaže pred njom. I pred Dobrejnom, ali više pred Failom. Vratio se miris lovca.,.Imala sam jak utisak da bi trebalo da se vratim u Majen, a ako to ne učinim, da ću biti otpraćena tamo.“

Sulin je mumlala ispod glasa, ali Perinove uši su je jasno čule. „Ruark je budala. Da mu je ova stvarno ćerka, ne bi stizao ništa da uradi jer bi stalno morao da je bije.“

„Deset?“, reče Dobrejn. „Ja sam imao samo jednu posetu. Učinilo mi se da se razočarala kada sam joj objasnio da sam se zakleo na vernost gospodaru Zmaju. Ali deset ili samo jedna, Kolaver je ključ. Ona odlično zna, kao i svi ostali, da je gospodar Zmaj namenio Sunčev presto Elejni Trakand.“ On iskrivi lice. „Elejna Damodred, to je trebalo da bude. Taringail je trebalo da ustraje da se Morgaza uda u Damodrede umesto što se sam oženio u Trakande; dovoljno joj je trebao da bi to i uradila. Pa, Elejna Trakand ili Elejna Damodred, ona ima prava ne presto koliko i bilo ko drugi, daleko veća od Kolaver, a opet, ja sam ubeđen da je Kolaver ubila Maringila i Meilana da bi sebi osigurala put ka prestolu. Nikada se ne bi usudila da to učini kad bi mislila da će se gospodar Zmaj ikada vratiti.“

„Znači, to je to.“ Sitno zgađeno mrštenje krasilo je Berelajnino čelo. „Imam dokaz da je naterala služavku da uspe otrov Maringilu u vino – nije pazila, a ja sam dovela dva dobra hvatača lopova sa sobom – ali nisam znala zbog čega.“ Ona malo nagnu glavu prihvatajući Dobrejnov pogled pun divljenja. „Visiće zbog toga. Ako postoji način da vratimo gospodara Zmaja. Ako ne, bojim se da ćemo morati da se postaramo da mi ostanemo živi.“

Perinova ruka zgrči se na koricama od kože divljeg vepra. „Ja ću ga dovesti nazad", zarežao je. Danil i ostali Dvorečani nisu prevalili više od pola puta do Kairhijena, pošto su opterećeni kolima. Ali tu su bili vukovi. „Makar morao da idem sam, vratiću ga.“

„Nećeš sam", reče Loijal glasom koji je zvučao poput drobljenja kamena. „Nikada sam, dok sam ja tu, Perine.“ Odjednom mu se uši sramežljivo trznuše; uvek je delovao postiđeno kada bi neko primetio kako je bio hrabar. „Na kraju krajeva, moja knjiga se neće dobro završiti ako je Rand zatočen u Kuli. A teško mogu da pišem o njegovom spasavanju ako nisam prisutan.“

„Nećeš ići sam, Ogijera", reče Dobrejn. „Koliko sutra mogu povesti pet stotina ljudi kojima verujem. Šta mi možemo protiv Aes Sedai, pojma nemam, ali ja držim svoje zakletve.“ Gledajući u Sulin, on se poigravao maramom koju je još uvek držao u ruci. „Ali koliko možemo da verujemo divljacima?“

„A koliko mi možemo da verujemo drvoubicama?", dočeka Sorilea glasom napuklim i grubim koliko i ona sama, ušetavši bez kucanja. Pratio ju je Ruark, tmurnog mirisa, i Amis, čije je suviše mlado lice bilo hladno kao u bilo koje Aes Sedai, u tom neodgovarajućem ramu bele kose, a i Nandera, koja je zaudarala na ubilački gnev i nosila sivozelenosmeđi zavežljaj.

„Vi znate“, potpuno neprilično bubnu Perin.

Nandera baci zavežljaj prema Sulin. „Krajnje je vreme bilo da shvatiš da si ispunila toh. Gotovo četiri i po nedelje, ceo mesec i još polovina. Čak i gai’šaini kažu da imaš previše ponosa.“ Dve žene nestadoše u spavaćoj sobi.

Onog časa kad je Perin progovorio od Faile dopre miris radraženosti. „Govor ruku Devica", promrmljala je pretiho da bi je čulo ijedno uvo osim njegovog. On je zahvalno pogleda, ali ona kao da je bila usredsređena na tablu s kamenčićima. Zašto ne učestvuje? Ona je davala dobre savete, a on bi bio zahvalan za svaki koji bi mu ponudila. Ona spusti kamenčić i namršti se na Loijala, koji je pažljivo pratio Perina i ostale.

Pokušavajući da ne uzdahne, Perin reče ravnim glasom: „Nije me briga ko kome veruje. Ruarče, jesi li spreman da pošalješ svoje Aijele protiv Aes Sedai? Ima ih šest. Stotinu hiljada Aijela, međutim, nateraće ih da zastanu.“ Zatreptao je zbog broja koji je izgovorio – deset hiljada ljudi nije mala vojska – ali to su bile brojke o kojima je Rand govorio, a ono što je Perin video od aijelskog logora u brdima nateralo ga je da poveruje. Na njegovo iznenađenje, Ruark je mirisao kao da okleva.

„Nije moguće tako mnogo", lagano reče poglavar klana, pa zastade pre nego što nastavi. „Trkači su stigli jutros. Šaidoi se kreću na jug od Rodoubičinog bodeža punom parom, prema srcu Kairhijena. Ja možda imam dovoljno ljudi da ih zaustavim – čini se da ne dolaze svi – ali ako odvojim toliko kopalja iz ove zemlje, sve što smo učinili moraćemo ponovo. U najmanju ruku, Šaidoi će opljačkati grad pre nego što se vratimo. Ko zna dokle su stigli. Čak i u druge zemlje, a mnogo ih se provuklo tvrdeći da su gai’šaini.“ Jak miris prezira pojavio se na kraju, ali Perin nije shvatao ništa od svega toga. Kakve veze ima koliko će zemlje morati ponovo da se osvaja – pa čak i koliko će ljudi poginuti, iako je ta misao pristigla oklevajući i bolno – u poređenju sa činjenicom da je Rand, Ponovorođeni Zmaj, zatvorenik na putu za Tar Valon?

Sorilea je proučavala Perina. Oči Mudrih često su u Perinu izazivale isti osećaj kao i pogledi Aes Sedai, da je izvagan i premeren od glave do pete. Sorilea ga je nagonila da se oseća kao polomljeno rastavljeno ralo kome je svaki zakivak odvagan i pregledan da se vidi treba li ga istopiti ili zameniti. „Reci mu sve, Ruarče", oštro mu je naredila.

Amis spusti dlan na Ruarkovu ruku. „On ima pravo da zna, hladu srca moga. On je skorobrat Randa al’Tora.“ Glas joj je bio nežan, miris vrlo odlučan.

Ruark oštro pogleda Mudre, a prezrivo u Dobrejna. Konačno se ispravi do pune visine. „Mogu da povedem samo Device i sisvai’amane.“ Po glasu i mirisu, radije bi izgubio ruku nego li izgovorio ove reči. „Previše ostalih ne bi plesalo kopljima sa Aes Sedai.“ Dobrejn prezrivo stisnu usne.

„Koliko če se Kairhijenjana boriti sa Aes Sedai?“, tiho upita Perin. „Šest Aes Sedai, a mi nemamo ništa osim čelika.“ Koliko li Devica i ovih sis-nečega može Ruark da prikupi? Nema veze; uvek postoje vukovi. Koliko će vukova umreti?

Dobrejn prestade da se duri. „Ja ću, lorde Ajbara“, reče on ukočeno. „Ja i mojih pet stotina, pa čak i ako je šezdeset Aes Sedai.“

Čak i Sorileino kikotanje bilo je napuklo. „Ne boj se Aes Sedai, drvoubico.“ Iznenada, sve ih prenerazivši, u vazduhu pred njom zaigra majušni plamen. Ona može da usmerava!

Sorilea pusti da plamen nestane kad su počeli da se dogovaraju, ali on je ostao Perinu u mislima. Bio je majušan, slabašno je lelujao, a nekako se činio kao objava rata jača od truba, objava rata do istrebljenja.

„Ako budeš sarađivala", razgovorljivo reče Galina, „život će ti biti prijatniji.“

Devojka ju je nadureno posmatrala i vrpoljila se na stoličici, još uvek bolno. Užasno se znojila, iako nije nosila kaputić. U šatoru mora da je vrelo; Galina je ponekad potpuno zaboravljala na temperaturu. Ne prvi put, pitala se o ovoj Min, ili Elmindredi, ili kako li se god zove. Kada ju je Galina videla prvi put, bila je obučena kao mladić, i bila je u društvu Ninaeve al’Mere i Egvene al’Ver. I Elejne Trakand, ali druge dve bile su vezane za al’Tora. Drugi put, Elmindreda je bila od one vrste žene koje je Galina mrzela, naklonjena flertu i uzdisanju, a gotovo pod ličnom zaštitom Sijuan Sanče. Kako se moglo desiti da Elaida bude tolika budala i pusti je napolje iz Kule, Galina nije mogla da shvati. Kakvo li je znanje u glavi te devojke? Možda je Elaida i neće odmah dobiti. Pravilno iskorišćena u Kuli, ta devojka će možda dati Galini priliku da uhvati Elaidu u mrežu. I pored Alvijarin, Elaida je postajala jedna od onih jakih sposobnih Amirlin koje čvrsto drže sve uzde; uhvatiti je u kavez sasvim sigurno bi oslabilo Alvijarin. Ako bi sada bila pravilno upotrebljena...

Promena u usmeravanju koju je osetila naterala je Galinu da se uspravi na stolici. „Ponovo ću razgovarati s tobom, a ti u međuvremenu dobro razmisli, Min. Zapitaj se još jednom koliko je suza vredan ijedan muškarac.“

Kad je izašla, Galina se brecnu na krupnog Zaštitnika koji je bio na straži. „Pripazi je kako treba ovog puta.“ Karilo nije čuvao stražu za vreme ispada prethodne noći, ali Galina ih je i ovako previše razmazila. Ako uopšte treba da postoje, treba se prema njima odnositi kao prema vojnicima i ništa više.

Ne obraćajući pažnju na njegov naklon, ona odleluja od šatora, tražeći Gavina. Taj mladić povukao se još kad je al’Tor zarobljen, a i previše se utišao. Nije nameravala da joj sve upropasti njegova želja da osveti majku. Ugledala je Gavina na konju, na ivici logora, kako razgovara sa grupom onih dečaka koji su sebe nazivali Omladincima.

Danas su bili primorani da se ranije zaustave, a popodnevno sunce bacalo je duge senke šatora i kola pored puta. Prostrane doline i niska brda okruživali su logor, a na vidiku je bilo samo nešto malo razbacanog gustiša, uglavnom retkog i zakržljalog. Trideset i tri Aes Sedai sa svojim slugama – i Zaštitnicima; bilo je devet Zelenih, samo trinaest Crvenih, a ostale su bile Bele, što je Alvijarinin bivši Ađah – činile su poveći logor čak i bez Gavina i njegovih vojnika. Mnogo je sestara stajalo napolju ili virilo iz svojih šatora, osetivši isto što i Galina. U središtu pažnje bilo je sedam Aes Sedai, šest posađenih na stoličice oko mesingom okovanog kovčega postavljenog tako da na njega najjače padaju zraci zalazećeg sunca. Sedma je bila Erijan; ona se nije mnogo udaljavala od kovčega otkad je al’Tor vraćen u njega prethodne noći. Puštale su ga napolje kada su konačno napustili Kairhijen, ali Galina je podozrevala da će Erijan zatražiti da on ostatak puta prevali u tom kovčegu.

Zelena joj se okrenu čim je prišla bliže. Erijan je obično bila prelepa, lice joj je bilo savršen svetli oval, ali sada joj je grimiz oblivao obraze, gotovo neprekidno od prethodne noći, a njene predivne tamne oči oivičilo je crvenilo. „Opet je pokušao da se probije kroz štit, Galina.“ Srdžba se mešala sa prezirom zbog gluposti tog čoveka, čineći joj glas dubljim i promuklim. „Mora biti ponovo kažnjen. A kaznu želim da sprovedem ja.“

Galina je oklevala. Bilo bi mnogo bolje kazniti Min; to bi primirilo al’Tora. Dovoljno je divljao kada je video kako je ona kažnjena zbog svog ispada sinoć, koji se, opet, dogodio zato što je videla kako njega kažnjavaju. Sve je započelo jer je al’Tor otkrio da je Min u logoru, pošto ju je jedan Zaštitnik neobazrivo pustio da šeta po mraku umesto da bude čvrsto ograničena na svoj šator. Ko bi pomislio da će al’Tor, pod štitom i okružen, tako poludeti. Ne samo što je pokušao da se probije kroz štit, nego je ubio jednog Zaštitnika golim rukama a drugog teško ranio mačem mrtvog čoveka, pa je i on umro dok su ga Lečile. A sve to za nekoliko trenutka koliko je sestrama trebalo da se povrate i uvežu ga pomoću Moći.

Što se nje ticalo, Galina bi prikupila ostalle Crvene sestre i smirila al’Tora još pre nekoliko dana. Pošto joj je to bilo zabranjeno, onda može i da ga isporuči u kulu neobeleženog, dok god bude razumno pristojan. Čak i sada, ona je brinula samo o delotvornosti, a najdelotvornije bi bilo dovesti Min tamo i pustiti ga da ponovo sluša kako ona jeca i zavija, dati mu na znanje kako je on uzrok njenog bola. Ali, igrom slučaja, oba mrtva Zaštitnika pripadala su Erijan. Večina sestara imala je osećaj kako je to njeno pravo. A i sama Galina želela je da se lutkasta Zelena Ilijanka isprazni što je pre moguće. Mnogo bolje će putovati dalje ako bude mogla da se divi tom porcelanskom licu kada je smireno i glatko.

Galina klimnu glavom.

Kovčeg iznenada ispuni svetlost i Rand zatrepta. Nije mogao i da ne zažmuri; znao je šta sledi. Lijus Terin postade tih i miran. Rand se držao Praznine noktima, a opet je bio suviše svestan zgrčenih mišića koji su vapili dok su ga vukli nagore. On čvrsto zatvori usta i pokuša da ponovo ne zažmuri naspram onoga što mu je ličilo na s^ij podneva. Vazduh je delovao predivno sveže; natopljena košulja visila je na njemu, cedeći se od znoja. Nikakav konopac ga nije držao, ali nije mogao da se pomeri ni korak, pa da mu život od toga zavisi. Da ga nisu držale uspravljenog pomoću Moći, preturio bi se. Dok nije video koliko nisko se sunce nalazi, nije imao predstavu koliko je dugo bio u kovčegu, s glavom među kolenima, u bari sopstvenog znoja.

Sunce je samo usput primetio, međutim. Nevoljno. Pogled mu ode ka Erijan još pre nego što se odlučno postavila pred njega. Oniža vitka žena gledala ga je tamnih očiju punih gneva, a on gotovo da ponovo zažmuri. Za razliku od prošle noći, ništa mu nije rekla, samo je otpočela.

Prvi nevidljivi udarac dokači ga po leđima, drugi u grudi, treći po zadnjem delu butina. Praznina se rasprši. Vazduh. Samo Vazduh. Zvučalo je mekše na taj način. Mada je svaki udarac bio poput biča, kojim zamahuje osoba ruke snažnije od svakog muškarca. I pre nego što je počela masnice i ožiljci prekrivali su ga od ramena do kolena. Bio ih je svestan, ne tako slabašno koliko je želeo; čak i unutar Praznine želeo je da jeca. Pošto je Praznina nestala, želeo je da urla.

Umesto toga, stisnuo je vilice. Ponekad bi mu stenjanje pobeglo kroz zube, a kada bi se to desilo Erijanini napori bi se pojačali, kao da je želela još. On je odbijao da joj to pruži. Nije mogao da spreči stresanje posle svakog udarca tog nevidljivog biča, ali neće joj pružiti ništa više od toga. Gledao ju je pravo u oči, odbijajući da skrene pogled, da trepne.

Ubio sam moju Ilijenu. Lijus Terin je naricao svaki put kada bi se spustio udarac.

Rand je imao sopstvenu molitvu. Bol mu obavi grudi. Eto šta biva kada veruješ Aes Sedai. Vatra mu razdire leđa. Nikada ponovo; ni za palac; ni za dlaku. Poput zasecanja britvom. Eto šta biva kad veruješ Aes Sedai.

Mislile su da ga mogu slomiti. Mislile su da ga mogu naterati da puže do Elaide! On primora sebe da učini nešto najteže što je u životu učinio. Osmehnuo se. Naravno, taj osmeh je bio samo na usnama, ali ipak je gledao Erijan u oči i osmehnuo se. Oči joj se raširiše, a ona zasikta. Šibanje se nastavi sa svih strana istovremeno.

Svet postade bol i vatra. Nije video, samo je osećao. Kovitlac i pakao. Zbog nečega je postao svestan da mu se ruke nevoljno tresu sputane nevidljivim vezama, ali on se usredsredio da drži stegnute zube. Eto šta biva... Neću se oglasiti! Ja se neću ogla...! Nikada više; ni za pe...! Ni za pedalj, ni za dlaku! Nikada ponovo...! Neću! Nikada ni...! Nikada! Nikada! NIKADA!

Najpre ga oprhrva saznanje da diše. Halapljivo je grabio vazduh kroz nos. Grčio se – pretvorio se u plamen što damara – ali bičevanje je prestalo. To ga je gotovo zaprepastilo. Završilo se ono za šta je bezmalo poverovao da se nikada neće završiti. On oseti ukus krvi, i bol u vilicama jak gotovo koliko i onaj u telu. Dobro je. Nije se oglasio. Mišići na licu bili su mu u čvornovatom grču; bio bi napor otvoriti usta, čak i da je to želeo.

Vid se poslednji vratio, a kada je progledao, Rand se pitao da li je od bolova počelo da mu se privida. Među Aes Sedai stajalo je nekoliko Mudrih. Nameštale su šalove i posmatrale Aes Sedai sa svom nadmenošću koju su mogle da pokažu. Kada je odlučio da su ipak stvarne – osim ako mu se ne privida da Galina razgovara s njegovim priviđenjem – prva misao bila je „spas“. Mudre, uspele su nekako... To je bilo nemoguće, ali nekako će one... A onda je prepoznao ženu koja je razgovarala sa Galinom.

Sevana došeta do njega, sa osmehom na tim punim pohlepnim usnama. Svetlozelene oči motrile su s prelepog lica uokvirenog kosom poput zlatne niti. Rand bi radije pogledao u lice vuku koji ima besnilo. Ona je stajala nekako čudno, malo se naginjući napred, zabačenih ramena. Posmatrala mu je oči. Odjednom, koliko god da ga je to bolelo, on požele da se nasmeje; i nasmejao bi se, da je bio siguran kakav će se zvuk čuti ako samo zine. Jer, evo njega, zatočenika, bezmalo na smrt izbičevanog, brazgotine mu gore, znoj ga štipa, a žena koja nesumnjivo mrzi, koja ga je sigurno krivila za smrt svoga ljubavnika, čika ga da joj zaviri u bluzu!

Ona mu sasvim lagano pređe noktom preko grla – u stvari, skroz oko vrata dokle je mogla da dosegne – kao da zamišlja kako mu odrubljuje glavu. Pa, to je bilo podesno, ako se uzme u obzir Kuladinova sudbina. „Videla sam ga“, reče ona uz zadovoljan uzdah i lak drhtaj zadovoljstva. „Vi ste ispunile svoj deo pogodbe, a ja sam ispunila svoj.“

Onda ga Aes Sedai ponovo presamitiše i gurnuše nazad u kovčeg, s glavom među kolenima, da kleči u barici znoja. Poklopac se zatvori i njega obavi tama.

Tek tada je pokušao da makne vilicom, sve dok nije uspeo da otvori usta i ispusti dug, isprekidan dah, a nije bio siguran da neće zacvileti čak i tada. Svetlosti, sav gori!

Šta Sevana traži ovde? Kakva pogodba? Ne. Lepo je i krasno znati da postoji pogodba između Kule i Šaidoa, ali briga o tome bila je za kasnije. Sada je valjalo brinuti zbog Min. Mora se osloboditi. One su je povredile. Ta je misao bila tako mračna da mu je gotovo prigušila bol. Gotovo.

Ponovno obavijanje Prazninom iziskivalo je napor vrludanja kroz močvaru bolova, ali konačno je bio okružen ništavilom i posezao ka saidinu... Samo da bi našao Lijusa Terina, koji je bio tamo kada i on, kao da dva para ruku čeprkaju da se dočepaju nečega što može imati samo jedan. Spaljen bio!, zareža Rand u sebi. Spaljen bio! Kad bi bar jednom radio sa mnom a ne protiv mene!

Ti radi sa mnom!, odbrusi mu Lijus Terin.

Rand gotovo da ispusti Prazninu od zaprepašćenja. Ovoga puta nije moglo biti greške; Lijus Terin ga je čuo i odgovorio mu je. Mogli bismo da radimo zajedno, Lijuse Terine. Nije želeo da radi s tim čovekom; želeo je da mu izađe iz glave. Ali tu je bila Min. A koliko je još dana ostalo do Tar Valona? Nekako je bio siguran – ako ga odvedu tamo, više neće biti nikakvog izbora. Nikada.

Odgovori mu nesiguran, bojažljiv smeh. A onda: Zajedno? Ko god da si. Pa glas i prisustvo nestadoše.

Rand se tresao. Klečao je, ispuštao još znoja u baru pod glavom i tresao se.

Lagano, on ponovo posegnu za saidinom... I nalete na štit, naravno. Što je i tražio, u svakom slučaju. Polako, čak i nežno, opipavao ga je do mesta gde se čvrsta ravan pretvarala u šest mekih ispupčenja.

Meka, reče Lijus Terin teško dišući. Jer su tamo. Održavaju prepreku. Čvrsta kada je uvežu. Ništa se ne može dok su meka, ali mogu da odvežem mrežu ako ih vežu. Treba vremena. Zamukao je tako dugo da je Rand pomislio kako je ponovo otišao, a onda je prošaputao: Jesi li ti stvaran? A potom je zaista nestao.

Oklevajući, Rand opipa duž štita do mekih ispupčenja. Do šest Aes Sedai. Treba vremena? Ako ga zavežu, što do sada nisu učinile... koliko je prošlo? Šest dana? Sedam? Osam? Nije važno. Nije smeo predugo da čeka. Svakoga dana bio je dan bliže Tar Valonu. Sutra će ponovo pokušati da probije prepreku; bilo je to kao udaranje rukama o stenu, ali udarao je svom svojom snagom. Sutra, kada ga Erijan bude bičevala – bio je siguran da će to biti ona – ponovo će joj se osmehivati, a kada se bol nakupi, dopustiće sebi da urla. Sledećeg dana samo će se očešati o štit, možda dovoljno jako da im dopusti da ga osete, ali samo toliko, ne više kada ga budu ponovo kaznile. Možda će ih preklinjati za vodu. Dale su mu malo u zoru, ali ponovo je bio žedan; čak i ako mu dopuste da pije više od jednom dnevno, preklinjanje će se uklopiti. Ako tada još bude u kovčegu, možda će preklinjati i da ga puste napolje. Činilo mu se da će biti tu; mala je verovatnoća da će ga puštati napolje na duže dok ne budu sigurne da je utuvio svoj nauk. Zgrčeni mišići poigravali su dok je razmišljao o naredna dva ili tri dana koja će provesti stešnjen ovde. Nije bilo mesta da se makne, ali telo je pokušavalo. Dva ili tri dana i biće sigurne da je slomljen. Gledaće ih plašljivo i izbegavaće svačiji pogled. Olupina koja se slobodno može pustiti iz kovčega. Još bitnije, olupina koju neće morati da čuvaju tako pažljivo. A onda, možda, možda će odlučiti da nije potrebno svih šest da drže štit, pa će ga možda vezati, ili... Ili nešto. Trebala mu je neka pukotina. Bilo šta!

Bila je to očajnička misao, ali shvatio je da se smeje, i ne može da prekine. Nije mogao da prestane ni da opipava pregradu, bio je poput slepca koji prstima očajnički prepipava komad glatkog stakla.

Galina se mrštila za Aijelkama koje su odlazile sve dok nisu stigle do vrha uzvišice i nestale na drugoj strani. Svaka među njima, osim Sevane, bila je sposobna da usmerava, neke veoma snažno. Sevana je nesumnjivo mislila da je sigurnija kada je okružena sa desetak divljakuša. Zabavna pomisao. Ovi divljaci bili su gomila nedostojna poverenja. Kroz nekoliko dana ponovo će ih upotrebiti u drugom delu Sevanine „pogodbe". Radi žaljenja vredne smrti Gavina Trakanda i najvećeg dela njegovih Omladinaca.

Vratila se u središe logora i zatekla Erijan kako još uvek stoji iznad kovčega u kome se nalazio al’Tor.

„On zbilja plače, Galina", reče joj sa žarom. „Čuješ li ga? On zbilja...“ Odjednom, suze počeše da se slivaju niz Erijanino lice; jednostavno je stajala tako tiho jecajući, dok su joj zgrčene ruke stezale suknje.

„Dođi u moj šator", umirujuće reče Galina. „Imam malo finog čaja od borovnice, i staviću ti hladnu, vlažnu krpu na čelo.“

Erijan joj se osmehnu kroz suze. „Hvala ti, Galina, ali ne mogu. Rašen i Bartol će me čekati. Oni su propatili gore od mene, bojim se. Oni ne samo da osećaju moju patnju, već oni i pate jer znaju da ja patim. Moram ih utešiti.“ Jedan zahvalan stisak ruke, pa Erijan otkliza dalje.

Galina se namršti na kovčeg. Al’Tor izgleda stvarno jeca; ili to ili se smeje, a u ovo poslednje je prilično sumnjala. Gledala je za Erijan, koja je upravo nestajala u šatoru Zaštitnika. Al’Tor će jecati. Čekaju ih još najmanje dve nedelje do Tar Valona i Elaidinog očekivanog pobedonosnog ulaska; da, još najmanje dvadeset dana. Od sada nadalje, želela Erijan da to uradi ili ne, biće kažnjavan svakoga dana, u zoru i o zalasku. Kada ga bude donela u Belu kulu, poljubiće Elaidin prsten, pregovarače samo kada mu se neko obrati, a klečaće u uglu kada nije poželjan. Stisnutih očiju, ona ode da sama popije svoj čaj od borovnice.

Kada su ušetale u veliki gaj, Sevana se okrenu ostalima, razmišljajući kako je neverovatno da tako opušteno razmišlja o drveću. Pre nego što je prešla Zmajev zid, nikada nije videla toliko drveća. „Jeste li sve vi videle kako ga drže?“, upitala je, izgovorivši to tako da je zvučalo kao „i vi“ umesto „sve vi“.

Tevara pogleda u ostale koje su klimale glavama. „Možemo da istkamo sve što su i one napravile", reče Tevara. Klimajući glavom, Sevana je među prstima vrtela malu kamenu kocku, sa zamršenim rezbarijama, koja joj se nalazila u torbici. Čudni mokrozemac koji joj ju je dao rekao joj je da bi trebalo da je upotrebi sada, kada je al’Tor zarobljenik. Dok ga nije stvarno videla, nameravala je to da učini; sada je rešila da odbaci kocku. Ona je udovica poglavara koji je bio u Ruideanu i čoveka koga su odabrali za predvodnika i bez te posete. A sada će biti žena samom Kar’a’karnu. Svako koplje Aijela biće joj podvrgnuto. U prstu je još uvek osećala al’Torov vrat, gde je ostavila trag linije ogrlice koju je nameravala da mu stavi. „Vreme je, Desaina“, rekla je.

Desaina iznenađeno zatrepta, a onda je stigla samo jednom da vrisne pre nego što su ostale otpočele svoj posao. Desaina je gunđala i protivila se Sevaninom položaju. Sevana je svoje vreme bolje iskoristila. Osim Desaine, svaka prisutna žena čvrsto je stajala uz nju, a bilo ih je još pored ovih.

Sevana je vrlo pažljivo posmatrala šta ostale Mudre čine; Jedna moć ju je ushićivala, sve to izvedeno tako čarobno, bez imalo napora, a bilo je vrlo važno da se vidi kako ono što je učinjeno Desaini može da se izvede samo pomoću Moći. Prilično ju je zadivilo što ljudsko telo može da se raskomada uz tako malo krvi.