Gospodar haosa

11 Lekcije i učitelji

Čim je Rand izašao, Verin najzad prodisa. Jednom je rekla Sijuan i Moiraini koliko je on opasan. Nijedna je nije saslušala, a sada, jedva godinu kasnije, Sijuan je umirena i verovatno mrtva, dok je Moiraina... Ulice su vrile od glasina o Ponovorođenom Zmaju u kraljevskoj palati, većinom neverovatnih, a nijedna od onih kojima se moglo verovati nije pominjala neku Aes Sedai. Možda je Moiraina odlučila da ga pusti da misli kako ide svojim putem, ali nikad mu ne bi dozvolila da se previše udalji od nje, ne dok grabi za sebe toliku moć. Ne sada kad je opasnost koju predstavlja postala tako velika. Da li se to Rand okrenuo protiv nje, silovitije nego maločas protiv njih? Ostario je otkad ga je poslednji put videla; na licu mu se videla napetost od borbe. Sama Svetlost zna da je dovoljno razuman, ali nije li to možda i borba za očuvanje duševnog zdravlja?

Dakle, Moiraina mrtva, Sijuan mrtva, Bela kula podeljena, a Rand možda na rubu ludila. Verin razdraženo zacokta. Ako staviš sve na kocku, račun ponekad dođe na plaćanje kad ga najmanje očekuješ, onako kako ni najmanje ne očekuješ. Bezmalo sedamdeset godina njenog pažljivog rada sada može propasti zbog jednog mladića. Pa i tako, predugo je živela, previše toga prošla, da bi dozvolila sebi da bude užasnuta. Prvo ono najvažnije:postaraj se za ono što se može učiniti umesto da se previše brineš zbog onoga što se možda nikada neće dogoditi. Tu lekciju je naučila na silu, ali ju je sada znala napamet.

Najpre je morala da primiri devojke. I dalje su stajale zbijene, kao stado ovaca, plakale, držale se i skrivale lica. Sasvim ih je razumela; nije joj bilo prvi put da se suoči s muškarcem koji ume da usmerava, a još manje sa Ponovorođenim Zmajem, ali i njoj se želudac propinjao kao lađa na moru. Počela je utešnim rečima, tapšanjem po ramenu, milovanjem po kosi, pokušajima da joj glas zvuči majčinski. Uveravajući ih da je Rand otišao – što je u najvećem broju slučajeva značilo da ih ubeđuje da otvore oči – svojski se potrudila da im donese kakav-takav mir. Makar su jecaji utihnuli. Ali Džanasi je neprestano prodornim glasom zahtevala da joj neko kaže kako je Rand slagao, kako je sve to bilo samo varka, dok je Bodvin jednako kreštavo vapila da joj pronađu i izbave brata – Verin bi dala mnogo da sazna gde se Met nalazi – a Larina trtljala kako smesta moraju otići iz Kaemlina, iz istih stopa.

Verin odvuče jednu konobaricu u stranu. Žena neupadljivog lica, najmanje dvadeset godina starija od svih Dvorečanki, sva razrogačena, keceljom je brisala suze i tresla se. Pošto ju je upitala kako se zove, Verin reče: „Donesi im svima dobar sveži čaj, Azril, vreo i sa dosta meda, a stavi i malo rakije u njega.“ Osmotrivši načas mlađe žene, ona nadoda: „Ma, stavi malo više. Svakoj po dobar gutljaj.“ To bi trebalo da im umiri živce. „A i ti i ostale konobarice uzmite malo.“ Azril šmrknu, trepnu i obrisa lice, ali načini kniks; bavljenje redovnim dužnostima izgleda da joj je zaustavilo suze, mada ne i strah.

„Posluži ih u sobama", reče Alana, a Verin klimnu glavom u znak saglasnosti. Malo sna može imati čudesan učinak. Bile su samo nekoliko sati van kreveta, ali rakija i umor od puta mogli bi ih lepo uspavati.

Taj nalog je izazvao metež.

„Ne možemo se kriti ovde”, uspe Larina da kaže usred šmrkanja i štucanja. „Moramo otići! Odmah! On će nas ubiti!“

Bodvin su se obrazi vlažno presijavali, ali lice joj je poprimilo odlučan izraz. Ta dvorečanska tvrdoglavost uvaliće mnoge od ovih devojaka u nevolje. „Moramo pronaći Meta. Ne smemo ga ostaviti sa... sa muškarcem koji može... Ne smemo! Iako je to Rand, jednostavno ne smemo!“

„Ja želim da vidim Kaemlin“, zacvile Džanasi, iako je i dalje drhtala.

Ostale se pridružiše njima trima, s tim da je šačica podržavala Džanasi i pored straha, dok je većina odlučno tražila da odu. Jedna od mladih žena sa Stražarskog Brda, visoka lepa devojka po imenu El, previše svetlokosa za Dve Reke, ponovo stade da zavija iz petnih žila.

Verin se jedva uzdržala da ih sve ne išamara. Za najmlađe je još i bilo nekakvog opravdanja, ali Larina, El i ostale sa pletenicama navodno su bile žene. Većinu niko takao nije, a opasnost je prošla. S druge strane, sve su bile umorne, Randova poseta ih je prenerazila, a u bliskoj budućnosti verovatno ih očekuju nove prepasti, pa je Verin suzdržavala bes.

Alana nije. Čak i medu Zelenima, bila je poznata po prekoj naravi, koja se u poslednje vreme još i pogoršala. „Sada ćete otići u svoje sobe“, reče ona hladno, ali samo joj je glas i bio hladan. Verin je uzdahnula kada je druga Aes Sedai satkala Vazduh i Vatru u Varku. Sobu ispuni soptanje, a već razrogačene oči se iskolačiše. Nije bilo stvarne potrebe za tim, ali običaji su nalagali da se ne meša javno u postupke drugih sestara, i Verin shvati da je zapravo osetila olakšanje kada je Elino zavijanje naglo prestalo. Ni njeni živci nisu bili u najboljem stanju. Naravno, neobučene devojke nisu mogle da vide tok; njima se činilo da Alana sa svakom rečju sve više raste. Uz to joj je rastao i glas, neizmenjenog tona, ali sve gromkiji kako bi odgovarao njenom tobožnjem stasu. „Vi treba da budete polaznice, a prva lekcija koju polaznica mora naučiti jeste da posluša Aes Sedai. Odmah. Bez pritužbi ili vrdanja.“ Alana je stajala neizmenjena – za Verin, makar – usred glavne prostorije, ali glava Varke doticala je grede tavanice. „A sad trk! Ona koja se ne nađe u svojoj sobi dok izbrojim do pet žaliće do groba. Jedan. Dva...“ Pre nego što je došla do tri, nastala je opšta cika i vriska na stepenicama iza prostorije; pravo je čudo da nijedna nije pri tom izgažena.

Alana se nije trudila da broji dalje od četiri. Dok su i poslednje Dvorečanke nestajale na spratu, otpustila je saidar, Varka je nestala, a ona je kratko i zadovoljno klimnula glavom. Verin je očekivala da te mlade žene sada mora da mami čak i da provire iz svojih soba. Možda je tako i bilo bolje. S obzirom na okolnosti, nije želela da se niti jedna od njih iskrade kako bi razgledala Kaemlin, pa da mora da ide po nju.

Naravno, Alana je uticala i na druge. Bilo je neophodno da se konobarice nagovore da izađu ispod stolova gde su se posakrivale, a jednoj koja se srušila u pokušaju da otpuzi u kuhinju morali su pomoći da se osovi na noge. Nisu ni pisnule; samo su se tresle kao lišće na jakom vetru. Verin je svaku morala malčice da gurne kako bi je pokrenula, i ponovila je naređenja u vezi sa rakijom i čajem tri puta pre nego što je Azril prestala da zuri u nju kao da očekuje da joj na ramenima nikne druga glava. Krčmaru se vilica oklembesila na grudi; oči samo što mu nisu izletele iz duplji. Verin pogleda Tamasa i mahnu prema čovi koji se zanosio.

Tamas je pogleda kiselo – uvek je to činio kad bi od njega tražila da se pobrine za obične stvari, ali je ipak retko dovodio u pitanje njena naređenja – a onda obgrli rukom gospara Dilama i šaljivim glasom upita da li bi njih dvojica mogli da popiju koji vrč najboljeg vina u krčmi. Tamas je bio dobričina, iznenađujuće sposoban za mnogo šta. Ivon je seo leđima uza zid i podigao čizme na sto. Uspevao je da istovremeno motri i na vrata prema ulici i na Alanu. Na nju je motrio krajnje oprezno. Bio je više nego zabrinut za nju otkad je Ovejn, njen drugi Zaštitnik, poginuo u Dvema Rekama – i mudro još oprezniji zbog njene naravi, mada je ona obično uspevala da je zauzda bolje nego danas. Sama Alana nije pokazala nikakvu nameru da pripomogne raščišćavanju nereda koji je napravila. Stajala je usred glavne prostorije zagledana u prazno, prekrštenih ruku. Svakome osim Aes Sedai verovatno je izgledala kao oličenje smirenosti. Verin je, međutim, videla da je žena spremna da pukne.

Verin joj dodirnu ruku. „Moramo razgovarati.“ Alana je pogleda, neodgonetljivih očiju, a onda bez ijedne reči kliznu prema privatnoj obedovaonici.

Verin začu kako gospar Dilam progovara iza nje drhtavim glasom: „Šta misliš, smem li da razglasim kako je Ponovorođeni Zmaj bio gost moje krčme? Na kraju krajeva, jeste ušao u nju.“ Načas se osmehnula; ako ništa drugo, sa njim će sve biti u redu. Osmeh joj nestade kada je zatvorila vrata za sobom i Alanom.

Alana je već počela da se šetka po maloj prostoriji, a svila njenih podeljenih sukanja šaputala je poput mačeva koji klize iz kanija. Sada joj lice više nije bilo smireno. „Kakva drskost. Krajnja drskost! Da on nas stavi u pritvor! Da nas drži na uzdi!"

Verin ju je posmatrala nekoliko trenutaka pre nego što je progovorila. Trebalo joj je deset godina da preboli Balinorovu smrt i da veže Ivona. Alanina osećanja bila su povređena od Ovejnove smrti, i predugo ih je zadržavala u sebi. Povremeni izlivi plača koje je sebi dopuštala posle odlaska iz Dveju Reka nisu bili dovoljni da je toga oslobode. „Pretpostavljam da nas može zadržati van starog grada sa stražarima na kapiji, ali ne može nas zaista zadržati u Kaemlinu.“

Time je zaslužila poražavajući pogled. Mogle su da odu bez mnogo poteškoća – koliko god Rand u međuvremenu naučio, mali su izgledi bili da je uspeo da otkrije zaštitu – ali to bi značilo da odustanu od devojaka iz Dveju Reka. Nijedna Aes Sedai nije našla riznicu poput Dveju Reka već... Verin nije mogla ni da zamisli koliko dugo. Možda još od Troločkih ratova. Čak i mladim ženama od osamnaest godina – što je bila granica koju su sebi postavile – često je bilo teško da prihvate stroga ograničenja polazništva, a opet, da su tu granicu pomerile za samo pet godina, ona i Alana mogle bi da dovedu dvostruko veći broj, ako ne i više od toga. Pet tih devojaka – pet! – imalo je urođenu iskru, uključujući Metovu sestru, El i mladu Džanasi; one bi na kraju usmeravale učio ih neko tome ili ne, i bile bi veoma jake. Ona i Alana. A ostavile su još dve po koje treba da odu za oko godinu dana, kad ove budu dovoljno velike da odu od kuće. To je bilo sasvim bezbedno; devojka sa urođenom sposobnošću veoma retko ju je pokazivala pre petnaeste bez obuke. Ostale su izuzetno obećavale; sve. Dve Reke su bile žila čistog zlata.

Pošto je sada privukla pažnju svoje sagovornice, Verin promeni temu. Svakako nije nameravala da napusti te mlade žene. Niti da se udalji od Randa više nego što je to morala. „Misliš li da je u pravu kad su posredi pobunjenice?“

Alana na tren stisnu pesnice povrh sukanja. „Ta mogućnost mi je gnusna! Zar smo zaista došle do...?“ Ona zaćuta, izgubljena. Ramena joj klonuše. Suze su joj navirale, samo što nisu grunule.

Pošto je sada bes druge žene otupeo, Verin je morala da postavi neka pitanja pre nego što ga ponovo ne raspiri. „Ima li ikakvih izgleda da ti tvoja mesarka kaže više o onome što se dogodilo u Tar Valonu, ako malo zakopaš po tome?“ Ta žena nije bila uistinu Alanina; ona je bila saradnik Zelenog ađaha, otkrivena zato što je Alana primetila nekakav znak za opasnost ispred njene radnje. Naravno, Alana nije rekla Verin kakav je to znak bio. Verin svakako ne bi otkrila nijedan ugovoreni znak Smeđih.

„Ne. Ona ne zna ništa više osim poruke koju mi je dala, a i od nje su joj se usta toliko osušila da je jedva bila u stanju da izgovara reči. Sve odane Aes Sedai da se vrate u Kulu. Sve je oprošteno.“ U svakom slučaju, to je bila suština. Alanine oči obasja blesak gneva, ali samo na trenutak, i ne tako jako kao pre. „Da nije svih tih glasina, nikad ti ne bih odala ko je ona.“ Zbog toga, i zbog neuravnoteženosti osećanja. Makar je prestala da šetka.

„Znam" reče Verin dok je sedala za sto. „I poštovaću to poverenje. E sad. Moraš priznati da ta poruka potvrđuje da su glasine istinite. Kula je podeljena. Po svemu sudeći, negde postoje pobunjenice. Postavlja se pitanje šta da radimo u vezi s tim.“

Alana je pogleda kao da je poludela. Nije ni čudo. Sijuan je Dvorana Kule morala raščiniti, po zakonu Kule. Čak i predlog da se prekrši zakon Kule bio je nezamisliv. Ali opet, nezamisliva je bila i podeljena Kula.

„Ako sada ne umeš da odgovoriš, razmisli o tome. I razmisli o ovome. Sijuan Sanče je delimično učestvovala u otkrivanju mladog al’Tora.“ Alana zausti – nesumnjivo da bi upitala otkud to Verin zna, i da li je i sama učestvovala u tome – ali Verin joj ne dade priliku za to. „Samo bi tikvan poverovao da ta uloga nije imala nikakve veze s njenim padom. Tako krupne slučajnosti ne postoje. Pomisli onda šta li Elaida samo misli o Randu. Ona je bila Crvena, ne zaboravi. A dok razmišljaš, odgovori mi na ovo. Šta si htela da postigneš time što si ga vezala za sebe?“

To pitanje nije trebalo da iznenadi Alanu, a opet jeste. Oklevala je, a onda izvukla stolicu i sela, preuredivši suknje pre nego što je odgovorila. „Bilo je razumljivo da to uradim dok je stajao tamo ispred nas. To je odavno trebalo učiniti. Ti nisi mogla – ili nisi htela.“ Poput većine Zelenih, nju je donekle zabavljalo istrajavanje drugog Ađaha da svaka sestra ima samo jednog Zaštitnika. A ono što su Zelene mislile o tome što Crvene nemaju nijednog bolje je ne pominjati. „Svi su morali biti vezani čim se ukazala prva prilika za to. Previše su važni da bi se dozvolilo da budu nesputani, on više od svih.“ U obrazima joj najednom buknu crvenilo; proći će mnogo vremena pre nego što ponovo bude u potpunosti vladala svojim osećanjima.

Verin je znala šta je izazvalo to rumenilo; Alana je dozvolila da joj jezik bude brži od pameti. Držale su Perina na oku u dugim nedeljama dok su ispitivale mlade žene u Dvema Rekama, ali Alana je brzo zaćutala kad je posredi bilo njegovo vezivanje. Razlog je bio jednostavan koliko i vatreno Failino obećanje – izrečeno tako da ga i Perin jasno čuje – da Alana neće otići živa iz Dveju Reka ukoliko učini nešto takvo. Da je Faila znala više o vezi između Aes Sedai i Gaidina, ta pretnja ne bi bila delotvorna, ali ako ništa drugo, njeno neznanje sprečilo je Alanu da dela. Vrlo verovatno su je nemoć zbog toga i istrošeni nervi naveli da uradi sa Random to što je uradila. Ne samo što ga je vezala, već je to učinila bez dozvole. To niko nije uradio stotinama godina.

Pa pomisli Verin suvo, i sama sam prekršila nekoliko običaja u svoje vreme. „Razumljivo?” reče ona, osmehnuvši se kako bi ublažila svoje reči. „Zvučiš kao neka Bela. Hm. Pošto ga sad imaš, šta ćeš s njim? Imajući u vidu lekcije koje nam je održao. Podseća me to na jednu priču koju sam kao mala slušala kraj vatre, o ženi koja je stavila sedlo i đem na lava. Ustanovila je da je divno i sjajno dok ga jaše, ali je zatim otkrila da nikada ne može sjahati niti zaspati.“

Alana zadrhta i protrlja mišice. „Još ne mogu da poverujem da je toliko jak Da smo se samo brže povezale. I pokušala sam... bezuspešno... Tako je jak!“

Verin se jedva uzdržavala da i sama ne zadrhti. Nisu mogle brže da se povežu, jer Alana nije predložila da to učine pre nego što ga je vezala. Verin nije bila sigurna kakav bi bio ishod. U svakom slučaju, bio je to niz krajnje loših trenutaka, od otkrića da ga ne mogu odseći od Istinskog izvora do prezirne lakoće sa kojom ih je zagradio štitovima i prekinuo njihovu vezu sa saidarom kao konce. I to kod obe odjednom. Izvanredno. Koliko bi ih bilo potrebno da ga zagrade štitovima i zadrže? Svih trinaest? To je puka tradicija, ali sa njim je možda neophodna. U svakom slučaju, bio je to predmet razmatranja za neki drugi dan. „A onda je tu i to njegovo pomilovanje.“

Alani se raširiše oči. „Ne veruješ valjda u to! Svakog lažnog Zmaja pratile su priče da okuplja muškarce koji umeju da usmeravaju, i sve su bile lažne baš kao i oni. Želeli su moč za sebe, a ne da je dele s drugima.“

„On nije lažni Zmaj“, reče Verin tiho, „i to može promeniti sve. Ako je jedna glasina tačna, onda to može biti i druga, a o pomilovanju se priča još od Belog Mosta.“

„Sve i da je tako, možda mu niko još nije došao. Nijedan pristojan muškarac ne želi da usmerava. Ako bi to poželelo više od šačice, svake nedelje bismo imale novog lažnog Zmaja.“

„On je ta’veren, Alana. On privlači sebi ono što mu treba.“

Alana je micala usnama, a šake su joj bile stisnute na stolu u pesnice pobelelih zglobova. I poslednji trag smirenosti Aes Sedai nestao je iz nje i vidno se tresla. „Ne smemo dozvoliti... da muškarci usmeravaju, slobodno po svetu? Ako je tako, moramo to sprečiti. Moramo!“ Bila je na ivici da ponovo skoči, sevajući očima.

„Pre nego što budemo mogle da odlučimo šta ćemo s njima“ reče Verin mirno, „treba da znamo gde ih on drži. Verovatno u kraljevskoj palati, ali biće nam teško da ih pronađemo ovako odsečene od starog grada. Evo šta ja predlažem...“ Alana se napregnuto nagnu prema njoj.

Moralo se razraditi mnogo toga, mada će najveći deo tek uslediti. Kasnije će na mnogo pitanja morati da se odgovori. Je li Moiraina mrtva, a ako jeste, kako je umrla? Da li postoje pobunjenice, i kakav bi stav Verin i Alana trebalo da zauzmu u vezi s njima? Da li da pokušaju da isporuče Randa Elaidi ili tim pobunjenicama? Gde se one nalaze? To saznanje bilo bi vredno bez obzira na to kakvi su odgovori na ostala pitanja. Kako da iskoriste tako slabašan povodac koji je Alana namakla Randu? Da li jedna od njih, ili možda obe, da pokušaju da zamene Moirainu? Prvi put otkad je Alana počela da dozvoljava svojim osećanjima u vezi s Ovejnom da izrone na površinu, Verin je bilo drago što ih je ova toliko dugo čuvala u sebi da postane tako nesigurna. U tako zamršenom stanju, Alana je bila podložnija navođenju, a Verin je tačno znala kako treba da glase odgovori na neka od tih pitanja. Nije mislila da će se odgovori Alani dopasti. Najbolje da joj ne dozvoli da ih sazna pre nego što ne bude prekasno da ih promeni.

Rand je odgalopirao natrag u palatu, odmakavši čak i Aijelima, ne obazirući se na njihove povike kao što se nije obazirao na mahanje pesnicama ljudi koji su morali da odskoče ispred Džedeena, i na gomilu prevrnutih nosiljki i kočija zaglavljenih točak uz točak sa pijačnim kolicima za njegovim tragom.

Bašer i Saldejci jedva su ga sustizali na svojim manjim konjima. Nije bio siguran zbog čega toliko žuri – vest koju je nosio nije bila tako hitna – ali dok mu je drhtavica u rukama i nogama jenjavala, sve je više i više shvatao da je i dalje svestan Alane. Osećao ju je. Bilo je to kao da mu se zavukla u glavu i tamo nastanila. Ako već može da je oseti, da li i ona na isti način oseća njega? Šta još može da uradi? Šta još? Morao je pobeći od nje.

Gordost, zacerekao se Lijus Terin, i Rand se prvi put nije potrudio da ućutka taj glas.

Imao je na umu drugo odredište, a ne palatu, ali Putovanje je zahtevalo da poznaješ mesto koje si napustio još bolje od mesta na koje ideš. Kod južne štale je dobacio uzde pastuva konjušaru u kožuhu i potrčao, a dugačke noge su ga nosile pred Saldejcima hodnicima gde su sluge zijale u njega, zaustavljajući se u naklonima i kniksevima dok je on hujao kraj njih. U velikoj dvorani je dograbio saidin, otvorio rupu u vazduhu i bacio se kroz nju na čistinu blizu farme, otpustivši Izvor.

Polako ispustivši dah, pao je na kolena u mrtvo lišće. Vrelina ispod golih grana tukla ga je poput maljeva; odavno je ostao bez neophodne usredsređenosti. Još ju je osećao, ali ovde je to bilo slabije – ako se za izvesnost da se ona nalazi onamo moglo reći da je slaba. Mogao je da pokaže prema njoj i zatvorenih očiju.

Za trenutak je ponovo dohvatio saidin, tu besnu vatru, led i užeglu sluz. Držao je u rukama mač, mač sačinjen od vatre, od Vatre, sa tamnom čapljom na malo zakrivljenom crvenom sečivu, mada se nije sećao da je pomislio na njega. Vatra, ali dugački balčak bio mu je hladan i čvrst u dlanovima. Ništavilo nije pomagalo, Moć nije pomagala. Alana je i dalje bila tamo, sklupčana u kutku njegovog mozga, zagledana u njega!

Gorko se nasmejavši, on ponovo oslobodi Moć i kleknu. Bio je toliko siguran. Samo dve Aes Sedai. Naravno da može da se nosi s njima; nosio se sa Egvenom i Elejnom zajedno. Šta su mu uopšte mogle? Shvatio je da se i dalje smeje. Činilo se da ne može da prestane. Pa, bilo je smešno. Njegova budalasta gordost. Preterano samopouzdanje. Već ga je uvaljivalo u nevolje, i to ne samo njega. Bio je toliko siguran da će on i Stotinu sadrugova bezbedno moći da zatvore Rupu...

Dok se odgurivao da ustane, zakrckalo je lišće. „To nisam bio ja!“ reče on promuklo. „To nisam bio ja! Čisti se iz moje glave! Svi vi, čistite mi se iz glave!“ Glas Lijusa Terina mrmljao je nerazumljiv, dalek. Alana je čekala nemo, strpljivo, pozadi u njegovoj glavi. Taj glas kao da je se plašio.

Rand odlučno otre kolena na čakširama. Neće se predati tome. Ne veruj nijednoj Aes Sedai; odsad pa nadalje to će upamtiti. Čovek bez poverenja mogao bi isto tako biti i mrtav, Lijus Terin se zakikotao. Neće se predati.

Ništa se nije izmenilo na imanju. Ništa i sve. Gazdinska kuća i štala bile su iste, kao i živina, koze i krave. Sora Grejdi je posmatrala njegov dolazak sa prozora, praznog i hladnog lica. Ona je sada tu bila jedina žena; sve ostale supruge i dragane otišle su s muškarcima koji nisu prošli Taimovo ispitivanje. Taim je bio sa učenicima iza štale, na čistini od tvrde crvene gline sa uvelim korovom. Sa svih sedam. Pored Sorinog muža Džura, samo su Dejmer Flin, Iben Hopvil i Fedvin Mor preostali posle tog prvog ispitivanja. Ostali su bili novi i svi su izgledali jednako mladi kao i Fedvin i Iben.

Osim belokosog Dejmera, učenici su sedeli u vrsti okrenuti Randu leđima. Dejmer je stajao pred njima, namršten i zagledan u kamen veličine glave udaljen trideset koraka.

„Sada“, reče Taim, i Rand oseti kako Dejmer hvata saidin, vide ga kako nevešto tka Vatru i Zemlju.

Kamen se rasprsnu, a Dejmer i ostali učenici baciše se ničice da izbegnu leteće krhotine. Ali Taim nije; kameni opiljci odskočili su od štita Vazduha koji je postavio u poslednjem trenutku. Podigavši oprezno glavu, Dejmer obrisa krv iz plitke posekotine ispod levog oka. Rand stisnu usne; samo zahvaljujući čistoj sreći nijedan od tih letećih komada nije ga pogodio. On se obazre prema kući. Sora je još bila tamo, očito nepovređena. I još je zurila u njega. Živina jedva da je i zastala u svom grebuckanju; činilo se da je navikla na to.

„Možda ćeš se sledeči put setiti onoga što pričam“, reče Taim mirno i dopusti da njegovo tkanje iščezne. „Zaštiti se kad udaraš, da ne bi sam sebe ubio.“ On okrznu pogledom Randa kao da je sve vreme bio svestan njegovog prisustva. „Nastavite”, reče on učenicima i pođe prema Randu. Njegovo lice sa kukastim nosom danas je izgledao surovo.

Kada je Dejmer seo natrag u vrstu, ustao je Iben, sa pečatima na licu, nervozno cimajući veliko uvo dok je pomoću Vazduha podizao još jedan kamen sa gomile koja je stajala po strani. Tokovi su mu lelujali i on ga je jednom ispustio pre nego što ga je smestio gde treba.

„Da li je bezbedno da ih ostavimo tako same?“, upita Rand kada je Taim stigao do njega.

Drugi kamen eksplodirao je kao i prvi, ali sada su svi učenici satkali štitove. Baš kao i Taim, koji je okružio sebe i Randa. Bez ijedne reči, Rand je ponovo dohvatio saidin i sačinio sopstveni štit, oteravši Taimov od sebe. Taimu se usta trznuše u začetak osmeha.

„Rekao si da ih poguram, gospodaru Zmaju, pa sam to i učinio. Naterao sam ih da sve rade primenjujući Moć, kućne poslove, sve. Najnoviji je sinoć dobio svoj prvi topli obrok. Ako sami ne umeju da podgreju jelo, jedu hladno.

Uglavnom im i dalje treba dvostruko više vremena nego da to završe ručno, ali uče da koriste Moć onoliko brzo koliko to mogu, veruj mi. Naravno, još ih nema mnogo.“

Prenebregnuvši neizgovoreno pitanje, Rand se obazre oko sebe. „Gde je Haslin? Nije valjda opet pijan? Rekao sam ti da samo uveče sme da pije vino.“ Henri Haslin bio je majstor mača u kraljičinoj gardi, zadužen za obuku novajlija, sve dok Rafhin nije počeo da menja gardu i sve verne Morgazi šalje da se bore u Kairhijenu. Previše star za ratne pohode, Henri je dobio penziju i pokazana mu je kapija, a kada se vest o Morgazinoj smrti raširila Kaemlinom, našao je utehu u balonu s vinom. Ali on je smatrao da je Rafhin – za njega Gebril – ubio Morgazu, a ne Rand, i umeo je da podučava. Kad je bio trezan.

„Otpustio sam ga” reče Taim. „Čemu mačevi?“ Još jedan kamen se raspuče. „Jedva mogu da izbegnem da sam sebe ne ubodem, i nikad nisam osećao da mi mač nedostaje. Oni sada imaju Moć “

Ubij ga! Odmah ga ubij!, odjekivao je glas Lijusa Terina šuplje kroz Prazninu. Rand utrnu taj odjek, ali nije mogao da utrne bes koji je najednom ličio na ljušturu oko ništavila u kojem se nalazio. Ali zahvaljujući Praznini, glas mu je bio lišen osećanja. „Pronađi ga, Taime, i dovedi ga natrag. Reci mu da si se predomislio. Reci to i učenicima. Reci im šta god hoćeš, ali hoću da on bude tu i da ih svakodnevno podučava. Oni moraju biti deo sveta, a ne odvojeni od njega. Šta će raditi ako ne budu u stanju da usmeravaju? Kada su tebe Aes Sedai zagradile štitovima, mogao si pobeći da si umeo da koristiš mač, da se boriš rukama.“

„Jesam pobegao. Tu sam.“

„Neki tvoji sledbenici pomogli su ti da umakneš, tako sam čuo, inače bi završio u Tar Valonu, kao Logan, smiren. Ovi ljudi neće imati sledbenike. Nađi Haslina.“

Ovaj se gipko nakloni. „Kako moj gospodar Zmaj zapoveda. Da li je moj gospodar Zmaj zbog toga došao ovamo? Zbog Haslina i mačeva?“ U glasu mu se čuo jedva primetan prizvuk prezira, ali Rand na to nije obraćao pažnju.

„U Kaemlinu ima Aes Sedai. Izlasci u grad moraju prestati, to važi i za tebe i za učenike. Samo Svetlost zna šta će se dogoditi ako neko od njih naleti na Aes Sedai, a ova prepozna u njemu ono što on jeste.“ Ili kad je već kod toga, kada taj prepozna nju, što bi svakako uradio. Verovatno bi se dao u beg ili napao u panici, te bi se odao na jedan ili drugi način. I u svakom slučaju propao. Po onome što je Rand video, Verin ili Alana mogle su svakog učenika da smotaju kao dete.

Taim slegnu ramenima. „Čak ni sad nisu daleko od toga da s glavom jedne Aes Sedai urade isto što i s tim kamenjem. Tkanje se jedva malčice razlikuje.“ Bacivši pogled preko ramena, on diže glas. „Usredsredi se, Edli. Usredsredi se.“ Suvonjavi čova koji je stajao pred ostalim učenicima, sav u rukama i nogama, trže se i izgubi saidin, a onda ga ponovo nespretno dohvati. Novi kamen rasprsnuo se kada se Taim ponovo okrenuo Randu. „Kad smo već kod toga, mogu ih... ukloniti... i ja, ako tebi već nije do toga.“

„Da sam želeo njihovu smrt, ja bih ih ubio.“ Pomislio je da bi mogao to da učini, kada bi one pokušale da ubiju njega, ili da ga smire. Nadao se da bi mogao. Ali, zar bi one to pokušale posle vezivanja? To nije nameravao da stavi Taimu do znanja; čak i bez mrmljanja Lijusa Terina, nije tom čoveku dovoljno verovao da bi razotkrio ijednu slabost koju je mogao da sakrije. Svetlosti, čime me to sada Alana drži? „Ako dođe trenutak da se ubiju Aes Sedai, već ću ti reći. Do tada, niko ne sme ni da povisi glas na njih osim ako neka ne pokuša da mu skine glavu. Zapravo, svi se imate kloniti Aes Sedai što više možete. Ne želim nikakve sukobe, ništa što bi ih okrenulo protiv mene.“

„Zar misliš da već nisu okrenute protiv tebe?" promrmlja Taim. Rand ga je ponovo prečuo. Sada je to učinio zato što nije bio siguran u odgovor.

„I ne želim da bilo ko završi mrtav ili smiren zato što se previše uobrazio. Pobrini se da to saznaju. Ti mi odgovaraš za to.“

„Kako želiš", reče Taim i ponovo slegnu ramenima. „Neki će umreti pre ili kasnije, osim ako ne želiš da ih večito držiš okupljene ovde. Čak i ako tako bude, neki će verovatno umreti. To je gotovo neizbežno, osim ako ne usporim sa podukom. Ne bi morao toliko da paziš na njih ako bi me pustio da izađem i malo potražim.“

Eto toga ponovo. Rand pogleda učenike. Neki oznojeni svetlokosi mladić plavih očiju imao je poteškoća da pomeri kamen na mesto. Stalno je gubio saidin, a kamen se kretao po tlu u kratkim skokovima. Za nekoliko sati iz palate će krenuti kola sa mogućim učenicima koji su pristigli od juče u podne. Sada ih je bilo četvorica. Nekim danima samo trojica, ili dvojica, mada im se broj uopšte uzevši povećavao. Osamnaest otkad je doveo Taima ovamo, pre sedam dana, a samo su trojica mogla da nauče da usmeravaju. Taim je insistirao da je to izuzetno velik broj imajući u vidu to da su jednostavno ušli u Kaemlin u potrazi za prilikom. Takođe mu je više puta ukazao na to da bi, ovom brzinom, mogli da se mere s Kulom za nekih šest godina. Randa niko nije morao da podseća na to da nema na raspolaganju šest godina. I nije imao vremena da ih pusti da se sporije obučavaju.

„Kako bi ti to uradio?“

„Koristio bih prolaze.“ Taim je to smesta naučio; vrlo brzo je prihvatao sve što mu je Rand pokazivao. „Mogu obići dva ili tri sela dnevno. Sa seljanima bi za početak išlo lakše nego u malim varošima. Flin može da nadzire podučavanje – on je najviše napredovao, i pored onoga što si video – a poveo bih Grejdija, Hopvila ili Mora. Moraš nam obezbediti pristojne konje. Raga koja vuče ova naša kola nije dovoljna.“

„Ali šta nameravaš da uradiš? Tek tako da ujašeš i obznaniš kako tragaš za muškarcima koji žele da usmeravaju? Sreća će te poslužiti ako seljani ne pokušaju da te obese.“

„Umem ja da budem i razboritiji od toga“ reče Taim suvo. „Reći ću da okupljam ljude koji bi da prate Ponovorođenog Zmaja.“ Razboritiji? Ne naročito. „To bi ljude trebalo da zaplaši dovoljno da mi ne skoče za gušu, taman toliko da okupim sve koji su voljni za to. A time se odmah odstranjuju i svi koji nisu spremni da te podrže. Ne verujem da nameravaš da obučavaš ljude koji će se okrenuti protiv tebe čim im se za to ukaže prilika.“ On upitno podiže obrvu, ali ne sačeka na odgovor koji nije ni bio nužan. „Kada ih bezbedno odvedem iz sela, dovešću ih ovamo kroz prolaz. Neki će se možda usplahiriti, ali ne bi trebalo da mi predstavljaju naročitu poteškoću. Kad jednom pristanu da slede čoveka koji ume da usmerava, teško će moći odbiti da budu ispitani. One koji ne prođu poslaću u Kaemlin. Vreme je da počneš da dižeš sopstvenu vojsku umesto da se oslanjaš na druge. Bašer bi mogao da se predomisli; on će tako i učiniti ako mu kraljica Tenobija kaže. A ko može da zna šta će uraditi ti takozvani Aijeli.“ Sada je zastao, ali Rand je držao jezik za zubima. I sam je mislio isto, osim o Aijelima, ali Taim to ne mora da zna. Trenutak kasnije čovek nastavi kao da nikada nije ni pomenuo tu temu. „Da se kladimo. Ti kaži u šta. Prvog dana pronaći ću onoliko muškaraca koji mogu da uče koliko ih je svojevoljno ušlo u Kaemlin za mesec dana. Čim Flin i neki od ostalih budu spremni da nastave bez mene...“ On raširi ruke. „Za tebe ću dostići Belu kulu za manje od godinu dana. I svaki čovek biće oružje.“

Rand je oklevao. Mnogo šta će staviti na kocku ako pusti Taima da ode. Čovek je preterano silovit. Šta bi on uradio kada bi naišao na Aes Sedai prilikom nekog putovanja radi pronalaženja novih ljudi? Možda bi održao reč i poštedeo joj život, ali šta ako bi ona otkrila šta je on? Šta ako bi ga ona zagradila štitovima i zarobila? Taj gubitak Rand sebi nije mogao da dozvoli. On ne može istovremeno da obučava učenike i radi sve ostalo što mora da radi. Šest godina da dostigne Kulu. Ako Aes Sedai najpre ne pronađu ovo mesto i ne unište učenike pre nego što oni nauče da se brane. Ili za manje od godine. Konačno je klimnuo glavom. Glas Lijusa Terina zujao je bezumno u daljini. „Dobićeš konje.“