Gospodar haosa

48 Nož kao oslonac

Izlazeći iz velike bakarne kade, sa belim ubrusom obavijenim oko glave, Ninaeva se lagano sušila. Bucmasta sedokosa služavka pokušala je da je obuče, ali Ninaeva je pošla napolje, ne hajući za zaprepašćene poglede, pa to obavi sama, s puno pažnje, posmatrajući u visokom uskom ogledalu tamnozelenu haljinu s belom kragnom od paučinaste čipke iz Merade. Lanov teški zlatni prsten ležao je u njenoj kesi – bolje da o tome ne razmišlja – pored jednog od izuvijanih prstenastih ter’angreala, a Velika zmija zlatno se presijavala na trećem prstu njene desne ruke. Desne ruke. Bolje da ni o tome ne razmišlja.

Visoka tavanica bila je vrlo lepo omalana kao plavo nebo sa belim oblacima, a iako je nameštaj stajao na zbunjujuće krupnim lavljim šapama, a uski stubovi na krevetu i noge stolica i sve drugo što je stajalo uspravno imali su suviše nabora i pozlate za njen ukus, to je ipak bila mnogo udobnija soba nego ijedna u kojoj je boravila već duže vreme. Udobna soba. Osrednje hladnjikava. A ona je pokušavala da se smiri.

Nije joj uspevalo, naravno. Oseti da je neka tkala saidar, a čim je izašla iz svoje spavaće sobe vide štit protiv prisluškivanja koji je Elejna napravila i privezala oko dnevne sobe. Birgita i Avijenda već su bile tu, sve do jedne sveže okupane i odevene.

Prema Birgitinim rečima, raspored prostorija bio je uobičajen: četiri spavaće sobe okruživale su jednu dnevnu, koja je isto imala tavanicu omalanu kao plavo nebo sa oblacima. Četiri visoka zasvođena prozora otvarala su se na dugačak balkon od belo obojenog kovanog gvožđa, tako isprepletanog da su odatle mogle neviđene da posmatraju Trg Mol Hara ispred palate. Lagani lahor ćarlijao je kroz prozore, donoseći slani miris mora, a začudo, bio je stvarno pomalo hladan. Ljutnja joj je smetala da se usredsredi, pa je Ninaeva počela da oseća vrućinu ubrzo posle dolaska u Tarezinsku palatu.

Tom i Džuilin dobili su sobe negde duboko u krilu za poslugu, što je Elejni smetalo više negoli ijednom muškarcu. Tom se čak i smejao. A opet, on je to sebi mogao da priušti.

„Uzmi malo ovog sjajnog čaja, Ninaeva", reče Elejna, postavljajući belu salvetu preko jarkoplavih svilenih sukanja. Kao i sve ostalo u dnevnoj sobi, njena bela stolica imala je pozlaćene lopte umesto stopa i još kugli na visokom naslonu iznad glave. Avijenda je sedela pored nje, ali na podu, nogu podvijenih pod haljinom visoke kragne koja je bila gotovo iste boje kao bledozelene pločice. Njena kitnjasta srebrna ogrlica odlično joj se slagala sa haljinom. Ninaevi se činilo da nikada nije videla Aijelku da sedi u stolici. Ljudi su zgranuto piljili u nju u one dve gostionice.

„Nana i borovnica", dopuni Birgita Elejninu ponudu, napunivši još jednu šolju od tankog zlatastog porcelana. Birgita je, naravno, nosila široke sive pantalone i kratak plavi kaputić. Nosila je ona ponekad i haljine, ali imala je takav ukus da je Ninaeva bila srećna što to nije često. Sve tri su bile odevene i doterane, a niko ih nije želeo.

Srebrni vrč vlažno je svetlucao, a čaj je bio hladan i osvežavajući. Ninaeva se divila Elejninom licu, hladnom i suvom. Ona se već osećala vlažno, bez obzira na lahor. „Moram da priznam", promrmlja ona, „da sam očekivala nešto drugo.“

„Jesi li zaista?", upita Elejna. „Posle onoga kako su se Vandena i Adeleas ponašale prema nama?“

Ninaeva uzdahnu. „Dobro onda. Nadala sam se. Konačno sam Aes Sedai, prava Aes Sedai, a izgleda da niko u to ne veruje. Zaista sam se nadala da će napuštanje Salidara doneti neke promene.“

Njihov susret s Merililom Seandevin nije prošao kako treba. U stvari, one su predstavljene njoj. Vandena ih je upoznala gotovo površno, a potom su bile otpuštene, otposlate napolje kako bi prave Aes Sedai mogle da razgovaraju. Merilila je rekla da je sigurna kako žele da se osveže, ali to je bilo otpuštanje, uz izbor da izađu, kao poslušne Prihvaćene, ili da odbiju kao jogunasta deca.

Samo sećanje na to uništavalo je sve Ninaevine pokušaje da se primiri; niz lice joj curnu znoj.

To što su otposlate napolje zapravo i nije bilo najgore. Merilila je bila vitka, bleda otmena Kairhijenjanka, sjajne crne kose i krupnih bistrih očiju, Siva koja je delovala kao da je nikada ništa nije iznenadilo i kao da nikada ništa i neće. Samo su se te tamne oči raširile kada joj je rečeno da su Ninaeva i Elejna Aes Sedai, a još više kada je čula da je Egvena Amirlin Tron. Birgita kao Zaštitnica očito ju je uzdrmala, iako je dode već uspela da obuzda svoje ponašanje na jedan oštar pogled i kratko stiskanje usana. Avijenda je prošla najbolje; Merilila joj je samo promrmljala koliko će uživati da bude polaznica. A onda je sledilo otpuštanje. I predlog, više nalik naređenju, da provedu narednih nekoliko dana oporavljajući se od surovosti svoga putovanja.

Ninaeva izvuče maramicu iz rukava i poče da maše ispred lica beskorisnim belim čipkastim komadićem tkanine. „I dalje mislim da one nešto kriju.“

„Stvarno, Ninaeva", reče Elejna vrteći glavom. „Meni se ne dopada kako se ponašaju prema nama ništa više nego tebi, ali sad praviš od komarca magarca. Ako Vandena i Adeleas hoće da traže begunice, pusti ih. Da li bi ti se više dopadalo da pokušaju da preuzmu potragu za činijom?“ Celog puta jedva da su pomenule ter’angreal koji su tražile, iz straha da će one dve učiniti upravo to.

Učinile one to ili ne, Ninaeva je i dalje smatrala da nešto skrivaju. Elejna samo nije želela to da prizna. Adeleas nije primetila da je Ninaeva slučajno čula opasku da će potražiti begunice kada stignu do Ebou Dara, a kad je Ninaeva upitala da li stvarno očekuju da nađu neku, Vandena odvrati – za dlaku prebrzo – kako uvek drže otvorene oči ne bi li primetile neku mladu ženu koja je pobegla iz Kule. To nije imalo smisla. Nijedna nije pobegla iz Salidara, ali polaznice jesu ponekad bežale – život im je težak, pogotovo kad možeš da se raduješ samo godinama poslušnosti pre nego što se uopšte i usudiš da razmišljaš sopstvenom glavom – a povremeno bi i poneka Prihvaćena, koja bi posumnjala u svoju sposobnost da dostigne šal, pokušala da se iskrade, a opet, Ninaeva je znala da ih vrlo malo uopšte izađe sa ostrva Tar Valona, a gotovo svaku bi dovukli nazad. Mogle su biti izbačene bilo kada, jer nisu dovoljno jake da nastave, zbog odbijanja ili padanja na ispitu za Prihvaćenu ili na ispitu za Aes Sedai, koji su ona i Elejna preskočile, ali odlazak nikada nije bio sopstvena odluka za onu koja nije nosila šal.

Dakle, ako su uspešne begunice toliko retke, zašto Vandena i Adeleas misle da će ih možda pronaći u Ebou Daru i zašto su se zatvorile poput školjki kada ih je o tome pitala? Bojala se da zna odgovor na ovo poslednje, u svakom slučaju. Morala je da se i te kako savlađuje da ne bi cimala pletenicu. Pomisli kako je sve bolja u tome.

„Bar Met konačno zna da smo Aes Sedai", zarežala je. Bar sad može da se obračuna s njim. Neka samo nešto pokuša, pa če videti kako izgleda biti zatrpan svime oko čega može da obavije tokove. „Bolje bi mu bilo.“

„Jesi li ga zato izbegavala kao Čeltanac koji se skriva od poreznika?" sa smeškom je upita Birgita, a Ninaeva oseti kako joj se lice žari. Ona je mislila da je bolje prikrila svoja osečanja.

„On preterano razdražuje ljude, čak i za muškarca", promrmlja Avijenda. „Ti mora da si putovala nadaleko, Birgita. Često govoriš o mestima za koja nikada nisam čula. Jednoga dana volela bih da putujem mokrozemljem i vidim sva ta čudna mesta. Gde se nalazi... Čeltan? Čelta?“

To smesta izbrisa Birgitin osmeh; gde god da je to bilo, moglo je biti mrtvo hiljadama godina, ili iz ko zna kog doba. Ona i njena nečuvena mesta. Ninaeva požele da je bila prisutna kada je ova priznavala Egveni ono što je devojka već znala. Egvena je postala zadivljujuće uporna tokom svoga boravka sa Aijelima, i nije trpela ništa što je smatrala glupošću. Birgita se zaista vratila izgledajući kao da je upravo kažnjena.

Pa i pored toga, Ninaevi je Birgita bila draža od Avijende, koja ju je povremeno zbilja uznemiravala svojim piljenjem i krvožednim govorom. A koliko god da je Birgita umela da onespokoji ženu, Ninaeva je obećala da će čuvati njenu tajnu.

„Met... me je zaplašio", reče ona brzo. To joj je prvo palo na pamet kako bi odvratila Avijendinu pažnju i poslednje što je želela da iko drugi zna. Obrazi joj se ponovo zažariše. Elejna se u stvari osmehnula, iako je imala dostojanstva da to sakrije iza šolje za čaj. „Ne na taj način", dodade Ninaeva kada Avijenda poče da se mršti i opipava svoj nož za pojasom. Činilo se da Aijelka smatra kako pravilan odgovor na bilo šta mora biti nasilan. „To je samo bilo...“ Avijenda i Birgita pogledaše u nju pretvorivši se u uši i oči. „Samo je rekao...“ Kao što je ona zaštitila Birgitu, tako je sada Elejna spasavala nju.

„Stvarno mislim da je dosta priče o gosparu Kautonu", odlučno reče Elejna. „On je ovde samo da bismo ga iščupale Egveni iz kose, a ja mogu da razrešim šta ćemo s ter’angrealom kasnije.“ Usne joj se na trenutak stisnuše. Uopšte nije bila zadovoljna kada su Vandena i Adeleas počele da usmeravaju ka Metu, sasvim na svoju ruku, a još manje kada se on iskrao u tu gostionicu. Nije mogla ništa ništa da učini, naravno. Tvrdila je da će stvoriti kod njega naviku, ako mu samo bude govorila da uradi ono što bi i inače morao da uradi. Pa, trebaće joj mnogo sreće. „On je najmanje važan deo ovog putovanja", reče ona, još odlučnije.

„Da.“ Ninaeva je jedva sakrila olakšanje u glasu. „Da, bitna je zdela.“

„Predlažem da prva krenem u izviđanje", reče Birgita. „Ebou Dar mi deluje grublje nego što se sećam, a četvrt koju ste opisale mogla bi biti grublja nego...“ – nije baš pogledala u Avijendu – „...nego ostatak grada", završila je uz uzdah.

„Ako će da se izviđa", nestrpljivo se umeša Avijenda, „želim da učestvujem u tome. Imam kadinsor.“

„Izviđač treba da se uklopi", nežno reče Elejna. „Mislim da bi trebalo da nađemo haljine iz Ebou Dara za sve nas; onda možemo da tražimo sve zajedno od početka i nijedna se neće izdvajati. Iako će Ninaevi biti najlakše", dodala je, osmehujući se Birgiti i Avijendi. Svi Eboudarci koje su do sada videli imali su tamnu kosu, a svi kao da su imali gotovo crne oči.

Avijenda namršteno ispusti vazduh, a Ninaeva se osećala kao njen odjek, razmišljajući o svim tim dubokim razrezima na haljinama. Veoma dubokim, koliko god da su bili uski. Birgita se stvarno naceri, ta žena nije imala nimalo stida.

Pre nego što je rasprava mogla da se rasplamsa, žena kratke crne kose u odeći posluge Kuće Mitsobar uđe bez kucanja, što je Ninaeva smatrala nepristojnim, premda je Elejna tvrdila da posluga može tako da se ponaša. Haljina joj je bila bela, sukanja prikupljenih na levoj strani do kolena da bi se pokazala zelena podsuknja, a na pripijenom gornjem delu na levoj strani grudi bilo je izvezeno zeleno sidro i mač. Čak se i uski razrez spuštao duboko. Bucmasta i otprilike srednjih godina, žena je oklevala, a onda klecnu i obrati se svima. „Kraljica Tilin želi da vidi tri Aes Sedai, ako bi izvolele.“

Ninaeva razmeni začuđene poglede sa Elejnom i ostalima.

„Ovde smo samo nas dve Aes Sedai", reče Elejna trenutak kasnije. „Možda je trebalo da odeš kod Merilile?“

„Upućena sam u ove odaje... Aes Sedai.“ Stanka je bila jedva dovoljno duga da bi se primetila, i žena je jedva izbegla da pretvori naziv u pitanje.

Elejna se podiže, gladeći suknje; niko sa strane ne bi posumnjao da ona zapravo zaglađuje svoju ljutnju, ali bilo je nagoveštaja ukočenosti u uglovima očiju i usana. „Hoćemo li da krenemo, onda? Ninaeva? Avijenda? Birgita?“

„Ja nisam Aes Sedai, Elejna", reče Avijenda, a služavka brzo ubaci: „Rečeno mi je samo Aes Sedai.“

„Avijenda i ja mogle bismo da procunjamo po gradu, dok ste vi kod kraljice", reče Birgita pre nego što Elejna stiže da nešto kaže. Avijenda se razvedri.

Elejna oštro pogleda u njih dve, a onda uzdahnu. „Pa, makar budite pažljive. Ninaeva, ideš li, ili i ti želiš da vidiš grad?“ Ovo poslednje izrekla je suvim glasom, još jednom pogledavši ka Birgiti.

„O, ne bih to nipošto propustila", reče joj Ninaeva. „Biće dobro konačno sresti nekoga ko misli...“ Nije mogla da završi dok sobarica tu stoji. „Ne bi trebalo da puštamo kraljicu da čeka.“

„O, ne", reče žena u livreji. „To bi bilo skuplje od mojih ušiju.“

Koliko god da su joj uši vredele, trebalo im je vremena da prođu kroz hodnike palate. Kao da nadoknađuje svu belinu spolja, palata je bila puna boja. U jednom hodniku tavanica je bila obojena zeleno a zidovi plavo, u drugome su zidovi bili žuti a tavanica bledoružičasta. Podne pločice bile su crveni, crni i beli rombovi, ili plavi i žuti, u gotovo svim spojevima ili prelivima. Bilo je malo tapiserija, najčešće sa prizorima sa mora, ali mnogo vaza od zlatnog porcelana Morskog naroda stajalo je u zalučenim udubljenjima, takođe i mnogo krupnih komada od brušenog kristala, kipova, vaza i činija, koje su privlačile i Elejninu i Ninaevinu pažnju.

Naravno, posluga se nalazila gotovo svuda; muška livreja sastojala se od belih pantalona i dugih zelenih prsnika preko belih košulja sa širokim naranim rukavima, ali pre nego što su daleko odmakle, Ninaeva primeti kako im neko prilazi, što je natera da se zaustavi i posegne za Elejninom nadlakticom. Bio je to Džaihim Karidin. Ona nije skidala pogled sa visokog prosedog čoveka dok je krupnim koracima prolazio pored njih, nijednom ne okrenuvši pogled onih okrutnih duboko usađenih očiju ka njima, dok mu je beli plašt lepršao za njim. Znoj mu je prekrivao lice, ali on na to nije obraćao pažnju, kao što nije obraćao pažnju ni na njih.

„Šta će on ovde?" pitala se Ninaeva. Taj čovek je izazvao pokolj u Tančiku, a samo je Svetlost znala i na kojim sve drugim mestima.

Služavka je upitno pogleda. „Ali, Deca Svetla isto su uputila Poslanstvo, pre nekoliko meseci. Kraljica... Aes Sedai?“ Ponovo to oklevanje.

Elejna je uspela da blagonaklono klimne glavom, ali Ninaevi nije pošlo za rukom da prikrije osornost u svom glasu. „Onda da je ne puštamo da čeka.“ Jedino što je Merilila napomenula o ovoj Tilin bilo je da je veoma tačna žena, koja se ukočeno drži pravila. Ali ako i ona počne da sumnja da su one Aes Sedai, Ninaeva je bila u pravom raspoloženju da to i dokaže.

Služavka ih je dovela do velike odaje sa svetloplavom tavanicom i žutim zidovima, gde su redovi visokih prozora s trostrukim lukom izlazili na dugačak balkon od kovanog gvožđa i propuštali prilično izdašno slani povetarac, i Ninaeva i Elejna izvedoše pred kraljicom svoje naklone, pravilne za Aes Sedai pred vladarem, malo dublje sa kratkim naklonom glave.

Tilin je bila veoma upečatljiva žena. Nije bila viša od Ninaeve, ali je stajala sa kraljevskim dostojanstvom kakvo bi Elejna vrlo teško dosegla i kad joj najbolje ide. Trebalo je da odgovori na njihove naklone istim takvim, ali nije. Umesto toga, njene krupne crne oči, zapovednički snažne, proučavale su ih.

Ninaeva uzvrati najbolje što je mogla. Talasi sjajne crne kose, sede na slepoočnicama, padali su duboko preko Tilininih ramena, uokvirujući lepuškasto lice s pokojom borom. Iznenađujuće, žena je imala dva ožiljka na obrazima, tanka i tako stara da su gotovo nestali. Naravno, imala je jedan od onih zakrivljenih noževa zataknutih u pojas od žeženog zlata, balčaka i korica optočenih draguljima. Ninaeva je bila sigurna kako je tu zbog pokazivanja. Tilinina plava svilena haljina sasvim sigurno je bila nešto u čemu se ne može boriti u dvoboju, sa slapovima snežnobele čipke koji su joj gotovo sakrivali prste ako bi spustila ruke, i sa slojevima zelenobelih svilenih podsuknji i šlepom gotovo stopu dugačkim. Gornji deo, oivičen istom čipkom, bio je toliko pripijen da Ninaeva nije mogla da se odluči da li je neudobnije sedeti ili stajati u njemu. Žena je oko dugog vrata imala filigransku ogrlicu od zlata, što je dodavalo još čipkastih šara, a na ogrlici je, balčakom nadole, visio venčani nož u belim koricama, i dosezao sve do ruba ovalnog izreza koji se još kako mogao nazvati dubokim.

„Vas dve mora da ste Elejna i Ninaeva.“ Tilin uze stolicu izrezbarenu da podseća na bambus, iako pozlaćenu, i pažljivo namesti suknje ne skidajući pogled sa njih. Glas joj je bio dubok, melodičan i zapovednički. „Koliko sam shvatila, postoji i treća, Avijenda?“

Ninaeva i Elejna se zgledaše. Nije bilo ponude da i one sednu, čak ni nagoveštaja pogleda prema stolici. „Ona nije Aes Sedai", mirno započe Elejna.

Tilin je prekide pre nego što je išta više uspela da kaže. „A vas dve jeste? Ti nisi videla više od osamnaest zima, Elejna. A ti, Ninaeva, što piljiš u mene kao mačka s repom u procepu, koliko si ih ti videla? Dvadeset i jednu? Dvadeset i dve? Možda dvadeset i tri? Probodene mi džigerice! Posetila sam Tar Valon, jednom, i Belu kulu. Sumnjam da je ijedna žena vaših godina ikada nosila prsten na desnoj ruci.“

„Dvadeset i šest!", odreza Ninaeva. Pošto je dobar deo Ženskog kruga, tamo, u Emondovom Polju, smatrao kako je premlada da bi bila Mudrost, njoj je postala navika da se busa svakim imendanom kojim je mogla. „Imam dvadeset i šest i Aes Sedai sam iz Žutoga ađaha.“ Još je uvek osećala ponos kada bi to izgovorila. „Misliš li da bi nas Merilila ili Vandena pustile da iz šale nosimo ovo prstenje? Mnogo toga se promenilo, Tilin. Amirlin Tron, Egvena al’Ver, nije ništa starija od Elejne.“

„Je li?“, reče Tilin ravnim glasom. „To mi nije rečeno. Kada je Aes Sedai koja me je savetovala od kada sam sela na presto, kao i moga oca pre mene, iznenada otišla za Kulu bez objašnjenja, onda sam saznala kako su govorkanja o rascepu Kule tačna; kada Zmajuzakleti kao da iskaču iz zemlje’ kada je izabrana Amirlin koja će se suprotstaviti Elaidi, a vojska je prikupljena pod jednim od velikih zapovednika, unutar Altare, pre nego što sam i čula o tome – kada se sve to dogodilo, ne možete očekivati da budem oduševljena.“

Ninaeva se ponadala da ne izgleda onako mučno kao što se osećala. Zašto ne nauči da povremeno obuzda svoj jezik? Odjednom shvati kako više ne može da oseti Istinski Izvor; bes i postiđenost nisu se slagali. Možda je tako i bolje. Kada bi mogla da usmerava, možda bi napravila od sebe još veću budalu.

Elejna uskoči bez oklevanja da zagladi stvari. „Znam da si čula ovo i ranije", reče ona Tilin, „ali dopusti mi da dodam sopstveno izvinjenje onom koje su ti uputile Merilila i ostale. Prikupljanje vojske unutar tvojih granica bez tvoje dozvole nije bilo namerno. Sve što mogu da ti ponudim kao utehu jeste činjenica da su se događaji odvijali veoma brzo, a mi u Salidaru našle smo se usred njih, iako to nije opravdanje. Kunem ti se, nikakve loše namere nisu postojale prema Altari, niti uvreda Prestolu vetrova. Čak i sada, dok razgovaramo, Garet Brin vodi tu vojsku ka severu, napuštajući Altaru.“

Tilin je piljila u nju, netremice. „Nisam čula nijednu reč izvinjenja do ovih tvojih. Ali svaki vladar Altare mora da nauči kako da proguta uvrede bez soli.“ Duboko udahnuvši, ona mahnu rukom dok joj je čipka lepršala: „Sedite, sedite. Sedite obe. Naslonite se na svoje noževe i pustite jezike na slobodu.“ Njen iznenadni osmeh bio je gotovo nalik keženju. „Ne znam kako to kažu u Andoru, opustite se i pričajte kako god želite.“

Ninaevi je bilo drago što su se Elejnine plave oči raširile od iznenađenja, jer je ona sama glasno zasoptala. Za ovu ženu Merilila tvrdi da zahteva obrede isklesane u uglačanom mermeru? Ninaeva rado uze stolicu. Razmišljajući o svim prikrivenim morskim strujama u Salidaru, pitala se pokušava li Tilin da... šta? Sve češće očekuje da će svako ko joj nije prisan prijatelj pokušati da je iskoristi. Elejna je sedela na samoj ivici svoje stolice, ukočena.

„Rekla sam ono što i mislim", ustrajavala je Tilin. „Šta god da kažete, neću čuti nikakvu uvredu.“ Po načinu na koji su njeni prsti poigravali na ukrašenom balčaku za njenim pojasom, tišina je mogla da se protumači tako.

„Nisam sigurna odakle da počnem", pažljivo reče Ninaeva. Zbilja je želela da Elejna nije klimnula glavom na to; pa ona bi trebalo da zna kako da se nosi sa kraljevima i kraljicama. Zašto ništa ne govori?

„Od zašto", nestrpljivo odvrati kraljica. „Zašto su još četiri Aes Sedai došle iz Salidara u Ebou Dar? To ne može biti da bi se nadmašilo Elaidino poslanstvo – Teslina ga čak tako i ne naziva, a ionako su to samo ona i Džolina... Niste znale?“ Zavalivši se u svoju stolicu smejući se, ona prinese prste jedne ruke do usana. „Znate li o Belim plaštovima? Da?“ Rukom napravi pokret odsecanja, a njeno veselje poče da se sleže u talasićima. „Toliko za Bele plaštove! Ali moram da saslušam sve koji dođu na moj dvor, gospodara Inkvizitora Karidina koliko i ostale.“

„Ali zašto?“, pitala je Ninaeva. „Drago mi je što ti se ne dopadaju Beli plaštovi, ali u tom slučaju, zašto moraš da slušaš šta ti Karidin kaže? On je običan koljač.“ Znala je da je ponovo pogrešila. Elejna iznenada stade da proučava širok beli kamin, gornje ploče isklesane u obliku nadirućih talasa, i taj njen postupak saopštio joj je to još i pre nego što se Tilinin smeh ugasio poput sveče.

„Držiš me za reč", tiho progovori kraljica. „Rekla sam da pustite jezike na slobodu, i...“ Tamne oči spustiše se ka pločicama na podu i činilo se kako pokušava da se pribere.

Ninaeva pogleda u Elejnu, nadajući se nekom nagoveštaju o tome gde je pogrešila, ili, još bolje, kako to da ispravi, ali Elejna je samo kratko pogleda sa strane i brzo odmahnu glavom, a onda nastavi da proučava mermerne talase. Možda bi i ona trebalo da izbegava da gleda u Tilin? A opet, žena koja je piljila u pod privlačila je njen pogled. Jednom rukom Tilin je milovala balčak svog zakrivljenog bodeža, a drugom je trljala među prstima manji držak koji joj se gnezdio među dojkama.

Venčani nož govorio je poprilično o Tilin; Vandena i Adeleas bile su više nego voljne da objasne ponešto o Ebou Daru, obično ono zbog čega je grad delovao opasno za svakoga ko nije okružen desetinom naoružanih stražara. Bele korice značile su da je kraljica udovica i da nema nameru da se ponovo udaje. Četiri bisera i jedna plamenkap usađeni u pozlaćeni balčak govorili su da je rodila četiri sina i jednu ćerku; obrub od belog emajla oko plamenkapi i crvenog oko tri bisera značili su da je samo još jedan sin živ. Svi su imali najmanje šesnaest godina kada su umrli, a poginuli su u dvobojima, ili bi obrub bio crn. Kakav li je samo osećaj neprestano nositi podsetnik takve vrste! Prema onome što tvrdi Vandena, ženama je beli i crveni obrub bio razlog za ponos, bez obzira na to jesu li im kamenovi bili plamenkapi i biseri ili obojeno staklo. Vandena je rekla da mnoge žene iz Ebou Dara uklanjaju kamenove svoje dece starije od šesnaest koja odbiju da učestvuju u dvoboju i nikada ih više ne priznaju.

Konačno, Tilin podiže glavu. Lice joj je bilo prijazno, a ruka joj se pomerila sa bodeža za pojasom, ali nije prestala da odsutno prebire prstima po venčanom nožu. „Želim da me sin nasledi na Prestolu vetrova", reče ona blago. „Beslan je tvojih godina, Elejna. To bi, naravno, bilo tako u Andoru – mada bi morao da bude žensko...“ Ona se široko nasmeši, naizgled dobro se zabavljajući. „Ili u svakoj drugoj zemlji, osim u Murandiji, gde su stvari manje-više iste kao u Altari. Za hiljadu godina od Artura Hokvinga, samo je jedna Kuća držala Tron kroz pet pokolenja, a Anarinin pad bio je tako strmoglav da je Kuća Todejnd potrčko svakome ko ih želi. Nijedna druga Kuća nikada nije imala više od dva vladara zaredom.

Kada je moj otac preuzeo presto, druge Kuće su držale veće delove grada nego Mitsobari. Da je samo iskoračio iz palate bez straže, bio bi ušiven u vreću s kamenjem i hitnut u reku. Kada je umro, ostavio mi je ono što imam sada. Maleno, u poređenju sa ostalim vladarima. Čovek na odmornom konju može da stigne do kraja oblasti kojom vladam za dan oštrog jahanja. Mada, ja nisam bila besposlena. Kada su stigle novosti o Ponovorođenom Zmaju, bila sam ubeđena da ću moći da predam Beslanu dva puta više od onoga što držim, a uz to i raznovrsne saveznike. Kamen Tira i Kalandor sve su promenili. Sada sam zahvalna Pedronu Nijalu što je sredio da Ilijan preuzme pojas Altare širok sto milja umesto da nas napadne. Slušam Džaihima Karidina i ne pljujem mu u oči, koliko god Altaraca da je poginulo u Ratu Belih plaštova. Slušam Karidina, i Teslinu, ali i Merililu i molim se da mogu nešto da ostavim svome sinu umesto da me pronađu udavljenu u kadi onog dana kada on doživi nesreću u lovu.“

Tilin duboko uzdahnu. Zadržala je prijazan izraz lica, ali glas joj je postao oštriji. „I tako. Stajala sam razgolićenih dojki nasred riblje pijace zbog vas. Odgovorite mi na moje pitanje. Zašto mi je ukazana čast još četiri Aes Sedai?“

„Došle smo da nađemo ter’angreal", reče Elejna, a dok ju je Ninaeva zaprepašćeno posmatrala, ova ispriča sve – od Tel’aran’rioda do prašine na podu odaje u kojoj se činija nalazila.

„Moći popraviti vreme bio bi čudesan blagoslov", polako izusti Tilin, „ali četvrt koju opisujete zvuči kao Rahad, sa druge strane reke. Čak i gradska straža tamo pazi kako korača. Oprostite mi – znam da ste Aes Sedai – ali u Rahadu možete završiti sa nožem u leđima pre nego što trepnete. Ako je odeća otmena, koriste vrlo uzano sečivo, tako da nema mnogo krvi. Možda bi trebalo da ostavite potragu Vandeni i Adeleas. Mislim da su ipak imale nešto više godina od vas da se upoznaju sa takvim mestima.“

„Rekle su vam o činiji?", smrknuto upita Ninaeva, a kraljica samo odmahnu glavom.

„Samo da su došle u potragu za nečim. Aes Sedai nikada ne kažu ni reč više od onoga što su primorane.“ Ponovo blesnu taj nenadani osmeh; delovala je prilično veselo, iako su joj se od njega ožiljci pokazivali kao tanke linije preko obraza. „Bar nisu, do vas dve. Neka vas godine previše ne promene. Često poželim da se Savandra nije vratila u Kulu; sa njome sam mogla ovako da razgovaram.“ Ustala je i mahnula im rukom da ostanu da sede, pa je odlelujala preko prostorije da bi batom od slonovače udarila u srebrni gong; maleni valjak pravio je priličnu buku. „Naručiču hladan čaj od nane, pa ćemo razgovarati. Reći ćete mi kako mogu da pomognem – ako pošaljem vojnike u Rahad, ponovo ćemo imati Vinsku pobunu – a možda ćete čak moći i da mi objasnite zašto je luka puna brodova Morskog naroda koji niti pristaju niti trguju...“

Mnogo je vremena prošlo uz čaj i priču, uglavnom o opasnostima u Rahadu i šta sve Tilin ne može da uradi, a stigao je i Beslan, lepo vaspitan mladić koji se poklonio sa mnogo poštovanja i zurio u njih svojim prelepim crnim očima, koje se ispuniše olakšanjem kada mu je majka rekla da može da ode. On sasvim sigurno nije sumnjao da su one Aes Sedai. Međutim, konačno su njih dve pronalazile put nazad, do svojih odaja, kroz jarko obojene hodnike.

„Znači, nameravaju da preuzmu i potragu", gunđala je Ninaeva, gledajući levo i desno da se uveri kako niko od livrejisane posluge nije dovoljno blizu da bi je čuo. Tilin je prebrzo znala previše o njima. A koliko god da se smeškala, uznemiravale su je Aes Sedai u Salidaru. „Elejna, misliš li da je bilo mudro ispričati joj sve? Može joj naspeti da je najbolji način da njen mali nasledi presto ako nas pusti da nađemo činiju a onda nas proda Teslini.“ Donekle se sećala Tesline; Crvena, neprijatna žena.

„Znam kako se moja majka osećala zbog Aes Sedai koje su putovale po Andoru nikada joj ne govoreći šta čine. Znam kako bih se ja osećala. Osim toga, konačno sam se setila šta sam učila o izrazu naslonite se na nož’ i ostalom. Jedini način da uvrediš nekoga ko ti to kaže jeste da lažeš.“ Elejna malo podiže bradu. „A što se tiče Vandene i Adeleas, one samo misle da su to preuzele. Možda je taj Rahad opasan, ali nekako ne mogu da zamislim da je imalo gori od Tančika, a ovde nema Crnog ađaha o kome moramo da se brinemo. Kladim se da ćemo za deset dana imati činiju, ja ću znati zašto Metov ter’angreal čini ono što ne bi trebalo da može i bićemo na putu da se pridružimo Egveni, dok će on pozdravljati s pesnicom na čelu brzo kao i gospar Vanin, a Vandena i Adeleas ostaće zaglavljene sa Merililom i Teslinom, pokušavajući da dokuče šta se dogodilo.“

Ninaeva nije mogla da se uzdrži – glasno se nasmejala. Mršavi sluga koji je pomerao ogromnu vazu od zlatnog porcelana upilji se u nju, a ona mu isplazi jezik. On zamalo ne ispusti vazu. „Neću da prihvatam opkladu, osim u vezi s Metom. Imaš deset dana.“