Gospodar haosa

18 Ukus samoće

„Ima li još nevolja koje želite da vam rešim?“ Po Randovom tonu bilo je jasno da misli na nevolje koje je trebalo već da reše. Ruark kratko odmahnu glavom; Berelajn pocrvene. „Dobro. Odredite datum Manginovog vešanja..." Ako previše boli, nasmeja se Lijus Terin kroz promukli šapat, neka zaboli nekog drugog. Njegova odgovornost. Njegova dužnost. Ukrutio je leđa kako ga ta planina ne bi zdrobila. „Obesite ga sutra. Recite mu da sam ja tako kazao.“ Zaćutao je i besno se zapiljio, a onda shvatio da očekuje šta će na to reći Lijus Terin, a ne Ruark ili Berelajn. Čekao je glas mrtvaca, mrtvog luđaka. „Idem u školu.“

Ruark mu je ukazao na to da su Mudre verovatno krenule iz šatora, a Berelajn da i tairenski i kairhijenski plemići verovatno podjednako žamore u želji da znaju gde ona krije Randa, ali on im je kazao da govore istinu. I da im svima kažu da ga ne prate; vratiće se kad se bude vratio. Njih dvoje izgledali su kao da su progutali kisele šljive, ali on je dograbio Zmajevo žezlo i izašao.

U hodniku, Džalani i plavokosi Crveni štit ne mnogo stariji od nje gipko su se osovili na noge i žurno zgledali. Hodnik je inače bio prazan, ako se izuzme nekoliko užurbanih slugu. Po jedno iz oba društva; trebalo je to da očekuje, mada se zapitao nije li Urijen morao da se porve sa Sulin ne bi li je naterao na to.

Pokazavši im da ga slede, pošao je pravo do najbliže štale, gde su odeljci bili od istog zelenog mermera kao i stubovi koji su držali visoku tavanicu. Glavni konjušar, čvornovati prikan velikih ušiju, s Izlazećim suncem Kairhijena na kratkom kožnom prsluku, toliko se prenerazio kada se Rand pojavio sa samo dvoje Aijela u pratnji i toliko je zurio u vrata štale u očekivanju drugih i tako se često klanjao između pogleda da se Rand zapitao hoće li uopšte dobiti konja. Ali kada je ovaj najzad viknuo: „Konja za gospodara Zmaja!" šest štalskih momaka poskakalo je da pripreme visokog uškopljenog dorata plamenih očiju, sa zlatom opervaženim uzdama i sedlom sa zlatnim radom povrh nebeski plavetne tkanine sa porubima i izlazećim suncima u zlatovezu.

Koliko god su oni bili brzi, ušati konjušar nestao je kada se Rand popeo u sedlo. Verovatno se dao u potragu za silnim pratiocima Ponovorođenog Zmaja. Ili da nekome kaže kako Rand izlazi iz palate takoreći sam. Kairhijenjani su bili takvi. Vitki dorat je želeo da se poigrava, ali dok se još trudio da se da u ples, Rand ga je poterao kasom izvan palate, kraj zapanjenih kairhijenskih stražara. Nije se brinuo hoće li ga napadači zaskočiti iz zasede zahvaljujući upozorenju ušatog; ko god ga bude napao shvatiće da je bez nečega pošao u svatove. Ali svako kašnjenje moglo je da izazove brzo pojavljivanje gomile plemića koja bi mu onemogućila da ode bez njih. Prijalo mu je da za promenu malo bude sam.

Kratko je pogledao Džalani i mladog Aijela koji su trčali kraj dorata. Dedrik, pomisli on; Kodara iz Džaern Rifta. Gotovo sam. Još je osećao Alanu, a Lijus Terin je negde daleko stenjao nad sudbom kletom svoje mrtve Ilijene. Nikad neće biti sasvim sam. Možda nikad više. Ali ono malo samoće što je imao prijalo mu je, posle toliko vremena.

Kairhijen je bio veliki grad, a glavne ulice bile su mu dovoljno široke da ljudi koji se njima tiskaju izgledaju patuljasto. Svaka ulica je pravo kao strela prosecala bregove pune kamenih terasa, tako da su bezmalo izgledali veštački, i ukrštala se sa svakom drugom ulicom pod pravim uglom. U čitavom gradu uzdizali su se ogromni tornjevi, okruženi drvenim skelama koje su gotovo skrivale složene potporne stubove sa četvrtastim svodovima, tornjevi koji kao da su doticali nebo i smerali da se vinu još više. Dvadeset godina pošto su čuvene visoke kule Kairhijena, svetsko čudo, izgorele kao baklje tokom Aijelskog rata, njihova ponovna izgradnja još nije bila okončana.

Prolazak nije bio lak; kaskanje nije potrajalo dugo. Rand se navikao na to da se gomila razilazi pred njegovom uobičajenom pratnjom, ali opet, sa stotinama Aijela u kaidinsoru u njegovom vidokrugu usred spore gomile, nije to bilo sasvim isto, ne samo sa dvoje. Činilo mu se da su ga neki od tih Aijela prepoznali, ali nisu obraćali pažnju na njega, jer nisu želeli da izazovu posramljenost time što bi naredili ostalima da stanu mirno kad Kar’a’karn ima mač za pojasom i, što nije bilo baš toliko loše ali nije davalo ni razloga za gromke pozdrave, jaše konja. Za Aijele su stid i sramota daleko gori od bola, mada je, naravno, đi’e’toh morao da zamrsi sve stepenima koje je Rand tek delimično razumeo. Avijenda je to svakako mogla da mu objasni; izgleda da je želela da on postane Aijel.

Mnogi drugi su takođe zakrčili ulice, Kairhijenjani u uobičajenoj jednoličnoj odeči i isto tako u pohabanim svetlim bojama onih koji su živeli u Forgejtu pre nego što je izgoreo, Tairenci za glavu viši od gomile, mada ne toliko visoki kao Aijeli. Volovske i konjske zaprege vijugale su kroz gužvu i uklanjale se s puta zatvorenim lakiranim kočijama i nosiljkama, ponegde i sa stegom kakve Kuće. Prodavci su oglašavali svoju robu s poslužavnika, a torbari sa kolica; svirači, akrobate i žongleri izvodili su svoje tačke na uličnim ćoškovima. I jedno i drugo su bile promene. Nekada je Kairhijen bio tih, miran, svuda osim u Forgejtu. Deo te trezvenosti se zadržao. Radnje su imale male table i roba nije bilo izložena napolju. A ako su bivši stanovnici Forgejta izgledali bučno kao i uvek, dok su se glasno smejali i vikali jedni na druge, svađali se na samoj ulici, drugi Kairhijenjani su ih i dalje posmatrali s izveštačenim gnušanjem.

Niko osim Aijela nije prepoznao gologlavog konjanika u srebrom vezenom plavom kaputu, mada bi poneko tu i tamo iz blizine ponovo pogledao u tkaninu pod njegovim sedlom. Zmajevo žezlo ovde nije bilo naročito poznato. Niko mu se nije uklanjao s puta. Rand je osećao da ga rastržu nestrpljenje i zadovoljstvo što se sve oči ne okreću prema njemu.

Škola se nalazila u palati milju daleko od Sunčeve palate, i nekada je pripadala izvesnom gospodaru Bartanesu, sada mrtvom i neožaljenom, velika hrpa kamenih kvadrata sa oštrim uglastim kulama i balkonima. Visoka kapija glavnog dvorišta bila je otvorena i kada je Rand ujahao, sačekala ga je dobrodošlica.

Idrijen Tarsin, koja je vodila školu, stajala je na širokim stepenicama na drugom kraju dvorišta, dežmekasta žena u običnoj sivoj haljini, dovoljno pravog držanja da izgleda za glavu viša nego što jeste. Nije bila sama. Desetine i desetine drugih tiskalo se na kamenim stepenicama, muškarci i žene u vuni češće nego u svili, mahom iznošenoj i retko ukrašenoj. Uglavnom stariji ljudi. Idrijen nije bila jedina sa više sedih nego crnih vlasi u kosi, a bilo ih je i bez crnih uopšte, i bez kose uopšte, mada je tu i tamo poneko mlado lice željno zurilo u Randa. To „mlado“ značilo je deset ili petnaest godina starije od njega.

Bili su to učitelji, u neku ruku, mada ovo i nije baš bila škola. Učenici su tu dolazili da uče – mladići i žene sada su zijali sa svakog prozora oko dvorišta – ali Rand je prevashodno želeo da okupi izvore znanja na jednom mestu. Malo-malo pa bi čuo koliko je toga izgubljeno u Stogodišnjem ratu i Troločkim ratovima. Koliko li je samo toga nestalo prilikom Slamanja sveta? Ako već treba ponovo da Slomi svet, smerao je da stvori mesta gde bi znanje moglo da se sačuva. Još jedna škola već je bila osnovana u Tiru, mada nedavno, a počeo je da traga za odgovarajućim mestom i u Kaemlinu.

Ništa nikad ne ide kao što očekuješ, promrmlja Lijus Terin. Ništa ne očekuj, pa nećeš ni biti iznenađen. Ništa ne očekuj. Ničemu se ne nadaj. Ničemu.

Rand sjaha potisnuvši taj glas.

Idrijen pođe da ga dočeka kniksom. Kao i obično, kada se uspravila, umalo se nije prenerazio shvativši da je visoka jedva do njegovih prsa. „Dobro došao u Kairhijensku školu, gospodaru Zmaju.“ Glas joj je bio iznenađujuće milozvučan i mladalački, što je bilo u zapanjujućoj suprotnosti s njenim grubim licem. Ipak, čuo je kako zvuči i kad taj glas podigne na učenike i nastavnike; Idrijen je školu čvrsto držala na uzdi.

„Koliko uhoda imaš u Sunčevoj palati?“, upita on blago. Izgledala je zaprepašćeno, možda zbog toga što je uopšte pomislio tako nešto, ali pre će biti zato što se to pitanje nije uklapalo u kairhijenska pravila lepog ponašanja.

„Pripremili smo malu izložbu.“ Pa, nije zaista ni očekivao da mu odgovori. Odmerila je dvoje Aijela kao žena koja odmerava pogledom dva krupna i blatnjava psa čiju narav ne poznaje, ali se zadovoljila time da šmrkne. „Da li bi moj gospodar Zmaj krenuo za mnom?“

Krenuo je, namršten. Kakva sad izložba?

Školsko predvorje bilo je ogromna odaja sa uglačanim tamnosivim stubovima i svetlosivim podnim pločama, sa mermernim balkonom prošaranim sivim žilama skroz ukrug, u tri prstena. Sada je to mahom bilo ispunjeno... skalamerijom. Učitelji koji su se okupili iza njega pohitaše prema njima. Rand je zurio, setivši se najednom onoga što je Berelajn rekla o školi. Ali šta je to bilo?

Idrijen mu je objasnila – donekle – vodeći ga od jedne naprave do druge, gde su muškarci i žene predstavljali ono što su stvorili. Čak je i razumeo ponešto od toga.

Mnoštvo sita, strugača i ćupova punih otpadaka od platna proizvodilo je papir finiji od svega što se trenutno pravilo, ili je tako bar tvrdio izumitelj. Velika glomazna sprava sa polugama i ogromnim pljosnatim pločama bila je presa za štampanje, mnogo bolja od one koja je već u upotrebi, po rečima njenog tvorca. Dedrik je pokazao znatno zanimanje za to, dok je Džalani očigledno mislila kako on treba da pazi neće li neko napasti Kar’a’karna: snažno mu je nagazila na stopalo i on je zahramao prema Randu. Bio je tu plug na točkovima koji je trebalo da ore po šest brazdi odjednom – Rand je makar to mogao da prepozna; činilo mu se da bi moglo da deluje – i još nešto sa rudom za konje, namenjeno da žanje umesto čoveka, te nova vrsta razboja kojim je bilo lakše rukovati, kako je rekao čova koji ga je napravio. Bile su tu obojene drvene makete vijadukta za prenos vode do onih mesta gde su bunari presušili, novih odvoda i kanalizacije za Kairhijen, pa čak na stolu i prikaz sa malim figurama ljudi i kola, dizalica i valjaka, da bi se videlo kako drumovi treba da se prave i kaldrmišu kao u davno prošlim vremenima.

Rand nije znao hoće li išta od toga delovati, ali ponešto je izgledalo vredno truda. Na primer, taj plug bi mogao dobro doći ako Kairhijen ikada bude smerao da ponovo sam sebe hrani. Reći će Idrijen da ga napravi. Ne, reći će Berelajn da joj tako kaže. U javnosti uvek poštuj hijerarhiju, govorila je Moiraina, osim ako ne nameravaš nekoga da potkopaš i da ga skineš s položaja.

Među učiteljima koje je poznavao bio je Kin Tovere, dežmekasti optičar koji je stalno brisao čelu prugastom maramicom. Pored lupa raznih veličina – „Sa milje udaljenosti mogu da se prebroje dlake u čovekovom nosu", rekao je on; tako se izražavao – imao je i sočivo veliko koliko njegova glava, i nacrt za lupu u koju bi se ono umetnulo, više njih, i predmet dugačak šest koraka, i nacrt namenjen posmatranju zvezda, za ime sveta. Pa, Kin je oduvek želeo da posmatra daleka mesta.

Dok je Rand proučavao crtež gospara Toverea, Idrijen je na licu imala izraz smirenog zadovoljstva. Ona je uvek bila krajnje praktična. Tokom opsade Kairhijena sama je napravila ogroman samostrel, sav u polugama i čekrcima, koji je mogao da hitne malo koplje čitavu milju daleko, dovoljno snažno da proburazi čoveka. Da je bilo po njenom, vreme se ne bi traćilo ni na šta što nije stvarno ili čvrsto.

„Napravi to“ reče Rand Kinu. Možda i nije imalo pravu upotrebnu vrednost, ne kao plug, ali Tovere mu se dopadao. Idrijen uzdahnu i odmahnu glavom. Tovere se ozari. „I nagrađujem te sa sto zlatnih kruna. Ovo izgleda zanimljivo.“ To je izazvalo žamor i nije se moglo ustanoviti ko je više zinuo, Idrijen ili Tovere.

Ostali predmeti u dvorani bili su takvi da se činilo kako je Tovere prozaičan koliko i kakav graditelj drumova. Čova okruglog lica radio je s kravljom balegom nešto što je na kraju proizvodilo plavičasti plamen na kraju mesingane cevi; čak ni on kao da nije znao čemu bi to služilo. Dugonoga mlada žena prikazala je nešto što se sastojalo uglavnom od papirne ljušture privezane uzicama i ostavljene da lebdi na toploti koja se dizala od vatrice u mangalu. Promumlala je nešto o letenju – bio je siguran da je tako rekla – i o zakrivljenosti ptičjih krila – imala je skice ptica i nečega nalik na drvene ptice – ali jezik joj se toliko zapleo zbog susreta s Ponovorođenim Zmajem da nije više ni reč mogao da razume, a Idrijen svakako nije umela da mu objasni o čemu se tu radi.

A bio je tu i proćelavi muškarac sa skalamerijom od mesinganih cevi i valjaka, poluga i točkova, na drvenom stolu prekrivenom svežim brazgotinama i rupama, a neke rupe bile su dovoljno duboke da sasvim probuše ploču stola. Iz nekog razloga, polovina čovekovog lica i jedna šaka bili su uvijeni u zavoje. Čim se Rand pojavio u predvorju, on je uzbuđeno počeo da pali vatru ispod jednog valjka. Kada su Rand i Idrijen stali ispred njega, pomerio je jednu polugu i gordo se osmehnuo.

Uređaj je drhtao dok je para šištala i izbijala na dva ili tri mesta. Šištanje je preraslo u vrisak, a skalamerija je počela da se trese. Zlokobno je stenjala. Vrisak je postao neizdrživ. Skalamerija se tako jako tresla da se sto pomerao. Proćelavi muškarac se baci na sto i nekako uspe da izvuče zapušač na najvećem cilindru. Para izlete u oblaku i uređaj se umiri. Šišajući opečene prste, čovek uspe da se slabunjavo osmehne.

„Vrlo lep mesing", reče Rand pre nego što je dozvolio da ga Idrijen odvede odatle. „Šta je to bilo?", upitao je tiho kada izumitelj više nije mogao da ih čuje.

Slegnula je ramenima. „Mervin nikome neće da kaže. Ponekad se iz njegovih soba čuje tresak dovoljno glasan da se vrata zadrmaju, a do sada se opekao već šest puta, ali tvrdi da će nastupiti novo Doba kada njegov izum bude proradio.“ Ona s nelagodom pogleda Randa.

„Mervin slobodno može to da donese", reče joj on suvo. Možda ta sprava treba da proizvodi muziku? Svi ti krici? „Ne vidim Herida. Zar je zaboravio da siđe ovamo?“

Idrijen ponovo uzdahnu. Herid Fel je bio Andorac koji je nekako završio ovde u kraljevskoj biblioteci, gde je čitao – sebe je nazivao izučavaocem istorije i filozofije – i teško da je mogao da joj se umili. „Gospodaru Zmaju, on nikad ne izlazi iz svoje radne sobe, osim da bi otišao u biblioteku.“

Odlazak je zahtevao kratak govor, koji je on održao popevši se na stolicu, sa Zmajevim žezlom u prevoju lakta, saopštivši im da su njihove tvorevine čudesne. Što se njega tiče, neke bi zaista i mogle to da budu. Onda je uspeo da šmugne sa Džalani i Dedrikom. I s Lijusom Terinom i Alanom. Ostavili su za sobom zadovoljno brbljanje. Zapitao se da li je iko osim Idrijen ikada pomislio na to da napravi oružje.

Radna soba Herida Fela nalazila se na spratu, odakle se pružao pogled samo na tamne crepove krovova škole i na jedan četvrtasti, stepenasti toranj koji je zaklanjao sve ostalo. Herid je tvrdio da ionako nikad ne gleda kroz prozore.

„Možete sačekati ovde“, reče Rand kada je došao do uskih vrata – i soba unutra bila je uska – i iznenadi se kada su Džalani i Dedrik smesta pristali.

Iznenada je shvatio nekoliko sitnica. Džalani nijednom nije pogledala njegov mač s neodobravanjem, što se trudila da naglasi pošto je on došao sa sastanka s Ruarkom i Berelajn. Ni ona ni Dedrik nisu ni pogledali konja u štali, niti rekli nešto potcenjivački o tome kako bi sopstvene noge trebalo da mu budu dovoljno dobre, iako je ona to redovno činila.

Kao da želi to da potvrdi, kada se Rand okrenuo vratima, Džalani je načas odmerila Dedrika od glave do pete. Načas, ali sa krajnje otvorenim zanimanjem i osmehom. Dedrik se pravio da je ne primećuje, toliko upadljivo da je isto tako mogao i da zuri u nju. Tako su se Aijeli ponašali, pravili su se da ništa ne shvataju sve dok ona jasno ne kaže šta hoče. I ona bi učinila isto da je on počeo da gleda nju.

„Uživajte", reče Rand preko ramena, izazvavši dva zapanjena pogleda, pa uđe.

Mala soba bila je sva u knjigama, svicima i hrpama papira, ili je tako bar izgledalo. Pretrpane police pružale su se duž zidova sobe sve do tavanice, ostavljajući slobodnim samo vrata i dva otvorena prozora. Knjige i papiri prekrivali su sto koji je zauzimao najveći deo poda, ležale su u gomili na drugoj stolici, pa čak i tu i tamo na ono malo preostalog prostora na podu. Herid Fel je i sam bio stameni muškarac, koji je izgledao kao da je jutros zaboravio da očešlja svoju retku sedu kosu. Lula koju je stezao među zubima nije bila upaljena, a pepeo iz lule popadao mu je po licu izgužvanog smeđeg kaputa.

Načas je trepnuo u Randa, a onda rekao: „A. Da. Naravno. Baš sam hteo...“ Namrštio se u svoje ruke, a onda seo za sto i prevrnuo nekoliko otcepljenih listova papira koji su ležali pred njim, tiho mrmljajući. Okrenuvši naslovnu stranu knjige, počešao se po glavi. Konačno je ponovo pogledao u Randa i opet iznenađeno trepnuo. „O, da. O čemu si to hteo da razgovaramo?“

Rand je raščistio drugu stolicu, smestivši knjige i papire na pod, a onda uspravio Zmajevo žezlo na hrpi i seo. Pokušao je da razgovara sa drugima tu, sa filozofima i istoričarima, učenim ženama i naučnicima, i bilo je to nalik na pokušaje da se objasni s Aes Sedai. Bili su sigurni u ono u šta su bili sigurni, a što se ostalog tiče, samo su se davili rečima koje su mogle da znače bilo šta. Ili bi se naljutili kad bi ih pritisnuo – činilo se da sumnja u njihovo znanje, što je očigledno bio veliki greh – pojačavali su bujicu reči sve dok nije znao šta polovina znači, ili bi počeli da se ponašaju ulizički, u pokušaju da saznaju šta on to želi da čuje kako bi mu to i rekli. Herid je bio drugačiji. Među ostalim činjenicama koje je uvek uspevao da smetne s uma bilo je i to da je Rand Ponovorođeni Zmaj, što je Randu sasvim odgovaralo. „Šta znaš o Aes Sedai i Zaštitnicima, Heride? O njihovoj vezi?“

„Zaštitnici? Veza? Znam valjda koliko i bilo ko drugi, osim Aes Sedai. Što nije nešto naročito.“ Herid poče da sisa svoju lulu, naizgled ne shvatajući da je ugašena. „Šta hoćeš da znaš?“

„Može li se razvrgnuti?“

„Razvrgnuti? O, ne, mislim da ne može. Osim ako ne misliš na to kada Zaštitnik ili Aes Sedai umre. Tada se razvrgne. Mislim. Sećam se da sam čuo jednom nešto o toj vezi, ali ne mogu da se setim...“ Ugledavši snop beleški na stolu, Herid ga privuče sebi vrhovima prstiju i poče da čita, mršteći se i odmahujući glavom. Beleške kao da su bile ispisane njegovim rukopisom, ali on se više izgleda nije slagao s njima.

Rand uzdahnu; već je pomišljao kako će, ako samo dovoljno brzo okrene glavu, ugledati Alanu kako stoji iznad njega. „Šta je s pitanjem koje sam ti poslednji put postavio? Heride? Heride?“

Stameni muškarac trže glavom uvis. „O. Da. Ah, pitanje. Poslednji put. Tarmon Gai’don. Pa, ne znam kako će to izgledati. Troloci, pretpostavljam? Gospodari straha? Da. Gospodari straha. Ali razmišljao sam. To ne može biti Poslednja bitka. Ne verujem da može biti to. Možda svako Doba ima svoju Poslednju bitku. Ili ih ima većina.“ Najednom se namrštio niz nos u lulu među zubima i počeo da pretura preko stola. „Tu mi je negde kutija s kresivom.“

„Kako to misliš da to ne može biti Poslednja bitka?“ Rand je pokušao da govori mirno. Herid bi uvek prešao na stvar; samo se morao podsticati da to uradi.

„Šta? Da, upravo je u tome stvar. To ne može biti Poslednja bitka. Čak i ako Ponovorođeni Zmaj opet zapečati zatvor Mračnog onoliko dobro koliko ga je Tvorac napravio. Što mislim da ne može da uradi.“ On se nagnu napred i zaverenički utiša glas. „On nije Tvorac, znaš, šta god da pričaju po ulicama. Ipak, to neko mora ponovo da zatvori. Točak, razumeš.“

„Ne vidim šta...“ Rand zaćuta.

„Da, vidiš. Bio bi dobar učenik.“ Naglo izvukavši lulu iz usta, Herid nacrta krug njenim vratom. „Točak vremena. Doba dolaze i odlaze kako se Točak okreće. Sav taj katehizam.“ On iznebuha ubode tačku u tom zamišljenom točku. „Ovde je zatvor Mračnog čitav. Ovde su izbušili rupu u njemu, i ponovo ga zatvorili.“ Pomerao je deo lule duž luka koji je opisao. „Ovde smo mi.

Pečati slabe. Ali to, naravno, nije važno.“ Vrat lule dovrši krug. „Kada se Točak vrati ovamo, gde su izbušili rupu, zatvor Mračnog mora iznova biti čitav.“

„Zašto? Možda če sledeči put bušiti kroz zakrpu. Možda su tako uspeli prošli put – izbušili ono što je Tvorac napravio, na to mislim – možda su izbušili rupu kroz zakrpu, a mi to naprosto ne znamo.“

Herid odmahnu glavom. Za trenutak je zurio u lulu, shvativši još jednom da nije upaljena, i Rand pomisli da bi trebalo ponovo da ga podseti, ali Herid umesto toga trepnu i nastavi. „Neko je nekad morao to da napravi. Mislim, prvi put. Osim ako ne misliš da je Tvorac stvorio na samom početku zatvor za Mračnog sa rupom i zakrpom.“ Obrve su mu zaigrale na taj predlog. „Ne, bilo je to čitavo u početku i mislim da će ponovo biti čitavo kad još jednom nastupi Treće doba. Hmm, pitam se, jesu li ga i oni nazivali Treće doba?“ On žurno umoči pero i naškraba belešku na belini otvorene knjige. „Hmf. Sad nije ni važno. Ne kažem da će Ponovorođeni Zmaj biti taj koji će to učiniti celim, ili makar to ne mora nužno da se dogodi u ovom Dobu, ali to se mora dogoditi pre nego što Treće doba ponovo nastupi, a dovoljno vremena je prošlo otkad je postalo celo – najmanje jedno Doba – da se niko više ne seća Mračnog ili njegovog zatvora. Niko se ne seća. Hm. Pitam se...“ Zagledao se u svoje beleške, a onda kao da se zaprepastio kad je shvatio da drži pero u ruci. U kosi je imao mrlju od mastila. „Svako Doba u kojem pečati oslabe mora se na kraju setiti Mračnog, zato što ponovo mora da se suoči s njim i zazida ga.“ Strpavši lulu natrag među zube, pokušao je da još nešto zabeleži bez umakanja pera.

„Osim ako se Mračni ne oslobodi" reče Rand tiho. „Ako ne polomi Točak vremena i ponovo stvori Vreme i svet po sopstvenom liku.“

„To mu je to.“ Herid slegnu ramenima, namrštivši se u pero. Konačno se seti mastionice. „Ne verujem da tu možeš mnogo toga da uradiš. Zašto ne dođeš ovamo da mi budeš učenik? Ne verujem da će se Tarmon Gai’don dogoditi sutra, pa bi sasvim lepo iskoristio svoje vreme da...“

„Možeš li se setiti ikakvog razloga da se pečati polome?“

Heridove obrve suknuše uvis. „Da se pečati polome? Da se pečati polome? Zašto bi to učinio iko osim bezumnika? Zar uopšte mogu biti polomljeni? Čini mi se da sam negde pročitao da mogu, ali sada se ne sećam da je pisalo i zašto. Šta te je nateralo da pomisliš na nešto nalik tome?“

„Ne znam", uzdahnu Rand. U njegovoj glavi Lijus Terin je pevušio. Polomi pečate. Polomi pečate i svrši s tim. Da umrem zanavek.

Dokono se hladeči krajičkom šala, Egvena je zagledala ukrštanje hodnika i tamo i amo, u nadi da se nije ponovo izgubila. Veoma se plašila da jeste, i nije bila time zadovoljna. Sunčeva palata imala je milje i milje hodnika, i nijedan nije bio nimalo hladniji nego napolju, a ona je premalo vremena provela u njima da bi naučila da se snalazi.

Posvuda je bilo Devica» u dvojkama i trojkama – daleko više nego što je Rand obično dovodio sa sobom; svakako daleko više nego obično kada nije bio tu. Činilo se da jednostavno šetkaju, ali njoj je nešto u vezi s tim izgledalo... prikriveno. Neke su je poznavale i mogla je da očekuje pokoju prijateljsku reč – izgleda da su naročito Device zaključile kako njena odluka da bude učenica Mudrih svakako preteže nad tim što je Aes Sedai, što su mislile da jeste, u toj meri da ona za njih više nije bila Aes Sedai – ali kada bi je videle, izgledale su onoliko zapanjeno koliko je za Aijele to uopšte bilo moguće. Klimanje prepoznavanja usledilo bi malo kasnije, kad bi pohitale dalje bez reči. To nije bilo ponašanje koje pogoduje raspitivanju za put.

Umesto toga, ona se namrštila na slugu znojavog lica sa tankim plavo--zlatnim prugama na orukavlju, zapitavši se zna li on kako se stiže tamo gde je htela da ode. Nažalost, čova je očito bio na ivici živaca sa tolikim Aijelima unaokolo. Kad je video kako se jedna Aijelka mršti na njega – izgleda da uopšte nisu primećivali njene tamne oči, koje nijedan Aijel jamačno nije imao – a glava mu je verovatno bila puna priča o Devicama, okrenuo se i pobegao koliko ga noge nose.

Razdraženo je šmrknula. Ionako joj zapravo nisu bila potrebna uputstva. Pre ili kasnije moraće da naiđe na nešto poznato. Svakako nije bilo smisla u tome da se vrati odakle je došla, ali kojim od ostala tri puta da krene? Odabravši jedan, ona krenu odlučnim koracima i čak joj se i neke Device ukloniše s puta.

Zapravo, bila je pomalo zlovoljna. Ponovni susret s Avijendom posle toliko vremena bio bi divan da joj žena jednostavno nije hladno klimnula glavom i zavukla se na privatno većanje u Amisinom šatoru. A bilo je zaista privatno, što je Egvena i ustanovila kada je pokušala da je sledi.

Nisi pozvana, rekla joj je Amis oštro, dok je Avijenda sedela ukrštenih nogu na jastuku, odsutno zureći u slojevite ćilime ispred sebe. Idi i prošetaj. I pojedi nešto. Žena ne treba da izgleda kao trska.

Bair i Melaina dođoše žurno, pošto ih je pozvao gai’šain, ali Egvena je bila isključena. Malo joj je pomoglo kad je videla da je čitav red Mudrih takođe odbijen, ali ipak samo malo. Najzad, ona je bila Avijendina prijateljica, i ako je ova bila u nekakvoj nevolji, Egvena je želela da joj pomogne.

„Zašto si ovde?“, upitao je Sorilein glas iza nje.

Egvena se ponosila sobom. Mirno se okrenula da se suoči s Mudrom iz uporišta Sende. Džara Carin, Sorilea je imala tanku belu kosu i izborano lice kože tesno prevučene preko lobanje. Sva je bila kost i koža i mada je mogla da usmerava, imala je manje snage sa Moći od većine polaznica koje je Egvena upoznala. U stvari, u Kuli svakako nikada ne bi prošla dalje od polaznice, već bi je oterali. Naravno, Mudre nisu mnogo polagale na usmeravanje. Kakva god tajanstvena pravila vladala Mudrima, kada je Sorilea bila u blizini, vodstvo je uvek prelazilo na nju. Egvena je smatrala da je posredi čista snaga volje.

Za dobru glavu viša od Egvene, kao i većina Aijelki, Sorilea je zurila u nju zelenim očima koje su pogledom i bika mogle da obore s nogu. Osetila je olakšanje; tako je Sorilea inače gledala svakoga. Da je bila ljuta, zidovi bi se krunili gde god bi pogledala, a tapiserije bi se palile. Pa, tako je makar izgledalo.

„Došla sam u posetu Randu", reče Egvena. „Dolazak iz šatora je sasvim dobra fizička vežba.“ Svakako bolja od pet-šest žustrih obilazaka oko gradskih zidina, što je bila uobičajena aijelska predstava o lakim vežbama. Nadala se da se Sorilea ne pita zašto. Zaista nije volela da laže nijednu Mudru.

Sorilea je kratko zurila u nju kao da je nanjušila nešto skriveno, a onda je navukla šal na mršava ramena i rekla: „On nije ovde. Otišao je u svoju školu. Berelajn Peron kaže kako nije pametno otići tamo za njim, a ja se slažem.“

Egvena je jedva uspela da zadrži miran izraz lica. Poslednje što je očekivala bilo je da se Mudre priklone Berelajn. Prema njoj su se ponašale kao prema ženi razumnoj i vrednoj poštovanja, što za Egvenu uopšte nije imalo smisla, a ne zato što joj je Rand poverio vlast. Nisu davale ni po lule duvana za vlast nekih tamo mokrozemaca. Ta Majenka se besramno odevala i besramno očijukala – kada nije radila i više od toga, u šta je Egvena bila mračno sigurna. To uopšte nije bila žena kojoj bi se Amis osmehivala kao svojoj kćerki ljubimici. Ili Sorilea.

U glavi joj se zametnuše nezvane misli o Gavinu. Bio je to samo san, i to njegov. Svakako ni nalik onome što je Berelajn radila.

„Kada se nekoj mladoj ženi obrazi zažare bez očiglednog razloga", reče Sorilea, „obično je posredi neki muškarac. Koji je to muškarac privukao tvoje zanimanje? Možemo li očekivati da uskoro vidimo kako polažeš svadbeni venac pred njegove noge?“

„Aes Sedai se retko udaju", reče joj Egvena hladno.

Izborana žena frknu zvukom koji je podsećao na kidanje sukna. Device i Mudre, zapravo sve Aijelke, mogle su da misle kako ona nije Aes Sedai sve dok uči od Amis i ostalih, ali Sorilea je išla još dalje u tome. Činilo se da je mislila kako je Egvena postala Aijelka. Pored toga, nije bilo te teme u koju se Sorilea nije našla pozvanom da zavuče nos. „Ti hoćeš, devojko. Nećeš ti postati Far Dareis Mai niti misliti kako su muškarci zabava poput lova, ili još beznačajnija. Ta bedra su stvorena za rađanje, i ti ćeš radati.“

„Hoćeš li mi reći gde da sačekam Randa?“ upita Egvena, slabijim glasom nego što joj se to svidelo. Sorilea nije bila šetač kroz snove, kadra da ih tumači, a svakako nije imala ni dar Proricanja, ali umela je da bude toliko sigurna da je ono što je govorila zvučalo neumitno. Gavinova deca. Svetlosti, kako bi mogla da Gavinu rađa decu? Zapravo, Aes Sedai se gotovo nikad nisu udavale. Retko bi se našao muškarac spreman da se venča sa ženom koja bi primenom Moći mogla da postupa s njim kao s detetom ako tako odluči.

„Ovuda“, reče Sorilea. „Je li posredi Sanduin, onaj zgodni pripadnik Izdanka krvi koga sam videla juče u blizini Amisinog šatora? Zahvaljujući onom ožiljku, ostatak lica mu je još lepši..

Sorilea je nastavila da joj reda imena dok ju je vodila kroz palatu i neprestano je krajičkom oka vrebala njeno ponašanje. Isto tako se potrudila da za svakog muškarca navede sve njegove čari, a tu je spadao i njihov izgled bez odeće – aijelski muškarci i žene boravili su u istim šatorima za preznojavanje – tako da je svakako izazvala dosta crvenila.

Kada su stigle do prostorija gde će Rand provesti noć, Egveni je bilo više nego drago što može žurno da zahvali i čvrsto pred Sorileom zatvori vrata gostinske sobe. Na svu sreću, Mudra mora da je i sama imala posla, inače bi se progurala unutra.

Udahnuvši duboko, Egvena stade da zaglađuje suknje i namešta šal. To joj nije bilo potrebno, ali osećala se kao da se upravo stumbala nizbrdo. Ta žena je baš uživala u provodadžisanju. Umela je da napravi svadbeni venac za ženu i da ovu natera da ga položi pod noge muškarcu po Sorileinom izboru, a njemu da zavrne ruku tako da mora da ga podigne. Pa, nije ih baš vukla niti zavrtala ruke, ali svodilo se na isto. Naravno, Sorilea ne bi išla toliko daleko s njom. Ta pomisao je natera na kikot. Najzad, Sorilea nije zaista mislila da je ona postala Aijelka; znala je da je Egvena Aes Sedai, ili je makar mislila da jeste. Ne, naravno, nije imala razloga za brigu zbog toga!

Sa rukama na presavijenoj sivoj marami kojom joj je kosa bila vezana pozadi, ukočila se na zvuk koraka u spavaćoj sobi. Ako je Rand već mogao da skoči iz Kaemlina u Kairhijen, možda je skočio i pravo u svoje odaje za spavanje. A možda ga to neko – ili nešto – tamo čeka. Prigrlila je saidar i satkala nekoliko gadosti, spremnih za upotrebu. Iz odaje izađe neka gai’šainka, sa uvezanim čaršavima u naručju, pa se trže kada je ugleda. Egvena otpusti saidar u nadi da nije ponovo pocrvenela.

Nijela je dovoljno ličila na Avijendu da je zaprepasti na prvi pogled u toj beloj odori sa dubokom kapuljačom. Dok ne shvatiš da treba da dodaš još šest ili sedam godina licu koje možda nije bilo tako preplanulo i koje je bilo malčice bucmastije. Avijendina sestra nikad nije bila Devica koplja; bila je prelja i odslužila je više od polovine svoje godine i jednog dana.

Egvena je ne pozdravi; Nijelu bi to samo postidelo. „Očekuješ li ubrzo Randa?" upita ona.

„Kar’a’karn će doći kad bude došao”, odgovori Nijela, krotko oborivši pogled. To je zaista izgledalo čudno; Avijendino lice, makar i bilo bucmastije, nije se baš slagalo s krotkošću. „Na nama je da budemo spremne kada dođe.“

„Nijela, imaš li pojma zašto bi Avijenda želela da se zatvori s Amis, Bair i Melainom?“ To svakako nije imalo nikakve veze s hodanjem kroz snove. Sorilea je za to bila jednako kadra koliko i Avijenda.

„Ona je ovde? Ne, ne znam razlog.“ Ali Nijeline plavozelene oči malo su se skupile dok je govorila. „Ipak znaš nešto" bila je uporna Egvena. Mogla je baš i da iskoristi poslušnost gai’šaina. „Reci mi šta je to, Nijela.“

„Znam da će me Avijenda išibati tako da neću moći da sedim ako me Kar’a’karn zatekne ovde s prljavom posteljinom", reče Nijela žalosno. Egvena nije znala da li je tu nekako umešan i đi’e’toh, ali opet, kad su bile zajedno, Avijenda je prema svojoj sestri bila dvostruko stroža nego prema bilo kom drugom gai’šainu.

Nijelina odora vukla se po šarenom tepihu dok je žurno klizila prema vratima, ali Egvena je uhvati za rukav. „Hoćeš li skinuti belo kad ti vreme istekne?“

To nije bilo pristojno pitanje i krotkost nestade u gordosti dostojnoj svake Device. „Ako bih drugačije učinila, narugala bih se đi’e’tohu" reče Nijela kruto. Iznenada joj na usnama zaigra osmejak. „Osim toga, moj muž bi došao da me potraži i ne bi bio zadovoljan.“ Krotka maska joj se vratila na lice; oborila je oči. „Smem li sada otići? Ako je Avijenda ovde, radije bih izbegla da se vidim s njom, a doći će u ove odaje.“

Egvena je pusti da ode. Ionako nije imala nikakvog prava da pita; pominjanje života gai’šaina pred nekim u belom izazivalo je sramotu. I sama se malo postidela, mada naravno nije ni pokušavala da sledi đi’e’toh. Tek toliko da bi bila učtiva.

Kada je ostala sama, smestila se u duboko izrezbarenu i pozlaćenu fotelju i ustanovila da joj je neobično neudobna posle silnog sedenja ukrštenih nogu na jastucima na zemlji. Podvivši noge, upitala se o čemu li to Avijenda razgovara s Amis i ostale dve. Svakako o Randu. Mudre su oduvek bile zabrinute zbog njega. One nisu marile za mokrozemačka Zmajska Proročanstva, ali znale su Proročanstvo o Ruideanu do poslednjeg slova. Kada on bude uništio Aijele, kako je to proročanstvo pređskazalo, spasiće se „ostaci ostataka”, a one su smerale da se postaraju da ti ostaci budu što je moguće brojniji.

Zato su naterale Avijendu da ostane uz njega. Previše blizu da bi to bilo pristojno. Kad bi ušla u spavaću sobu, svakako bi zatekla i slamaricu pripremljenu za Avijendu. Opet, Aijeli su drugačije gledali na stvari. Mudre su smerale da ga Avijenda uči aijelskim običajima i predanjima, da ga podseća kako mu je krv aijelska, ako već ne i vaspitanje. Mudre su očito smatrale da je za to potreban svaki sat koji on provodi budan, a imajući u vidu ono sa čime su bile suočene, nije mogla baš da ih krivi. Ne sasvim. Svejedno, nije to bilo pristojno, da žena mora da spava u istoj sobi s muškarcem.

Opet, ona nikako nije mogla da reši Avijendinu nevolju, pogotovo što se činilo da Avijenda i ne uviđa da nevolja postoji. Naslonivši se na lakat, Egvena je pokušala da razmisli o tome kako da priđe Randu. Misli su joj se vrtele ukrug, ali nije uspela ništa da smisli kada je on ušao, promrmljavši nešto dvoma Aijelima u hodniku pre nego što je zatvorio vrata.

Egvena skoči na noge. „Rande, moraš mi pomoči s Mudrima; tebe će poslušati” izletelo joj je pre nego što je stigla samu sebe da spreči. To uopšte nije bilo ono što je nameravala da kaže.

„I meni je drago što te ponovo vidim”, reče on s osmehom. Nosio je ono seanšansko koplje, na kojem je bio izrezbaren Zmaj posle njihovog poslednjeg viđenja. Želela je da zna odakle mu to; sva se ježila od svega seanšanskog. „Dobro sam, Egvena, hvala na pitanju. A ti? Izgleda da si ponovo došla sebi, vatrena kao i pre.“ Izgledao je tako umorno. I grubo, dovoljno grubo da taj osmeh izgleda čudno na njegovom licu. Kad god bi ga ponovo videla, izgledao je sve grublji.

„Mnogo smešno", naroguši se ona. Najbolje je bilo da nastavi kako je i počela. Bolje nego da uzmakne i popusti, dajući mu tako još razloga da se kezi. „Hoćeš li mi pomoči?“

„Kako?“ Raskomotivši se – pa, to jesu bile njegove odaje – bacio je koplje s kićankom na stočić sa izrezbarenim šapama leoparda na nogarama i skinuo opasač s mačem i kaput. Nekako se nije znojio nimalo više od Aijela. „Mudre me slušaju, ali čuju samo ono što žele da čuju. Počeo sam da prepoznajem taj njihov pogled kada zaključe da trućam besmislice, i umesto da me postide tako što će to i reći, ili tako što će se raspravljati sa mnom, one to samo prečuju.“ Privukao je jednu pozlaćenu fotelju sučelice njoj i sručio se, ispruživši noge u čizmama ispred sebe. Pošlo mu je za rukom da čak i to izvede nekako nadmeno. Očigledno se previše ljudi klanjalo pred njim.

„Ponekad zaista pričaš besmislice”, promrmlja ona. Iz nekog razloga, nedostatak vremena za razmišljanje izbistrio joj je misli. Pažljivo doteravši šal, smestila se ispred njega. „Znam da bi voleo da čuješ nešto novo o Elejni.“ Zašto mu se lice tako sneveselilo, i istovremeno postalo hladno kao zima? Verovatno zato što predugo nije čuo ništa o Elejni. „Sumnjam da je Šerijam Mudrima slala njene poruke namenjene tebi.“ Koliko je znala, nije poslala nijednu, mada je on retko boravio u Kairhijenu da bi ih primao. „Ja sam ta kojoj Elejna poverava takav zadatak. Mogu ti ih doneti, ako uveriš Amis da sam dovoljno jaka da... da ponovo počnem da učim.“

Više bi volela da nije oklevala, ali on je već previše toga znao o hodanju kroz snove, ako već ne i o Tel’aran’riodu. Bezmalo sve u vezi sa hodanjem kroz snove osim tog imena bilo je strogo čuvana tajna Mudrih, pogotovo onih koje su za to bile sposobne. Ona nema prava da odaje njihove tajne. „Hoćeš li mi reći gde je Elejna?“ Rekao je to kao da je moli za šolju čaja. Oklevala je, ali sporazum između nje, Ninaeve i Elejne – Svetlosti, koliko li je samo prošlo otkad su ga sklopile? – taj sporazum još je bio na snazi. On više nije bio dečak s kojim je odrasla. Bio je muškarac, pun sebe, i kakav god bio njegov ton, te oči koje su je netremice gledale zahtevale su odgovor. Ako su između Aes Sedai i Mudrih izbijale varnice, između njega i Aes Sedai buktao je požar. Moralo je postojati nešto između da to ublaži, a jedine takve na raspolaganju bile su njih tri. Morale su to da čine, ali nadala se da neće pri tom sagoreti. „To ne mogu da ti kažem, Rande. Nemam prava. Nije na meni da ti to kažem.“ A i to je bilo istina. Kad je već kod toga, ne bi baš ni umela da mu kaže gde je taj Salidar, iza Altare, negde duž reke Eldar.

On se napregnuto nagnu napred. „Znam da je s Aes Sedai. Rekla si mi da me te Aes Sedai podržavaju, ili da bi mogle to učiniti. Zar me se plaše? Zakleću se da ću ostati podalje od njih, ako je tako. Egvena, hoću da predam Elejni Lavlji presto i Sunčev presto. Ima prava na oba; Kairhijen će je prihvatiti jednako brzo kao i Andor. Potrebna mi je ovde, Egvena.“

Egvena otvori usta – i shvati da se sprema da mu ispriča sve što zna o Salidaru. U poslednjem trenutku škljocnu zubima tako jako da su je vilice zabolele, i otvori se saidaru. Slast života, tako snažna da je preplavila sve ostalo, kao da joj je pomogla; ubrzo poriv da govori poče da jenjava.

Uspravila se s uzdahom i razrogačeno zagledala u njega. Jedno je bilo znati da je on najjači ta veren još od Artura Hokvinga, ali sasvim drugo osetiti to i sama. Jedva se uzdržala da se ne obgrli i ne zadrhti.

„Nećeš da mi kažeš“, reče on. To nije bilo pitanje. On žustro protrlja podlaktice preko rukava košulje, podsetivši je da ona drži saidar: tako blizu osećao ga je sigurno kao blago peckanje. „Zar si mislila da ću na silu to izvući iz tebe?“, odbrusi on, najednom besan. „Zar sam takvo čudovište da ti je potrebna Moć kako bi se zaštitila od mene?“

„Ne treba mi ništa da bih se zaštitila od tebe" reče ona što je mirnije mogla. Želudac joj se polako prevrtao. Bio je to Rand, i muškarac sposoban da usmerava. Delom svog bića želela je da kuka i blebeće. Stidela se toga, ali nije mogla taj poriv tako da otkloni. Dok je ostavljala saidar, zažalila je zbog kratkog oklevanja. Ali opet, nije ni bilo važno; ako već dođe do takve vrste borbe, osim ako ne uspe da ga ogradi štitovima, on će je savladati jednako lako kao i kad bi obarali ruke. „Rande, žao mi je što ti ne mogu pomoći, ali ne mogu. Svejedno, ja tebe ponovo molim da pomogneš meni. Znaš da ćeš time pomoći i sebi.“

Njegov bes progutao je izluđujući kez; bilo je zastrašujuće što se to kod njega moglo smenjivati tako brzo. „Znaš šta, stavi svog mačora u kapu i strpaj ga u čakšire, Rande al’Tore", reče mu ona hladno. Pošlo joj je za rukom da ne zalupi vrata dok je izlazila, ali jedva.

Dok se udaljavala dugim koracima, pitala se šta da uradi. Morala je nekako da ubedi Mudre da je puste natrag u Tel’aran’riod – što bi se reklo, ovlašćeno. Pre ili kasnije on će naići na Aes Sedai iz Salidara i mnogo bi pomoglo kad bi ona najpre mogla da porazgovara s Elejnom ili Ninaevom. Bila je malo iznenađena što mu se Salidar već nije neposredno obratio; šta je to zadržavalo Šerijam i ostale? Ona tu nije mogla ništa da uradi, a one su verovatno bolje od nje znale šta treba da čine.

Jedno je jedva čekala da kaže Elejni. Potrebna je Randu. Kada je govorio o njoj, zvučao je iskreno kao nikada pre. To bi trebalo da razreši sve njene brige o tome voli li je on ili ne. Nema tog muškarca koji može da kaže da mu trebaš a da te ne voli.

Rand je nekoliko trenutaka sedeo i zurio u vrata pošto su se zatvorila za Egvenom. Toliko se promenila da to više nije ona devojka s kojom je odrastao. U toj aijelskoj odeći uspevala je dobro da oponaša Mudre – izuzev visinom; niska Mudra, krupnih tamnih očiju – ali opet, Egvena je sve radila svim srcem. Ostala je hladna kao i ma koja Aes Sedai, dograbivši saidar kad je pomislila da joj je zapretio. Morao je to da upamti. Kakvu god odeću imala na sebi, želela je da bude Aes Sedai i čuva tajne Aes Sedai čak i pošto joj je jasno stavio do znanja da mu je Elejna potrebna da obezbedi mir u dve zemlje. Morao je o njoj da misli kao o Aes Sedai. To ga je rastužilo.

Umorno se osovio na noge i ponovo obukao kaput. Morao je da se sretne sa još kairhijenskih plemića, bili su tu Kolaver i Maringil, Dobrejn i ostali. I Tairenci; Mejlan, Arakome i to društvo pobesnelo bi ako bi Kairhijenjanima posvetio i tren više nego njima. A i Mudre će hteti da im bude na raspolaganju, kao i Timolan i ostali poglavari klanova koje danas još nije sreo. Zašto je uopšte poželeo da ode iz Kaemlina? Pa, razgovor s Heridom bio je prijatan; pitanja koja je postavio nisu bila takva, ali bilo je lepo razgovarati s nekim ko je smetnuo s uma da je on Ponovorođeni Zmaj. A i našao je malo vremena bez pratnje Aijela; smerao je da to ponovi.

U ogledalu s pozlaćenim ramom ugledao je svoj odraz. „Bar joj nisi dozvolio da vidi koliko si umoran“, reče sam sebi. To je bio jedan od Moiraininih jezgrovitijih saveta. Ne dozvoli da ikad vide da si slab. Samo je morao da se navikne da o Egveni razmišlja kao o jednoj od njih.

Naizgled lagodno čučeći u vrtu ispod odaja Randa al’Tora, Sulin je zabadala mali nož u zemlju, kao da se zabavlja tom igrom. Zov jejine s jednog prozora natera je da s kletvom skoči na noge i zavuče nož za opasač. Rand al’Tor je ponovo napustio svoje odaje. Ovakvo stražarenje nad njim neće biti delotvorno. Da su joj tu Enaila ili Somara, poslala bi njih da ga prate. Obično se trudila da ga štiti od takvih besmislica kao što bi štitila i rođenog brata.

Otrčavši do najbližih vrata, priključila se još trima Devicama – nijedna nije došla s njom – i počela pretragu lavirinta hodnika praveći se da naprosto šeta njima. Šta god Kar’a’karn želeo, ništa se ne sme dogoditi jedinom sinu Device koji im se ikada vratio.