Gospodar haosa

15 Hrpa peska

Egvena otvori oči, zagledane ni u šta. Za trenutak je ležala na posteljini i dokono opipavala prsten Velike zmije na uzici oko vrata. Kada ga je nosila na ruci, privlačila je mnogo čudnih pogleda. Lakše se uklapala kao učenica Mudrih ako niko o njoj nije mislio kao o Aes Sedai. Što ona, naravno, nije ni bila. Bila je Prihvaćena, a opet se toliko dugo pravila da je Aes Sedai da je povremeno umalo zaboravljala kako to nije.

Nešto rane sunčeve svetlosti provuklo se u šator kod ulaznog preklopa, jedva obasjavajući unutrašnjost. Kao da uopšte nije ni spavala, u slepoočnicama su joj tukli damari. Od dana kada Lanfear umalo nije ubila nju i Avijendu, od onog dana kada su se Izgubljena i Moiraina međusobno poubijale, uvek ju je posle posete Tel’aran’riodu bolela glava, mada nikada dovoljno da bi joj to zaista smetalo. U svakom slučaju, Ninaeva ju je kod kuće malo učila primeni bilja i ona je uspevala da pronađe nekoliko pravih vrsta ovde, u Kairhijenu. Od korena zdravosanka osećala se omamljeno – ili bi je možda, ovako umornu, on uspavao na više sati – ali pomogao bi joj da ukloni i poslednji trag glavobolje.

Osovivši se na noge, ispravila je izgužvanu i znojem natopljenu spavaćicu, a onda otapkala po naslaganim ćilimima do umivaonika, ukrašene kristalne činije u kojoj se nekada verovatno nalazio punč od vina kod nekog plemića. U svakom slučaju, tamo je bilo obične vode baš kao i u plavom gleđosanom bokalu, vode koja nije bila nimalo hladna kada je ispljuskala lice. Pogledala je u sopstvene oči u malom ogledalu sa pozlačenim ramom uspravljenom uz tamni šatorski zid i obrazi joj pocrveneše.

„Pa, šta si mislila da če se dogoditi?" šapnu ona. Nije mislila da je tako nešto moguće, ali njeno lice u odrazu postalo je još rumenije.

To je bio samo san, a ne kao Tel’aran’riod, gde bi ono što ti se dogodi u snu imalo stvarne posledice posle buđenja. Ali ona se sećala svega, baš kao da je bilo stvarno. Pomislila je da će joj obrazi sasvim sagoreti. Bio je to samo san, i to Gavinov. On nije imao prava da je tako sanja.

„Za sve je on kriv", reče ona ljutito svom odrazu. „A ne ja! Nisam imala nikakvog izbora!“ Usta joj se žalostivo zatvoriše. Pokušava da okrivi jednog muškarca zbog njegovih snova. I razgovara s ogledalom, kao neka guska.

Zastavši na preklopu šatorskog krila, sagnula se da proviri napolje. Njen niski šator stajao je na ivici aijelskog logora. Sivi zidovi Kairhijena uzdizali su se oko dve milje zapadno preko golih brda, tako da se do njih pružala samo spržena zemlja tamo gde je zid Forgejta nekada opasivao grad. Po oštrom uglu sunčevih zraka videlo se da je ono tek provirilo iznad obzorja, a opet je među aijelskim šatorima vladala velika gužva.

Za nju ovog jutra nije bilo ranog dizanja. Posle cele noći provedene izvan svog tela – obrazi joj se ponovo zažariše; Svetlosti, zar će do kraja života crveneti zbog jednog sna? Veoma se plašila da bi moglo biti tako – posle toga, mogla je da spava sve do popodneva. Miris kaše koja se kuvala nije mogao da nadvlada teške očne kapke.

Umorno se vratila svojim prekrivačima i sručila na njih, trljajući slepoočnice. Bila je previše umorna da bi pripremila koren zdravosanka, ali opet, pomislila je kako je previše umorna da bi to uopšte bilo važno. Tupi bol bi uvek nestao posle jedno sat vremena; kad se probudi, neće ga uopšte biti.

Imajući sve u vidu, nije bilo nikakvo čudo što su joj snovi bili puni Gavina. Povremeno je ponavljala neki od njegovih, mada ne do tančina, naravno; u njenoj verziji, izvesni neprijatni događaji jednostavno se nisu zbivali, ili su makar bili ulepšani. Gavin je mnogo više vremena provodio recitujući poeziju i držeći je u zagrljaju dok su posmatrali osvite i sutone. Isto tako, nije ni zamuckivao dok joj je izjavljivao ljubav. I izgledao je zgodno kao i u stvarnosti. Drugi snovi bili su sasvim njeni. Nežni poljupci koji su trajali večno. On na kolenima dok mu ona drži glavu u rukama. Neki nisu imali nikakvog smisla. Dvaput, uzastopce, sanjala je kako ga hvata za ramena i pokušava da ga okrene na drugu stranu, protiv njegove volje. Jednom je grubo odgurnuo njene ruke sa sebe; drugi put je nekako bila jača od njega. Ta dva sna su se mutno spajala u jedan. U trećem joj je zatvarao vrata ispred nosa i ona je znala da će, ukoliko taj uski procep svetlosti nestane, ona biti mrtva.

Snovi su joj se tumbali kroz glavu, nisu uvek bili o njemu, i obično su bili košmarni.

Perin je došao i stao ispred nje; uz noge mu je ležao vuk, a kobac i jastreb na ramenima piljili su jedan u drugoga iznad njegove glave. Naizgled nesvestan njihovog prisustva, stalno je pokušavao da hitne onu njegovu sekiru, sve dok najzad nije pobegao od sekire koja ga je jurila kroz vazduh. Ponovo Perin; okrenuo se od nekog Krpara i bežao, sve brže i brže, iako ga je ona dozivala da se vrati. Met je izgovarao čudne reči koje je gotovo razumela – na Starom jeziku, pomišljala je – a dva gavrana spustila su mu se na ramena i kandže su im se kroz kaput zarile u meso. Činilo se da nije nimalo svesniji njih nego što je Perin bio svestan sokola i jastreba, a opet mu se prkos video na licu, a zatim i mračno prihvatanje. U novom snu, neka žena lica prikrivenog senkom pozivala ga je u veliku opasnost; Egvena nije znala šta je to, samo da je čudovišno. Nekoliko snova ticalo se Randa, i nisu bili nimalo loši, ali svi su bili čudni. Elejna, koja ga jednom rukom primorava da klekne. Elejna, Min i Avijenda, koje sede u nemom krugu oko njega, pa svaka na smenu pruža ruku da ga dodirne. On kako hoda prema plamenoj planini, dok mu nešto krčka pod čizmama. Meškoljila se i cvilela; to su krčkali pečati na zatvoru Mračnog i razbijali se sa svakim njegovim korakom. Znala je to. Nije morala da ih vidi da bi znala.

Hraneči se strahom, snovi su joj bili sve gori. Dve nepoznate žene koje je viđala u Tel’aran’riodu uhvatile su je i odvukle pred sto pun žena pod kapuljačama, a kada su odigle kapuljače, sve do jedne bile su Lijandrin, Crna sestra koja ju je zarobila u Tiru. Seanšanka grubog lica pružala joj je srebrnastu narukvicu i ogrlicu spojene srebrnastim povocem, adam. Na to je morala da jekne; Seanšanka joj je jednom već stavila a’dam. Pre bi umrla nego da to ponovo dozvoli. Rand se ludirao ulicama Kairhijena, smejući se dok je razarao građevine i ljude munjama i vatrom, a još jedan muškarac trčao je kraj njega i bacao Moć; to njegovo grozno pomilovanje bilo je obznanjeno u Kairhijenu, ali svakako da nije postojao nijedan muškarac koji je svojevoljno usmeravao. Mudre su je uhvatile u Tel’aran’riodu i prodale je kao životinju u zemljama iza aijelske Pustare; to su činili sa Kairhijenjanima koje bi zatekli u Pustari. Stajala je napolju sama i posmatrala kako joj se lice topi, lobanja puca, a nejasna obličja je bockaju tvrdim štapovima. Bockaju je. Bockaju...

Naglo se uspravila, zasoptavši, a Kovinda se spustila na pete kraj kreveta, glave pognute pod kapuljačom bele vunene odore.

„Oprosti mi, Aes Sedai. Samo sam htela da te probudim da nešto prezalogajiš.“

„Nisi morala da mi probušiš rupu u rebrima" promrmlja Egvena i smesta zažali zbog toga.

U Kovindinim dubokim plavim očima razdražljivost buknu pa zgasnu, skrivena iza gai’šainske maske poslušnog prihvatanja. Zakleta da krotko sluša i ne dira oružje godinu i jedan dan, gai’šainka je prihvatala sve što se dogodi, bila to gruba reč, udarac, pa čak po svemu sudeći i nož zariven u srce. Mada je za Aijela ubistvo gai’šaina bilo kao ubistvo deteta. Tu nije bilo nikakvog izgovora; počinioca je morao da ubije njegov rođeni brat ili sestra. Opet, bila je to maska, Egvena je bila sigurna u to. Gai’šaini su se uporno držali toga, ali i dalje su bili Aijeli, a Egvena nije mogla da zamisli manje krotke ljude. To je važilo čak i za one poput Kovinde, koji su odbijali da skinu belo pošto izdrže svoju godinu i dan. Njeno odbijanje bilo je čin tvrdoglave gordosti i prkosa, kao kad bi neki muškarac odbio da ustukne ispred deset neprijatelja. Aijele je đi’e’toh umeo da dovede u takve zamršene situacije.

To je bio jedan razlog zbog kojeg se Egvena trudila da pazi kako razgovara sa gai’šainima, naročito s onima poput Kovinde. Nisu imale nikakav način da joj se suprotstave a da ne prekrše sve u šta veruju. S druge strane, Kovinda je bila Devica koplja, i biće to ponovo ako ikada uspeju da je ubede da skine tu odoru. Ako se zanemari Moć, ona bi verovatno mogla Egvenu da veže u čvor dok istovremeno oštri koplje.

„Ne želim da doručkujem", reče joj Egvena. „Samo idi i ostavi me da spavam.“

„Bez doručka?", reče Amis i njene ogrlice i narukvice od slonovače, srebra i zlata zazveckaše dok se saginjala da uđe u šator. Nije imala prstenje na rukama – Aijeli to nisu nosili – ali je na sebi imala drugog nakita dovoljno za tri žene i još malo preko toga. „Mislila sam da ti se makar apetit u potpunosti oporavio.“

Bair i Melaina uđoše za njom, obe podjednako okićene. Njih tri su poticale iz različitih klanova, ali dok se većina drugih Mudrih koje su prešle preko Zmajevog zida držala blizu svojih septi, njihovi su šatori bili međusobno blizu. Smestile su se na svetle jastuke s kićankama udno postelje, podešavajući tamne šalove bez kojih Aijelke izgleda nikad nisu nikud išle. Ili makar one koje nisu bile Far Dareis Mai. Amis je bila belokosa kao i Bair, ali dok je Bairino lice bilo duboko izborano kao u neke bake, Amis je izgledala neobično mladoliko, možda usled suprotnosti između kose i lica. Rekla je da joj je kosa bila bezmalo isto tako svetla kad je ona bila mala.

Obično bi glavnu reč vodila Bair ili Amis, ali danas je Melaina, sunčane kose i zelenih očiju, progovorila prva. „Ako prestaneš da jedeš, nećeš moći da ozdraviš. Mislile smo da te pustimo da pođeš na sledeči sastanak s drugim Aes Sedai – svaki put pitaju kada ćeš doći...“

„I svaki put te mokrozemke prave budale od sebe", ubaci Amis zajedljivo. Ona nije bila ozlojeđena žena, ali činilo se da su je takvom činile Aes Sedai iz Salidara. Možda je samo posredi sastajanje s Aes Sedai. Po običaju, Mudre su ih izbegavale, naročito one Mudre koje su mogle da usmeravaju, kao Amis i Melaina. Osim toga, nisu bile zadovoljne time što su Aes Sedai zamenile Ninaevu i Elejnu na sastancima. Baš kao ni Egvena. Podozrevala je da su Mudre osetile da su ubedile njih dve u svu ozbiljnost Tel’aran’rioda. Po delićima onoga što je do sada čula o sastancima, Aes Sedai nisu bile ni najmanje zadivljene. Malo šta je moglo da zadivi Aes Sedai.

„Ali možda ćemo morati ponovo da razmislimo" nastavi Melaina mirno. Ona je pre svoje nedavne svadbe bila narogušena kao bodljikavi žbun, ali sada se činilo da malo toga može da poremeti njenu staloženost. „Ne smeš se vraćati u san dok ti telo u potpunosti ne povrati snagu.“

„Nešto mi čkiljiš", reče Bair zabrinutim, drhtavim glasom, koji je bio u skladu s njenim licem. Ipak, u mnogo čemu je ona bila najotpornija od sve tri. „Zar si loše spavala?“

„ A kako i ne bi?“, upita Amis namćorasto. „Pokušala sam da pogledam u njene snove triput prošle noći, i nisam pronašla ništa. Niko ne može dobro da spava ako ne sanja.“

Egveni se usta osušiše u otkucaju srca; jezik joj se zalepi za nepce. Moraće da provere i jedne noći kada se ne bude vratila u svoje telo za samo nekoliko sati.

Melaina se namršti. Ne na Egvenu; na Kovindu, koja je još klečala pognute glave. „Kraj mog šatora je hrpa peska" reče ona s nečim nalik na staru oštrinu. „Pretražićeš je zrno po zrno sve dok ne nađeš jedno crveno. Ako to nije ono koje tražim, moraćeš ponovo. Pođi sad.“ Kovinda se samo nakloni toliko da joj lice dodirnu živopisne ćilime, a onda pobeže napolje. Pogledavši u Egvenu, Melaina se prijatno osmehnu. „Izgledaš iznenađeno. Ako sama ne učini ono što treba, ja ću je naterati da odluči tako da uradi. Pošto tvrdi da mi i dalje služi, ja sam još za nju odgovorna.“

Bairina dugačka kosa njihala se dok je ona odmahivala glavom. „Neće to delovati.“ Namestila je šal na koščatim ramenima. Egvena se preznojavala samo u spavaćici, a sunce još nije ni izašlo, ali Aijelke su navikle na daleko vrelije vreme. „Ja sam tukla Džurik i Beiru dok mi se ruka nije umorila, ali koliko god puta da im kažem da skinu belo, one se vrate u odoru pre sutona.“

„Ovo je gnusno", promrmlja Amis. „Otkad smo prešli mokrozemcima, čak četvrtina onih čije je vreme isteklo odbila je da se vrati u svoje septe. Izvrgavaju đi’e’toh u nešto što on ne znači.“

Za to je Rand bio kriv. On je svima otkrio ono što su ranije znali samo poglavari klanova i Mudre – da su nekada svi Aijeli odbijali da uzimaju oružje u ruke ili da čine nasilje. Sada su neki verovali da bi pravilno bilo da svi budu gai’šaini. Drugi su odbijali da prihvate Randa kao Kar’a’karna zbog toga, a svakog dana je poneko odlazio da se priključi Šaidoima u planinama na severu. Neki su jednostavno bacali oružje i nestajali; niko nije znao šta je bilo s njima. Zaposedalo ih je beznađe, tako su Aijeli to nazivali. Egveni je najčudnije bilo to što niko od Aijela za to nije krivio Randa, osim Šaidoa. Proročanstvo Ruideana govorilo je da će ih Kar’a’karn vratiti i uništiti ih. Činilo se da niko nije znao čemu će ih to vratiti, ali to da će ih nekako uništiti prihvatali su mirno kao Kovinda, koja je započela da izvršava unapred beznadežan zadatak.

U tom trenutku Egvena ne bi marila ni da je svaki Aijel u Kairhijenu odenuo belu odoru. Kad bi ove Mudre samo posumnjale u to čime se bavila... Drage volje bi prekopala stotinu hrpa peska, ali nije verovala da bi bila te sreće. Njena kazna bila bi mnogo gora. Amis je jednom rekla da je više neće podučavati ukoliko ona ne učini tačno ono što joj se kaže – pošto je Svet snova isuviše opasan da se u njega zaputi bez tog obećanja. Nema sumnje da bi se i ostali saglasili; to je bila kazna koje se plašila. Bolje i hiljadu hrpica peska pod žeženim suncem.

„Nemoj da si toliko uzdrmana”, zakikota se Bair. „Amis nije ljuta na sve mokrozemce, svakako ne na tebe, koja si postala kao kći među našim šatorima. Posredi je tvoja sestra, Aes Sedai. Ona po imenu Karlinja natuknula je da te možda držimo ovde protiv tvoje volje.“

„Natuknula?“ Amisine svetle obrve podigle su se gotovo do linije kose. „Ma žena je baš tako rekla!“

„I naučila da treba da drži jezik za zubima”, nasmeja se Bair, zaljuljavši se na skerletnom jastuku. „Kladim se da jeste. Kad smo ih ostavile, još je skičala i pokušavala da izbaci te crvene huktače iz haljine. Crveni huktač” poveri se ona Egveni, „oku jednog tupog mokrozemca prilično je nalik na crvenu guju, ali nije otrovan. Ipak, koprca se kad je u zatvorenom.“

Amis šmrknu. „Nestale bi da je pomislila da treba da nestanu. Ta žena ništa ne može da nauči. Aes Sedai kojima smo služile u Doba legendi nisu mogle biti tolike budale.“ Ali zvučala je razneženo.

Melaina je sasvim neskriveno grcala od smeha, a i Egvena je shvatila da se kikoće. Aijelski humor se uglavnom nije dao objasniti, ali ne i ovo. Srela se s Karlinjom samo triput, ali na sliku te krute, ledeno bahate žene koja poskakuje okolo i pokušava da izbaci zmije iz haljine – jedva se uzdržavala da ne prsne u smeh.

„Makar si dobro raspoložena", reče Melaina. „Bolovi u glavi nisu ti se vratili?“

„Glava mi je sasvim dobro" šlaga Egvena, a Bair klimnu.

„Dobro. Bile smo zabrinute zbog toga što su ti bolovi toliko uporni. Samo ako se još malo budeš uzdržavala od ulaska u snove, ne bi trebalo da ti se vračaju. Ne plaši se da će ti oni ikako naškoditi; telo koristi bol da nam saopšti ostalo.“

To umalo ne natera Egvenu da se ponovo nasmeje, mada ne zato što joj je bilo smešno. Aijeli su prenebregavali otvorene rane i slomljene kosti kada ne bi mogli baš u određenim trenucima njima da se bave. „Koliko dugo još moram ostati izvan?", upita ona. Mrzela je da ih laže, ali još više je mrzela da ne preduzima ništa. Prvih deset dana posle Lanfearinog napada na nju, čime god da je ova to izvela, bilo je veoma gadno; tada nije mogla ni da misli bez strahovite glavobolje. Kad joj je to pošlo za rukom, ono što je njena majka nazivala „nemirnim rukama dokolice" oteralo ju je u Tel’aran’riod iza leđa Mudrih. Ništa se nije moglo naučiti odmaranjem. „Sledeči sastanak, rekoste?“

„Možda", odgovori Melaina slegnuvši ramenima. „Videćemo. Ali moraš jesti. Ako si izgubila želju za hranom, nije u redu nešto za šta ne znamo.“

„O, mogu ja da jedem.“ Kaša koja se kuvala napolju zaista je mirisala dobro. „Izgleda da sam se samo malo olenjila.“ Morala je da se potrudi da ustane bez trzanja; njenoj glavi pomeranje se još nije dopadalo. „Smislila sam još neka pitanja prošle noći.

Melaina prevrnu očima od veselja. „Otkad si povređena, postavljaš po pet pitanja za svako koje si postavila ranije.“

Zato što se trudila da sama raščivija sve. To, naravno, nije mogla da kaže, pa je samo iskopala čistu bluzu iz jedne od malih škrinja kraj zida šatora i skinula znojavu spavaćicu.

„Dobro je pitati", reče Bair. „Pitaj.“

Egvena je pažljivo birala reči. I nastavila je nehajno da se oblači, u istu onu algode košulju i glomaznu vunenu suknju kakve su Mudre imale na sebi. „Da li je moguće da budeš uvučena u nečiji san protiv tvoje volje?“

„Naravno da nije", reče Amis, „osim ako nisi krajnje nespretna.“

Ali Bair se odmah nadoveza na nju: „Samo ako je posredi neko snažno osećanje. Ako pokušaš da posmatraš san nekoga ko te voli ili mrzi, možeš biti uvučena. Ili ako ti voliš ili mrziš tu osobu. To poslednje je razlog zbog kojeg se ne usuđujemo da posmatramo Sevanine snove, pa čak ni ne pričamo sa Mudrima iz Šaidoa u njihovim snovima.“ Egvena je i dalje bila iznenađena time što ove žene, i druge Mudre, odlaze u posetu i razgovaraju sa Mudrima iz Šaidoa. Trebalo je da Mudre budu iznad svih sukoba i bitaka, ali po njoj je suprotstavljanje Kar’a’karnu i zavet da ga ubiju odveo Šaidoe mnogo dalje od toga. „Napuštanje sna nekoga ko te mrzi ili voli", dovrši Bair, „liči na pokušaje da se popneš iz duboke jame strmih zidova.“

„Eto zašto.“ Amis kao da se najednom ponovo oraspoložila; pogledala je Melainu postrance. „Eto razloga zbog kojeg nijedan šetač kroz snove nikada ne učini tu grešku da posmatra muževljeve snove.“ Melaina je zurila pravo napred, dok joj se lice smrkavalo. „Ili makar to ne čini dvaput", nadoda Amis.

Bair se isceri i bore na njenom licu se produbiše, dok je veoma upadljivo izbegavala da pogleda u Melainu. „To može biti pravi šok, naročito ako je on ljut na tebe. Ako ga, da uzmem neki primer napamet, đi’e’toh odvede od tebe, a ti, kao neko glupavo dete, budeš dovoljno velika budala i kažeš mu kako neče otiči ako te već voli.“

„Ovo se prilično udaljilo od njenog pitanja", reče kruto Melaina, sva crvena u licu. Bair se glasno zacereka.

Egvena je prigušila svoju radoznalost i razveseljenost. Glas joj je zvučao krajnje nehajno. „Šta ako ne pokušate da pogledate unutra?“ Melaina je zahvalno pogleda i ona oseti ubod krivice. Ali nedovoljno da kasnije ne upita da joj ispričaju sve. Šta god bilo to zbog čega Melaina toliko crveni, mora biti neverovatno smešno.

„Čula sam za tako nešto", reče Bair, „kada sam bila mlada i tek počela da učim. Mora, Mudra iz uporišta Kolrada, obučavala me je i rekla da ukoliko je osećanje veoma jako, ljubav ili mržnja toliko velika da ne ostavlja prostora ni za šta drugo, možeš biti uvučena i samo ako postaneš svesna tuđeg sna.“

„Nikada nisam čula za tako nešto", reče Melaina. Amis je samo izgledala sumnjičavo.

„Nisam ni ja, osim od More" reče im Bair, „ali ona je bila izuzetna žena. Pričalo se da se bližila tristotoj godini kada je umrla od ujeda krvne zmije, a opet je izgledala mlado kao bilo koja od vas. Ja sam bila tek devojčica, ali dobro je pamtim. Znala je mnogo toga i mogla je snažno da usmerava. Druge Mudre dolazile su iz svih klanova da uče od nje. Ja mislim da je toliko velika ljubav ili mržnja krajnje retka, ali ona je rekla da se njoj to ipak desilo dvaput, jednom sa prvim muškarcem za koga se udala, i jednom sa suparnicom koja se zanimala za njenog trećeg muža.“

„Trista?", uskliknu Egvena, poluzapertlanih visokih čizama. Čak ni Aes Sedai nisu živele tako dugo.

„Kažem da se tako pričalo", odgovori Bair, osmehujući se. „Neke žene stare sporije od ostalih, kao Amis, a kada je posredi žena kao Mora, onda nastaju priče. Jednog dana ču ti ispričati kako je Mora pomerila planinu. Ili makar, navodno.“

„Nekog drugog dana?" reče Melaina donekle preterano učtivo. Bilo je jasno da je još boli ono što se zbilo u Baelovom snu i činjenica da ostale za to znaju. „Čula sam sve priče o Mori kada sam bila mala; mislim da ih sve znam napamet. Ako Egvena ikada završi s oblačenjem, moramo je nahraniti.“ Sjaj u njenim zelenim očima govorio je da namerava pogledom da isprati svaki zalogaj; očito, njene sumnje u stanje Egveninog zdravlja još nisu bile otklonjene. „I odgovoriti na njena ostala pitanja.“

Egvena je mahnito tragala za nekim drugim. Obično je imala mnoštvo pitanja, ali posle noćašnjih događaja ostalo joj je samo to jedno. Ako ostane na tome, mogle bi da počnu da se pitaju nije li to došlo zato što se odšunjala da uhodi nečiji san. Još jedno pitanje. Ne o njenim čudnim snovima. Neki od njih verovatno su nešto značili, ako bude uspela da to značenje prokljuvi. Anaija je tvrdila da je Egvena Snevač, kadra da proriče tok budućih događaja, a ove tri žene smatrale su da bi moglo biti tako, ali su govorile kako to mora da sazna iznutra. Osim toga, nije bila sigurna da želi bilo s kim da razgovara o svojim snovima. Ove žene su o onome što je držala u glavi već znale više nego što se njoj zaista dopadalo. „Ah... a šta je sa šetačima kroz snove, ako nisu posredi Mudre? Mislim, srećete li ikad druge žene u Tel’aran’riodu?“

„Ponekad“, reče Amis, „ali ne često. Bez vodiča da je pouči, žena možda neće shvatiti da je to više od malo živopisnijeg sna.“

„I naravno", nadoda Bair, „tako neupućenu, san je može ubiti pre nego što stigne to da nauči...“

Bezbedno udaljena od opasne teme, Egvena se opusti. Dobila je više odgovora nego što se nadala. Već je znala da voli Gavina – Ma nisi valjda?, šapnu joj neki glas. Jesi li bila voljna da to priznaš? – a po njegovim snovima svakako se činilo da i on voli nju. Mada, naravno, ako su muškarci na javi mogli da govore ono što ne misle, vrlo verovatno su mogli to i da sanjaju. Ali da to potvrde i Mudre, da je on voli dovoljno jako da savlada sve što bi ona...

Ne. Sa time će morati da se nosi kasnije. Nije čak imala ni pojma gde se on uopšte nalazi. Sada je bilo važno što je znala za opasnost. Sledeči put će biti u stanju da raspozna Gavinove snove i da ih izbegne. Ako to zaista budeš htela, šapnu taj glasić. Nadala se da su Mudre crvenilo u njenim obrazima protumačile kao boju zdravlja. Želela je da zna šta njeni snovi znače. Ako uopšte išta znače.

Elejna zevnu i pope se na kamenu verandu odakle je mogla da gleda iznad glava gomile. U Salidaru danas nije bilo vojnika, ali ljudi su se tiskali ulicama i visili na prozorima, utihnuli u iščekivanju, svi zagledani u Malu kulu. Čulo se jedino kako ljudi vuku noge ili povremeno kašlju zbog podignute prašine. Uprkos vrelini ranog jutra, ljudi su se jedva pomerali, ako se ne računa mahanje lepezom ili šeširom kako bi se malo rashladili.

Leana je stajala u prolazu između dve kuće prekrivene krovinom, držeći podruku visokog muškarca grubog lica koga Elejna nikada pre nije videla. Držala ga je prilično čvrsto. To je nesumnjivo bio jedan od Leaninih uhoda. Doušnici Aes Sedai većinom su bile žene, ali izgleda da su Leanini svi bili muškarci. Prilično se trudila da ih sakrije, ali Elejna je primetila kako ova tu i tamo potapše obraz nekog nepoznatog, osmehne se očima stranca. Nije imala pojma kako Leana to izvodi. Elejna je bila sigurna da bi čovek pomislio, kad bi ona pokušala da koristi neki od tih domanskih trikova, kako mu je obećala mnogo više nego što je nameravala, ali ovi muškarci bi dobili tapšanje i osmeh od Leane i otrčali dalje srećni kao da im je predala kovčeg sa zlatom.

Drugde u gomili, Elejna je opazila Birgitu, koja je se ovog jutra mudro klonila. Za promenu, ona grozna Areina nigde se nije mogla videti. Noč je bila krajnje uzbudljiva i Elejna je otišla na spavanje tek kada je nebo već počelo da poprima sivu boju. Zapravo, ne bi uopšte pošla da Birgita nije rekla Ašmanaili kako joj se čini da Elejna izgleda nesigurno. Naravno, sada nije uopšte bilo posredi to kako izgleda; veza sa Zaštitnikom bila je dvosmerna. Pa šta ako je bila malo umorna? Trebalo je da se uradi dosta toga, a mogla je i dalje da usmerava jače od polovine Aes Sedai u Salidaru. Ta veza joj je govorila da Birgita još nije spavala, taman posla! Elejnu su poslale u krevet kao kakvu polaznicu, dok je Birgita cele noći nosila povređene i raščišćavala ruševine!

Jedan pogled pokazao joj je da je Leana sada sama, i da se probija kroz gomilu kako bi našla zgodno mesto za posmatranje. Visokom muškarcu nije bilo ni traga ni glasa.

Ninaeva se pope kraj Elejne zevaj ući, sva krmeljiva, zapiljivši se besno u drvoseču u kožnom prsluku koji je umalo nije pretekao. Mrmljajući nešto sebi u bradu, čova se utisnu natrag u gomilu. Elejni bi bilo milije da Ninaeva to ne radi. Mislila je na zevanje, ne na piljenje. I njoj se vilica razjapila pre nego što je stigla to da spreči. Za Birgitu je bilo nekakvog izgovora – možda; nekog malog – ali ne i za Ninaevu. Teodrin nikako nije mogla da očekuje da ova ostane budna posle prošle noći, a Elejna je čula kako joj je Anaija rekla da ide na spavanje, a opet je ona bila tamo kada je Elejna ušla, održavala je ravnotežu na hoklici i pored toga što je jedna nogara bila kraća, glava joj je padala svaka dva minuta, a ona je mrmljala kako će pokazati Teodrin, kako će pokazati svima.

A’dam je, naravno, preneo Elejni strah, ali isto tako i nešto nalik na veselje. Mogedijen je provela noć sakrivena ispod kreveta, netaknuta i, pošto je bila dobro skrivena, oslobođena obaveze da raščišćava otpatke. Čak se dobro i naspavala kada je prestao najgori metež. Izgleda da je ona stara poslovica o sreći Mračnog ponekad tačna.

Ninaeva ponovo zevnu, a Elejna odvoji oči od nje. I tako je morala da gurne pesnicu u usta u ne baš uspešnom pokušaju da izbegne oponašanje. Zvuk kašlja i nogu koje se vuku odavao je nestrpljenje.

Predstavnice su još bile u Maloj kuli s Tarnom, ali čilaš Crvene već je stajao na ulici ispred bivše krčme, a desetak Zaštitnika držalo je svoje konje za uzde, i nije ih bilo lako gledati, zbog plaštova koji su menjali boju; bila je to počasna pratnja za prve milje Tarninog povratka u Tar Valon. Ali gomila nije čekala samo na odlazak izaslanice Kule, mada je većina izgledala jednako iscrpljeno kao što se Elejna osećala.

„Pomislila bi da je ona... da je...“ Ninaeva jako zinu iza šake.

„O, krvi mi i pepela", promrmlja Elejna, ili pokuša to da učini. Sve posle onog „O“ začulo se kao pridavljeni kreket oko pesnice nabijene u usta. Lini je govorila da su takve primedbe znak sporog uma i tupog duha – neposredno pre nego što bi ti oprala usta sapunom – ali ponekad ništa drugo nije moglo da sažme ono što osećaš u nekoliko reči. Rekla bi ona više toga, ali nije imala prilike.

„A što joj ne naprave paradu?“, zareža Ninaeva. „Ne vidim zbog čega moraju toj ženi toliko da povlađuju.” i ponovo zevnu. Ponovo!

„Zato što je ona Aes Sedai, spavalice", reče Sijuan pridruživši im se. „Dve spavalice", nadoda pogledavši Elejnu. „Uleteće vam vrabac u usta ako tako nastavite.“ Elejna naglo zatvori usta i pogleda ženu što je hladnije mogla. Kao i obično, taj je pogled skliznuo kao kiša sa gleđosanih crepova. „Tarna je Aes Sedai, devojke moje", nastavi Sijuan, zagledana u konje koji su čekali. Ili su joj pogled možda privukla čista kola koja su dovezli ispred kamene zgrade. „Jedna Aes Sedai je Aes Sedai i to ništa ne može da promeni.“ Ninaeva joj uputi pogled koji ova nije primetila.

Elejni je bilo drago što je Ninaeva držala jezik za zubima; očigledan odgovor bio bi bolan. „Koliko je žrtava noćas bilo?“

Sijuan odgovori ne odvrativši pogled od mesta gde će se Tarna pojaviti. „Sedam mrtvih, ovde u selu. Bezmalo stotinu u vojnim logorima. Svi ti mačevi, sekire i ostalo što leži unaokolo, a nikoga u blizini da ih usmeri natrag na zemlju. Sestre su sada tamo, Isceljuju.“

„Gospodar Garet?" upita Elejna, pomalo sa zebnjom. Možda se taj čovek sada hladno ophodi sa njom, ali nekada se toplo osmehivao detetu i u džepu je uvek imao tvrde slatkiše.

Sijuan frknu tako jako da su se ljudi okrenuli da je pogledaju. »Hm, taj", promrmlja ona. „I riba-lav bi na njemu polomila zube.“

„Čini se da si jutros lepo raspoložena" reče Ninaeva. „Da li si najzad saznala kako glasi poruka Kule? Ili te je Garet Brin zaprosio? Ili je neko umro i ostavio ti...?“

Elejna se trudila da ne gleda u Ninaevu; čak ju je i zvuk zevanja terao da razjapi usta.

Sijuan pogleda Ninaevu ispod oka, ali se Ninaeva konačno suprotstavi tom pogledu ravnom merom, mada su joj oči bile pomalo vodnjikave.

„Ako si nešto saznala" ubaci Elejna pre nego što su stigle da se obeznane ledeči jedna drugu pogledom, „kaži nam.“

„Žena koja tvrdi da je Aes Sedai iako nije", promrmlja Sijuan kao da izlaže dokonu pomisao, „do grla je u ključaloj vodi, istina, ali ako je već tvrdila da pripada nekom određenom Ađahu, onda taj Ađah ima pravo prvenstva nad njom. Da li vam je Mirela ikad ispričala o ženi koju su uhvatili dok je tvrdila da je Zelena u Čahinu? Bivša polaznica koja nije prošla na ispitu za Prihvaćenu. Pitajte je, jednom kad bude imala sat ili dva na raspolaganju. Ta će priča potrajati. Ta budalasta devojka je sigurno poželela da bude umirena mnogo pre nego što je Mirela završila s njom, umirena i odrubljene glave.“

Iz nekog razloga, ta pretnja nije imala ništa jači učinak od piljenja u Ninaevu, i nije izazvala ni drhtaj. Možda su obe naprosto bile previše umorne. „Kaži mi ono što znaš", reče Elejna tiho, „ili ću te sledeći put kad budemo nasamo naučiti kako da sediš pravo, pa onda trči kod Šerijam i cvili koliko god želiš.“ Sijuanine oči se skupiše i Elejna najednom jeknu, uhvativši se za bok.

Sijuan povuče ruku kojom ju je uštinula ne pokušavajući ničim da sakrije taj pokret. „Ne volim pretnje, devojko. Dobro znaš i sama, baš kao i ja, šta je Elaida rekla; ti si to ovde prokljuvila pre bilo koga.“

„Vratite se; sve je oprošteno?" reče Ninaeva s nevericom.

„Manje-više. Sa puno gluposti o tome kako Kula sada mora biti celovita kao nikad pre, i sa malčice ljigavih obećanja o tome kako niko ne treba da se plaši osim onih koje su se ’istinski pobunile’ Samo Svetlost zna šta to znači. Ja ne znam.“

„Zašto to čuvaju kao tajnu?" upita Elejna. „Ne misle valjda da će se iko vratiti Elaidi? Treba samo da izvedu Logana.“ Sijuan oćuta i samo se namršti u Zaštitnike koji su čekali.

„I dalje ne vidim zbog čega traže još vremena" promrmlja Ninaeva. „Znaju šta moraju da urade.“ Sijuan je i dalje ćutala, ali Ninaevi se obrve polako podigoše. „Ti nisi znala njihov odgovor.“

„Sada znam.“ Sijuan preseče sopstvene reči i prodahta samo nešto o „klecavim budalama“ Elejna se nemo saglasila s njom.

Iznenada, prednja vrata bivše krčme se otvoriše. Pet-šest Predstavnica izađe s obrubljenim šalovima, po jedna za svaki Ađah, a onda Tarna, praćena ostalima. Ako je narod očekivao nekakvu ceremoniju, grdno se razočarao. Popevši se u sedlo, Tarna polako pređe očima preko Predstavnica, sa neodgonetljivim izrazom na licu okrznu pogledom gomilu, a onda podbode škopca da krene. Pratnja Zaštitnika okružila ju je i pošla sa njom. Zabrinuto brujanje, nalik na zvuk uznemirenih pčela, dizalo se među posmatračima dok su se uklanjali s puta.

Mrmljanje je trajalo sve dok se Tarna nije izgubila iz vidokruga i otišla iz sela, a Romanda se popela na kola i otmeno povukla žuto opervaženi šal na mesto. Zavlada mrtva tišina. Odvajkada, odluke Dvorane objavljivala je najstarija Predstavnica. Naravno, Romanda se nije kretala kao starica, i lice joj je bilo bezvremeno kao kod ostalih, ali ujednačeni pramenovi sedih vlasi ukazivali su na znatnu starost Aes Sedai, a punđa skupljena na njenom potiljku bila je svetlosiva bez ikakvog traga tamnije boje. Elejna se pitala koliko je ona zaista stara, ali pitati jednu Aes Sedai za godine bilo je nešto najnepristojnije na svetu.

Romanda je satkala jednostavne tokove Vazduha kako bi se njen visoki sopran bolje čuo; dopro je do Elejne kao da je stajala licem u lice s tom ženom. „Mnogi od vas bili su zabrinuti u ovih proteklih nekoliko dana, ali bez ikakve potrebe. Da Tarna Sedai nije došla nama, mi bismo same poslale glasnike u Belu kulu. Najzad, ne može se reći da se ovde krijemo.“ Zaćutala je načas kako bi gomila imala vremena da se nasmeje, ali oni su samo zurili u nju, pa je ponovo podesila šal. „Svrha našeg boravka ovde nije se promenila. Tražimo istinu i pravdu, kako bismo učinili ono ispravno...“

„Ispravno za koga?“, promrmlja Ninaeva.

„...i nećemo ni posustati niti pretrpeti neuspeh. Radite svoje poslove, uvereni da ste i dalje zaštićeni pod našim rukama, sada i posle našeg sigurnog povratka na mesta koja nam pripadaju u Beloj kuli. Neka vas Svetlost sve obasja. Neka Svetlost obasja sve nas.“

Ponovo se razleže žamor i gomila se lako uskomeša dok je Romanda silazila. Sijuanino lice kao da je bilo isklesano u kamenu; usne je toliko stisnula da su ostale bez krvi. Elejna je želela nešto da pita, ali Ninaeva je skočila sa verande i počela da se gura prema dvospratnici. Elejna brzo pođe za njom.

Sinoć je Ninaeva bila spremna da bezbrižno iznese ono što su saznale; to se moralo predstaviti pažljivo, ako već misle da na taj način utiču na Dvoranu. A svakako se činilo da na nju treba uticati. Romanda svojom objavom nije rekla zapravo ništa. Sijuan se svakako uznemirila.

Dok se migoljila između dva snažna momka koji su piljili u Ninaevina leđa – ta je svakako gazila po tuđim prstima da bi prošla – Elejna se osvrnula preko ramena i uhvatila Sijuan kako posmatra nju i Ninaevu. Samo na trenutak; čim je žena shvatila da je primećena, pravila se da je ugledala nekoga u gomili i skočila dole kao da se tamo zaputila. Elejna se namršti i pohita dalje. Je li Sijuan bila uznemirena ili ne? Koliko je njene razdražljivosti i neznanja bilo zaista odglumljeno? Ninaevina pomisao na bekstvo u Kaemlin – Elejna još nije bila sigurna da je ova odustala od toga – mnogo je gora od obične gluposti, ali ona se lično radovala Ebou Daru i preduzimanju nečega što zaista može biti korisno. Sve te tajne i sumnje bile su kao svrab koji nije mogla da počeše. Samo da se Ninaeva nije tako nametnula.

Pristigla je Ninaevu baš kada je ova stigla do Šerijam, blizu kola sa kojih je Romanda govorila. I Morvrin je bila tamo, kao i Karlinja, sve tri sa šalovima. Ovog jutra su sve Aes Sedai na sebi imale šalove. Karlinjina kratka kosa, ošišana u kapu od tamnih uvojaka, jedino je ukazivala na pogibelj koju su zamalo izbegle u Tel’aran’riodu.

„Moramo s tobom razgovarati nasamo", reče Ninaeva Šerijam. „U poverenju.“

Elejna uzdahnu. To nije bio baš najbolji početak, ali isto tako ni najgori.

Šerijam je na tren zagledala njih dve, a onda pogledala Morvrin i Karlinju, i kazala: „U redu. Unutra.“

Kada su se okrenule, između njih i vrata nalazila se Romanda, stamena i zgodna tamnooka žena sa žuto obrubljenim šalom, u cvetovima i lozi izuzev Plamena Tar Valona visoko na plećima. Ne obrativši pažnju na Ninaevu, toplo se osmehnula Elejni jednim od onih osmeha koje je Elejna naučila da očekuje od Aes Sedai, kao i da strepi od njih. Ali za Šerijam, Karlinju i Morvrin njeno lice je bilo veoma drugačije. Zurila je u njih bezizražajno, uzdignute glave, sve dok se nisu spustile u mali kniks i promrmljale: „Po tvom dopuštenju, sestro.“ Tek tada se pomerila u stranu, a čak je i tada glasno šmrknula.

Naravno, obični ljudi oko njih to nisu primećivali, ali Elejna je hvatala odlomke govorkanja među Aes Sedai o Šerijam i njenom malom veću. Neke su mislile kako se one samo bave svakodnevnim upravljanjem Salidarom, kako bi Dvorana imala vremena za značajnija pitanja. Neke su znale da one imaju uticaja u Dvorani, ali koliko tačno zavisilo je od onoga ko je o tome pričao. Romanda je bila jedna od onih koje su smatrale da je taj uticaj prevelik; još gore, u svoj krug su uključile dve Plave, a nijednu Žutu. Elejna je osečala njihove oči dok je pratila ostale kroz vrata.

Šerijam ih je povela u jednu privatnu odaju odmah iznad nekadašnje glavne prostorije, sa oblogama punim crvotočine i papirima prekrivenim stolom kraj jednog zida. Obrve joj se podigoše kada ih Ninaeva zamoli da podignu zaštitu protiv prisluškivanja, ali ona je satkala zaštitu u sobi bez ikakvog komentara. Setivši se Ninaevinog izleta, Elejna pogleda da li su oba prozora čvrsto zatvorena.

„Ne očekujem ništa manje od vesti da se Rand al’Tor zaputio ovamo“, reče Morvrin suvo. Ostale dve Aes Sedai se brzo zgledaše. Elejna priguši u sebi nezadovoljstvo; zaista su mislile da ona i Ninaeva kriju tajne o Randu. One i njihove tajne!

„Ne to“ reče Ninaeva, „ali nešto jednako važno, na drugi način. “ I ona ispovrnu priču o njihovom putovanju u Ebou Dar i pronalasku posude ter’angreala. Nije išla po redosledu i nije pominjala Kulu, ali suštinski delovi bili su tu.

„Jeste li sigurne da je posuda ter’angreal?”, upita Šerijam kada je Ninaeva zaćutala. „I da može da utiče na vremenske prilike?“

„Da, Aes Sedai“, odgovori Elejna jednostavno. Jednostavnost je bila najbolja, za početak. Morvrin zastenja; ta žena je u sve sumnjala.

Šerijam klimnu glavom, pomerivši šal. „Onda ste dobro uradile. Poslačemo pismo Merilili.“ Merilila Seandevin bila je Siva sestra odaslana da uveri kraljicu u Ebou Daru da podrži Salidar. „Trebaće nam sve pojedinosti od vas.“

„Njoj će to verovatno biti nemoguće", ubaci Elejna žurno. „Mi smo videle gde je posuda, a biće teško i nama. Ali mi makar znamo šta smo videle. Opis u pismu naprosto neće biti isti.“

„Ebou Dar nije mesto za Prihvaćene", reče Karlinja hladno.

Morvrinin ton bio je malo ljubazniji, mada i dalje nabusit. „Sve moramo činiti ono što najbolje umemo, dete. Zar misliš da su Edesina, Afara ili Guisin želele da odu u Tarabon? Šta one to mogu da urade kako bi zavele red u toj nemirnoj zemlji? Ali moramo pokušati, pa su stoga otišle. Kiruna i Bera su verovatno baš sad na Kičmi sveta, u potrazi za Random al’Torom u Aijelskoj pustari zato što smo mislile – samo mislile – kada smo ih poslale, da bi on mogao biti tamo. To što smo bile u pravu ne čini sada njihovo putovanje ništa manje jalovim, jer njega nema u Pustari. Sve radimo ono što možemo, ono što moramo. Vas dve ste Prihvaćene. Prihvaćene ne odlaze u Ebou Dar niti na bilo koje drugo mesto. Ono što vas dve možete i morate uraditi jeste da ostanete ovde i učite. Da ste pune sestre, opet bih vas zadržala ovde. Niko ni za stotinu godina nije došao do takvih otkrića kao vi, do tolikog broja njih za tako kratko vreme.“

Ninaeva kao Ninaeva, nije obraćala pažnju na ono što nije želela da čuje i usredsredila se na Karlinju. „Sasvim smo se dobro snalazile i same, hvala lepo. Sumnjam da je u Ebou Daru gore nego u Tančiku.“

Elejna nije verovala da je žena svesna da steže svoju pletenicu samrtničkim stiskom. Zar Ninaeva nikad neće naučiti da jednostavna pristojnost ponekad pobeđuje tamo gde će iskrenost jamačno izgubiti? „Shvatam vaše brige, Aes Sedai", reče Elejna, „ali koliko god to možda bilo neskromno, istina je da sam sposobnija da pronađem ter’angreal nego iko u Salidaru. A Ninaeva i ja znamo gde da tražimo bolje nego što bismo ikad mogle da stavimo na papir. Ako nas pošaljete Merilili Sedai, pod njenim smernicama sigurno ćemo moći da ga pronađemo za tili čas. Nekoliko dana do Ebou Dara rečnom lađom i nekoliko dana natrag, sa još par dana pod okom Merilile Sedai u Ebou Daru.“ Jedva se uzdržala da duboko ne udahne. „U međuvremenu, vi biste mogle da pošaljete poruku nekom od Sijuaninih doušnika u Kaemlinu, tako da ona stigne tamo kada prispeju Merana Sedai i poslanstvo.“

„Za ime Svetlosti, zašto bismo to učinile?" grmnu Morvrin.

„Mislila sam da vam je Ninaeva to rekla, Aes Sedai. Nisam sigurna, ali mislim da je za uspešno delovanje posude potreban muškarac koji usmerava.“

Naravno, to je izazvalo pravi mali metež. Karlinja je zasoptala, a Morvrin je promrmljala nešto sebi u bradu, dok je Šerijam bukvalno zinula. I Ninaeva je zijala, ali samo na tren; Elejna je bila sigurna da je ova to sakrila pre nego što su ostale primetile. Bile su previše zapanjene da bi mnogo toga primetile. Stvar je bila u tome što je to bila najobičnija, čista i jednostavna laž. Jednostavnost je bila ključ. Navodno su najveća dostignuća u Doba legendi postizali muškarci i žene koji su usmeravali zajedno, verovatno povezani. Vrlo verovatno su postojali ter’angreali za čije je delovanje bio neophodan muškarac. U svakom slučaju, ako ona nije mogla da upotrebi posudu sama, to svakako nije mogla nijedna u Salidaru. Osim možda Ninaeve. Ako je za to bio potreban Rand, one nisu mogle da propuste priliku da nešto urade u vezi s vremenom, a dok budu „otkrile" da krug žena može da upotrebi posudu, Aes Sedai u Salidaru vezaće se za Randa previše snažno da bi se oslobodile.

„Sve je to lepo i krasno", reče Šerijam najzad, „ali ne menja činjenicu da ste vas dve Prihvaćene. Poslaćemo pismo Merilili. Raspredaju se izvesne priče o vama dvema...“

„Priče", odbrusi Ninaeva. „Pa vi ništa drugo i ne radite, vi i Dvorana! Pričate! Elejna i ja možemo pronaći taj ter’angreal, ali vi biste radije da kokodačete kao kokoške na jajima.“ Reči su prestizale jedna drugu dok su izbijale iz nje. Tako je čvrsto napinjala pletenicu da je Elejna donekle očekivala da joj ova ostane u ruci. „Sedite ovde u nadi da će se Tom, Džuilin i ostali vratiti i reći da se Beli plaštovi neće obrušiti na nas kao dažd, iako se mogu vratiti sa Belim plaštovima za petama. Sedite i razmatrate problem s Elaidom umesto da radite ono što ste rekle da ćete raditi, da pridobijate Randa. Da li znate šta on sada misli ovama? Znate li to vi i vaše poslanstvo koje sad putuje za Kaemlin? Znate li zašto samo sedite i pričate? Ja znam! Plašite se. Plašite se podeljene Kule, plašite se Randa, Izgubljenih, Crnog ađaha. Sinoć se Anaiji omaklo da imate spreman plan za slučaj da jedan od Izgubljenih napadne. Svi ti povezani krugovi, povrh mehura zla – verujete li konačno u to? – ali potpuno neujednačeni, i mahom sa više polaznica nego Aes Sedai. Zato što su samo malobrojne Aes Sedai znale to unapred. Mislite da je Crni ađah ovde, u Salidaru. Plašile ste se da bi vaš plan mogao da dospe do Samaela ili nekog drugog. Ne verujete jedna drugoj. Ne verujete nikome! Zar zato ne želite da nas pošaljete u Ebou Dar? Zar mislite da smo mi Crni ađah, ili da ćemo pobeći Randu, ili... ili. J“ Reči su joj se izgubile u besnom frktanju i dahtanju. Jedva je uspela da udahne usred čitave tirade.

Elejna je nagonski poželela da to nekako ublaži, mada joj nije bilo nimalo jasno kako bi to uspela. Jednako bi lako bilo poravnati planinski lanac. Aes Sedai su je naterale da prestane da se brine je li Ninaeva uspela sve da razori. Ta bezizražajna lica, te oči koje kao da su mogle da gledaju kroz kamen, nisu smele ništa da odaju. Ali njoj su odale nešto. Tamo uopšte nije bilo hladnog besa koji je trebalo da zapljusne svakog dovoljno blesavog da se obruši na Aes Sedai. Ovo je bilo prikrivanje, a jedino što se moralo kriti bila je istina, istina koju nisu ni sebi želele da priznaju. Bile su uplašene.

„Jesi li sasvim završila?" upita Karlinja glasom koji je mogao da zaledi sunce.

Elejna kinu i udari glavom u prevrnuti kazan. Miris zagorele čorbe ispuni joj nos. Prepodnevno sunce zagrejalo je tamnu unutrašnjost velikog kazana za kuvanje toliko da se činilo da je on i dalje u vatri; sa nje je kapao znoj. Ne, liptao je. Ispustivši grubi plavi kamen, uzmakla je na kolenima i besno se zapiljila u ženu kraj sebe. Ili radije, u polovinu žene koja je virila iz nešto manjeg kazana koji je ležao postrance. Ona bočnu Ninaevu u bok i smrknuto se osmehnu kada je to bockanje izazvalo udarac glave u gvožđe i skičanje. Ninaeva uzmaknu napolje sa pogledom punim mržnje, nimalo zadržana zevom koji je prigušila prljavom rukom. Elejna joj ne dade priliku da progovori.

„Baš si morala sve da upropastiš, zar ne? Nisi ni pet minuta mogla da držiš narav pod kontrolom. Sve nam je bilo u rukama, a ti si morala da nas ritneš u cevanice.“

„Ionako nam ne bi dale da idemo u Ebou Dar“, promrmlja Ninaeva. „I nisam se samo ja ritala u cevanice.“ Ona podiže bradu na smešan način, tako da je morala da gleda niz nos kako bi videla Elejnu. „’Aes Sedai vladaju svojim strahom’", reče ona tonom prikladnim za prekor upućen pijanom ladoležu koji ti naleti na konja, „ne dopuštaju da on vlada njima. Vodi i ja ću te rado slediti, ali moraš voditi, umesto da se skrivaš i nadaš da će tvoje nevolje nekako iščeznuti.’“

Elejni se obrazi zažariše. Ona uopšte nije izgledala tako. A svakako nije tako zvučala. „Pa, možda smo obe preterale, ali...“ Ona zaćuta na zvuk koraka.

„Dakle, zlatna dečica Aes Sedai odlučila su da se odmore, zar ne?“ Faolajnin osmeh bio je onoliko daleko od prijateljskog koliko je to za jedan osmeh bilo moguće. „Nisam ovde zato što u tome uživam, znate. Nameravala sam da današnji dan provedem radeći na nečem svom, na nečemu što nije tako strašno beznačajno u odnosu na ono što ste vi, dečice zlatna, uradile, bar tako mislim. A umesto toga moram da gledam kako Prihvaćene ribaju lonce ispaštajući za svoje grehe. Pazite da se ne odšunjate kao bedne polaznice, što bi zapravo trebalo da budete. Sad natrag na posao. Ne mogu otići dok ne završite, a nemam nameru da ovde provedem ceo dan.“

Tamnoputa, kovrdžava žena bila je kao Teodrin, nešto iznad Prihvaćene, ali ispod Aes Sedai. Ono što bi Elejna i Ninaeva bile, samo da se Ninaeva nije ponašala kao mačka kojoj je neko nagazio na rep. Ninaeva i ona sama, ispravila se Elejna nevoljno. Šerijam im je rekla toliko usred saopštenja o svim tim „slobodnim" satima koje će provoditi radeći u kuhinjama, na najprljavijim poslovima koje kuvarice budu mogle da im nađu. Ali u svakom slučaju ništa od Ebou Dara; i to im je jasno stavljeno do znanja. Pismo će poći Merilili do podneva, ako već nije.

„Ja... žao mi je", reče Ninaeva, a Elejna trepnu u nju. Izvinjenja od Ninaeve bila su sneg usred leta.

„I meni je žao, Ninaeva.“

„Da, tako je" reče Faolajn. „Nikad nisam videla nikog žalosnijeg od vas. A sad natrag na posao! Pre nego što pronađem razlog da vas pošaljem Tajani kada budete gotove ovde.“

Pogledavši žalosno Ninaevu, Elejna se zavuče natrag u kazan i napade ugljenisanu čorbu plavim kamenom kao da napada Faolajn. Poleteše komadići crnog sprženog povrća i kameni prah. Ne, ne Faolajn. Aes Sedai, koje sede umesto da delaju. Ona će otići u Ebou Dar, pronaći će taj ter’angreal, i upotrebiće ga kako bi vezala Šerijam i sve ostale za Randa. Na kolenima! Ona kinu tako jako da joj od toga umalo ne spadoše cipele.

Šerijam se okrenula tamo gde je posmatrala mlade žene kroz pukotinu u ogradi, pa pođe uskim sokakom mestimično obraslim stabljikama uvelog korova i strnjike. „Kajem se zbog toga.“ Pomislivši na Ninaevine reči i ton – baš kao i na Elejnin, ah to jadno dete! – ona nadoda: „Donekle.“

Karlinja se podrugljivo nasmeja na to. „Zar želiš da kažeš Prihvaćenima ono što zna manje od dvadesetak Aes Sedai?“ Usta joj se naglo zatvoriše na oštar Šerijamin pogled.

„I zidovi imaju uši" reče Šerijam tiho.

„Te devojke imaju pravo u jednome", reče Morvrin. „Na pomisao o al’Toru dođe mi da se uneredim. Kakav izbor imamo u vezi s njim?“

Šerijam se činilo da su već odavno ostale bez izbora. Hodale su u tišini.