Gospodar haosa

3 Oči jedne žene

Prigušivši svoju razdraženost – i mrmljanje Lijusa Terina – Rand posegnu za saidinom i započe sada več poznatu borbu za opstanak usred Praznine. Prljavština ga je prožimala dok je usmeravao; čak i u ništavilu osečao je kako mu se ona probija u kosti, a možda i u dušu. Nije umeo da opiše ono što je činio, osim kao presavijanje Šare, probijanje rupe u njoj. To je naučio sam, a učitelj nije umeo dobro da mu objasni čak ni ono što se krije iza predmeta kojem ga je podučavao. Jarka uspravna linija pojavila se u vazduhu, proširivši se brzo u otvor poput velikih vrata. Uistinu, pogled kroz to kao da se okrenuo, suncem obasjan proplanak između stabala skvrčenih od suše, da bi se zatim zaustavio.

Enaila i još dve Device podigoše velove i skočiše kroz prolaz pre nego što se i umirio; za njima pođe još pet-šest, držeći u pripravnosti rožnate lukove. Rand nije očekivao da tamo bude ičeg od čega bi morale da ga čuvaju. Smestio je drugi kraj – ako je uopštepostojao drugi kraj; on to nije razumeo, ali činilo mu se da postoji samo jedan – na proplanku zato što takav prolaz može biti opasan po ljude koji se nađu u blizini, ali reći Devicama, ili ma kom Aijelu, da nema potrebe biti na oprezu bilo je isto što i reći ribi da ne treba da pliva.

„Ovo je prolaz", reče on Taimu. „Pokazaću ti kako da ga praviš, ako već sam to nisi otkrio.“ Čovek je zurio u njega. Ako je pažljivo posmatrao, trebalo je da vidi Randovo tkanje saidina; svaki muškarac kadar da usmerava mogao je to.

Taim mu se pridruži kada je kročio na proplanak, a Sulin i ostale Device prodoše za njim. Neke su s prezirom gledale na mač o Randovom pojasu dok su hitale kraj njega i nemo se sporazumevale svojim govorom ruku. Zgađene, van svake sumnje. Enaila i prethodnica već su se oprezno raširile između povijenih stabala; zahvaljujući kaputima i čakširama, kadinsoru, bile su deo senki bez obzira na to jesu li pridodale zelene prelive sivim i smeđim. Sa Moći u sebi, Rand je jasno video svaku mrtvu iglicu na svakom boru; više ih je bilo mrtvih nego živih. Osećao je kiseo zadah soka u žbunju. Sam vazduh mirisao je na vrelinu, suv i prašnjav. Tu za njega nije bilo opasnosti.

„Sačekaj, Rande al’Tore“, začu se ženski glas s druge strane prolaza. Avijendin glas.

Rand smesta otpusti tkanje i saidin, a prolaz u treptaju nestade, baš kao što se i pojavio. Postojale su razne vrste opasnosti. Taim ga radoznalo pogleda. Neke Device, pod velom ili ne, i same su ga načas pogledale. Sa neodobravanjem. Prsti Devica su munjevito obavljali govor ruku. Ali imale su toliko obzira da drže jezik za zubima; bio je dovoljno jasan kad je to bilo posredi.

Prenebregnuvši podjednako i radoznalost i neodobravanje, Rand pođe kroz drveće sa Taimom kraj sebe i mrtvo lišće i grančice zakrckaše im pod nogama. Device se u širokom krugu oko njih nisu ni čule u mekim čizmama zapertlanim do kolena. Budnost je zamenila njihov trenutni prekor. Neke su već ranije išle s Random na ovo putovanje, uvek bez nevolja, ali ništa ih nikad neće ubediti u to da ova šuma nije dobro mesto za zasedu. Pre Randa, život u Pustari sastojao se od bezmalo tri hiljade godina pohoda, čarki, sukoba i ratova koji se nikada nisu prekidali.

Svakako je imao šta da nauči od Taima – mada ni blizu toliko koliko je Taim mislio – ali podučavanje će biti dvosmerno, i došlo je vreme da on počne da obrazuje starijeg muškarca. „Pre ili kasnije ćeš naići na Izgubljene, ako me budeš pratio. Možda pre Poslednje bitke. Verovatno pre. Ne izgledaš mi iznenađen.“

„Čuo sam glasine. Oni su morali jednog dana da se oslobode.“

Dakle, glas se širio. Rand se isceri i protiv svoje volje. Aes Sedai neće biti zadovoljne. Na stranu sve ostalo, ali osećao je izvesno zadovoljstvo zbog toga što će moći da im natrlja nos. „U svakom trenu možeš očekivati bilo šta. Troloke, Mirdraale, Draghkara, Sive ljude, Golama...“

Oklevao je, dok je dlanom sa žigom čaplje milovao dugačku dršku svog mača. Nije imao pojma šta je to Golam. Lijus Terin se nije ni pomerio, ali on je znao da je ime poteklo od njega. Delići bi povremeno prošli kroz tanku zapreku koja je stajala između njega i tog glasa, da bi postali deo Randovih sećanja, obično bez ičeg što bi ih objasnilo. U poslednje vreme to se dešavalo češće. Protiv tih delića nije mogao da se bori, kao protiv čovekovog glasa. Oklevanje je potrajalo samo tren.

„Ne samo na severu, blizu Pustoši. Ovde, ili bilo gde. Koriste Puteve.“ I s tim je morao da se nosi. Ali kako? Isprva napravljeni uz pomoć saidina, Putevi su sada bili mračni, zagađeni kao i saidin. Nakot Senke nije mogao da izbegne sve opasnosti na Putevima od kojih su ljudi ginuli ili još gore od toga, a opet su i dalje bili u stanju da ih koriste, i mada Putevi nisu bili jednako brzi kao kapije i Putovanje, pa čak ni kao Lelujanje, ipak su omogućavali da se za jedan dan prevale stotine milja. Teškoća koju je trebalo ostaviti za kasnije. Imao je previše nevolja koje je morao rešavati sada. Razdraženo je posekao jedan žbun Zmajevim žezlom; komadi širokih, tvrdih listova popadaše, većinom smeđi. „Ako si ikada čuo kakvu legendu, očekuj da se to pojavi. Čak i Psomraci, mada, ako su oni zapravo Divlji lovci, onda barem Mračni nije na slobodi i ne može da jaše za njima. I sami su ionako dovoljno gadni. Neke možeš ubiti, kako to legende vele, ali neki ne mogu umreti ako ne upotrebiš kobnu vatru. Znaš li šta je kobna vatra? Ako ne znaš, to je jedino čemu te neću naučiti. A ako znaš, koristi je samo protiv Nakota Senke. I nikoga nemoj da učiš kako da je koristi.

Izvor nekih glasina koje si čuo mogao bi da bude... ne znam kako to da nazovem osim ’mehurima zla’. Pomisli da je to nešto nalik na mehurove koji se ponekad dignu u močvari, samo što se ovi dižu od Mračnoga dok pečati slabe, a umesto zadaha truljenja oni su ispunjeni... pa, zlom. Lebde duž Šare sve dok se ne rasprsnu, a kad se to dogodi, sve je moguće. Sve. Tvoj sopstveni odraz može iskočiti iz ogledala i pokušati da te ubije. Veruj mi.“

Ako je Taim i bio užasnut tom litanijom, nije to pokazivao. Rekao je samo: „Bio sam u Pustoši; već sam ubijao Troloke, i Mirdraale.“ On gurnu jednu nisku granu s puta i pri drža je za Randa. „Nikad nisam čuo za tu kobnu vatru, ali ako me neki Psomrak pojuri, pronaći ću neki način da ga ubijem.“

„Dobro.“ Bilo je to upućeno Taimovom neznanju koliko i samopouzdanju. Kobna vatra bila je onaj deo znanja čiji potpuni nestanak sa lica sveta Randu ne bi nimalo smetao. „S malo sreće nećeš pronaći ništa nalik tome ovde, ali nikada ne možeš biti siguran.“

Suma je najednom ustupila mesto dvorištu imanja, sa prostranom vremešnom dvospratnicom prekrivenom krovinom, iz čijeg se jednog dimnjaka dizao dim, i velikim ambarom primetno nagnutim u stranu. Dan tu nije bio nimalo svežiji nego u gradu nekoliko milja odatle, sunce nimalo milostivije. Kokoši su grebale po prašini, sivosmeđe krave žvakale su svoju hranu iza ograde, stado privezanih crnih koza užurbano je brstilo lišće sa žbunja koje im je bilo u dosegu, a kola sa visokim točkovima stajala su u senci ambara, ali to mesto nije ličilo na farmu. Nigde se nisu mogle videti njive; šuma se protezala na sve strane oko dvorišta, isprekidana samo zemljanim putem koji je krivudao prema severu i koristio se za retke izlete do grada. I bilo je previše ljudi.

Četiri žene, sve osim jedne u svojim srednjim godinama, kačile su rublje na dva užeta, a bezmalo desetoro dece od kojih nijedno nije bilo starije od devet ili deset godina igralo se među kokoškama. Bilo je tu i muškaraca, koji su se bavili raznim poslovima. Njih dvadeset sedam, mada su se u nekim slučajevima teško mogli zvati muškarcima. Iben Hopvil, mršavi momak koji je izvlačio vedro s vodom iz bunara, tvrdio je da mu je dvadeset, iako je bio četiri ili pet godina mlađi. Činilo se da su nos i uši ono najveće na njemu. Fedvin Mor, jedan od trojice koji su se znojili na krovu i menjali staru krovinu, bio je mnogo krupniji, sa mnogo manje bubuljica, ali ništa stariji. Više od polovine muškaraca bilo je jedva tri ili četiri godine starije od njih dvojice. Rand umalo neke nije poslao kućama, u najmanju ruku Ibena i Fedvina, ali Bela kula je primala jednako mlade polaznice, ponekad i mlađe. Sede su se videle među tamnijim vlasima na nekoliko glava, a Dejmer Flin izboranog lica, koji je pred ambarom oljuštenim granama pokazivao dvojici mlađih muškaraca kako da rukuju mačem, hramao je i ostalo mu je samo nešto bele kose oko glave. Dejmer je bio u kraljičinoj gardi sve dok ga muranđansko koplje nije pogodilo u butinu. On nije bio nikakav mačevalac, ali je izgleda bio dovoljno sposoban da druge uputi u to kako da sami sebe ubodu u stopalo. Većina muškaraca bili su Andorci, malo ih je bilo Kairhijenjana. Niko još nije došao iz Tira, mada je pomilovanje bilo proglašeno i tamo; biće potrebno vreme da ljudi dođu sa tolike udaljenosti.

Naravno, Dejmer je prvi primetio Device, bacio svoju granu i skrenuo učenicima pažnju na Randa. Onda je Iben ispustio vedro s povikom, polivši se vodom, i svi su se uzmuvali vičući oko kuće, da bi se uzbuđeno okupili iza Dejmera. Još dve žene pojavile su se iznutra, opasane keceljama i rumene od vatri sa ognjišta, kako bi pomogle ostalima da prikupe decu iza muškaraca.

„Eto ih“, reče Rand Taimu. „Ostalo ti je još skoro pola dana. Koliko ih možeš ispitati? Želim što je pre moguće da znam ko se od njih može podučiti.“

„Ovi su pokupljeni sa dna...“ zausti Taim s prezirom, a onda stade usred dvorišta zureći u Randa. Kokoške su grebale po prašini oko njegovih nogu. „Nisi nikoga od njih ispitao? Zašto, tako ti...? Ti to ne umeš, zar ne? Možeš da Putuješ, ali ne znaš kako da ispituješ raspolažu li Talentom.“

„Neki zapravo ne žele da usmeravaju.“ Rand popusti stisak na balčaku mača. Nije mu bilo drago da prizna praznine u svom znanju pred tim čovekom. „Neki ne razmišljaju dalje od prilike da steknu slavu, bogatstvo ili moć.

Ali ja želim da zadržim svakog muškarca koji može da nauči, bez obzira na njegove razloge za to.“

Učenici – muškarci koji bi trebalo da postanu učenici – posmatrali su njega i Taima ispred ambara, umirivši se donekle. Najzad, svi su oni došli u Kaemlin u nadi da će učiti od Ponovorođenog Zmaja, ili misleći da se tome nadaju. Posmatrali su Device, koje su opkolile dvorište i ušle da cunjaju po kući i ambaru, oprezno i opčinjeno, čak i sa podozrenjem. Žene su pribijale decu uz suknje, pogleda prikovanih za Randa i Taima, sa izrazima koji su se kretali od ravnodušnog zurenja do uzbuđenog grickanja usana.

„Hodi“, reče Rand. „Vreme je da upoznaš svoje učenike.“

Taim nije prišao. „Zar sam ti zaista potreban samo zbog toga? Da pokušam da podučavam ovaj bedni ološ? Ako iko od njih uopšte može nešto da nauči. Koliko njih zaista očekuješ da nađeš među šačicom koja se dovukla do tebe?“

„Ovo je važno, Taime; radio bih to sam, da mogu, da imam vremena.“ Vreme je uvek bilo ključ, nikada ga nije bilo dovoljno. A i priznao je, koliko god mu je to bilo neprijatno. Shvatio je da mu se Taim mnogo ne dopada, ali nije ni morao da mu se dopadne. Rand nije čekao i trenutak kasnije, ovaj ga sustiže dugačkim koracima. „Pomenuo si poverenje. Poveravam ti ovo.“ Ne smeš imati poverenja, dahtao je Lijus Terin u tamnim udubljenjima. Nikad nikome ne veruj! Poverenje znači smrt! „Ispitaj ih i počni da podučavaš čim budeš saznao ko od njih može da uči.“

„Kako gospodar Zmaj zapoveda“, promrmlja Taim zajedljivo dok su prilazili grupi koja ih je čekala. Dočekaše ih naklonima i kniksevima, ne naročito otmenim.

„Ovo je Mazrim Taim“, objavi Rand. Naravno, zinuli su i ostali razrogačeni. Neki od mlađih zurili su kao da misle da su on i Taim došli tu da bi se potukli; činilo se da se malo njih raduje što će to posmatrati. „Predstavite mu se. On će vas od danas podučavati.“ Taim pogleda Randa stisnutih usana dok su se učenici polako okupljali pred njim i počinjali da izgovaraju imena.

Zapravo, ljudi su reagovali različito. Fedvin se revnosno progurao napred, odmah do Dejmera, dok je Iben ostao pozadi, prebledeo. Ostali su bili negde između, oklevali su, nesigurni, da bi na kraju progovorili. Randova objava označila je kraj višenedeljnog čekanja za neke od njih, kraj godina snevanja. Danas je počela stvarnost, a stvarnost je mogla da podrazumeva usmeravanje, sa svim onim što to čoveku donosi.

Dežmekasti tamnooki muškarac, šest ili sedam godina stariji od Randa, nije obraćao pažnju na Taima i šmugnuo je dalje od ostalih. U debelom zemljoradničkom kaputu, Džur Grejdi se premeštao s noge na nogu ispred Randa i gužvao suknenu kapu grubim šakama. Gledao je u kapu ili u tie ispod izlizanih čizama, da bi tek povremeno podigao pogled prema Randu. „Mm... gospodaru Zmaju, mislio sam... mm... moj tata pazi na okućnicu, dobro parče zemljišta ukoliko potok ne presuši... možda i bude još useva ako padne kiša i... i.. Stegnuo je kapu, a onda je ponovo pažljivo izravnao. „Mislio sam da odem kući.“

Žene se nisu okupljale oko Taima. U nemom nizu zabrinutih očiju, čvrsto su stezale decu i posmatrale. Najmlađa, bucmasta svetlokosa žena pod čijim se prstima igrao četvorogodišnji dečak, bila je Sora Grejdi. Te žene su sledile ovamo svoje muževe, ali Rand je podozrevao da se polovina razgovora između muževa i žena ticala odlaska. Petorica su već otišli, i mada nijedan nije naveo brak kao razlog za to, svi su bili oženjeni. Kojoj bi to ženi bilo prijatno da gleda kako njen muž uči da usmerava? Isto tako bi mogle da ga gledaju kako izvršava samoubistvo.

Neki bi rekli da to nije mesto za porodice, a opet bi to najčešće bili oni koji takođe govore da ni muškarci ne bi trebalo da budu tu. Po Randovom mišljenju, Aes Sedai su pogrešile time što su se izdvojile iz sveta. Malo je njih ulazilo u Belu kulu osim Aes Sedai, žena koje žele da budu Aes Sedai i onih koje im služe; samo su malobrojni tražili pomoć, a i to samo kada bi bili pod velikim pritiskom. Kada su Aes Sedai odlazile iz Kule, većinom su se držale oholo, a neke nikada nisu ni otišle. Za Aes Sedai ljudi su bili figure u igri, a svet je bio tabla, a ne mesto za život. Za njih je postojala samo Bela kula. Nema tog muškarca koji može zaboraviti svet i obične ljude kad mu je porodica pred očima.

Ovo je moralo potrajati samo do sledećeg Tarmon Gai’dona – koliko još? Godinu? Dve? – ali pitanje je bilo da li može i toliko. Moraće nekako. On će izvesti da toliko potraje. Porodice su podsećale ljude na ono za šta će se boriti.

Sorine oči bile su prikovane za Randa.

„Idi ako želiš“, reče on Džuru. „Možeš otići u svako doba pre nego što zaista ne počneš da učiš kako da usmeravaš. Kada jednom preduzmeš taj korak, isto si što i vojnik. Znaš da nam trebaju svi vojnici koje možemo pronaći pre Poslednje bitke, Džure. Senka će imati nove Gospodare straha spremne za usmeravanje; na to možeš da računaš. Ali sam biraš. Možda ćeš moći to da pregrmiš sedeći na svom imanju. Sigurno postoji nekoliko mesta u svetu koja će izmaći onome što sledi. Nadam se da je tako. U svakom slučaju, mi ostali daćemo sve od sebe da omogućimo što većem broju ljudi da umakne. Možeš makar reći Taimu kako se zoveš. Šteta bi bilo da odeš pre nego što uopšte saznaš možeš li naučiti.“ Okrenuvši se od zbunjenog Džurovog lica, Rand je izbegao Sorine oči. A ovamo optužuješ Aes Sedai da koriste ljude, pomisli ogorčeno. Radio je ono što mora.

Taim je još prikupljao imena gomile koja se pomerala i još je bacao jedva obuzdane poglede prema Randu. U trenu kao da ga izdade strpljenje. „Dosta s ovim; imena mogu doći i kasnije, od onih među vama koji sutra još budu tu. Ko je prvi za ispit?“ Jednako brzo, jezici im se zavezaše. Neki nisu čak ni treptali dok su gledali u njega. Taim pokaza prstom na Dejmera. „Mogao bih prvo tebe da se rešim. Hodi ovamo.“ Dejmer se nije ni pomerio sve dok ga Taim nije dohvatio za ruku i odvukao nekoliko koraka od ostalih.

Rand se i sam primakao, posmatrajući.

„Što se više Moći koristi" reče Taim Dejmeru, „lakše je uočiti saglasje. S druge strane, preveliko saglasje može biti veoma neprijatno po um, možda te može i ubiti, pa ću početi od malog.“ Dejmer trepnu; očigledno nije razumeo ni reč, osim možda onog o neprijatnosti i ubijanju. Ali Rand je znao da je objašnjenje upućeno njemu; Taim je pokrivao njegovo neznanje.

Odjednom se pojavi plamičak visok jedva palac, zaplesavši u vazduhu na jednakoj udaljenosti između tri čoveka. Rand je osećao Moć u Taimu, mada tek malu količinu, i video je tanušan tok Vatre koju je čovek tkao. Plamen je doneo Randu zapanjujuće olakšanje, zapanjujuće zato što je bio dokaz da Taim zaista može da usmerava. Bašerove prve sumnje mora da su mu se usadile negde duboko u glavi.

„Usredsredi se na plamen", reče Taim. „Ti si plamen; svet je plamen; ničeg osim plamena nema.“

„Ne osećam ništa osim bola koji mi se javlja u očima", promrmlja Dejmer, obrisavši znoj sa čela nadlanicom grube, žuljevite ruke.

„Usredsredi se!" odbrusi Taim. „Nemoj govoriti, nemoj razmišljati, nemoj se pomerati. Usredsredi se.“ Dejmer klimnu glavom, a onda trepnu na Taimovo mrštenje i ukoči se, nemo zureći u plamičak.

Taim je izgledao napregnuto, ali Rand nije bio siguran zbog čega; kao da je osluškivao. Saglasje, tako je rekao. Rand se usredsredi na to, osluškujući, opipavajući u potrazi za – nečim.

Minuti su se protezali, a nijedan od njih nije pomerio ni mišić. Pet, šest, sedam minuta, a da je Dejmer jedva treptao. Starac je disao teško i znojio se toliko da je izgledao kao da mu je neko prolio kofu preko glave. Deset minuta.

A onda, Rand oseti. Saglasje. Slabi, majušni odjek sićušnog toka Moći koji je pulsirao u Taimu, ali ovo kao da je doprlo iz Dejmera. Mora da je Taim na to mislio, ali se nije ni pomerio. Možda je tu bilo još toga, ili možda ovo nije bilo ono na šta je Rand mislio.

Prođe još minut ili dva i Taim konačno klimnu glavom i otpusti plamen i saidin. „Možeš naučiti... Dejmer, tako beše?“ Izgledao je iznenađen; nema sumnje da nije verovao kako će prvi ispitani proći, pri tom bezmalo ćelav čovek. Dejmer se slabo osmehnu; izgledao je kao da bi mogao da povrati. „Pretpostavljam da ne bi trebalo da se iznenadim ako svaka od ovih budala prođe" promrmlja muškarac kukastog nosa bacivši pogled na Randa. „Izgleda da si srećan koliko desetorica drugih.“

Ostale „budale” su nelagodno zastrugale čizmama. Nesumnjivo, neki od njih već su se nadali da neće proći. Sada nisu mogli da se izvuku, ali ako ne prođu ispit, mogli bi da se vrate kući sa saznanjem da su pokušali bez potrebe da se suoče s onim što bi im uspeh na ispitu doneo.

Rand je i sam bio pomalo iznenađen. Najzad, nije tamo bilo ničega osim tog odjeka i on ga je osetio pre Taima, čoveka koji je znao šta da traži.

„Vremenom ćemo ustanoviti koliko možeš biti jak“, reče Taim kada je Dejmer šmugnuo natrag među ostale. Udaljili su se malo od njega i nisu hteli da mu pogledaju u oči. „Možda će se ispostaviti da si dovoljno jak da se porediš sa mnom, ili čak i sa ovim ovde gospodarom Zmajem.“ Prostor oko Dejmera još se malčice proširio. „Samo će vreme to pokazati. Obrati pažnju dok budem ispitivao ostale. Ako si dovoljno dobar, trebalo bi da uhvatiš to kada budem pronašao još četvoricu ili petoricu.“ Brzi pogled upućen Randu govorio je kako je to bilo njemu namenjeno. „E sad, koga sledećeg ispitujem?“ Niko se ne pomeri. Saldejac se pogladi po bradi. „Ti.“ On pokaza na nespretnog čovu koji je dobrano zabrazdio u tridesete, tamnokosog tkača po imenu Keli Haldin. Među postrojenim ženama, Kelijeva zastenja.

Još dvadeset šest ispita potrajaće do smiraja dana, možda i duže. Bilo vruće ili ne, dani su i dalje bili sve kraći kao da se zima zaista približava, a neuspešan ispit potrajao bi nekoliko minuta duže od uspešnog, čisto sigurnosti radi. Bašer je čekao, a trebalo je tek poći u posetu Vejramonu i...

„Nastavi", reče Rand Taimu. „Vratiću se sutra da vidim kako ti ide. Upamti koliko poverenja imam u tebe.“ Ne veruj mu, stenjao je Lijus Terin. Glas kao da je dopirao od neke prilike koja se ludirala u senkama u Randovoj glavi. Ne veruj. Poverenje je smrt. Pobij ih. Sve ih pobij. O, umreti i svršiti, svršiti sa svim tim, spavati bez snova, snova o Ilijeni, oprosti mi, Ilijena, nema oproštaja, samo smrti, zaslužujem smrt... Rand se okrenu pre nego što je borba u njemu stigla da mu se pokaže na licu. „Sutra. Ako budem mogao.“

Taim ga sustiže pre nego što su on i Device prevalili pola puta natrag do drveća. „Ako ostaneš još malo, moći ćeš da naučiš ispit.“ U glasu mu se osećalo malo besa. „Ako zaista pronađem još četvoricu ili petoricu, što me uistinu ne bi iznenadilo. Čini se da imaš sreće koliko i Mračni. Pretpostavljam da želiš da naučiš. Osim ako ne smeraš da mi sve to svališ na leđa. Upozoravam te, biče sporo. Koliko god da pritiskam, pred ovim Dejmerom su još dani, nedelje, pre nego što bude mogao čak i da oseti saidin, a kamoli da ga uhvati. Samo da ga uhvati, ne usmerivši ni iskricu.“

„Več sam naučio kako ide ispit", odgovori Rand. „Nije bilo teško. I zaista smeram da ti sve to svalim na leđa, sve dok ne budeš mogao da pronađeš još njih i naučiš ih dovoljno da ti pomognu da dalje tražiš. Seti se šta sam ti rekao, Taime. Uči ih brzo.“ U tome je bilo opasnosti. Učenje usmeravanja ženske polovine Istinskog izvora bilo je poput učenja zagrljaja, tako su Randu govorili, učenje podvrgavanju nečemu što će te poslušati kada mu se jednom podvrgneš. Bilo je to navođenje ogromne sile koja ti neće nauditi osim ako je ne zloupotrebiš. Elejna i Egvena smatrale su to prirodnim; Rand gotovo nije mogao da poveruje u to. Usmeravanje muške polovine bilo je neprekidan rat za nadmoć i opstanak. Skoči u to predaleko, prebrzo, i shvatićeš da si samo goli dečak bačen da se bori protiv oklopljenih neprijatelja. Čak i kada jednom naučiš, saidin te može uništiti, ubiti ili zbrisati um, ukoliko ti jednostavno ne sagori sposobnost usmeravanja. Istu onu cenu koju su Aes Sedai naplaćivale od uhvaćenih muškaraca koji su mogli da usmeravaju mogao si i sam da platiš u jednom trenutku nepažnje, jednom časku opuštanja. Mada bi neki muškarci ispred ambara bili spremni da plate tu cenu istog ovog trena. Žena okruglog lica zgrabila je Kelija Haldina za lice košulje i žurno mu govorila. Keli je nesigurno ljuljao glavom, a ostali oženjeni muškarci s nelagodom su gledali prema svojim ženama. Ali ovo je bio rat, a u ratovima je bilo žrtava, čak i među oženjenima. Svetlosti, postao je toliko neosetljiv da je to odvratno. Okrenuo se malo, kako ne bi morao da gleda oči Sore Grejdi. „Idi do ivice sa njima", reče Taimu. „Podučavaj ih onoliko koliko mogu da nauče, onoliko brzo koliko su u stanju da uče “

Taimova usta se malo stisnuše na prve Randove reči. „Onoliko koliko mogu da nauče", reče ravno. „Ali šta? Ono što se može koristiti kao oružje, pretpostavljam.“

„Oružje", saglasi se Rand. Oni su morali da budu oružje, svi do jednog, uključujući i njega samog. Sme li jedno oružje da ima porodicu? Sme li jedno oružje dozvoliti sebi da voli? Odakle li je samo to došlo? „Sve što mogu da nauče, ali to ponajviše.“ Bilo ih je tako malo. Dvadeset sedam, i ako pored Dejmera bude makar jedan koji može da uči, Rand će moći da zahvali samo tome što je ta’veren za to što je privukao čoveka sebi. Aes Sedai su hvatale i smirivale samo muškarce koji su zaista usmeravali, ali su bile vrlo dobre u tome u proteklih tri hiljade godina. Neke Aes Sedai očito su verovale da su uspešne u nečemu što nikada nisu smerale, u iskorenjivanju sposobnosti usmeravanja iz čovečanstva. Bela kula bila je sagrađena tako da u njoj sve vreme može da boravi tri hiljade Aes Sedai, i daleko više od toga ako bude potrebno da se pozovu u većem broju, sa sobama za stotine devojaka na obuci, ali pre raskola bilo je samo četrdesetak polaznica u Kuli i manje od pedeset Prihvaćenih. „Treba mi veći broj njih, Taime. Ovako ili onako, pronađi mi ih još. Nauči ih ispitu pre svega ostalog.“

„Dakle, smeraš da budeš ravan Aes Sedai?“ Taim je izgledao spokojno, sve da je to i bio Randov naum. Njegove uske kose oči bile su mirne.

„Koliko ukupno ima Aes Sedai? Hiljadu?“

„Ni toliko, rekao bih", reče Taim oprezno.

Iskorenjivanje usmeravanja iz čovečanstva. Treba da gore na lomači zbog toga, makar imale svojih razloga. „Pa, ionako će biti sasvim dovoljno neprijatelja.“ Ako mu nešto nije nedostajalo, onda su to bili neprijatelji. Mračni i Izgubljeni, Senkin nakot i Prijatelji Mraka. Beli plaštovi svakako, a najverovatnije i Aes Sedai, ili makar neke od njih, one koje su činile Crni ađah i one koje su želele da ga u svemu nadziru. Ove poslednje je ubrajao u neprijatelje makar one same i ne mislile tako. Svakako će biti i Gospodara straha, baš kao što je rekao. I više od toga. Dovoljno neprijatelja da upropaste sve njegove naume, da sruše sve. Čvršće je stegao Zmajevo žezlo. Vreme je bilo najveći neprijatelj od svih, i najmanje je imao izgleda njega da porazi. „Poraziću ih, Taime. Sve njih. Misle da sve mogu da sruše. Uvek je posredi rušenje, nikad izgradnja! Ja ću nešto izgraditi, ostaviti za sobom. Šta god da bude, učiniću tako! Poraziću Mračnoga. I pročistiti saidin, tako da muškarci neće morati da se plaše ludila, a svet neće morati da se plaši muškaraca koji usmeravaju.

Ja ću...

Zeleno-bela kićanka ljutito se zanjihala kada je trgnuo čitavo koplje. Bilo je to nemoguće. Vrelina i prašina su mu se podsmevale. Nešto od toga moralo se učiniti, ali sve je bilo nemoguće. Najbolje čemu je ma ko od njih mogao da se nada bilo je da pobede i umru pre nego što polude, a on nije video kako da makar i toliko postignu. Mogao je samo da nastavi sa pokušajima. Ali, treba da postoji put za to. Ako uopšte ima nečeg nalik pravdi, onda treba da postoji put za to.

„Pročistiti saidin" reče Taim tiho. „Mislim da je za to potrebno više Moći nego što možeš da zamisliš.“ Kapci su mu se zamišljeno spustili preko očiju. „Čuo sam za stvari zvane sa’angreal. Imaš li neku za koji misliš da bi zaista...“

„Nije važno šta ja imam ili nemam", odbrusi Rand. „Podučavaj sve koji mogu da uče, Taime. Onda pronađi nove, pa uči i njih. Mračni nas neće čekati. Svetlosti! Nemamo dovoljno vremena, Taime, ali moramo se snaći. Moramo!“

»Činiću što mogu. Samo ne očekuj da Dejmer sutra bude u stanju da sruši gradske zidine.“

Rand je oklevao. „Taime. Drži na oku svakog onog učenika koji bude prebrzo učio. Odmah mi javi za njega. Među učenike bi mogao da pokuša da se uvuče i neko od Izgubljenih.“

„Neko od Izgubljenih! “ Bio je to gotovo šapat. Taim je već drugi put izgledao uzdrmano, sada zaista i potpuno zatečen. „Zašto bi...?“

„Koliko si jak?”, prekinu ga Rand. „Zagrabi saidin. Uradi to. Koliko god možeš da držiš.“

Taim ga je na trenutak samo gledao, bez izraza, a onda Moć pokulja u njega. Nije bilo sjaja poput onog koji žene mogu da vide jedna oko druge, samo osećaja sile i pretnje, ali Rand je mogao da to oseti jasno, i da prosudi. Taim je držao dovoljno saidina da razori imanje i sve na njemu za nekoliko sekundi, dovoljno da opustoši sve u vidokrugu. Nije to bilo mnogo manje od onoga što je mogao i sam Rand, bez pomoći. Ali opet, možda se ovaj uzdržavao. Nije osećao da se Taim napreže i možda Randu nije želeo da pokaže svu svoju snagu; otkud je mogao da zna šta će Rand učiniti?

Saidin, njegov osećaj, izblede iz Taima i Rand prvi put shvati da je on sam ispunjen muškom polovinom Izvora, besnom bujicom, svakom niti koju je mogao da izvuče kroz angreal koji mu je bio u džepu. Ubij ga, promrmlja Lijus Terin. Smesta ga ubij! Randa za trenutak obuze preneraženost; Praznina oko njega se zatalasa, saidin pobesne i navali, i on jedva otpusti Moć pre nego što je ona mogla da skrši i Prazninu i njega. Je li on dograbio Izvor, ili Lijus Terin? Ubij ga! Ubij ga!

Obuzet gnevom, Rand vrisnu u mislima: Umukni! Na njegovo iznenađenje, drugi glas nestade.

Znoj mu je lio niz lice i on ga je brisao rukom koja mu umalo nije zadrhtala. Dograbio je Izvor on lično; moralo je biti tako. Glas jednog mrtvaca nije to mogao da učini. Nesvesno, nije bio voljan da poveri Taimu da drži toliko saidina dok on sam stoji bespomoćan. To je bilo to.

„Samo drži na oku one koji prebrzo uče" promrmlja on. Možda je Taimu govorio previše, ali ljudi su imali prava da znaju sa čim se mogu suočiti. Onoliko koliko je bilo potrebno da znaju. Nije se usuđivao da dozvoli Taimu ili bilo kome drugom da otkrije gde je on naučio toliko toga što zna. Ako ovaj ustanovi da je Rand držao jednog od Izgubljenih kao zarobljenika i dozvolio mu da pobegne... Ako to procuri, u glasinama će činjenica o zarobljeništvu biti izostavljena. Beli plaštovi tvrdili su da je on lažni Zmaj i vrlo verovatno Prijatelj Mraka pride; govorili su to za svakoga ko bi taknuo Jednu moć. Ako svet sazna za Asmodeana, mnogi će im još poverovati. Na stranu to što je Randu bio potreban muškarac da ga nauči koriščenju saidina. Nijedna žena to nije mogla, baš kao što žene nisu mogle da vide njegovo tkanje, niti on njihovo. Muškarci lako poveruju u najgore, a žene veruju kako se tu krije nešto još mračnije; to je bila izreka iz Dveju Reka. Sam će se obračunati s Asmodeanom ako se ovaj ikada ponovo bude pojavio. „Samo pripazi. U potaji.“

„Kako moj gospodar Zmaj zapoveda.“ Čovek se čak blago naklonio pre nego što je krenuo natrag preko dvorišta.

Rand shvati da ga Device posmatraju. Enaila i Somara, Sulin i Džalani kao i sve ostale, očima punim brige. One su prihvatale gotovo sve što je radio, sve ono što ga je teralo da se žacne, sve ono na šta bi se žacnuli svi osim Aijelki; obično bi im se kosa digla na glavi zbog onoga što uopšte nisu shvatale. Prihvatale su, i brinule za njega.

„Ne smeš se zamarati", reče Somara tiho. Rand je pogleda, a obrazi lanenokose žene porumeneše. Ovo se nije moglo smatrati javnim mestom – Taim je bio već predaleko da bi čuo – ali ta primedba je ipak bila preterana.

Enaila, opet, izvuče rezervnu šoufu iz pojasa i pruži mu je. „Previše sunca ne može da ti prija" promrmlja ona.

Jedna od ostalih promumla: „Treba mu žena da o njemu vodi računa.“ Nije mogao da ustanovi koja: čak su i Somara i Enaila gledale da o takvim stvarima pričaju iza njegovih leđa. Ali znao je na koga se to odnosi. Na Avijendu. Zar je sin jedne Device mogao da nađe bolju priliku od Device koja je odustala od koplja da bi postala Mudra?

Potisnuvši blesak gneva, obavio je šoufu oko glave, sa zahvalnošću. Sunce je uistinu bilo vrelo, a sivosmeđa tkanina odbijala je iznenađujuće veliku količinu toplote. Njegov znoj smesta ju je natopio. Da li je Taim znao nešto nalik onom triku Aes Sedai, koje nisu dopuštale da ih dotiče vrelina ili hladnoća? Saldeja je bila na dalekom severu, a opet se činilo da se taj čovek ne znoji ništa više od Aijelki. Uprkos zahvalnosti koju je osećao, Rand reče: „Ne smem stajati ovde i gubiti vreme.“

„Gubiti vreme?" reče mlada Džalani krajnje naivnim glasom, preuređujući svoju šoufu tako da joj se načas videla kratka kosa, riđa gotovo koliko i Enailina. „Kako Kar’a’karn može gubiti vreme? Kada sam se poslednji put znojila koliko i on, trčala sam od osvita do sumraka.“

Osmesi i otvoreni smeh prosuše se među ostalim Devicama, riđokosa Majra, najmanje deset godina starija od Randa pljesnu se po butini, a zlatokosa Dezora sakri osmehe iza šake, kako je to obično činila. Lija, s ožiljkom na licu, propinjala se na prste, dok je Sulin bila gotovo presamićena. Aijelski smisao za šalu bio je u najbolju ruku čudan. U pričama se nikada ne zbijaju šale na račun junaka, čak ni onih čudnih, a sumnjao je da je s kraljevima bilo drugačije. Deo nevolje činilo je to što aijelski poglavar, čak i Kar’a’karn, nije bio kralj; on je mogao imati jedinstvenu vlast na mnogo načina, ali svaki Aijel je mogao i hteo da priđe pravo poglavaru i skreše mu u brk ono što misli. Međutim, veći deo nevolje činilo je nešto drugo.

Uprkos tome što su ga u Dvema Rekama odgajali Tam al’Tor i Tamova žena Kari, dok nije umrla kada je Randu bilo pet godina, Randova prava majka bila je Devica koplja, koja je umrla kada ga je rodila na padinama Zmajeve planine. Nije bila Aijelka, mada joj je otac bio to, ali jeste bila Devica. Sada su ga doticali aijelski običaji snažniji od zakona. Ne, ne doticali; obavijali. Nijedna Devica nije mogla da se uda a da i dalje nosi koplje, i ukoliko ne odustane od koplja svako dete koje rodi Mudre bi davale drugoj ženi, i to tako da Devica nikada ne bi znala ko je ta žena. Verovalo se da svako dete koje rodi Devica donosi sreću, kako sebi, tako i onima koji ga podižu, mada niko osim žene koja podiže dete i njenog muža nije mogao da zna da joj ono ne pripada. Čak dalje od toga, aijelsko Proročanstvo o Ruideanu govorilo je da će Kar’a’karn biti takav i da će ga podići mokrozemci. Za Device je Rand predstavljao svu tu decu koja su se vratila, prvo dete jedne Device za koje su svi znali.

Većinom, bile one starije od Sulin ili mlade poput Džalani, dočekale su ga s dobrodošlicom kao davno izgubljenog brata. U javnosti su mu ukazivale poštovanje kao ma kom poglavaru, koliko god ono ponekad bilo ovlašno, ali nasamo su se prema njemu ophodile kao prema tom bratu, mada to je li on bio mlađi ili stariji brat nije imalo nikakve veze sa ženinim godinama. Bilo mu je drago što se samo šačica povela za Enailinim i Somarinim primerom; bili nasamo ili ne, krajnje ga je razdraživalo kada se žena njegovih godina prema njemu ophodi kao prema sinu.

„Onda treba da odemo negde gde se neću znojiti" reče on i uspe da se isceri. Dugovao im je toliko. Neke su već umrle za njega, a još će ih to učiniti pre nego što se sve ne završi. Device brzo suzbiše svoje veselje, spremne da pođu tamo gde Kar’a’karn kaže, spremne da ga brane.

Postavljalo se pitanje kuda poći. Bašer je čekao na njegovu pažljivo pripremljenu nehajnu posetu, ali ako Avijenda bude čula za to, možda će biti sa Bašerom. Rand ju je izbegavao koliko god je mogao, pogotovo je izbegavao da ostane nasamo s njom. Zato što je želeo da ostane nasamo s njom. Uspevao je za sada da to krije od Devica; ako li samo posumnjaju u to, zagorčaće mu život. Zapravo, morao je da se drži podalje od nje. Nosio je smrt sa sobom kao zaraznu bolest; bio je meta i ljudi oko njega su ginuli. Morao je da stegne srce i pusti Device da umru – Svetlost neka ga zauvek sprži zbog tog obećanja! – ali Avijenda je odustala od koplja kako bi učila od Mudrih. Nije bio siguran šta oseća prema njoj, već samo da će, ukoliko ona umre zbog njega, isto tako umreti i nešto u njemu. Na svu sreću, ona nije bila vezana osećanjima za njega. Trudila se da ostane u njegovoj blizini zato što su Mudre želele da ga ona nadzire za njihov račun, i zato što je ona želela da ga nadzire za Elejnin. Niti jedan razlog nije okolnosti činio nimalo lakšim po Randa; upravo suprotno.

Odluku je doneo lako, zaista. Bašer će morati da sačeka kako bi on mogao da izbegne Avijendu, a sada će uslediti poseta Vejramonu, koja je trebalo da započne u palati gde je pokušajima prikrivanja bilo suđeno da propadnu. Budalast razlog da se donese takva odluka, ali šta čoveku preostaje da čini ako žena odbija da se urazumi? Ovako je moglo da ispadne najbolje. Oni koji treba da saznaju za tu posetu i dalje će znati za nju, i možda još čvršće poverovati u to što treba da veruju zato što će poseta zaista biti izvedena iz potaje. Možda će poseta Bašeru i Saldejcima izgledati još nehajnija zato što će je ostaviti za sam smiraj dana. Da. Preokreti unutar preokreta vredni kakvog Kairhijenjanina koji igra Igru kuća.

Dograbivši saidin, on otvori prolaz, a usek svetla proširi se da prikaže unutrašnjost velikog šatora sa zelenim prugama, praznog ako se izuzmu živopisni ćilimi sa istkanim tairenskim šarama u vidu lavirinta. U tom šatoru nije bilo nikakve prilike za zasedu, još manje nego oko imanja, ali Enaila, Majra i ostale opet su se pokrile velom i jurnule na drugu stranu. Rand zastade da se osvrne.

Keli Haldin je išao prema zgradi pognute glave, a njegova žena vodila je dvoje dece kraj njega. Stalno je pružala ruku da ga uteši, ali čak i sa drugog kraja dvorišta Rand je video kako joj je lice ozareno. Keli očigledno nije prošao na ispitu. Taim je bio okrenut prema Džuru Grejdiju i obojica su zurili u plamičak koji je lelujao među njima. Sora Grejdi, sa sinom stisnutim uz grudi, nije posmatrala svog muža. Pogled joj je i dalje bio prikovan za Randa. Ženske oči seku dublje nego nož, još jedna izreka iz Dveju Reka.

Kročivši kroz prolaz, on sačeka da ostale Device prođu za njim, pa otpusti Izvor. Činio je ono što mora.