Gospodar haosa

17 Točak života

Pokupivši pomoću toka Vazduha opasač s mačem kraj prestola, kao i svoje žezlo, Rand otvori prolaz odmah ispred podijuma, usek svetla koji se okretao i širio da bi se ukazala odaja sa tamnim oblogama na zidovima, udaljena više od šest stotina milja od Kaemlina, u Sunčevoj palati, kraljevskoj palati Kairhijena. Ostavljena upravo za takvu upotrebu, soba je bila prazna, ali tamnoplave podne ploče i drvene obloge sijale su se od glancanja. Iako bez prozora, soba je bila svetla; osam pozlaćenih stajaćih lampi gorelo je dan i noć, a ogledala su pojačavala plamen zapaljenog ulja. Zastao je da opaše mač dok su Sulin i Urijen otvarali vrata prema hodniku i vodili Device i Crvene štitove pod velovima ispred njega.

U ovom slučaju, smatrao je da je njihov oprez smešan. Široki hodnik napolju, jedini način da se do sobe dođe, već je zakrčilo tridesetak Far Aldazar Dina, Orlujske braće, i gotovo dva tuceta Berelajninih Majenaca u crvenim grudnim oklopima, sa poluloptastim šlemovima, koji su se pozadi spuštali ispod potiljka. Ako igde postoji mesto gde mu Device nisu potrebne, Rand je znao da je to Kairhijen, čak pre nego Tir.

Jedan Orlujski brat već je hitao hodnikom kada se Rand pojavio, dok je jedan Majenac nespretno stezao koplje i kratki mač, prateći višeg Aijela. Zapravo, za Far Aldazar Dinom išla je prava mala vojska, sluge u različitim livrejama, jedan tairenski Branitelj Kamena u uglačanom grudnom oklopu i crno-zlatnom kaputu, kairhijenski vojnik obrijanog temena i grudnog oklopa pa daleko pohabanijeg od Tairenčevog, dve mlade Aijelke u tamnim teškim suknjama i komotnim belim bluzama za koje je Rand pomislio da su učenice Mudrih. Vest o njegovom dolasku brzo se raširila. Uvek je bilo tako.

Makar je Alana daleko. I Verin, ali prevashodno Alana. I dalje ju je osećao, čak i sa ove daljine, imao tek nejasni utisak da je ona negde na zapadu. Kao ruka koja mu za dlaku nije dodirnula vrat s leđa. Postoji li način da je se otarasi? Ponovo je načas zgrabio saidin, ali time ništa nije promenio.

Nikad ne možeš umaći iz zamke koju si sam sebi pripremio. Mrmljanje Lijusa Terina zvučalo je zbunjeno. Samo veća moć može slomiti moć, a onda si opet u zamci. Uhvaćen zauvek tako da ne možeš umreti.

Rand zadrhta. Ponekad se zaista činilo da mu se taj glas obraća. Kad bi samo s vremena na vreme imao nekog smisla, lakše bi ga trpeo u glavi.

„Vidim te, Kar’a’karne", reče jedan od Orlujske braće. Njegove sive oči bile su na istoj visini kao i Randove; preko nosa mu se pružao ožiljak, upadljivo beo na preplanulom licu. „Ja sam Korman od Mosada Gošijena. Neka bi danas pronašao hlada.“

Rand nije stigao propisno da odgovori pre nego što se majenski zapovednik rumenih obraza ugurao ispred njega. Pa, nije se baš ugurao – bio je previše tanan da bi odgurnuo čoveka višeg za glavu i upola šireg, pogotovo ne jednog Aijela, mada je možda bio dovoljno mlad da pomisli kako to može – ali opet se nekako provukao ispred Randa kraj Kormana, zataknuvši ispod pazuha grimizni šlem sa jednim tankim crvenim perom. „Gospodaru Zmaju, ja sam Havijen Nurel, poručnik Krilate garde" – na šlemu je sa strane imao krila – „u službi Berelajn sur Pendrag Peron, Prve od Majena, i isto tako u tvojoj službi.“ Korman ga pogleda postrance, veselo.

„Vidim te, Havijene Nurele" reče Rand ozbiljno i momak trepnu. Momak? Kad malo razmisli, ovaj možda i nije mlađi od Randa. To ga je zaista prenerazilo! „Ako biste mi ti i Korman pokazali...“ Najednom shvati da je Avijenda nestala. Umalo se nije polomio da bi izbegavao tu ženu i posle više nedelja joj je prvi put dozvolio da bude blizu njega, a ona je šmugnula čim je okrenuo glavu! „Vodite me Berelajn i Ruarku" naredi on zlovoljno. „Ako nisu zajedno, vodite me onome ko je bliže, a drugo pronađite.“ Otrčala je kod Mudrih, nesumnjivo, da ih obavesti o onome što on smera. Zaista će tu ženu ostaviti ovde.

Želiš ono što ne možeš da imaš. Ono što ne možeš da imaš jeste ono što želiš. Lijus Terin se luđački nasmejao. To Randu više nije smetalo kao pre. Ne baš. Može da istrpi ono što se istrpeti mora.

Dok su razgovarali o tome ko je najbliži, Korman i Havijen su ostavili svoje ljude za sobom, ali su i dalje bili slika i prilika prave parade, sa svim tim Devicama i Crvenim štitovima za petama, koji su se gurali u četvrtastom zasvođenom predvorju. Hodnik je izgledao mračno uprkos upaljenim stojećim svetiljkama. Okolo je bilo veoma malo boja, osim na ponekoj tapiseriji, a Kairhijenjani su se trudili da to nadoknade tako što su sve držali u strogom redu, pa bili to vezeni cvetovi ili ptice, jeleni ili leopardi u lovu, ili plemiči u borbi. Za kairhijenske sluge, koje su se žurno uklanjale s puta, livreje su obično bile u raznobojnim prugama na orukavlju, sa znakom ruže izvezenim na grudima; ponekad sa okovratnikom ili rukavom u bojama Kuće, vrlo retko na celom kaputu ili haljini. Samo su više sluge mogle da nose više boja. Kairhijenjani su voleli red i mrštili se na razmetljivost. Tu i tamo bi se u nekoj niši našla zlatna činija ili vaza Morskog naroda, ali bez ukrasa i pravih linija, uz pokušaj skrivanja oblina, ako ih je uopšte bilo. Kad god bi se hodnik otvorio u kolonadu s četvrtastim stubovima, ako je ispod bilo vrta, stupalo se po strogo pravilnim rešetkama, a svaka leja bila je iste veličine, grmlje i patuljasto drveće strogo potkresano i na jednakim razmacima. Da su promaja i vrućina omogućavali da tu raste cveće, bio je siguran da bi i ono raslo pravolinijski.

Rand je poželeo da Dijelin može videti te činije i vaze. Šaidoi su odneli sve što se moglo podići, preko čitavog Kairhijena, i spalili sve što se poneti nije moglo, ali takvo ponašanje bilo je kršenje đi’e’toha. Aijeli koji su sledili Randa sačuvali su svaki osvojeni grad, ali po svojim pravilima; kada su učestvovali u borbi, bilo im je dozvoljeno da uzmu petinu onoga što se tu nalazilo i ništa više od toga. Bael je pristao, nevoljno, da se čak i toga odrekne u Andoru, ali Rand je mislio kako niko bez spiska ne bi poverovao da je odavde bilo šta odneseno.

Umesto da Korman i Havijen pronađu Ruarka ili Berelajn posle silnog razgovora, ovi su pronašli njih.

Njih dvoje su došli da se sastanu s Random nasamo u jednoj od kolonada, bez svite, zbog čega se samo osećao kao da sam vodi paradu za sobom. Ruark u svom kadinsoru, sa sedim vlasima u tamnoriđoj kosi, nadnosio se iznad Berelajn, belopute i lepe mlade žene u plavo-beloj haljini sa izrezom dovoljno dubokim da natera Randa da se nakašlje kada je načinila kniks. Sa šoufom komotno obmotanom oko vrata, Ruark je bio naoružan samo teškim aijelskim nožem. Ona je imala na glavi dijademu Prve, zlatnog sokola u letu, u sjajnoj crnoj kosi koja joj je u talasima padala na gola ramena.

Možda je i bilo dobro što je Avijenda otišla; ponekad se nasilnički ponašala prema ženama kojima bi uopšte palo na pamet da budu malo slobodnije pred njim.

On najednom shvati da Lijus Terin pevuši nešto nemelodično. Nešto je u vezi s tim bilo zabrinjavajuće, ali šta...? Pevušenje. Kao kad se muškarac divi nekoj lepotici koja ga nije ni svesna.

Prekini s tim!, viknu Rand u mislima. Prestani da gledaš kroz moje oči! Nije znao je li ovaj to čuo – ima li uopšte nekoga da to čuje? – ali pevušenje je prestalo.

Havijen kleknu, ali Berelajn mu mahnu da ustane, gotovo odsutno. „Pretpostavljam da je sve u redu s mojim gospodarom Zmajem, kao i s Andorom.“ Imala je glas koji može da natera muškarce da je slušaju. „Kao i s tvojim prijateljima, Metom Kautonom i Perinom Ajbarom.“

„Sve je u redu", reče joj on. Uvek je pitala za Meta i Perina, bez obzira na to koliko joj je često govorio da je jedan na putu za Tir, a da drugog nije video otkad se zaputio u Pustaru. „A kod tebe?“

Berelajn pogleda Ruarka kada su stali kraj Randa i nastavili s njim u sledeči hodnik. „Onoliko koliko se to da očekivati, gospodaru Zmaju.“

„Dobro je, Rande al’Tore", reče Ruark. Lice mu nije odražavalo ništa naročito, ali opet, tako je najčešće i bilo.

Rand je znao da oboje razumeju zbog čega je ovde poverio zapovedništvo Berelajn. Iz zdravorazumskih razloga. Bila je prva vladarka koja mu je svojevoljno ponudila savet i mogao je da joj veruje zato što joj je trebao, sada više nego ikad od osnivanja saveza, kako Tir ne bi skočio Majenu za vrat. Visoki lordovi su oduvek pokušavali da se prema Majenu ophode kao prema provinciji. Osim toga, kao strankinja iz malog naroda stotinama liga južno nije imala nikakvog razloga da podržava jednu kliku u Kairhijenu na račun druge, nije mogla da se nada da će se dočepati vlasti, a znala je kako se upravlja zemljom. Iz teških razloga. Imajući u vidu ono što sada Aijeli misle o Kairhijenjanima i ono što Kairhijenjani misle o Aijelima, poveravanje zapovedništva Ruarku dovelo bi do krvoprolića, a Kairhijenu je toga bilo dosta.

Činilo se da je taj dogovor delotvoran. Kao i kad su posredi Semaradrid i Vejramon u Tiru, Kairhijenjani su prihvatili Majenku kao upravnicu zato što nije bila Aijelka, jednako kao i zbog toga što ju je Rand postavio. Berelajn je znala šta radi i makar je slušala savete koje joj je Ruark davao, kao govornik za poglavare klanova koji su ostali u Kairhijenu. Nema sumnje da je morala da se nosi i sa Mudrima – one će od svog uplitanja, koje kao takvo ne sagledavaju, odustati dan pošto to učine Aes Sedai – ali ih za sada nije pominjala.

„A Egvena?", reče Rand. „Da li se oseća bolje?", upita on.

Berelajnine usne se malo stisnuše. Njoj se Egvena nije dopadala. Ali opet, ni ona se nije dopadala Egveni. Za to, po njegovom saznanju, nije postojao razlog, ali bilo je tako.

Ruark raširi ruke. „U meri u kojoj mi Amis to govori.“ Pored toga što je bila Mudra, Amis je bila i Ruarkova žena. Jedna od njegovih žena; imao je dve, i to je bio jedan od čudnijih aijelskih običaja, od kojih su Randu mnogi bili čudni. „Ona kaže da je Egveni potreban odmor, lake vežbe, mnogo hrane i svež vazduh. Mislim da se ona šeta kad vrućina malo popusti.“ Berelajn ga kiselo pogleda; ono malo znoja na njenom licu nije je nimalo naružilo, ali Ruark se, naravno, nije znojio ni najmanje.

„Voleo bih da je vidim. Ako to Mudre dozvole", dodade Rand. Mudre su bile ljubomorne na svoja ovlašćenja koliko i svaka Aes Sedai na koju je ikad naišao, a to su možda i ponajviše ispoljavale sa Kar’a’karnom. „Ali najpre da...“

Kada su se približili još jednom mestu gde je jedan zid hodnika bio zamenjen stubovima sa balustradom, do ušiju im je doprla buka. Zveket mačeva za obuku. Rand kratko pogleda dole u prolazu. Ili je tako makar nameravao; ono što je ispod sebe ugledao umirilo mu je jezik i zaustavilo korak. Pod okom Kairhijenjanina krutog držanja u običnom sivom kaputu, desetak preznojenih žena mlataralo je u parovima, neke u jahaćim haljinama sa razdeljenim suknjama, neke u muškim kaputima i čakširama. Većina je bila nespretna što se izvođenja tiče, ali žustra, dok su ostale glatko prelazile iz stava u stav, ali su s oklevanjem zamahivale sečivima od uvezanih letvi. Sve su bile zaodenute smrknutom odlučnošću kao plaštom, mada bi se tu i tamo ta smrknutost pretvorila u žalosni smeh kad bi neka shvatila da je pogrešila.

Čovek krutog držanja pljesnu rukama i zadihane žene se osloniše o mačeve za obuku, a neke stadoše da razgibavaju očito nesvikle ruke. Van Randovog vidokruga sluge su jurnule napolje, klanjajući se i praveći knikseve i levo i desno sa poslužavnicima punim bokala i pehara. Ali ako su to bile sluge, livreje su im bile neobične za Kairhijen. Bili su odeveni u belo. U haljine, kapute i čakšire, potpuno bele.

„Šta je to?", upita on. Ruark se oglasi zvukom gađenja.

„Neke Kairhijenjanke veoma su pod utiskom Devica" reče Berelajn s osmehom. „One žele da budu Device. Samo, pretpostavljam, Device mača, a ne koplja.“ Sulin se uvređeno ukruti i među Devicama sevnu govor ruku; pokreti su im izgledali razjareno. „Ovo su kćeri plemenitih Kuća", nastavi Berelajn. „Pustila sam ih da ostanu ovde zato što im roditelji ovo ne bi dozvolili. U gradu sada ima čak desetak škola gde se žene podučavaju mačevanju, ali mnoge moraju krišom da idu na obuku. Naravno, nisu tu samo žene. Izgleda da je kairhijenska mladež uopšte uzevši pod velikim utiskom zbog Aijela. Prihvataju đi’e’toh.“

„Oni to izopačuju", zareža Ruark. „Mnogi se raspituju za naše običaje i ko ne bi podučavao one koji se raspituju staje ispravno? Čak i jednog drvoubicu.“ Činilo se da je spreman da pljune. „Ali oni izvrću sve što im se kaže." „Zapravo, ne izvrću baš“, usprotivila se Berelajn. „Samo prilagođavaju, rekla bih.“ Ruarku se obrve malo podigoše, a ona uzdahnu. Havijenovo lice bilo je oličenje uvređenosti, pošto mu je vladarka bila izazvana. Ni Ruark ni Berelajn to nisu primetili; njihova pažnja bila je usmerena na Randa, On je slutio da su njih dvoje često raspravljali o tome.

„Izvrću“ ponovo Ruark odlučno. „Te budale u belom dole tvrde da su oni gai’šaini. Gai’šaini!“ Ostali Aijeli zažamoriše; među Devicama ponovo zaleprša govor ruku. Havijen poprimi izgled kao da mu je pomalo neprijatno. „U koju su to bitku ili pohod oni bili povedeni? Kakav su toh naneli? Potvrdila si moju zabranu borbi u gradu, Berelajn Peron, a oni opet održavaju dvoboje gde god misle da to neće biti otkriveno, a onaj koji izgubi obuče se u belo. Ako jedno udari drugo, a oboje su naoružani, onaj udareni traži dvoboj, a ako bude odbijen, obuče se u belo. Kakve to veze ima s čašću i dužnošću? Sve izvrću, i rade ono od čega bi i Šaraman pocrveneo. Treba stati tome na put, Rande al’Tore.“

Berelajn tvrdoglavo stisnu vilicu, a šake joj se stegnuše u pesnice na suknjama. „Mladi se stalno tuku.“ Ton joj je bio dovoljno snishodljiv da čovek gotovo zaboravi koliko je i ona sama mlada. „Ali otkad su počeli s ovim, niko nije poginuo u dvoboju. Niti jedan. Samo to je već dovoljno da im se dozvoli da nastave. Pored toga, ja sam se suprotstavila očevima i majkama, katkad veoma moćnim, koji su želeli da im se kćeri oteraju kući. Neću uskratiti tim mladim ženama ono što sam im obećala.“

„Zadrži ih ako to želiš”, reče Ruark. „Neka se uče maču, ako to žele. Ali neka prestanu da tvrde kako slede đi’e’toh. Neka prestanu da se oblače u belo i tvrde da su gai’šaini. Ono što rade vređa.“ Njegove ledene plave oči bile su prikovane za Berelajn, ali ona i dalje nije skidala krupne tamne oči sa Randa.

Oklevao je samo časak. Pomislio je da razume šta to nagoni mlađe Kairhijenjane da se priklone đi’e’tohu. Dvaput pokoreni od Aijela za dvadeset i nešto godina, morali su da se upitaju ne krije li se tajna tamo. Ili su možda smatrali da njihovi porazi samo pokazuju da su običaji Aijela bolji. Aijeli su očito bili uznemireni onim što su videli kao izrugivanje njihovim verovanjima, ali uistinu, neki običaji Aijela koji su postali gai’šaini nisu bili ništa manje neobični. Na primer, ako se muškarcu pomene tast, ili ženi svekrva – drugi otac i druga mati, po rečima Aijela – to se smatralo dovoljno neprijateljskim postupkom da opravda potezanje oružja, osim ako njih prvo oni nisu pomenuli. Ukoliko te uvređena strana umesto toga dodirne posle tvojih reči, po đi’e’tohu je to isto kao dodirivanje naoružanog neprijatelja bez povređivanja. To je donosilo mnogo đija i nanosilo mnogo toha, ali onaj dodirnuti mogao je da zatraži da postane gai’šain kako bi umanjio čast onog drugog, kao i sopstvenu obavezu. Po đi’e’tohu, prikladan zahtev koji se postavi gai’šainu morao se poštovati, tako da su muškarac ili žena mogli da završe kao gai’šaini zato što su pomenuli nečiju taštu. To teško da je bilo manje budalasto od onoga što su radili ovi Kairhijenjani. Ali sve se uistinu svodilo na jedno. On je poverio upravu Berelajn; morao je da je podrži. Prosto kao pasulj. „Ruarče, tebe Kairhijenjani vređaju samim tim što su Kairhijenjani. Pusti ih. Ko zna, možda će na kraju naučiti dovoljno da više ne morate da ih mrzite.“

Ruark ogorčeno zastenja, a Berelajn se osmehnu. Na Randovo iznenađenje, činilo se u jednom trenutku da će se isplaziti Aijelu. Naravno, to je samo umislio. Bila je tek nekoliko godina starija od njega, ali vladala je Majenom dok je on još čuvao ovce u Dvema Rekama.

Poslavši Kormana i Havijena natrag da čuvaju stražu, Rand pođe dalje sa Ruarkom i Berelajn kraj sebe, dok su ih ostali pratili izbliza. Parada. Samo su nedostajali doboši i fanfare.

Iza njega se ponovo začu zveket mačeva za obuku. Još jedna promena, koliko god mala bila. Čak i Moiraina, koja je dugo proučavala Zmajska Proročanstva, nije znala da i njegovo Slamanje sveta treba da donese novo Doba, ali svakako je donosio promene, ovako ili onako. I kako se činilo, u podjednakoj meri slučajno i namerno.

Kad su stigli do vrata Berelajnine i Ruarkove zajedničke radne sobe – duge obloge od tamnog uglačanog drveta ukrašene suncima na izlasku ukazivale su da je tu nekada boravio i neko iz kraljevske porodice – Rand stade i okrenu se prema Sulin i Urijenu. Ako ovde ne bude mogao da se ratosilja svih tih silnih stražara, onda neće moći nigde. „Nameravam da se vratim u Kaemlin sutra oko jedan sat posle osvita. Do tada, obiđite šatore, posetite prijatelje i pokušajte da ne izazivate krvnu osvetu. Ako baš hoćete, vas dvoje možete ostati ovde da me štitite od miševa; ne verujem da ovde može da me zaskoči išta veće od toga.“

Urijen se malo isceri i klimnu glavom, mada je mahnuo prema Kairhijenu otprilike u visini glave i promrmljao: „Miševi ovde mogu biti krupni.“

Rand je za trenutak mislio da Sulin smera da se usprotivi. Njen preki pogled potrajao je ipak samo časak pre nego što je klimnula glavom. Ali, i dalje su joj usta bila stisnuta. Nesumnjivo će je čuti do kraja kada oko njih ostanu samo Device.

Radna soba je bila velika prostorija, ispunjena oštrim suprotnostima čak i drugi put kada ju je video. Na visokoj gipsanoj tavanici, prave linije i oštri uglovi tvorili su kitnjastu šaru koja se ponavljala, kao i oko zidova i na širokom kaminu sa pročeljem od plavog mermera. Jedan masivni sto stajao je nasred poda, prekriven papirima i mapama, obeležavajući neku vrstu granice. Kraj dva visoka uska prozora s jedne strane kamina bile su glinene saksije na visokim stalcima, sa sitnim biljkama koje su cvetale malobrojnim crveno-belim pupoljcima. S te strane stola dugačka tapiserija prikazivala je lađe na moru i ljude koji izvlače mreže pune skuše, izvora majenskog bogatstva. Obruč za vez, sa iglom i crvenim koncem koji je visio sa poludovršenog rada, nalazio se na stolici visokog naslona širokoj dovoljno da se Berelajn sklupča tamo ako poželi. Na podu je bio samo jedan tepih, sa cvetnim šarama zlatne, crvene i plave boje, a na stočiću kraj stolice bio je srebrni bokal za vino i pehari na srebrnom poslužavniku, kao i tanka knjiga u crvenom povezu sa zlatom protkanim komadom kože koji je obeležavao gde je Berelajn stala sa čitanjem.

S druge strane stola pod je bio prekriven slojevima čilima jarkih boja, sa razbacanim crvenim, plavim i zelenim jastucima s kićankama. Vrećica za duvan, lula kratkog vrata i mašice ležale su kraj prekrivene mesingane činije povrh male mesingom optočene škrinje, dok je nešto veći sanduk, okovan gvožđem, na sebi imao u slonovači izrezbarenu nezgrapnu životinju za koju je Rand sumnjao da uopšte postoji. Dvadesetak knjiga raznoraznih veličina, od dovoljno malih da stanu u džep kaputa do velikih toliko da ih je čak i Ruark morao podizati obema rukama, stajalo je u urednom nizu na podu duž zida. Aijeli su u Pustari proizvodili sve što im je bilo potrebno, osim knjiga; torbari su se obogatili među Aijelima dovlačeći samo knjige.

„Sad“ reče Rand kada su se vrata zatvorila i ostavila ga nasamo s Ruarkom i Berelajn, „kakvo je stanje zaista?“

„Kao što sam rekla", odgovori Berelajn. „Onoliko dobro koliko se može očekivati. Još se više priča o Karalini Damodred i Toramu Rijatinu na ulicama, ali ljudi su većinom previše umorni da bi bar neko vreme želeli još jedan rat.“

„Priča se da im se priključilo deset hiljada andorskih vojnika.“ Ruark poče da puni lulu palcem. „Glasine uvek uvećavaju broj deset puta, ako ne i dvadeset, ali opet je zabrinjavajuće ako je istina. Izvidnici vele da ih nema mnogo, ali ako se ostave da rastu, mogli bi postati nešto više od puke smetnje. Žuta mušica je gotovo premala da bi je video, ali ako ostaviš njeno jaje u koži, ostaćeš bez ruke ili noge pre nego što se ono izlegne – ako te već ne ubije.“

Rand se oglasi neodređenim zvukom. Darlinova pobuna u Tiru nije bila jedina s kojom je morao da se suoči. Kuća Rijatin i kuća Damodred, poslednje dve koje su držale Sunčev presto, bile su ogorčeni suparnici pre nego što se Rand pojavio, i verovatno će to ponovo biti ako on nestane. Sada su to suparništvo odložili u stranu – makar na površini; ono što se sa Kairhijenjanima zbivalo ispod površine moglo je biti nešto sasvim drugo – pa su poput Darlina smerali da prikupe snagu negde gde su Toram i Karalina mislili da je bezbedno. U njihovom slučaju, na obroncima Kičme sveta, onoliko daleko od grada koliko mogu biti a da i dalje ostanu u zemlji. Okupili su istu mešavinu kao i Darlin; plemiće, uglavnom srednjeg značaja; iseljene seljane, neke neskrivene plaćenike i možda nekoliko bivših razbojnika. I Nijalova ruka mogla se naslutiti, baš kao i kod Darlina.

Ti obronci nisu bili nipošto tako nepristupačni kao Hadon Mirk, ali Rand se uzdržavao: imao je previše neprijatelja na previše mesta. Ako bi zastao da tu spljeska Ruarkovu žutu mušicu, drugde bi mogao otkriti da mu je za leđima leopard. Imao je na pameti da se najpre reši leoparda. Kad bi još samo znao gde su svi ostali leopardi.

„A šta je sa Šaidoima?", upita on, spustivši Zmajevo žezlo na polurazmotanu mapu. Na njoj se video sever Kairhijena i planine zvane Rodoubičin Bodež. Šaidoi možda nisu toliko veliki leopard kao Samael, ali su znatno veći od velikog gospodara Darlina ili gospe Karaline. Berelajn mu pruži pehar s vinom i on joj zahvali. „Jesu li Mudre išta rekle o Sevaninim namerama?“

Mislio je da su makar jedna ili dve oslušnule i pogledale malčice unaokolo dok je ona putovala do Rodoubičinog Bodeža. Kladio bi se da su to Mudre iz Saidoa učinile kada su se spustile ispod reke Gaelin. Naravno, nije rekao ništa od toga. Šaidoi su možda odustali od đi’e’toha, ali Ruark je imao vajkadašnje aijelsko mišljenje o uhođenju. Mišljenja Mudrih bila su nešto sasvim drugačije, mada je bilo teško odrediti kakva su zaista.

„Kažu da Šaidoi podižu tvrđave.“ Ruark zastade, uzevši mašicama vreli komad uglja iz peskom ispunjene mesingane činije da bi ga stavio iznad glave lule. Kada ju je pućkanjem upalio, nastavio je. „Ne veruju da Šaidoi uopšte smeraju da se vraćaju u Trostruku zemlju. Baš kao ni ja.“

Rand prođe slobodnom rukom kroz kosu. Karalina i Toram koji se grizu, dok se Šaidoi ustaljuju s ove strane Zmajevog zida. Daleko opasnija kaša od Darlinove. A Alanini nevidljivi prsti kao da su spremni da ga dotaknu. „Ima li ikakvih dobrih vesti?“

„U Šamari su borbe", reče Ruark oko vrata svoje lule.

„Gde?" upita Rand.

„U Šamari. Ili Šari. Mnoga imena nadevaju svojoj zemlji: Ko’dansin, Tomaka, Kigali, i još drugih. Svako bi moglo biti pravo, ili nijedno. Ti ljudi slažu čim zinu. Razmotaj svaku tubu svile koju kupuješ, inače ćeš ustanoviti da je svila samo spolja. A ako sledeči put na trgovištu naletiš na tog čoveka koji je s tobom trgovao, poreći će da te je ikada video, ili da je uopšte dolazio da trguje. A ako budeš uporan, ostali će ga ubiti samo da ti udovolje, zatim reći kako je taj mogao raznorazna nepočinstva sa svilom da radi i pokušati da ti vodu prodaju kao vino.“

„Zašto su borbe u Šari dobra vest?" upita Rand tiho. Nije zaista želeo da čuje odgovor. Berelajn je slušala sa zanimanjem; niko osim Aijela i Morskog naroda nije znao o zatvorenim zemljama iza Pustare mnogo više od toga da odatle stižu slonovača i svila. Od toga i priča iz Putovanja Džaima Lakonogog, suviše neverovatnih da bi bile istinite. Mada, kad je malo razmislio o tome, Rand se setio da se pominjalo i laganje i različita imena, jedino primeri nisu bili ni nalik Ruarkovim.

„U Šari nikad nema borbi, Rande al’Tore. Priča se da su ih zahvatili Troločki ratovi...“ Troloci su ušli i u Aijelsku pustaru; od tada je troločki naziv za Aijelsku pustaru Zemlja smrti, „...ali ako se od tada dogodila makar jedna bitka, niti jedna reč o tome nije stigla do trgovišta. Mada među zidove trgovišta ne dopire mnogo toga o onome što se događa napolju. Oni kažu da im je zemlja oduvek bila jedinstvena, a ne rasparčana kao ovde, i uvek u miru. Kada si ti došao iz Ruideana kao Kar’a’karn, glas o tebi se raširio, kao i o tvom zvanju među ovim mokrozemcima. Ponovorođeni Zmaj. Glas je putovao do trgovišta duž Velike raseline i Litica zore.“ Ruarkove oči bile su mirne i staložene; to ga nije brinulo. „A sada se glas vraća preko Trostruke zemlje. U Šari su borbe, a ljudi iz Šare u trgovištima pitaju kada će Ponovorođeni Zmaj Slomiti svet.“

Vino mu najednom posta kiselo. Još jedno mesto poput Tarabona i Arad Domana, podeljeno samo zbog glasa o njemu. Koliko se daleko mreškaji protežu? Vode li se ratovi o kojima nikada neće čuti, u zemljama za koje nikada nije čuo, zbog njega?

Smrt mi jaše na ramenu, promrmlja Lijus Terin. Smrt hoda u korak sa mnom. Ja sam smrt.

Zadrhtavši, Rand spusti pehar na sto. Koliko su Proročanstva zahtevala u svim tim izluđujućim naznakama i veličanstveno okolišnim stihovima? Zar bi trebalo i Šaru, ili kako se već ta zemlja zove, da pridoda Kairhijenu i ostalima? Čitav svet? Kako, kad čak ni Tirom ili Kairhijenom nije mogao sasvim da vlada? Potrajalo bi to duže od jednog ljudskog veka. Andor. Ako već mora sve druge zemlje da pocepa, da pocepa čitav svet, Andor će sačuvati čitav za Elejnu. Nekako.

„Šara, ili kako se već zove, daleko je odavde. Korak po korak, a Samael je prvi.“

„Samael", saglasi se Ruark. Berelajn se strese i iskapi svoj pehar.

Neko vreme su razgovarali o Aijelima koji su još išli na jug. Rand je smerao da se u Tiru stvori malj tako očigledno veliki da može razbiti sve što mu Samael ispreči na putu. Ruark je izgledao zadovoljno; Berelajn se požalila da se više snaga mora zadržati u Kairhijenu. Dok je Ruark nije učutkao. Promrmljala je nešto o tome da je on previše tvrdoglav za sopstveno dobro, ali prešla je na napore da se na zemlji ponovo nasele zemljoradnici. Smatrala je da sledeče godine neće biti potrebe da se žito uvozi iz Tira. Ako suša ikada prestane. Ako se to ne dogodi, Tir neće žitom moći da snabdeva ni sebe, a kamoli sve ostale. Prvi pipci trgovine već su počeli da se pojavljuju. Trgovci su počeli da pristižu iz Andora, Tira i Murandije, i iz Krajina. Tog jutra se na reci usidrila čak i lađa Morskog naroda, što je njoj bilo čudno, tako daleko od mora, ali dobrodošlo.

Berelajn lice postade napetije, a glas oštriji dok je obilazila oko stola da uzme ovaj ili onaj svežanj papira, dok je raspravljala o tome šta Kairhijen mora da kupi, a šta može sebi da priušti, šta mora da proda sada, a šta će morati za šest meseci, godinu dana. Naravno, u zavisnosti od vremenskih prilika. Toga se dotakla kao da nije važno, mada je Randu postrance uputila pogled koji je govorio da on, ako je već Ponovorođeni Zmaj, i ako postoji ikakav način da spreči vrućinu, treba i da ga pronađe. Rand ju je video kao neodoljivu zavodnicu, video ju je uplašenu, prkosnu, do krajnosti nadmenu, ali nikada takvu. Izgledala je kao sasvim druga žena. Pućkajući lulu na jednom od svojih jastuka, Ruark ju je razveseljeno posmatrao.

„...Ta tvoja škola možda bi mogla biti od koristi", reče ona namrštivši se nad dugačkim listom prekrivenim čitkim rukopisom, „kad bi prestali da smišljaju novotarije dovoljno dugo da naprave ono što su već smislili.“ Kucnula je prstom po usnama, namršteno zagledana ni u šta. „Kažeš da im dam zlata koliko zatraže, ali kad bi mi dozvolio da to zadržim dok zaista ne...“

Na vratima se pojavi Džalanino bucmasto lice – Aijeli izgleda nisu mogli da shvate kucanje – pa reče: „Došao je Mangin da razgovara sa Ruarkom i s tobom, Rande al’Tore.“

„Kaži mu da ću sa zadovoljstvom razgovarati s njim kasnije...“ Rand je uspeo toliko da izusti pre nego što ga je Ruark tiho prekinuo.

„Treba sada da razgovaraš s njim, Rande al’Tore.“ Lice poglavara klana izgledalo je ozbiljno; Berelajn je vratila dugačak papir na sto i zagledala se u pod.

„U redu onda", reče Rand polako.

Džalanina glava iščeznu i uđe Mangin. Viši od Randa, on je bio jedan od onih koji su prešli preko Zmajevog zida u potrazi za Onim Koji Dolazi Sa Zorom, jedan od šačice koja je zauzela Kamen Tira. „Pre šest dana ubio sam jednog čoveka", započe on bez uvoda, „drvoubicu, te moram znati imam li toh prema tebi, Rande al’Tore.“

„Prema meni?" reče Rand. „Možeš se braniti, Mangine; Svetlosti, znaš to do...“ Na trenutak je začutao, susrevši se sa sivim očima koje su bile trezvene, ali svakako ne i uplašene. Radoznale, možda. Ruarkovo lice nije mu govorilo ništa; Berelajn i dalje nije htela da ga pogleda u oči. „On te je napao, zar ne?“

Mangin malčice odmahnu glavom. „Video sam da zaslužuje smrt, pa sam ga ubio.“ Rekao je to nehajno; video je da su odvodi zapušeni, pa ih je očistio. „Ali ti si rekao da ne smemo ubijati krivokletnike osim u borbi, ili ako nas oni napadnu. Imam li sada toh prema tebi?“

Rand je pamtio šta je rekao... takvog ću obesiti. Oseti stezanje u grudima. „Zašto je zaslužio da umre?“

„Imao je na sebi ono što nije smeo" odgovori Mangin.

„Šta je imao na sebi? Šta je to nosio, Mangine?“

Dodirnuvši levu podlakticu Ruark odgovori: „Ovo.“ Mislio je na Zmaja koji mu se svijao oko ruke. Poglavari klanova nisu ih često pokazivali, pa čak ni govorili o njima; gotovo sve vezano za te oznake bilo je skriveno velom tajne, a poglavari su rado ostavljali to tako. „Naravno, bilo je urađeno iglama i mastilom.“ Tetovaža.

„Pravio se da je poglavar klana?“ Rand shvati da traga za izgovorom... takvog ću obesiti. Mangin je bio jedan od prvih koji su ga sledili.

„Ne", reče Mangin. „Pio je i razmetao se onim što nije smeo da ima. Vidim ti oči, Rande al’Tore.“ On se najednom isceri. „Ovo je zagonetka. U pravu sam što sam ga ubio, ali sada imam toh prema tebi.“

„Pogrešio si što si ga ubio. Ti znaš koja je kazna za ubistvo.“

„Uže oko vrata, kako to ovi mokrozemci rade.“ Mangin zamišljeno klimnu glavom. „Reci mi gde i kada; biću tamo. Neka bi danas pronašao vodu i hlad, Rande al’Tore.“

„Neka bi pronašao vodu i hlad, Mangine" reče mu Rand tužno.

„Pretpostavljam", reče Berelajn kada su se vrata za Manginom zatvorila, „da će on zaista dragovoljno doći na sopstveno vešanje. O, ne gledaj me tako, Ruarče. Ne mislim da ga osporavam, kao ni aijelsku čast.“

„Šest dana", zareža Rand okrenuvši se prema njoj. „Znali ste zbog čega je ovde, oboje. Šest dana je prošlo, a to ste prepustili meni. Ubistvo je ubistvo, Berelajn.“

Kraljevski se uspravila, ali zvučala je kao da se brani. „Nisam navikla na to da mi ljudi dolaze i saopštavaju kako su upravo počinili ubistvo. Prokleti đi’e’toh. Prokleti Aijeli i njihova prokleta čast.“ Te kletve zvučale su čudno iz njenih usta.

„Nemaš nikakvog razloga da se ljutiš na nju, Rande al’Tore", ubaci Ruark. „Mangin ima toh prema tebi, ne prema njoj. Niti prema meni.“

„On ima toh prema čoveku koga je ubio“, reče Rand hladno. Ruark je izgledao preneraženo. „Kada neko sledeći put počini ubistvo, ne čekajte mene. Primenite zakon!“ Tako možda neće ponovo morati da presudi čoveku koga poznaje i koji mu se dopada. Uradiće to ako bude morao. Znao je to, i rastužio se. U šta se to pretvorio?

Točak ljudskog života, promrmlja Lijus Terin. Bez milosti. Bez sažaljenja.