Gospodar haosa

44 Boja poverenja

Kada je Vanin otišao da saopšti Družini kako treba mirno da sedi, Met otkri da nije preostala nijedna gostionica u Salidaru koju nisu preuzele Aes Sedai, a svih pet štala bile su dupke pune. Pa ipak, kad ćušnu malo srebra štalskom momku uske vilice, ovaj pomeri džakove zobi i bale sena iz popločanog dvorišta koje je bilo sasvim dobro za šest konja. On isto tako pokaza Metu i preostaloj četvorici iz Družine mesto za spavanje na tavanu, gde je bilo malo hladnije nego na drugim mestima.

„Ništa ne tražite", reče Met svojim ljudima dok im je delio ostatak svoga novca. „Plaćajte za sve, a ne prihvatajte nikakve poklone. Družina neće da duguje nikome ovde.“

Njegovo lažno samopouzdanje prenelo se na njih, tako da nisu ni oklevali kada im je naložio da zakače barjake o vrata tavana, tako da su visili dole ispred štale, grimizno-beli, crno-beli disk i Zmaj, svima jasno vidljivi. S druge strane, štalski momak iskolači oči i gotovo da je poigravao dok je zahtevao da mu se objasni šta to Met radi.

Ovaj se samo iskezi i dobaci momku uske vilice zlatnu marku. „Samo svima dajem obaveštenje, da budu sigurni ko im je svratio.“ Želeo je da Egvena shvati kako neće moći da ga gurka uokolo, a ponekad, da bi ljudi to uvideli, morate se ponašati kao potpuna budala.

Nevolja je bila što barjaci nisu delovali. O, svi koji su prolazili razjapili bi usta i pokazivali prstom, nekoliko Aes Sedai dođe da ih osmotri, hladnih očiju i bez ikakvog izraza na licu, i on je očekivao uvređen zahtev da skine stegove, ali to se nije desilo. Kada se vratio u Malu kulu, Aes Sedai kojoj je nekako upevalo da deluje zbrčkanog lica i pored glatkih bezvremenih obraza popravi šal sa smeđim resama i saopšti mu bez imalo kolebanja da je Amirlin Tron zauzeta; možda će moći da ga primi za dan ili dva. Možda. Elejna kao da je nestala, a isto tako i Avijenda, ali niko još uvek nije vrištao o ubistvu; pretpostavljao je da bi Aijelka mogla biti negde gde joj preko glave navlače belu haljinu. Njemu je bilo svejedno, ako to čuva mir; on nije želeo da bude onaj koji će saopštiti Randu da je jedna ubila drugu. Primetio je Ninaevu, ali ona zavi iza ćoška i nestade pre no što ju je sustigao.

Proveo je veći deo popodneva tražeći Toma i Džuilina, jedan ili drugi sigurno bi mogao da mu kaže šta se događa, a sem toga, trebalo je da se izvini Tomu za opaske o pismu. Nažalost, kao da niko nije imao pojma gde su njih dvojica. Mnogo pre nego što je pala noč zaključio je da ih drže podalje od njega. Egvena je očito nameravala da ga stavi na tihu vatru, ali nameravao je da joj pokaže kako nije počeo ni da se puši. Da bi to naglasio, otišao je na ples.

Izgledalo je da svečanosti povodom imenovanja nove Amirlin treba da potraju mesec dana i, mada su svi u Salidaru, činilo se, svojski radili preko dana, čim bi se smrklo, na svakom raskršću plamsale su vatre, pojavili bi se gudači i duvači, pa čak i poneko cimbalo. Muzika i smeh ispunili bi vazduh, a proslave su tekle do odlaska na počinak. Video je Aes Sedai kako na ulicama igraju sa prevoznicima i štalskim momcima koji su još bili u svojoj gruboj odeći, a Zaštitnike kako igraju sa služavkama i kuvaricama koje su odložile kecelje. Međutim, nije bilo Egvene; krvavi Amirlin Tron neće skakutati ulicama. Nije bilo ni Elejne ni Ninaeve, a ni Toma niti Džuilina. Tom ne bi propustio igranku pa da su mu obe noge polomljene, osim ako ga negde namerno drže podalje od nje. Met sede da uživa, kako bi svi videli da ne brine ni za šta na svetu. Nije sve ispalo kao što se nadao.

Najpre je malo plesao sa najlepšom ženom koju je ikada u životu video, vitkom ali prsatom breskvicom koja je želela da zna sve o Metu Kautonu. Vrlo laskavo, pogotovo što je ona njega pozvala na ples. Ali, posle nekog vremena, primetio je da Halima ima naviku da se na određen način protrlja o njega – nagne kako bi nešto videla, ali tako da on ne može da izbegne a da joj ne zaviri u haljinu. Možda bi on u tome i uživao da ga svaki put posle toga nije odmerila oštrim pogledom i nagradila podrugljivim osmehom. Nije bila ni naročito dobra plesačica – neprestano je pokušavala da vodi, na primer – te se on konačno povuče.

To nije trebalo da znači ništa, ali pre no što je prešao deset koraka lisičja glava na njegovim grudima postade ledeno hladna. On se okrenu, besno tražeći pogledom bilo šta. Video je samo Halimu kako zuri u njega na svetlosti vatre, samo trenutak pre no što je uhvatila ruku visokog Zaštitnika i odvrtela se nazad u igru, ali on je bio siguran da je na tom prelepom licu video zaprepašćenje.

Gudači su zavijali melodiju koju je prepoznao. To jest, prepoznalo ju je jedno od njegovih starih sećanja; nije se mnogo promenila, ako se zna da je prošlo više od hiljadu godina. Reči mora da su se potpuno promenile, jer stare reči, koje su mu odzvanjale u glavi, ovde nikako ne bi bile poželjne.

„Aes Sedai?“, prezrivo reče punačka mlada žena kojoj je uputio pitanje. Bila je lepuškasta, a pod drugim okolnostima možda bi i pokušao da joj izmami pokoji poljubac i maženje. „Halima je samo pisarka Delane Sedai. Uvek začikava muškarce, takva je ona. Poput deteta sa novom igračkom; izaziva da vidi može li. Već bi više od deset puta bila u kipućoj vodi do guše da je Delana ne štiti.“

Možda je pogrešio. Možda je bila zaprepašćena samo zato što je otišao od nje. Nije bilo mnogo muškaraca koji bi tek tako otišli od žene takvog izgleda, koliko god ih začikavala i kako god igrala. Mora da je to. Ali to je ostavljalo pitanje ko i zašto? Gledao je uokolo, u plesače, u ljude koji su čekali na ivici senki da na njih dođe red. Zlatokosa koja lovi Rog i koja mu je delovala poznato prođe vrteći se sa momkom izuzetno kvrgavog lica, dok joj je pletenica gotovo stajala iza nje. Met je mogao da uoči Aes Sedai po njihovim licima – većinu bar – ali nije bilo načina da odredi koja je... šta god da je bilo to što je pokušala.

Požurio je niz ulicu ka sledećoj vatri, između ostalog i da bi što pre pobegao od te pesme, pre no što nastavi kroz „uzvišeni kralj" i „gospa i gospodar" do „ljubav tvog života" u njegovoj glavi. U tom starom sećanju pamtio je kako je pisao tu pesmu, za ljubav svog života. Poverenja ukus ima i smrt svaka. Na sledečem ćošku ćemanista i žena sa flautom svirali su nešto što je zvučalo kao Nakostrešeno paperje, dobar seoski ples.

Koliko sme da veruje Egveni? Sada je Aes Sedai; mora da jeste, ako je postala Amirlin, iako dronjava Amirlin u dronjavom selu. Pa, šta god da je postala, ona je Egvena, nije mogao da poveruje da bi ga napala iz mraka na ovakav način. Naravno, Ninaeva bi mogla da pokuša, ali ne da bi ga stvarno ozledila. Mada ga kuk još boli – podliv je stvorio guku. A samo je Svetlost znala šta bi žena poput Elejne bila u stanju da uradi. Još pokušavaju da ga oteraju, zaključio je. Verovatno može da očekuje još pokušaja. Najbolje će biti da ne obraća pažnju na njih; gotovo da se ponadao kako će ponovo pokušati. Nisu mogle ni da ga pipnu pomoću Moći, a što više pokušavaju i ne uspevaju dobro će se uveriti da on nikuda ne mrda.

Mirela mu priđe i stade pored njega, posmatrajući igrače. Sećao je se, kroz maglu. Mislio je da ona ne zna ništa opasno o njemu. Tako je mislio. Nije bila lepotica kao Halima, naravno, ali još uvek je bila daleko više nego tek lepuškasta. Treperave senke poigravale su joj na licu tako da je bezmalo mogao zaboraviti da je ona Aes Sedai.

„Topla noć", reče ona osmehujući se, pa tako neobavezno nastavi razgovor dok je on uživao posmatrajući je da mu je trebalo neko vreme da shvati u kom pravcu ga navodi.

„Ja ne mislim tako", odgovori joj pristojno kada mu se ukazala prilika. Eto šta se dešava kad se zaboraviš; Aes Sedai je Aes Sedai.

Ona se samo nasmešila. „Bilo bi tu mnogo prednosti, a ja te ne bih kačila sebi za suknju. Mnogo prednosti. Izabrao si pogibeljan način života, ili je on izabran za tebe. Zaštitnik bio imao veću mogućnost da preživi.“

„Ja zaista ne mislim tako. Ne, ali hvala na ponudi.“

„Razmisli o tome, Mete. Osim... Da te nije Amirlin vezala?“

„Ne.“ Egvena mu to ne bi učinila. Da li bi? Nije mogla dok god nosi privezak, ali da li bi to učinila kada ga on ne bi imao? „Izvinjavam se.“ Plitko joj se nakloni i brzo krenu u pravcu lepuškaste, plavooke mlade žene koja je tapkala nogom uz muziku. Imala je slatka usta, baš kako treba za poljupce, a on je krvavo želeo da uživa. „Video sam tvoje oči i nisam odoleo da ti ne priđem. Hoćeš li da plešeš?“

Prekasno je primetio prsten Velike zmije na njenoj desnoj ruci, a onda se ta slatka usta otvoriše i glas koji je poznavao suvo reče: „Jednom sam te pitala hoćeš li biti prisutan kada kuća bude gorela, dečače, ali čini se da si razvio naviku da uskačeš u vatre. Sad se gubi i pronađi nekoga ko hoće da pleše sa tobom.“

Sijuan Sanče! Ona je umirena i mrtva! Piljila je u njega iza lica neke mlade devojke, koje mora da je ukrala, bila je ono što je bila, a nosi prsten Aes Sedai! Pitao je Sijuan Sanče za ples!

On je još piljio kada tanana Domanka doleprša do njih, u svetlozelenoj haljini toliko tankoj da se na svetlu vatre kroz nju nazirala njena silueta. Pogledavši Sijuan ledenim pogledom, koji bi uzvraćen sa kamatom, Domanka ga gotovo ote i povuče među igrače. Bila je visoka poput kakave Aijelke, tamne oči su joj stajale čak malo više od njegovih. „Ja sam Leana, usput budi rečeno", reče glasom nalik na medenjake, „u slučaju da me nisi prepoznao.“ Njen grleni smeh podsećao je na milovanje.

On poskoči i gotovo se saplete u prvom okretu. I ona je nosila prsten. Mehanički se kretao. Viša ili ne, u njegovim rukama bila je poput pera, lebdeča labudica, ali to očito nije bilo dovoljno da zaustavi pitanja koja su mu iskakala u glavi poput iluminatorskih vatrometa. Kako? Kako pod Svetlošću? Povrh svega, kada se ples završio, ona reče: „Ti vrlo dobro plešeš", tim milujućim glasom, a onda ga poljubi tako kako ga nijedna nikada nije poljubila. Toliko se zaprepastio da nije ni pokušao da se otrgne. Uzdahnuvši, ona ga potapša po obrazu. „Vrlo dobar plesač, ako sledeći put o tome budeš razmišljao kao o plesu, bićeš još bolji.“ I ona smejući se ode nazad na ples, s nekim momkom koga je odabrala među posmatračima.

Met odluči da je podneo koliko čovek može da podnese za jednu noč. Vrati se u štalu i leže da spava, sa sedlom umesto jastuka. Snovi bi mu bili i prijatni, samo što su nekako svi uključivali Mirelu i Sijuan i Leanu i Halimu. Kad su u pitanju snovi, muškarcima prirodno nedostaje razuma da izbace vodu iz čizama.

Sledeći dan moraće da bude bolji, mislio je, pogotovo kada je zora zatekla Vanina na tavanu, kako spava naslonjen na svoje sedlo. Talmanes je shvatio i ostaće gde je; primećeni su Zaštitnici koji su osmatrali pripreme Družine, nema sumnje, želeli su da budu viđeni, ali nijedan nije prišao blizu Družine.

Manje prijatno iznenađenje bilo je otkriće Olverovog sivca u dvorištu iza štale i Olvera lično uvijenog u ćebad i sklupčanog u ćošku.

„Treba ti neko ko će ti čuvati leđa", smrknuto je saopštio Metu. „Njoj se ne može verovati.“ Smatrao je kako nema potrebe da imenuje Avijendu.

Olvera nije vuklo da se igra sa decom u selu, tako da je Met morao da trpi piljenje i osmehe dok ga je dečak pratio po Salidaru, veoma se trudeći da podražava lelujavi hod Zaštitnika i gledajući istovremeno na devet strana ne bi li primetio Avijendu. A ona se i dalje nigde nije mogla videti, kao ni Elejna niti Ninaeva. A i „Amirlin" je i dalje bila zauzeta. Tom i Džuilin su isto tako bili „zauzeti". Vanin je uspeo da sazna ponešto, ali ništa što bi usrećilo Meta. Ako je Ninaeva zaista Izlečila Sijuan i Leanu ima da bude gora nego ikad; oduvek je imala visoko mišljenje o svojoj malenkosti, a pošto je izvela nemoguće, glava će joj postati veća od medendinje. A opet je to bilo najbezbolnije od svega. Zbog Logana i Crvenog ađaha, Met je zažmurio. To je zvučalo kao nešto što nijedna Aes Sedai ne bi oprostila. Ako im Garet Brin vodi vojsku, to onda nije nikakva rulja seljaka i čistača ulica s pet-šest Zaštitnika. Dodaju li se tome zalihe hrane koje je Vanin je primetio kako uvijaju ili guraju u bačvice za putovanje, pa sve je to mirisalo na nevolju. Najgora nevolja koju je mogao da zamisli, osim da sučelice njemu za stolom sedi neki Izgubljeni, a na vrata upravo ulazi tuce Troloka. Ništa od toga nije ih činilo manjim budalama; samo ih je činilo vrlo opasnim budalama. Tom i njegovo „pomozi im da to izvedu". Ako zabavljač ikada izađe iz skrovišta, možda bi mogao da mu ispriča neku priču u kojoj će mu reći i „kako".

Te večeri Mirela mu se ponovo obrati s pričom o Zaštitniku i malo skupi oči kada joj on reče da će njena ponuda biti peta koju je odbio od izlaska sunca. Nije bio siguran da mu je poverovala; otutnjala je u takvom napadu besa kakav nikada nije video kod Aes Sedai. Iako je to bila istina. Prva koja je predložila, još dok je pokušavao da doručkuje, bila je upravo ona Delana za koju je Halima radila, čvrsta žena svetle kose sa vodenastim plavim očima koja mu je gotovo zapretila da to uradi. Te se noći držao podalje od plesa i otišao je na spavanje dok su mu u ušima odjekivale muzika i smeh; ovoga puta su mu zvučali kiselo.

Bila je sredina popodneva njegovog drugog dana u Salidaru kada ga je lepuškasta, pegava devojka u beloj haljini pronašla da mu prenese naređenje, veoma se trudeći da pokaže hladno dostojanstvo, što je gotovo i uspela. „Pojavićeš se pred Amirlin Tron, smesta.“ Tačka i nijedna reč više. Met joj pokaza rukom da ga povede, to mu se učinilo ispravnim, a izgleda da se i njoj dopalo.

Sve su bile tamo, u toj sobi u Maloj kuli, Egvena i Ninaeva, Elejna i Avijenda, mada je morao dva puta da pogleda dok je prepoznao Aijelku u plavoj haljini od fine vune sa čipkanom kragnom i orukavljem. Bar ni Avijenda ni Elejna nisu pokušavale jedna drugu da udave, ali obe su stajale kamenog lica. Baš kao i Egvena i Ninaeva. Ni traga bilo kakvih osećanja ni kod jedne, samo zure u njega. Uspeo je da zadrži jezik za zubima dok mu je Egvena izlagala njegove mogućnosti, kako ih je ona videla, sedeči iza stola sa tom prugastom ešarpom prebačenom preko ramena.

„Ako misliš da ne možeš da učiniš ništa od toga“, završi ona, „ne zaboravi kako mogu da naložim da te privežu za konja i pošalju tvojoj Družini Ruke. U Salidaru nema mesta za lenčuge i prevarante. Ja to neću dopustiti. Za tebe, Mete, izbor je ili Ebou Dar sa Elejnom i Ninaevom, ili se gubi da nađeš nekog drugog koga možeš da zablesneš stegovima i barjacima.“

Što nije ostavljalo nikakav izbor, naravno. Kada im je to rekao, nijedna nije promenila izraz lica. Ako se išta dogodilo, Ninaeva se još više ukočila. A Egvena samo reče: „Drago mi je da je to dogovoreno, Mete. Sada, imam hiljadu stvari koje moram da završim. Pokušaću da te vidim pre nego što odeš.“ Otpušten kao štalski momak; Amirlin je zauzeta. Bar je mogla da mu dobaci bakrenjak.

Zbog toga se Met, svoga trećeg salidarskog jutra, našao na samoj ivici sela, na krčevini pre šume. „One će možda ostati ovde dok se ne vratim”, reče on Talmanesu osvrćući se ka kućama. One će uskoro doći, a on nije želeo da Egvena sazna išta od ovoga. Ako bi mogla, ona bi to pokušala da probode kocem. „U svakom slučaju, tako se nadam. Ako se maknu, prati ih, kuda god da krenu, ali ne prilazi preblizu da ih ne bi uplašio. A ako se pojavi mlada žena po imenu Egvena, ne postavljaj nikakva pitanja, samo je dočepaj i jaši ka Kaemlinu, pa makar morao da prosečeš rupu kroz Gareta Brina.“ Naravno, one možda nameravaju i da krenu za Kaemlin; postoji mogućnost i za to. Mada, pribojavao se da one smeraju put u Tar Valon; ka Tar Valonu i glavosečinoj sekiri. „A Nerima povedi sa sobom.“

Talmanes odmahnu glavom. „Ako vodiš Nalesina, uvrediću se ako mi ne dopustiš da jedan od mojih ljudi pođe da bi brinuo o tvojim stvarima.“ Met požele da se Talmanes povremeno osmehuje; to bi pomoglo da otkrije kada je ozbiljan. Sasvim sigurno je zvučao ozbiljno.

Nerim je stajao malo dalje, sa Kockicom i s njegovom punačkom smeđom kobilom koja se nadnosila nad njime, a tu su bila i dva tovarna konja sa prepunim koševima od pruća. Nalesinov sluga, čvrst momak po imenu Lopin, vodio je samo jednog tovarnog konja pored svog škopca zatupaste njuške i Nalesinovog vranca.

To nije bilo celo društvo. Niko, izgleda, nije bio spreman da mu kaže išta više osim gde i kada treba da se nacrta, ali usred još jedne priče kako bi trebalo da postane Zaštitnik, Mirela mu dade do znanja kako je sada dobro da bude u vezi sa Družinom, sve dok ne pokušava da je dovede bliže Salidaru. To mu uopšte nije padalo na pamet. Vanin je bio tu ovoga jutra zato što je on, verovatno, mogao da uhodi položaje bilo gde na zemlji, a tuce konjanika izabrano je iz Družine zbog širokih ramena i zato što su kao članovi Crvene Ruke dobro održavali red dole u Maeronu. Po onome što mu je Nalesin rekao, brze pesnice i toljage trebalo bi da budu dovoljne da razreše kakve god neprilike u koje bi Ninaeva i Elejna zapale, barem dovoljno dugo da se one maknu podalje. Na kraju je bio Olver na sivcu koga je nazvao Vetar, a dugonoga životinja je to možda i zasluživala. Olver nije bio težak izbor. Družina je još uvek mogla da uleti u neprilike ako stvarno bude morala da prati tu gomilu ludača. Možda ne nevolje sa Brinom, ali bilo je dovoljno plemića koji bi se naježili što im dve vojske prelaze preko zemljišta da ih svake noći zabave napadima na konje i strelama koje lete iza svakog drugog gustiša. Svaki drugi grad bio je bezbedniji od toga za dečaka.

Još uvek nije bilo nikakvih znakova Aes Sedai, a sunce je sve jače pržilo iznad vrhova drveća.

Met ljutito strže šešir. „Nalesin poznaje Ebou Dar, Talmanese.“ Tairenac se iskezi i klimnu glavom. Lice mu se ne promeni. „Oh, dobro. Krenuće Nerim.“ Talmanes nagnu glavu; možda je bio ozbiljan.

Konačno selo živnu – jedna grupa žena vodila je konje. Ne samo Elejna i Ninaeva, mada on nije očekivao nikoga više. Avijenda je bila u sivoj haljini za jahanje, ali odmeravala je svoju čilatastu ždrebicu više nego sumnjičavo. Ona Lovkinja sa zlatnom pletnicom pokazivala je mnogo više sigurnosti sa svojim sivkastim škopcem širokih bokova i činilo se kako pokušava da ubedi Avijendu u nešto vezano za njenu kobilu. Šta njih dve traže ovde? Bile su tu i dve Aes Sedai – druge Aes Sedai, ne samo Ninaeva i Elejna, valjda je trebalo da kaže – vitke žene sede kose, kakvu ranije nije viđao na Aes Sedai. Jedan postariji čovek išao je za njima s tovarnim konjem uz svog jahaćeg, suvonjav čovek s jedva malo sede kose. Metu je trebao trenutak da shvati kako je to Zaštitnik, sa jednim od onih ogrtača što menjaju boju, koji mu je visio preko leđa. Eto šta znači biti Zaštitnik; Aes Sedai te istroše dok ti kosa ne opadne, a onda verovatno nastave da ti troše kosti pošto umreš.

Tom i Džuilin bili su nedaleko iza njih, a i oni su imali tovarnog konja. Žene se zaustaviše nekih pedesetak koraka ulevo, sa svojim postarijim Zaštitnikom, i ne pogledavši Meta i njegove ljude. Zabavljač baci pogled ka Ninaevi i ostalima, a potom reče nešto Džuilinu, pa povedoše svoje konje ka Metu, zaustavivši se podalje kao da nisu sasvim sigurni da li su dobrodošli. Met krenu ka njima.

„Dugujem ti izvinjenje, Mete“, reče Tom sučući brkove. „Elejna je bespogovorno obznanila da više ne smem da razgovaram s tobom. Povukla se tek jutros. U trenutku slabosti pre nekoliko meseci obećao sam joj da ću slediti njena naređenja, a ona mi to saspe u lice u najnezgodnijim trenucima. Uopšte joj se nije dopalo što sam ti rekao i onoliko.“

„Ninaeva je zapretila da će mi darovati šljivu na oku ako ti samo priđem blizu“, natmureno reče Džuilin, naslonjen na svoj štap od bambusa. Nosio je crvenu tarabonsku kapu koja nije mogla mnogo da štiti od sunca, a čak je i ona delovala mrko.

Met pogleda ka ženama. Ninaeva ga je merkala preko sedla, ali kada vide da je posmatra, ona se saže iza svog konja, debeljuškaste smeđe ždrebice. Nikada ne bi pomislio da bi Ninaeva mogla da namlati Džuilina, ali tamnoputi hvatač lopova bio je samo bleda senka čoveka koga je nakratko upoznao u Tiru. Taj Džuilin bio je spreman na sve; ovaj Džuilin, sa neprekidno skupljenim obrvama, delovao je kao da nikada ne prestaje da brine. „Naučićemo je mi lepom ponašanju na ovom putu, Džuiline. Tome, ja treba da se izvinim. Zbog onoga što sam rekao o pismu. To je bilo zbog vrućine i brige za šašave žene. Nadam se da su dobre vesti.“ Prekasno se dosetio šta mu je Tom rekao. Ženu koja je napisala to pismo ostavio je da umre.

Ali, Tom samo slegnu ramenima. Met nije znao šta da misli o njemu bez njegovog ogrtača zabavljača. „Dobre vesti? Još uvek to nisam otkrio. Vrlo često nisi siguran da li ti je žena prijateljica, neprijatelj ili ljubavnica dok nije prekasno. Ponekad, ona bude sve troje.“ Met je očekivao smeh, ali Tom se namršti i uzdahnu. „Žene, izgleda, uvek vole da sebe čine tajanstvenim. Mete, daću ti primer, sećaš li se Aludre?“

Met je morao da razmisli. „Iluminatorka koju smo izvukli da je ne prikolju u Aringilu?“

„Baš ta. Džuilin i ja smo je sreli tokom naših putovanja, a ona me nije poznala. Ne da me nije prepoznala; obraćaš se neznancu sa kojim putuješ, da bi se upoznao. Aludra nije želela da me prepozna, pa iako nisam znao zbog čega, nisam imao razloga da se namećem. Sreo sam je kao stranac i napustio je kao stranac. Sad, da li bi ti to nazvao prijateljem ili neprijateljem?“

„Možda ljubavnicom", odvrati Met suvo. On ne bi imao ništa protiv da ponovo sretne Aludru; ona mu je dala neke vatromete koji su se pokazali vrlo korisni. „Ako želiš da znaš o ženama, pitaj Perina, a ne mene. Ja nemam blagog pojma. Nekada sam mislio da i Rand nešto zna, ali za Perina sam siguran.“ Elejna je razgovarala sa dve sede Aes Sedai pod budnim okom Lovkinje. Jedna od starijih Aes Sedai pogleda Meta kao da nešto razmatra. Imale su isto ponašanje kao Elejna, hladne poput kraljice na krvavom prestolu. „Pa, uz malo sreće neću morati dugo da ih trpim“, mrmljao je sam za sebe. „Uz malo sreće, šta god da rade, neće dugo trajati, a mi možemo da se vratimo ovamo za jedno pet do deset dana.“ Uz malo sreće moći će da se vrati pre nego što Družina počne da izigrava senku ovih ludača. Pratiti trag ne jedne, nego dve vojske biće jednostavno kao krađa pite, naravno, ali on se nimalo nije radovao da u Elejninom društvu provede više dana nego što je neophodno.

„Deset dana?“, reče Tom. „Mete, čak i sa tim ’prolazom’ trebaće nam pet ili šest dana da stignemo do Ebou Dara. To je bolje nego dvadeset ili više, ali...“

Met prestade da ga sluša. Sve mrvice besa koje su mu se skupljale još od kada je ponovo spustio pogled na Egvenu istovremeno mu se zarojiše u glavi. Dočepavši šešir on žurno krenu ka mestu gde su stajale Elejna i ostale. To što su ga držale u mraku bilo je dovoljno loše – kako je mogao da ih drži podalje od nevolja kada mu ništa nisu govorile? – ali ovo je bilo potpuno besmisleno. Ninaeva vide kako dolazi pa zbog nečega pobeže iza svoje kobile.

„Biće zanimljivo putovati sa ta’verenom" reče seda Aes Sedai. Izbliza, nije uopšte mogao da joj odredi godine, a opet nekako je njeno lice odavalo utisak mnogih godina. Mora da je to bilo zbog kose. Mogla je onu drugu da koristi kao ogledalo, možda su stvarno sestre. „Ja sam Vandena Namel.“

Met uopšte nije bio raspoložen za priče o ta’verenima. On inače nikada nije bio raspoložen za to, a sada pogotovo. „Kakvu to glupost čujem o pet ili šest dana da se stigne do Ebou Dara?“ Stari Zaštitnik se uspravi, oštro gledajući, a Met ponovo prouči i njega; suvonjav, ali tvrd kao stari koren. To nije uticalo na njegov ton. „Možete da otvorite prolaz na vidiku Ebou Dara. Mi nismo nikakva krvava vojska da bismo nekoga uplašili, a što se tiče iskakanja iz vazduha, vi ste Aes Sedai. Ljudi i očekuju da iskačete iz vazduha i hodate kroz zidove.“

„Bojim se da se obraćaš pogrešnoj osobi među nama", reče Vandena. On pogleda u drugu sedokosu ženu koja odmahnu glavom dok je Vandena govorila: „Ni Adeleas, bojim se. Čini se da nismo dovoljno jake za neke od novih stvari.“

Met je oklevao, a onda natuče šešir i okrenu se Elejni.

Ona podiže bradu. „Čini se da znaš mnogo manje nego što umišljaš, gosparu Kautone", hladnokrvno mu reče. Nije se znojila, shvatio je, ništa više nego dve... druge dve... Aes Sedai. Lovkinja ga je posmatrala izazivački. Šta li je njoj ubacilo bumbara u uvo? „Postoje sela i imanja stotinama milja oko Ebou Dara", nastavi Elejna objašnjavajući budali očiglednu stvar. „Prolazi su prilično opasni. Nemam nameru da nekom siromašku ubijem kravu ili ovcu, a još manje siromaška lično.“

Nije mrzeo samo njen ton. Bila je u pravu, a i to je mrzeo. Nije nameravao da joj to prizna, nikako. Dok je smišljao kako da se povuče, ugleda Egvenu kako dolazi iz sela sa dvadesetak i nešto Aes Sedai, od kojih je većina nosila šalove sa resama. Ili tačnije, ona je dolazila, a one su je pratile. Uzdignute glave, gledala je pravo pred sebe, dok joj je ona prugasta ešarpa visila oko vrata. Ostale su šetkale iza nje u gomilicama. Šerijam, noseći plavu ešarpu Čuvara, razgovarala je sa Mirelom i ženom opsenarskog lica koja je uspevala da deluje majčinski. Prepoznao je samo Delanu, druge nije – jedna je imala sivu kosu vezanu u punđu; koliko Aes Sedai treba da bude stara pa da joj kosa postane potpuno siva ili seda? – ali sve su one razgovarale međusobno, ne obraćajući pažnju na ženu koju su uzdigle u Amirlin. Egvena je isto tako mogla da bude sama. Znajući je, veoma se trudila da bude ono u šta su je uzdigle, a one su je puštale da hoda sama, dok je svi posmatraju.

Ma gonite se sve u Jamu usuda, ako mislite da ćete tako da postupate sa jednom Dvorečankom, pomisli on natmureno.

Požurivši da se sretne sa Egvenom, on smače šešir i pokloni se, spustivši se na jedno koleno najbolje što je umeo, a mogao je da zablesne kada je trebalo. „Dobro jutro, majko, Svetlost te obasjala", reče on dovoljno glasno da ga čuju i u selu. Klečeći, on posegnu za njenom desnom rukom i poljubi prsten Velike zmije. Brzo pokazivanje zuba i grimasa uperena na Talmanesa i ostale, a sakrivena Egvenom od onih iza nje, natera ih sve da brzo kleknu i poviču: „Svetlost te obasjala, majko" i tome slično. Čak i Toma i Džuilina.

Egvena je najpre delovala zapanjeno, mada je to brzo sakrila. Onda se osmehnu i meko progovori: „Hvala ti, Mete.“

Za trenutak je zurio u nju, a onda pročisti grlo i ustade, otresajući kolena. Šerijam i sve ostale iza Egvene piljile su u njega. „Nisam te očekivao ovde, napolju", reče joj niskim glasom„, a opet, čini se da ima toliko toga što nisam očekivao. Da li Amirlin uvek prati ljude kada kreću na put? Da mi ne bi slučajno konačno rekla o čemu se radi, bi li?“

Najpre je pomislio da možda i bi, a onda joj se usne stisnuše za trenutak i ona neznatno odmahnu glavom. „Uvek ću pratiti prijatelje, Mete. Razgovarala bih sa tobom pre ovoga da nisam bila toliko zauzeta. Mete, pokušaj da se kloniš nevolja u Ebou Daru.“

Ozlojeđeno je piljio u nju. On kleči i ljubi prstenje, a ona njemu kaže da se kloni nevolja, kada je cela stvar u tome da on sačuva kožu Ninaevi i Elejni. „Pokušaću, majko", reče joj podsmešljivo, iako ne naglašeno. Šerijam i neke od onih su možda bile dovoljno blizu da ga čuju. „A sad se izvinjavam, moram da se postaram za svoje ljude.“

Još jedan naklon, i povuče se nekoliko koraka pre no što je požurio ka mestu gde su Talmanes i ostali i dalje klečali. „Mislite li da ostanete tako dok ne pustite korenje?", zarežao je. „Na konje.“ Poslušali su njegovo naređenje, pa svi osim Talmanesa uzjahaše.

Egvena razmeni nekoliko reči sa Elejnom i Ninaevom, dok su Vandena i Adeleas prišle da porazgovaraju sa Šerijam, a onda je bilo vreme, odjednom, posle sveg odugovlačenja. Met je upola očekivao neku vrstu obreda, pošto je Egvena bila tu sa ešarpom Amirlin, ali ona i ostale koje nisu išle samo se povukoše malo dalje. Elejna istupi, a pred njom se iznenada pojavi svetlosni procep, koji se vrteo i širio u rupu, kroz koju se videlo nešto što je ličilo na nizak brežuljak prekriven smeđom travom, dok se ne zaustavi. Baš kao kad je Rand to činio. Gotovo.

„Sjaši“, naredi Met. Elejna je izgledala sasvim zadovoljna sobom – nikada ne bi posumnjao kakva je to žena, s tim oduševljenim osmehom, pa još traži od Ninaeve i Avijende da podele njeno oduševljenje – ali oduševljena ili ne, prolaz nije bio velik kao onaj koji je Rand pravio za Družinu, bar ga je mogla napraviti dovoljno visokim da se kroz njega projaše.

S druge strane, niska valovita brda obrasla smeđom travom prostirala su se dokle god je Met mogao da vidi, čak i kad se ponovo popeo na Kockicu, iako je tama na jugu nagoveštavala šumu. Prašnjava brda.

„Ne bismo smeli da prebrzo gonimo konje po ovome", reče Vandena. Njen konj je bio crni škopac ravnih bokova i laganog koraka. Njih dve krenuše ka jugu, mahnuvši da ih svi prate. Stari Zaštitnik projahao je u korak za njima.

Ninaeva i Elejna razmeniše razdražene poglede, a potom poteraše svoje ždrebice da stignu starije žene; kopita su dizala prašinu dok se nisu izravnale s njima. Lovkinja žute kose pratila ih je kao što je Zaštitnik pratio druge dve.

Uzdahnuvši, Met olabavi crnu maramu oko vrata i podiže je preko nosa i usta. Koliko god da je uživao da vidi starije Aes Sedai kako uče one dve kako se sedi uspravno, on je zaista želeo samo jahanje bez događaja, kratak boravak u Ebou Daru i kratak skok nazad u Salidar pre no što Egvena napravi išta glupo ili nepopravljivo. Žene su mu uvek zadavale nevolje; to nikako nije mogao da razjasni.

Kada se prolaz trepereći zatvorio, Egvena uzdahnu. Možda će Elejna i Ninaeva zajedno uspeti da spreče Meta da ne upadne u prevelike nevolje. Držati ga daleko od toga verovatno bi bio nemoguć zahtev. Osećala je ubod kajanja zato što ga tako koristi, ali tamo gde je bio mogao je da se pokaže koristan, a morala je da ga udalji od Družine. Osim toga, to je i zasluživao. Možda će ga Elejna zaista naučiti pristojnom ponašanju.

Okrenuvši se ostalima, Dvorani i Šerijam sa njenim kružokom, ona reče: „Sada moramo nastaviti sa onim što nameravamo.“

Sve se oči okrenuše ka Kairhijenjaninu u tamnom kaputu koji je upravo uzjahivao konja blizu drveća. Talmanes, Egveni se činilo da je Met rekao to ime; nije se usuđivala da previše zapitkuje. Odmeravao ih je za trenutak, a potom je odmahnuo glavom pre no što je odjahao u šumu.

„Muškarac koji namerava da pravi nevolje, ako sam ikada videla takvog", reče Romanda.

Lelejna klimnu glavom. „Biće dobro da ostavimo nekoliko milja između nas i te vrste.“

Egvena ne dopusti sebi da se osmehne. Metova Družina upravo je poslužila svojoj pravoj svrsi, ali mnogo toga je zavisilo od toga kakva je tačno naređenja Met dao ovom Talmanesu. Smatrala je da se u ovome može osloniti na Meta. Sijuan i onaj tip, Vanin, iskopali su neke stvari pre no što je ona stigla da mu ih stavi pod nos. A ako treba da se „prizove svesti" i pobegne pod zaštitu Družine, onda će Družina morati da bude blizu nje. „Hoćemo li krenuti ka našim konjima?", upita ona. „Ako sada krenemo, stići ćemo lorda Brina pre zalaska sunca.“