Gospodar haosa

2 Pridošlica

Mazrim Taim. Pre Randa bilo je i drugih muškaraca koji su kroz vekove tvrdili da su upravo oni Ponovorođeni Zmajevi. U poslednjih nekoliko godina Rand je video pravu navalu lažnih Zmajeva, od kojih su neki čak umeli da usmeravaju. Mazrim Taim je bio jedan od takvih i podigao je vojsku i poharao Saldeju pre nego što su ga zarobili. Bašerovo lice nije se promenilo, ali je stegao balčak tako da su mu zglavci pobeleli, a Tumad je gledao u njega i očekivao naređenja. Taimovo bekstvo, na putu za Tar Valon, gde je trebalo da bude smiren, bilo je prvobitni razlog za Bašerov dolazak u Andor. Toliko se Saldeja plašila i mrzela Mazrima Taima; kraljica Tenobija poslala je Bašefa s vojskom da progoni tog čoveka kuda god se ovaj bude zaputio, koliko god to bude trajalo, kako bi se uverio da Taim nikada više neće uznemiriti Saldeju.

Device su samo mirno stajale, ali to ime planulo je među Andorcima kao baklja bačena u suvu travu. Arimili su upravo pomagali da se osovi na noge, ali oči su joj ponovo zakolutale u glavi; ponovo bi se srušila da je Karind nije blago spustila na ploče dvorišta. Elegar se zatetura kraj stubova i presamiti, pa glasno povrati. Ostali su usplahireno soptali, pritiskali maramice preko usta i grabili balčake. Čak je i ravnodušna Karind nervozno oblizivala usne.

Rand izvuče ruku iz džepa kaputa. „Pomilovanje", reče on i oba Saldejca mu uputiše dug, bezizražajan pogled.

„Šta ako nije došao da zatraži od tebe pomilovanje?" reče Bašer trenutak kasnije. „Šta ako on i dalje tvrdi da je Ponovorođeni Zmaj?“ Stopala su zašuštala među Andorcima; niko nije želeo da bude ni miljama blizu mesta gde bi Jedna moć mogla da se upotrebi u dvoboju.

„Ako to misli", reče Rand odlučno, „ja ću ga razuveriti.“ U džepu mu je bio jedan od najređih angreala, onaj napravljen za muškarce, sa isklesanim malim debeljkom koji drži mač. Koliko god Taim bio jak, tome se nije mogao odupreti. „Ali ako je došao zbog pomilovanja, sleduje mu, baš kao i svakom drugom.“ Šta god da je Taim radio u Saldeji, on nije mogao dozvoliti da otera muškarca koji ume da usmerava, čoveka koga ne mora podučavati od samog početka. Trebao mu je takav. Neće oterati od sebe nikoga osim Izgubljenih, ne ukoliko na to ne bude primoran. Demandred i Samael, Semirhag i Mesana, Asmodean z... Rand primora Lijusa Terina da začuti; sada nije smeo dozvoliti da mu bilo šta odvraća pažnju.

Bašer je ponovo načinio stanku pre nego što je progovorio, ali je najzad klimnuo glavom i pustio mač. „Naravno, tvoje pomilovanje je na snazi. Ali počuj me, al’Tore. Ako Taim ikada ponovo bude kročio u Saldeju, neće poživeti da odatle ode. Previše je uspomena. Nema te moje – pa čak ni Tenobijine – zapovesti koja bi to sprečila.“

„Držaču ga izvan Saldeje.“ Ili je Taim došao amo da mu se pokori, ili će biti neophodno da ga ubije. Rand nesvesno opipa džep i pritisnu malog debeljka kroz vunu. „Neka dođe ovamo.“

Tumad odmeri Bašera pogledom, ali Bašerovo kratko klimanje usledilo je toliko brzo da je izgledalo kao da se Tumad poklonio poslušavši izgovorenu zapovest. Razdraženost buknu u Randu, ali on oćuta i Tumad pohita da se udalji tim pomalo gegucavim hodom. Bašer prekrsti ruke na grudima i ostade da stoji povijenog kolena, oličenje opuštenog čoveka. Te tamne zakošene oči prikovane za mesto gde je Tumad otišao bile su oličenje čoveka koji čeka da nekoga ubije.

Među Andorcima se začuo zvuk stopala, udaljavanje u oklevajućim polukoracima, zatim vraćanje. Disali su šumno kao da su miljama trčali.

„Možete otići", reče im Rand.

„Ja ću ipak ostati kraj tebe", zausti Lir baš kada je Nijana oštro rekla: „Ja neću bežati pred...“

Rand ih oboje prekinu. „Idite!“

Hteli su da mu pokažu da se ne plaše, iako su bili spremni da se unerede; želeli su da beže, odustavši od ono malo dostojanstva što mu još nisu bacili pod noge. Izbor je bio jednostavan. On je Ponovorođeni Zmaj, koji zahteva poslušnost, a poslušnost je u ovom slučaju podrazumevala da urade ono što zaista žele. Nalet kitnjastih naklona i dubokih knikseva sa širenjem sukanja, žurno mrmljanje „Uz tvoje dopuštenje, gospodaru Zmaju" i „Kako zapovedaš, gospodaru Zmaju" i već su... ne baš otrčali odatle, već otišli hodom nedovoljno brzim da se učini da žure. U suprotnom smeru od onog kojim se Tumad zaputio; nema sumnje da nisu želeli slučajan susret sa Mazrimom Taimom dok ovaj bude ulazio.

Čekanje se na vrućini rasteglo – bilo je potrebno vreme da se čovek dovede kroz dugačke hodnike od kapija palate – ali kada su Andorci otišli, više se niko nije ni pomerio. Bašer je i dalje nepomično gledao u mesto gde će se Taim pojaviti. Device su gledale posvuda, ali to su činile uvek, a ako se činilo da su spremne da smesta navuku veo, i za to je važilo isto. Da nije bilo njihovih očiju, čovek ih je mogao smatrati kipovima.

Najzad dvorištem odjeknu bat čizama. Rand umalo ne posegnu za saidinom, a onda se uzdrža. Taj čovek će moći da uvidi da on kontroliše Moć čim uđe u dvorište; Rand nije smeo da dozvoli da pred njim izgleda uplašen.

Na sunce najpre izađe Tumad, a zatim i crnomanjasti muškarac nešto viši od većine, tamnog lica, kosih očiju, kukastog nosa i visokih jagodica, po čemu se videlo da je to još jedan Saldejac, mada je bio glatko izbrijan i odeven kao nekada imućan andorski trgovac kome su nedavno došla teška vremena. Njegov tamnoplavi kaput bio je od fine vune sa porubom od tamnijeg somota, ali manžete su se iskrzale od nošenja, čakšire su mu bile nabrane oko kolena, a ispucale čizme prekrivene prašinom. Opet, koračao je gordo, što nije bilo lako izvesti sa četvoricom Bašerovih ljudi koji su išli za njim, isukanih pomalo krivudavih sečiva čiji su šiljci bili na samo pedalj od njegovih rebara. Vrelina kao da mu nije smetala. Device su pogledom pratile njegov dolazak.

Rand je zagledao Taima dok je čovek sa svojom pratnjom prelazio preko dvorišta. Najmanje petnaest godina stariji od njega; dakle, ima trideset pet, ili možda još koju povrh toga. Malo se toga znalo i još manje pisalo o muškarcima kadrim da usmeravaju – bila je to tema koju je većina pristojnih ljudi izbegavala – ali Rand je saznao ono što je mogao. Zapravo je malo ljudi to zaista tražilo; u tome i jeste bila jedna od Randovih teškoća. Posle Slamanja, većina muškaraca koji su usmeravali imali su urođenu sposobnost za to, spremnu da se razmahne kada oni kroče u svet odraslih. Neki su uspevali godinama da potiskuju ludilo pre nego što ih Aes Sedai nisu pronašle i smirile; drugi su već bili beznadežno ludi kada bi ih pronašle, u nekim slučajevima manje od godinu dana po prvom doticanju saidina. Rand je do sada čuvao razum bezmalo dve godine. A opet, pred je njim čovek kojem je to uspevalo deset ili petnaest. Već je sama ta činjenica vredela.

Stali su nekoliko koraka ispred njega, na pokret Tumadove ruke. Rand otvori usta, ali pre nego što je mogao da progovori, Lijus Terin se mahnito javi u njegovoj glavi. Samael i Demandred su me mrzeli, kakve god da sam im počasti ukazivao. Sto više počasti to više mržnje, sve dok nisu prodali dušu i prešli preko. Demandred naročito. Trebalo je da ga ubijem! Trebalo je sve da ih ubijem! Da spržim zemlju i sve ih pobijem! Da spržim zemlju!

Ukočenog lica, Rand se borio za sopstveni um. Ja sam Rand al’Tor. Rand al’Tor! Nikada nisam upoznao ni Samaela ni Demandreda , niti ma koga od njih! Tako me Svetlost spržila, ja sam Rand al’Tor! Kao slabašni odjek, još jedna misao dođe s neke druge strane. Tako me Svetlost spržila. Zazvučalo je to kao molba. Onda Lijus Terin nestade, oteran natrag u senke gde je obitavao.

Bašer iskoristi nastalu tišinu. „Ti veliš da si Mazrim Taim?“ Zvučao je sumnjičavo i Rand ga zbunjeno pogleda. Je li on Taim? Samo bi luđak tvrdio da mu je to ime, ako več nije.

Zarobljenikova usta trznuše se u nečemu što je zaličilo na začetak osmeha, i on protrlja bradu. „Obrijao sam se, Bašere “ U glasu mu se čula otvorena poruga. „Baš je vruće ovako daleko na jugu, jesi li primetio? Vrelije nego što bi trebalo da bude, čak i ovde. Želiš li dokaz da sam to ja? Da ti malo usmeravam?“ Njegove tamne oči blesnuše prema Randu, zatim ponovo prema Bašeru, čije se lice svakim trenom sve više smrkavalo. „Možda ne to, ne sada. Sećam te se. Pobeđivao sam te kod Irindžavara, sve dok se te prikaze nisu pojavile na nebu. Ali to svi znaju. A šta to ne znaju svi, a ti i Mazrim Taim znate?“ Usredsređen na Bašera, kao da nije bio svestan svojih čuvara ili njihovih mačeva koji su mu još lebdeli blizu rebara. „Čujem da si prikrio ono što se dogodilo Musaru i Hačariju i njihovim ženama.“ Posprdni ton je nestao; sada je on samo prepričavao događaj. „Nisu smeli da pokušaju da me ubiju pod pregovaračkom zastavom. Verujem da si im našao dobro nameštenje kao slugama? Oni sada zaista jedino žele da služe i budu potčinjeni; inače ne mogu biti srećni. Mogao sam da ih ubijem. Sve četvoro potegli su bodeže.“

„Taime" zareža Bašer i ruka mu suknu prema balčaku, „ti...!“

Rand kroči ispred njega i ščepa ga za ručni zglob kada je sečivo bilo isukano tek do polovine. Sečiva čuvara, kao i Tumadovo, sada su dodirivala Taima, vrlo verovatno i njegovo meso, sudeći po tome kako su mu bila zabijena u kaput, ali on se nije žacnuo zbog toga. „Jesi li došao kod mene", upita Rand, „ili da se zadevaš sa gospodarom Bašerom? Učiniš li to još jednom, dozvoliću mu da te ubije. Moje pomilovanje pokriva ono što si činio, ali ne podrazumeva i to da možeš da se razmečeš svojim zločinima.“

Taim je načas posmatrao Randa pre nego što je progovorio. I pored vrućine, jedva da se znojio. „Kod tebe. Ti si bio onaj u prizoru na nebu. Kažu da si se tukao sa Mračnim lično.“

„Ne sa Mračnim" reče Rand. Bašer mu se nije bukvalno odupirao, ali osećao je napetost njegove ruke. Ako li je pusti, sečivo će poleteti iz kanije i proburaziti Taima za tren oka. Osim ako on ne upotrebi Moć. Ili ako Taim to ne učini. To se moralo izbeći, ako je ikako bilo moguće. Nastavio je da stiska Bašerov ručni zglob. „On je sebe nazivao Baalzamonom, ali mislim da je to bio Išamael. Ubio sam ga kasnije, u Kamenu Tira.“

„Čujem da si ubio poprilično Izgubljenih. Treba li da te nazivam svojim gospodarom Zmajem? Čuo sam da ovi ovde koriste tu titulu. Smeraš li da pobiješ sve Izgubljene?“

„Zar znaš za neki drugi način na koji se možemo nositi s njima?" upita Rand. „Ili će oni umreti, ili svet. Osim ako ne pomišljaš da se oni mogu nagovoriti da odbace Senku jednako kao što su odbacili Svetlost.“ Ovo je već bilo smešno. Stoji tu i razgovara sa čovekom kome pet šiljaka mačeva pušta krv pod kaputom, dok on sam drži drugog čoveka koji je želeo da im pridoda i šesti i pusti mnogo više krvi. Makar su Bašerovi ljudi bili dovoljno disciplinovani da bi učinili više od toga bez naredbe svog zapovednika. I makar je Bašer ćutao. Diveći se Taimovoj smirenosti, Rand nastavi onoliko brzo koliko je mogao, a da to ne zvuči žurno.

„Kakva god bila tvoja nepočinstva, Taime, ona su bleda u poređenju sa zločinima Izgubljenih. Jesi li ti ikada podvrgnuo mučenju čitav jedan grad, naterao hiljade ljudi da učestvuju u sporom međusobnom sakaćenju, nagnao ih da uništavaju svoje voljene? Semirhag je to radila, samo zato što je mogla, da dokaže da može, iz čistog zadovoljstva. Jesi li ubijao decu? Grendal jeste. Ona je to nazivala dobrotom, kako deca ne bi trpela pošto im porobi i odvede roditelje.“ Nadao se samo da ostali Saldejci to slušaju upola pažljivo kao Taim; ovaj se bukvalno malčice nagnuo napred, zainteresovan. Nadao se da se ne pitaju mnogo odakle mru sve to. „Jesi li davao ljude Trolocima da ih ovi jedu? Svi Izgubljeni su to činili – zarobljenici koji im se ne bi priklonili uvek su davani Trolocima, ako ih ne bi odmah ubili iz nepažnje – ali Demandred je zarobio dva grada samo zato što je smatrao da su ga njihovi stanovnici uvredili pre nego što je prišao Senki, a svaki muškarac, žena i dete završili su u troločkim trbusima. Mesana je osnivala škole u oblastima pod njenim nadzorom, škole u kojima su deca i omladina učili koliko je veličanstven Mračni, učili da ubijaju drugove koji ne uče dovoljno dobro ili brzo. Mogao bih da nabrajam do sutra. Mogao bih da počnem s vrha spiska i prođem kroz svih trinaest imena, dodajući svakom od njih stotinu jednako strašnih zločina. Šta god da si radio, ne da se porediti s tim. A sad si došao da prihvatiš moje pomilovanje, da koračaš pod Svetlom i povinuješ mi se, da se boriš protiv Mračnog jednako neumoljivo kao što si se borio protiv svih drugih. Izgubljeni posustaju; smeram da ih sve ulovim i zbrišem. A ti ćeš mi u tome pomoći. Time si zaslužio svoje pomilovanje. Kažem ti iskreno, dok se ne okonča Poslednja bitka verovatno ćeš ga zaslužiti još stotinu puta.“

On konačno oseti kako se Bašerova ruka opušta i mač mu klizi natrag u kaniju. Rand se jedva uzdržao da ne izdahne s olakšanjem. „Ne vidim nikakvog razloga da on sada bude tako pomno čuvan. Uklonite mačeve.“

Tumad i ostali polako počeše da vraćaju mačeve u kanije. Polako, ali činili su to. Tad Taim progovori.

„Da ti se povinujem? Pre mi je na umu bio savez među nama.“ Ostali Saldejci se napeše; Bašer je još bio iza Randa, ali Rand je osetio kako se ovaj napreže. Device se nisu ni pomerile, osim što se Džalanina ruka trznula prema velu. Taim nakrivi glavu, nesvestan toga. „Naravno, ja bih bio manjinski učesnik, iako sam duže od tebe bio u prilici da izučavam Moć. Možeš mnogo toga naučiti od mene.“

Bes se diže u Randu sve dok mu se sve nije zacrvenelo pred očima. Govorio je o onome o čemu nije trebalo ništa da zna, verovatno je začeo desetak novih glasina o sebi i Izgubljenima, samo da bi u poređenju s tim nedela tog čoveka izgledala manje strašno, a ovaj je toliko drzak da govori o savezu? Lijus Terin je urlao u njegovoj glavi. Ubij ga! Ubij ga odmah! Ubij ga! Rand se sada nije potrudio da priguši taj glas. „Nema nikakvog saveza!" zareža on. „Nikakvih učesnika! Ja sam Ponovorođeni Zmaj, Taime! Ako imaš saznanja koja mi mogu koristiti, prihvatiću ih, ali ti ćeš ići gde kažem, raditi što kažem, kada kažem.“

Bez ikakve stanke, Taim kleknu na jedno koleno. „Povinujem se Ponovorođenom Zmaju. Služiću i slušati.“ Uglovi njegovih usta ponovo su zadrhtali u tom tobožnjem osmehu dok se uspravljao. Tumad je zijao u njega.

„Tako brzo?" reče Rand tiho. Bes nije nestao; bio je u stanju belog usijanja. Nije bio siguran šta će učiniti ako mu se prepusti. Lijus Terin je još blebetao u senkama njegove glave. Ubij ga! Moraš ga ubiti! Rand odgurnu Lijusa Terina u stranu, tako da je preostalo samo jedva čujno mrmljanje. Možda i nije trebalo da bude toliko iznenađen time; čudne stvari zbivale su se oko ta verena, pogotovo nekog tako snažnog kao on. To da čovek promeni mišljenje u trenu, makar mu put bio isklesan u kamenu, nije trebalo da predstavlja veliko iznenađenje. Ali bes ga je obuzeo, zajedno sa snažnim podozrenjem. „Proglasio si se Ponovorođenim Zmajem, vodio bitke širom Saldeje i zarobljen si samo zato što su te onesvestili, a ovako se brzo predaješ? Zašto?“

Taim slegnu ramenima. „A šta mi preostaje? Da tumaram svetom sam, bez prijatelja, da me love dok se ti uzdižeš u slavi? I to ukoliko Bašer ne uspe da me ubije pre nego što napustim grad, ili tvoje Aijelke. Pa čak i da to ne učine, Aes Sedai če me pre ili kasnije saterati u zamku; sumnjam da Kula smera da zaboravi na Mazrima Taima. Ili mogu da sledim tebe, tako da deo tvoje slave pripadne i meni.“ Prvi put je pogledao oko sebe, u svoje čuvare, u Device, i zavrteo glavom kao da ne može da poveruje. „Mogao sam ja biti taj. Kako sam inače mogao biti siguran? Umem da usmeravam; jak sam. Po čemu onda to nisam bio Ponovorođeni Zmaj? Trebalo je samo da ispunim makar jedno Proročanstvo.“

„Kao na primer da se rodiš na padinama Zmajeve planine?", reče Rand hladno. „To je prvo Proročanstvo koje si morao da ispuniš.“

Taimova usta se ponovo trznuše. To zapravo nije bio osmeh; nije mu dopirao do očiju. „Pobednici pišu istoriju. Da sam ja zauzeo Kamen Tira, istorija bi pokazala da sam rođen na Zmajevoj planini, da me je rodila žena koju muškarac nikad taknuo nije i da su se nebesa otvorila puna sjaja da najave moj dolazak. Ono što sada govore o tebi. Ali ti si zauzeo Kamen sa svojim Aijelkama i svet te slavi kao Ponovorođenog Zmaja. Znam da tome ne treba da se suprotstavljam; ti si taj. Pa, pošto ceo plen neće pripasti meni, zadovoljiću se onim komadima koji mi dopadnu.“

„Možda pronađeš počasti, Taime, a možda i ne. Ako počneš da strepiš zbog toga, pomisli na ono što se dogodilo drugima koji su činili što i ti. Logan, zarobljen i smiren; glasine vele da je umro u Kuli. Bezimeni čova koga su u Hadon Mirku obezglavili Tairenci. I još jedan koga su spalili Muranđani. Spalili su ga živog, Taime! To su Ilijanci učinili i Gorinu Rogadu pre četiri godine.“

„Nije to sudbina koju bih rado prihvatio", reče Taim ravnim glasom.

„Mani se onda počasti i seti se Poslednje bitke. Sve što radim usmereno je na Tarmon Gai’don. Sve što ti kažem da uradiš imaće to za cilj. Ti ćeš to imati za cilj!“

„Naravno.“ Taim raširi ruke. „Ti si Ponovorođeni Zmaj Ja to ne dovodim u pitanje; priznajem to javno. Idemo u Tarmon Gai’don. A Proročanstva vele da ćeš ga osvojiti. A istorija će tvrditi da ti je Mazrim Taim u tome bio desna ruka.“

„Možda" reče mu Rand kratko. Proživeo je previše proročanstava da bi verovao kako ijedno od njih znači upravo ono što govori. Ili čak i da sa sigurnošću nešto tvrde. Po njegovom mišljenju, proročanstvo je postavljalo uslove koji su morali da se ispune da bi se nešto zbilo; samo što njihovo ispunjenje nije značilo i da će se to neizostavno zbiti, već samo da postoji takva mogućnost. Neki uslovi postavljeni u Zmajskim Proročanstvima ukazivali su više nego snažno na to da če on morati da umre da bi imao bilo kakve izglede da pobedi. Pomisao na to nije ga nimalo umirila. „Svetlost te je poslala ovamo u pravi čas. Da vidimo. Koja tvoja znanja meni mogu biti potrebna? Možeš li učiti muškarce usmeravanju?“ Za razliku od žena, muškarac koji ume da usmerava ne može jednostavno da oseti tu sposobnost u drugome. Razlika u postupanju muškaraca i žena s Jednom moći bila je jednako velika kao razlika između muškaraca i žena uopšte; ponekad je posredi bila samo nijansa, a ponekad razlika poput kamena i svile.

„Tvoje pomilovanje? Neke budale su se zaista pojavile da bi naučile kako izgleda biti poput tebe i mene?“

Bašer je samo prezrivo zurio u Taima, ruku prekrštenih i čizama raširenih, ali Tumad i stražari nelagodno su se pomerili. Device nisu. Rand nije imao pojma šta Device misle o dvadesetak muškaraca koji su odgovorili na njegov poziv; one nikada ništa nisu pokazivale. Sa sećanjem na Taima kao lažnog Zmaja i dalje snažno prisutnim u mislima, malobrojni Saldejci mogli su da sakriju svoju nelagodnost.

„Samo mi odgovori, Taime. Ako možeš da radiš ono što želim, kaži tako. A ako ne...“ To je gnev govorio iz njega. Nije mogao oterati tog čoveka, makar svakog dana morao da se rve sa njim. Ali izgleda da je Taim mislio kako će on to učiniti.

„Umem i jedno i drugo“, reče on brzo. „Pronašao sam tokom godina petoricu – mada se nisam mnogo trudio da ih tražim – ali samo je jedan bio dovoljno hrabar da nastavi posle ispita.“ Oklevao je, a zatim dodao: „Taj je poludeo posle dve godine. Morao sam da ga ubijem da ne bi on ubio mene.“ Dve godine. „Ti si tome odolevao mnogo duže. Kako?“

„Zabrinut si?“, upita Taim tiho, pa slegnu ramenima. „Ne mogu ti pomoči. Ne znam kako; prosto sam to uradio. Zdravog sam razuma koliko i...“, oči mu načas pređoše na Bašera, prenebregnuvši bezizražajno zurenje drugog muškarca, „...koliko i gospodar Bašer.“

Ali Rand se najednom upitao je li baš tako. Polovina Devica ponovo je osmatrala ostatak dvorišta; od njih se nije moglo očekivati da se tako duboko usredsrede na jednu moguću pretnju da bi prenebregnule ostale. Moguću pretnju činio je Taim i druga polovina Devica još nije skidala pogled sa njega i Randa, tragajući za znacima koji bi pokazali da je ta pretnja stvarna. Svaki muškarac morao je biti svestan njih, i iznenadne smrti u njihovim očima, njihovim rukama. Rand je toga bio svestan, a one su želele njega da zaštite. A Tumad i ostali stražari još su stezali balčake mačeva, spremni da ih ponovo isuču. Ako Bašerovi ljudi i Aijelke odluče da ubiju Taima, njemu će biti veoma teško da pobegne iz tog dvorišta kako god da usmerava, osim ako mu Rand u tome ne pomogne. A opet, Taim vojnicima i Devicama spolja nije poklanjao više pažnje nego stubovima kolonade ili kamenu pod čizmama. Hrabrost, stvarna ili odglumljena, ili nešto drugo? Neka vrsta ludila?

Posle trenutka tišine, Taim ponovo progovori. „Još ti meni ne veruješ. Nema ni razloga za to. Još. S vremenom ćeš mi poverovati. Kao zalog za buduće poverenje, doneo sam ti poklon.“ Iz izlizanog kaputa on izvuče zavežljaj umotan u krpu, nešto veći od dve spojene ljudske pesnice.

Rand to uze mršteći se i dah mu zastade kada oseti unutra oštar oblik. On žurno skinu raznobojne krpe i otkri disk veličine dlana, disk poput onog na skerletnom barjaku iznad palate, upola beo i upola crn, drevni simbol Aes Sedai, od pre Slamanja sveta. On pređe prstima preko dve spojene suze.

Sačinjeno je samo sedam takvih diskova, kuendilara. Bili su to pečati zatvora Mračnoga, pečati koji su sprečavali Mračnome pristup svetu. Imao je još dva, veoma pažljivo skrivena. Veoma pažljivo zaštićena. Ništa nije moglo slomiti kuendilar, čak ni Jedna moć – rub tanane kupice od čarobnog kristala mogao je da zareže čelik, čak i dijamant – ali tri od njih sedam bilo je polomljeno. On ih je video, razorene. I posmatrao je kako Moiraina iseca tanak komadić sa ivice jednog. Pečati su slabili, i sama je Svetlost znala zašto ili kako. Disk u njegovoj ruci bio je tvrd i klizav kao kuendilar, kao mešavina najfinijeg porcelana i uglačanog čelika – ali on je bio siguran da će se taj disk slomiti ako ga ispusti na kamen na kojem je stajao.

Tri slomljena. Tri u njegovim rukama. A gde je sedmi? Samo četiri pečata stajala su između čovečanstva i Mračnog. Četiri, ukoliko je poslednji još ceo. Samo četiri diska između čovečanstva i Poslednje bitke. Koliko su još držali, tako oslabljeni?

Glas Lijusa Terina diže se kao grmljavina. Slomi ga, sve ih slomi, moraš ih slomiti moraš moraš moraš ih sve slomiti i udariti moraš udariti brzo moraš udariti smesta slomi ga slomi ga slomi ga...

Rand se tresao od napora da suzbije taj glas u sebi, da odagna izmaglicu koja je visila na njemu kao paučina. Mišići su ga boleli kao da se rvao sa čovekom od krvi i mesa, s kakvim divom. Pregršt po pregršt, utiskivao je maglu Lijusa Terina u najdublje šupljine, najdublje senke koje je mogao pronaći u svojoj glavi.

Iznenada je čuo promukli šapat: „Moram gar slomiti smesta moram ih slomiti sve slomiti slomiti slomiti.“ Najednom je shvatio da su mu ruke podignute iznad glave, da drži pečat, spreman da ga razbije na belom makadamu. U tome ga je sprečavao samo Bašer koji se propeo na prste i podigao ruke da bi dograbio Randa za mišice.

„Ne znam šta je to“, reče Bašer tiho, „ali mislim da bi možda trebalo da pričekaš pre nego što odlučiš da to razbiješ. Je l’ da?“ Tumad i ostali više nisu posmatrali Taima. Zijali su razrogačeno u Randa. Čak su i Device skrenule pogled prema njemu, očiju punih brige. Sulin kroči prema muškarcima, a Džalanina ruka bila je pružena prema Randu kao da je ova to nesvesno učinila.

„Da.“ Rand proguta knedlu; grlo ga je bolelo. „Mislim da bi trebalo.“ Bašer polako odstupi, a Rand jednako polako spusti pečat. Ako je Rand već pomišljao da je Taim stalno spokojan, sada je imao dokaz za suprotno. Ovome je lice bilo preneraženo. „Znaš li šta je ovo, Taime?” upita Rand. „Sigurno znaš, inače mi to ne bi doneo. Gde si ga pronašao? Imaš li još koji? Znaš li gde se nalazi?“

„Ne“, reče Taim nesigurnim glasom. Ne baš zbog straha; više je to bilo kao u čoveka koji je osetio kako se litica pod njim naglo kruni pa se nekako ponovo obreo na čvrstom tlu. „To je jedini koji... čuo sam raznorazne glasine otkad sam pobegao od Aes Sedai. O čudovištima koja iskaču ni iz čega. O čudnim zverima. O ljudima koji razgovaraju sa životinjama i životinjama koje im odgovaraju. O Aes Sedai koje lude onako kako to treba nama da se dogodi. O čitavim selima koja su poludela i gde su se seljani međusobno poubijali. Neke od njih mogle bi biti istinite. Polovina onoga što znam da je istina nije ništa manje bezumna. Čuo sam da su neki pečati slomljeni. Taj bi se mogao razbiti maljem.“

Bašer se namršti, zagleda u pečat u Randovim rukama, a onda zasopta. Shvatio je.

„Gde si ga pronašao?", ponovi Rand. Ako bi mogao da pronađe poslednji... Šta onda? Lijus Terin se promeškolji, ali on odbi da ga sasluša.

„Na poslednjem mestu gde bi ga očekivao" odgovori Taim, „a biće to valjda i prvo mesto gde bi trebalo potražiti druge. Na malom propalom imanju u Saldeji. Svratio sam tamo da uzmem vode i seljak mi ga je dao. Bio je star, bez dece ili unuka kojima bi ga ostavio, i mislio je da sam ja Ponovorođeni Zmaj. Tvrdio je da ga njegova porodica čuva već duže od dve hiljade godina. Tvrdio je da su oni bili kraljevi i kraljice u vreme Troločkih ratova i plemiči pod Arturom Hokvingom. Možda je njegova priča i bila istinita. Nije bila nimalo neverovatnija od toga što se pečat nalazi u čatrlji udaljenoj samo nekoliko dana jahanja od granice s Pustoši.“

Rand klimnu glavom, a onda se sagnu da pokupi krpe. Navikao je na nezamislive događaje oko sebe; ponekad se tako što moralo zbiti i drugde. Žurno je ponovo umotao pečat i pružio ga Bašeru. „Čuvaj ovo pažljivo.” Slomi ga! Snažno je ugušio taj glas. „Ništa mu se ne sme dogoditi.“

Bašer uze zavežljaj obema rukama, sa strahopoštovanjem. Rand nije bio siguran klanja li se to čovek njemu ili pečatu. „Deset sati ili deset godina, biće bezbedan sve dok ga ne zatražiš.“

Rand ga je odmeravao pogledom na trenutak. „Svi očekuju da poludim, plaše se toga, ali ne i ti. Sigurno si pomislio da mi se to najzad dogodilo, evo sad, ali čak me se ni tada nisi uplašio.“

Bašer slegnu ramenima, iscerivši se iza prosedih brkova. „Kada sam prvi put zaspao u sedlu, Muad Čead je bio vrhovni vojskovođa. Taj je čovek bio lud kao kunić u proleće. Svakog dana je dvaput pretresao svog ličnog slugu ne bi li pronašao otrov, i pio je samo sirće i vodu, sa tvrdnjom da je to jedino sredstvo protiv otrova koji mu je ovaj davao, ali je zato jeo sve što mu je čovek pripremao otkad sam ga upoznao. Jednom je naredio da se poseče hrastov šumarak zato što ga je drveće gledalo. A onda nije hteo da popusti dok stabla nisu propisno bila sahranjena; on im je održao besedu. Imaš li pojma koliko je vremena potrebno da se iskopaju rake za dvadeset tri hrasta?“

„Zašto neko nije nešto uradio? Njegova porodica?“

„Oni koji nisu bili ludi kao on, ili još luđi, plašili su se i da ga popreko pogledaju. Tenobijin otac ionako nikome nije dozvoljavao da pipne Čeada. Možda je ovaj bio bezumnik, ali je bio i bolji vojskovođa od svih koje sam video. Nikada nije poražen u boju. Nikada nije došao ni blizu poraza.“

Rand se nasmeja. „Dakle, ti me pratiš zato što misliš da mogu biti bolji vojskovođa od Mračnoga?“

„Pratim te zbog toga što si“, reče Bašer tiho. „Svet te mora pratiti, ili će oni koji budu preživeli poželeti da su mrtvi.“

Rand je sporo klimao glavom. Proročanstva su govorila da će on ukrotiti narode i spojiti ih. On to nije želeo da čini, ali Proročanstva su mu bila jedine smernice za to kako da povede Poslednju bitku i kako da u njoj pobedi. Čak i bez njih, smatrao je da je udruživanje neophodno. Poslednju bitku neće voditi samo on protiv Mračnoga. To nije mogao da poveruje; ako već ludi, onda još nije poludeo toliko da pomisli kako je sam više od običnog čoveka. Biće to i bitka čovečanstva protiv Troloka i Mirdraala, kao i sveg ostalog Nakota Senke koji Pustoš bude izbljuvala, te Prijatelja Mraka koji će ustati iz svojih skrovišta. Biće i drugih opasnosti na tom putu za Tarmon Gai’don, i ako svet ne bude ujedinjen... Čini ono što se mora činiti. Nije bio siguran je li to bila misao njegova ili Lijusa Terina, ali bila je to istina, koliko je mogao da sagleda.

Dok je prilazio najbližoj kolonadi, obratio se Bašeru preko ramena. „Povešću Taima do imanja. Želiš li i ti da pođeš?“

„Do imanja?" reče Taim.

Bašer odmahnu glavom. „Ne, hvala", reče suvo. Možda nije dozvoljavao da se na njemu vidi bilo kakva strepnja, ali Rand i Taim skupa bili su verovatno sve što je mogao da istrpi; a imanje je svakako izbegavao. „Moji ljudi su smekšali otkad čuvaju red u tvoje ime. Nameravam da neke od njih propisno vratim u sedla na nekoliko sati. Nameravao si da danas održiš smotru. Zar se to promenilo?“

„Kakvo imanje?" upita Taim.

Rand uzdahnu, odjednom umoran. „Ne, to se nije promenilo. Vratiču se ako uzmognem.“ Bilo je to previše važno da bi se promenilo, mada niko osim Bašera i Meta nije znao da je tako; nije smeo nikome drugome dozvoliti da pomisli kako posredi nije nešto uzgredno, beskorisna ceremonija za čoveka koji se navikava na pompeznost svog položaja, prilika da Ponovorođenom Zmaju kliču njegovi vojnici. Danas će morati u još jednu posetu, onu koji svi misle da se trudi da prikrije. Ona čak može i ostati tajna, za većinu, ali nije uopšte sumnjao da će oni koji budu želeli da je saznaju to i učiniti.

Uzevši mač sa mesta gde je stajao naslonjen na uski stub, prikopčao ga je preko razdrljenog kaputa. Opasač je bio od neukrašene tamne kože vepra, baš kao i kanija i duga drška; kopča je bila ukrasna, fino izrađeni zmaj od graviranog čelika sa zlatnim umecima. Treba da se otarasi te kopče, da pronađe nešto obično. Ali nije mogao sebe da natera na to. Bio je to dar od Avijende. I baš je zato trebalo da ga se otarasi. Nije mogao da smisli za sebe izlaz iz tog kruga.

Još nešto ga je čekalo, dve stope dugačko koplje sa zeleno-belom kićankom ispod oštrog šiljka. Odmerio ga je u ruci dok se okretao natrag prema dvorištu. Jedna Devica izrezbarila je Zmajeve na kratkoj držalji. Neki ljudi su to već nazivali Zmajevim žezlom, naročito Elenija i takvi kao ona. Rand ga je držao blizu sebe kako bi ga podsećalo da ima više neprijatelja nego što ih može videti.

„O kom to imanju govoriš?“ Taimov glas bio je oštriji. „Kuda to smeraš da me povedeš?“

Jedan dugi trenutak Rand je posmatrao tog čoveka. Taim mu se nije dopadao. Nešto u čovekovom ponašanju nije dopuštalo da mu se dopadne. Ili je možda posredi bilo nešto u njemu samom. Toliko dugo već je mislio da je on jedini muškarac koji može makar da pomisli na usmeravanje, a da se u znoju ne osvrne i potraži pogledom Aes Sedai. Pa, to je već dugo trajalo, i Aes Sedai makar sada ne bi pokušale da ga smire, pošto znaju ko je. Može li to biti tako jednostavno? Ljubomora zbog toga što više nije jedinstven? Nije verovao u to. Pored svega ostalog, rado bi prihvatio još muškaraca kadrih za usmeravanje koji hodaju svetom neuznemiravani. Najzad bi prestao da bude nakaza. Ne, ne bi to sezalo tako daleko, ne s ove strane Tarmon Gaidona. On je bio jedinstven; bio je Ponovorođeni Zmaj. Kakvi god razlozi bili, ovaj čovek mu se prosto ne dopada.

Ubij ga, zakrešta Lijus Terin. Sve ih ubij! Rand potisnu njegov glas. Taim i nije morao da mu se dopada, trebalo je samo da ga iskoristi. I da mu veruje. E to če več ići teže.

„Vodim te tamo gde mi možeš služiti" reče on hladno. Taim se ne žacnu niti namršti; samo je gledao i čekao, a uglovi usta načas su mu se trznuli u nedovršenom osmehu.