Gospodar haosa

25 Kao munje i kiša

Iz nekog razloga, kada je Kovinda došla da je probudi u sivilu praskozorja, Egvena se osećala osveženo uprkos snovima. Osveženo i spremno da vidi šta može saznati u gradu. Posle dugog zevanja i protezanja već je bila na nogama i pevušila je dok se žurno umivala i oblačila, jedva odvojivši dovoljno vremena da se propisno očešlja. Pohitala bi što dalje od šatora ne gubeći vreme na doručak, ali Sorilea ju je spazila i tako je ta pomisao naglo bila osujećena. I ispostavilo se da je tako i bolje.

„Nije trebalo tako brzo da odeš iz šatora za preznojavanje", rekla joj je Amis i uzela činiju sa kašom i suvim voćem od Rodere. Bezmalo dvadeset Mudrih tiskalo se na ulazu u Amisin šator, a Rodera, Kovinda i muškarac u belom po imenu Doilan, još jedan pripadnik Šaidoa, trčkarali su unaokolo kako bi ih sve poslužili. „Ruark je imao dosta toga da kaže o tvojim sestrama. Možda ti tome možeš dodati još štogod.“

Posle više meseci pretvaranja, Egvena nije morala da razmišlja kako bi shvatila da ova to misli na poslanstvo iz Kule. „Reći ću vam koliko mogu. Šta je rekao?“

Ponajpre, bilo je šest Aes Sedai, i među njima dve Crvene, ne jedna – Egvena nije mogla da poveruje da je Elaida toliko nadmena, ili možda glupava, da pošalje makar i jednu – ali je barem Siva bila glavna. Mudre, koje su većinom ležale u širokom krugu kao žbice točka, dok su neke stajale ili klečale u prostoru između njih, pogledaše u Egvenu čim su navedena sva imena.

„Plašim se da poznajem samo dve od njih", reče ona obazrivo. „Na kraju krajeva, Aes Sedai ima mnogo, a ja nisam bila punopravna sestra dovoljno dugo da ih mnogo upoznam.“ Glave su zaklimale; prihvatile su to. „Nesuna Bihara je otvorena – sasluša sve strane pre nego što donese zaključak – ali ume da otkrije i najmanju nedoslednost u onome što kažete. Vidi sve, pamti sve; može da pogleda stranicu i ponovi njenu sadržinu od reči do reči, ili da isto tako ponovi razgovor koji je čula pre godinu dana. Mada, ponekad razgovara sama sa sobom, i kaže šta misli a da to i ne primeti.“

„Ruark je kazao da se ona zanima za Kraljevsku biblioteku.“ Bair promeša svoju kašu, zagledana u Egvenu. „Rekao je da je čuo kako mrmlja nešto o pečatima.“ Brzo domunđavanje proširi se među ostalim ženama i utiša se tek kad se Sorilea glasno nakašljala.

Mešajući kašu – u njoj je bilo komadića suvih šljiva i nekakvih slatkih bobica – Egvena razmisli. Ako je Elaida podvrgla Sijuan ispitivanju pre nego što ju je smakla, zna da su tri pečata slomljena. Rand je dva čuvao skrivena – Egvena je priželjkivala da zna gde; on izgleda u poslednje vreme ni u koga nema poverenja – a Ninaeva i Elejna su jedan pronašle u Tančiku i odnele ga u Salidar, ali Elaida za njih nije mogla da zna. Osim ako nije imala uhode u Salidaru. Ne. Mozganje o tome bilo je za kasnije, u ovom trenutku je beskorisno. Elaida sigurno očajnički traga za ostalim. To što je poslala Nesunu u drugu najveću svetsku biblioteku posle one u Beloj kuli imalo je smisla i ona im tako i kaza pošto je progutala malo suvih šljiva.

„Tako sam i rekla sinoć", zareža Sorilea. „Erina, Kolinda, Edara, vas tri otiđite u biblioteku. Tri Mudre bi trebalo da su kadre da pronađu ono što se pronaći može pre jedne Aes Sedai.“ Na te reći tri žene su obesile nos; Kraljevska biblioteka bila je ogromna. Opet, Sorilea je bila Sorilea, i mada su imenovane mrmljale i uzdisale, spustile su svoje činije sa kašom i smesta otišle. „Rekla si da ih poznaješ dve", nastavi Sorilea pre nego što su izašle iz šatora. „Nesunu Biharu i koju još?“

„Sarenu Nemdal", reče Egvena. „Morate razumeti, niti jednu ne poznajem dobro. Sarena je poput većine Belih – o svemu razmišlja razložno, a ponekad se čini da je iznenađena kad neko postupa sledeći srce – mada je i sama preke naravi. Mahom to drži pod čvrstom kontrolom, ali ako samo pogrešno istupite u pogrešnom trenutku, može vam... slomiti nos pre nego što stignete da trepnete. Ipak, sluša ono što govorite i priznaće da nije bila u pravu, čak i pošto je prasnula. Bar kad se umiri.“

Strpavši punu kašiku i bobica i kaše u usta, pokušala je da zagleda Mudre, a da to tako ne izgleda; činilo se da niko nije primetio njeno oklevanje. Umalo nije rekla da bi ih Sarena poslala da ribaju pod pre nego što bi stigle da trepnu. Obe žene je poznavala samo zahvaljujući podukama koje je imala kao polaznica. Nesuna, vitka Kandorka ptičjih očiju, mogla je da primeti kad vam pažnja popusti čak i okrenuta leđima; Egvena je bila na nekoliko njenih časova. Od Sarene je Egvena čula samo dva predavanja, o prirodi stvarnosti, ali bilo je teško zaboraviti ženu koja krajnje ozbiljno saopštava da su lepota i ružnoća podjednako iluzorne, iako joj je samoj lice takvo da svakog muškarca natera da se osvrne za njom.

„Nadam se da si upamtila još nešto“, reče Bair, nagnuvši se prema njoj oslonjena na lakat. „Izgleda da si nam ti jedini izvor saznanja.“

Egvena je to shvatila tek trenutak kasnije. Da, naravno. Bair i Amis su sigurno sinoć pokušale da zavire u snove Aes Sedai, ali Aes Sedai su svoje snove zaštitile. Bila je to veština koju nije naučila pre svog odlaska iz Kule i zbog toga se sada kajala. „Pokušaću da se prisetim. Gde su njihove sobe u palati?“ Ako već smera da se približi Randu kad sledeći put bude došao, bolje je da ne tumara kraj njihovih odaja dok traži put. Pogotovo ne kraj Nesuninih. Sarena se možda i ne bi setila nekakve tamo polaznice, ali Nesuna svakako bi. I kad je već o tome reč, mogla bi da je se seti i neka od onih koje ne poznaje; mnogo se šuškalo o Egveni al’Ver dok je ona bila u Kuli.

„Odbile su Berelajninu ponudu hladovine makar i na jednu noć.“ Amis se namršti. Među Aijelima se ponuda gostoprimstva uvek prihvatala; odbijanje, čak i među krvnim neprijateljima, bilo je sramno. „Borave sa ženom po imenu Arilin, plemkinj om među drvoubicama. Ruark smatra da je Koiren Seldain poznavala tu Arilin pre jučerašnjeg dana.“

„Jedna od Koireninih uhoda", reče Egvena sasvim sigurna u to. „Ili radi za Sivi ađah.“

Nekoliko Mudrih ljutito promrmlja nešto upola glasa; Sorilea glasno frknu zgađena, a Amis uzdahnu teško i razočarano. Druge su mislile drugačije. Korelna, zelenooki jastreb od žene sa mnogo sedih u kosi boje lana, sumnjičavo je odmahnula glavom, dok je Tijalin, mršava crvenokosa žena oštrog nosa, pogledala Egvenu s neskrivenom nevericom.

Uhođenje je kršilo đi’e’toh, mada Egvena nije mogla da prokljuvi kako se to uklapalo u činjenicu da šetači kroz snove zaviruju u tuđi san kad god im se prohte. Nije bilo svrhe da ih podseća kako Aes Sedai ne poštuju đi’e’toh. To su znale; samo im je bilo teško da zaista poveruju ili shvate, kako za Aes Sedai, tako i za bilo koga drugog.

Šta god da su mislile, opkladila bi se u bilo šta da je u pravu. Galdrijan, poslednji kralj Kairhijena, imao je savetnicu Aes Sedai pre nego što je ubijen. Nijanda Murvin je bila gotovo nevidljiva čak i pre nego što je nestala po Galdrijanovoj smrti, ali Egvena je saznala da je povremeno posećivala seoska imanja gospe Arilin. Nijanda je bila Siva.

„Izgleda da su pod taj krov postavili stotinu stražara“, reče Bair nešto kasnije. Glas joj je postao veoma blag. „Kažu da u gradu još vlada nemir, ali mislim da se plaše Aijela.“ Zabrinjavajuće zainteresovani izrazi pojaviše se na mnogim licima.

„Stotinu!", uskliknu Egvena. „Dovele su stotinu ljudi?“

Amis odmahnu glavom. „Više od pet stotina. Timolanovi izvidnici pronašli su većinu ulogorenu na manje od pola dana severno od grada. Ruark je govorio o tome, a Koiren Seldain je rekla da su ti ljudi počasna straža, ali i da je većina ostala izvan grada kako nas ne bi uzbunila.“

„Misle da će otpratiti Kar’a’karna do Tar Valona.“ Sorilein glas mogao je da razbije kamen, a u poređenju s izrazom njenog lica i taj ton je delovao meko. Egvena nije zadržala za sebe sadržinu pisma , koje je Elaida uputila Randu. Mudrima se ona sve manje dopadala svaki put kad bi je čule.

„Rand nije toliko blesav da prihvati tu ponudu", reče Egvena, ali misli joj se nisu bavile time. Pet stotina ljudi moglo je da čini počasnu stražu. Elaida je mogla i pomisliti da Ponovorođeni Zmaj očekuje nešto slično, čak i da će mu to polaskati. Na pamet joj je palo nekoliko predloga, ali morala je da bude pažljiva. Pogrešna reč mogla je nagnati Amis i Bair – ili još gore, Sorileu; izmicanje Sorilei bilo je nalik na provlačenje po stazi obrasloj strnjikom – da joj narede nešto što ne bi mogla da posluša i opet uradi samo ono što ona može. Ili je takva mogućnost makar postojala. „Pretpostavljam da poglavari drže na oku te vojnike izvan grada?“ Pola dana severno – pre će biti čitav dan, pošto oni nisu Aijeli – bilo je predaleko da bi bilo opasno, ali malo opreza nikad nije na odmet. Amis klimnu glavom; Sorilea pogleda Egvenu kao da je pitala ima li sunca na nebu u podne. Egvena se nakašlja. „Da.“ Poglavari teško da bi načinili takvu grešku. „Dobro. Evo mojih predloga. Ako ijedna od tih Aes Sedai ode u palatu, neke od vas koje mogu da usmeravaju treba da idu za njima i postaraju se da ove ne ostave za sobom nikakve zamke.“ Zaklimale su. Dve trećine prisutnih žena umelo je da rukuje saidarom, neke jedva nešto više od Sorilee, druge jednako koliko i Amis, koja je bila jaka kao i sve Aes Sedai koje je Egvena dotad upoznala; taj odnos je otprilike važio i za Mudre u celini. Njihove veštine razlikovale su se od veština Aes Sedai – ponegde manje, tu i tamo više, ali uopšteno govoreći, bile su drugačije – ali opet je trebalo da budu u stanju da nanjuše svaki nedobrodošli dar. „I moramo se uveriti da ih je samo šest.“

To je morala da objasni. Čitale su knjige mokrozemaca, ali čak i one kadre da usmeravaju nisu zaista poznavale obrede koji su nikli oko Aes Sedai čiji je zadatak bio da se bave muškarcima koji su pronašli saidin. Među Aijelima, muškarac koji sazna da može da usmerava mislio je da je izabran i odlazio je u Pustoš da lovi Mračnog; nijedan se nikad nije vratio. Što se toga tiče, ni Egvena nije poznavala te obrede, sve dok nije otišla u Kulu; priče koje je ranije slušala retko su imale ikakvih sličnosti s istinom.

„Rand može da izađe na kraj sa dve žene odjednom", završi ona. Znala je to sa sigurnošću. „Možda bi čak bio u stanju da se poduhvati i sa šest, ali ako ih je više nego što su se pokazale, to je onda dokaz da su u najmanju ruku lagale, makar samo time što su nešto prećutale.“ Umalo se nije trgla od njihovog mrštenja; ako slažete, izazivate toh za onoga koga lažete. Ali u njenom slučaju to je bilo neophodno. Bilo je.

Ostatak doručka Mudre su provele odlučujući ko će danas prolaziti palatom i kojim će se poglavarima poveriti da odaberu ljude i Device da tragaju za dodatnim Aes Sedai. Neki su i tako možda bili nevoljni da se suprotstave Aes Sedai; Mudre nisu to rekle otvoreno, ali bilo je sasvim jasno po onome što su govorile, često sa dosta gorčine. Drugi su mogli da pomisle kako je svaku pretnju Kar’a’karnu, makar i od Aes Sedai, najbolje razrešiti kopljem. Nekoliko Mudrih kao da se priklonilo tom mišljenju; Sorilea je žustro sprečila više zaobilaznih predloga da se poteškoća razreši jednostavno tako da Aes Sedai više ne budu tamo. Na kraju, Ruark i Mandelajn od Darina bili su jedini oko kojih su mogli da se slože.

„Postarajte se da ne odaberu nijednog sisvai’amana", reče Egvena. Takvi bi svakako pribegli koplju i na najmanju naznaku pretnje. Ta primedba izazvala je mnogobrojne poglede, od ravnodušnih do onih ispod oka. Nijedna Mudra nije bila budala. Nju je mučilo jedno. Niko nije ni pomenuo ono što je čula gotovo svaki put kada se govorilo o Aes Sedai; da su Aijeli nekada izneverili Aes Sedai i da će biti uništeni ako to učine ponovo.

Osim te jedne napomene, Egvena se nije mešala u raspravu i zanimala se drugom činijom kaše, sa sušenom kruškom kao i šljivama, zbog čega joj je Sorilea s odobravanjem klimnula glavom. Ali njoj nije bilo do Sorileinog odobravanja. Bila je gladna, ali uglavnom se nadala da će zaboraviti na njeno prisustvo. Izgleda da je to upalilo.

Po završetku doručka i rasprave, odšetala se do šatora, a onda čučnula tik ispod ulaznog preklopa, zagledana u grupicu Mudrih koja se zaputila u grad s Amis na čelu. Kada su nestale kroz najbližu kapiju, ponovo je iskočila napolje. Posvuda je bilo Aijela, gai’šaina i drugih, ali sve Mudre su bile unutra i niko je nije ni pogledao dok je išla prema gradskom zidu, ne previše brzo. Ako je iko i primetio, mogao je da pomisli samo da je pošla na jutarnje vežbanje. Vetar je ojačao i nosio je talase prašine i starog pepela od Forgejta, ali ona je održavala ritam koraka. Samo je krenula da vežba.

Prva osoba kojoj se obratila u gradu, žgoljava žena koja je prodavala smežurane jabuke sa kola po nečuvenim cenama, nije znala kako se stiže do palate gospe Arilin, baš kao ni bucmasta švalja koja je razrogačila oči kada je jedna Aijelka ušla u njenu prodavnicu, kao ni proćelavi nožar koji je mislio da će je mnogo više zanimati njegovi noževi. Konačno, kujundžijka koja ju je suzivši oči motrila sve vreme dok je boravila u njenoj radnji rekla joj je ono što ju je zanimalo. Dok se udaljavala kroz gužvu, Egvena je vrtela glavom. Ponekad je zaboravljala koliko je Kairhijen zaista veliki grad, kao i da ne znaju svi gde je sve.

Kako god bilo, izgubila se triput i morala da pita za pravac još dvaput pre nego što se našla kraj zida štale sa konjima za iznajmljivanje i zavirila iza ćoška u zdepastu hrpu tamnog kamenja preko puta, svu u uskim prozorima, uglastim balkonima i stepenastim kulama. Bila je mala za palatu, iako ogromna za kuću; Arilin je bila negde tik iznad srednjeg sloja kairhijenskog plemstva, ako je Egvena dobro upamtila. Vojnici u zelenim kaputima, sa grudnim oklopima i kacigama, čuvali su stražu na širokim prednjim stepenicama, na svim kapijama koje je videla, pa čak i na balkonima. Začudo, svi su izgledali mladoliko. Opet, nije je to zanimalo. U toj zgradi su žene usmeravale, i koliko je ona osećala odozdo, s ulice, tako snažno, nisu se bavile malim količinama saidara. Količina je naglo splasnula, ali je i dalje bila znatna.

Grizla je donju usnu. Nije mogla da ustanovi šta to rade, ne bez uvida u strujanja, ali one su isto tako morale da vide strujanja kako bi ih tkale. Čak i da su kraj prozora, svako strujanje usmereno iz velike kuće koji nije mogla da vidi moralo je biti upereno na jug, dalje od Sunčeve palate, dalje od svega. Šta li to rade?

Jedna dvokrilna kapija otvorila se dovoljno dugo da kroz nju izađe zaprega od šest dorata koji su vukli zatvorenu crnu kočiju sa sjajnim znamenjem na vratima, dve srebrne zvezde na podlozi od crvenih i zelenih pruga. Probijala se na sever kroz gužvu, a livrejisani kočijaš jednako je koristio dugi bič da natera ljude da se uklone koliko i da goni konje. Gospa Arilin je pošla nekud, ili možda neka članica poslanstva?

Pa, nije došla tu samo da bi zurila. Uzmaknuvši toliko da tek jednim okom viri iza ćoška, taman dovoljno da vidi veliku kuću, izvukla je crveni kamenčić iz kese za pojasom, duboko udahnula i započela da usmerava. Ako neka od njih gleda napolje na ovu stranu, moći će da vidi tokove, ali ne i Egvenu. Morala je to da rizikuje.

Gladak kamen bio je samo to, oblutak izglačan u potoku, ali Egvena je naučila taj trik od Moiraine, a Moiraina je koristila kamen da bi se usredsredila – zapravo, dragulj, ali vrsta kamena nije bila važna – te je tako činila i Egvena. Uglavnom je tkala Vazduh, sa malčice Vatre, tek toliko da je ima. To joj je omogućavalo da prisluškuje. Da uhodi, kako bi to već rekle Mudre. Egvena nije marila kako se to zove, samo ako sazna nešto o tome šta Aes Sedai iz Kule smeraju.

Njeno tkanje pažljivo dodirnu otvor prozora, tako nežno, zatim sledeći, pa sledeći. Tišina. A onda...

„...te mu ja velim“, reče joj glas neke žene u uvo, „ako misliš da ti kreveti budu namešteni, bolje da se maneš golicanja moje brade, Alvine Raele.“

Druga žena se zakikota. „Ma jok bre, nisi.“

Egvena iskrivi lice. Sluškinje.

Stamena žena koja je prolazila s korpom peciva okačenom o rame zvirnula je zbunjeno u Egvenu. Nije ni čudo, pošto je čula glasove dve žene iako je samo Egvena stajala tamo, a usne joj se nisu pomerale. Egvena je to rešila na najbrži način koji je znala. Zapiljila se tako besno da je žena ciknula i umalo nije ispustila korpu kad je zaždila u gomilu.

Egvena nevoljno oslabi tkanje; možda neće moći tako dobro da čuje, ali bolje i to nego da privlači posmatrače. I ovako je dosta ljudi odmeravalo Aijelku koja se stisnula uz zid, mada niko nije oklevao da nastavi dalje; niko nije želeo nevolje s Aijelima. Istisla ih je iz misli. Pomerala je tkanje od prozora do prozora, strahovito se znojila, i to ne samo zbog sve jače vrućine. Ako samo jedna Aes Sedai načas opazi njene tokove, sve i da ih ne prepozna, znaće da neko usmerava na njih. I dosetiće se otkud to. Egvena se još malo pomeri unazad, tako da je gledala samo sa pola oka.

Tišina. Tišina. Nekakvo šuštanje. Neko se pomera? Papuče po tepihu? Ali bez reči. Tišina. Muškarac koji mrmlja, dok naizgled prazni nokšire, nimalo zadovoljan; vrelih ušiju, ona pohita dalje. Tišina. Tišina. Tišina.

„...stvarno veruješ da je ovo neophodno?“ Čak i, kako se činilo, šapatom, ženin glas zvučao je bogato i ispunjeno samopouzdanjem.

„Moramo se pripremiti za sve, Koiren", odgovori druga žena glasom nalik na gvozdenu šipku. „Čula sam zanimljivu pričicu...“ Neka vrata se čvrsto zatvoriše, odsekavši ostalo.

Egvena klonu uz kameni zid štale. Došlo joj je da vrisne zbog nemoći. Siva sestra, glavna, a druga mora da je bila Aes Sedai, inače nikada ne bi tako govorila sa Koiren, punom sestrom. Niko nije mogao bolje da kaže ono što je htela da čuje, a morale su da se udalje. Kakvu to zanimljivu pričicu? Kakva priprema? I za šta to? Usmeravanje u kući ponovo se izmenilo, pojačalo. Šta li to samo smeraju? Udahnuvši duboko, ponovo je započela, uporno.

Dok se sunce dizalo sve više, čula je mnogo uobičajeno nerazaznatljivih zvukova i poprilično glasina i ćeretanja među slugama. Neko po imenu Ceri rodiće još jedno dete, a Aes Sedai će biti poslužene vinom iz Arindrima, gde god to bilo, uz podnevni obrok. Najzanimljivija vest bila je da se Arilin zaista nalazila u onoj kočiji i da se zaputila svom mužu na selo. Mada to saznanje Egveni nimalo nije bilo od koristi. Protraćila je čitavo jutro.

Ulazna vrata velike kuće širom su se otvorila, a livrejisane sluge stadoše da se klanjaju. Vojnici nisu stali mirno, ali izgledali su pozornije. Izašla je Nesuna Bihara, a za njom i visoki mladić kao od brega odvaljen.

Egvena žurno otpusti tkanje, otpusti saidar i udahnu duboko da se smiri; nije bio trenutak za paniku. Nesuna i njen Zaštitnik su porazgovarali; onda se tamnokosa Smeđa sestra zagledala niz ulicu, najpre na jednu, zatim na drugu stranu. Bilo je jasno da nešto traži.

Egvena zaključi da je ipak možda pravi trenutak za paniku. Povukavši se polako kako ne bi privukla oštar Nesunin pogled na sebe, ona se hitro okrenu čim više nije bila u ženinom vidokrugu, prikupi suknje i potrča, probijajući se na silu kroz gužvu. Pretrčala je čitava tri koraka. Onda je naletela na kameni zid, odbila se od njega i sela na ulicu takvom snagom da je ponovo odskočila na vreloj kaldrmi.

Ošamućena, podigla je pogled, ošamutivši se još više samo otkucaj srca kasnije. Kameni zid bio je Gavin, koji je zurio odozgo u nju, naizgled jednako zapanjen kao i ona. Oči su mu bile blistavo plave. I ti crvenozlatni uvojci. Želela je da ih ponovo obavije oko prstiju. Osetila je kako crveni. Nikada to nisi učinila, pomisli ona odlučno. To je bio samo san!

„Jesam li te povredio?" reče on zabrinuto i krenu da klekne kraj nje.

Ona se uskobelja na noge, otirući žurno prašinu sa sebe; da je tada mogla da poželi želju koja bi joj odmah bila uslišena, poželela bi da nikad više ne pocrveni. Već su privukli poglede čitavog kruga posmatrača. Podvukavši ruku ispod njegove, ona ga odvuče ulicom u smeru kojim je pošla. Pogled preko ramena otkrio joj je samo uzmuvanu gomilu. Čak i da je Nesuna došla do tog ćoška, ne bi videla ništa osim toga. Opet, Egvena nije usporila; gomila se razilazila pred Aijelkom i muškarcem dovoljno visokim da bude Aijel, iako je za opasačem imao mač. Po njegovom kretanju videlo se da ume da ga koristi; kretao se kao Zaštitnik.

Posle desetak koraka nevoljno je izvukla ruku ispod njegove. Ali on je uhvati za šaku pre nego što mu je izmakla i ona mu dozvoli da je drži u svojoj dok su koračali zajedno. „Pretpostavljam", reče on malo kasnije zamišljeno, „da ne treba da obraćam pažnju na to što si odevena kao Aijelka. Kako sam poslednji put čuo, bila si Ilijanka. A pretpostavljam i da ne treba da komentarišem tvoj beg dalje od palate u kojoj boravi šest Aes Sedai. Neobično ponašanje za jednu Prihvaćenu.“

„Nikad nisam bila u Ilijanu", reče ona, obazrevši se žurno da vidi ima li nekoga od Aijela dovoljno blizu da je čuje. Nekoliko ih je pogledalo prema njoj, ali niko nije bio u dometu njenog glasa. Ona najednom shvati šta joj je rekao. Ona osmotri njegov zeleni kaput, iste boje kao što su bili i oni na vojnicima. „Ti si sa njima. S Aes Sedai iz Kule.“ Svetlosti, kako je mogla da bude toliko blesava da to ne shvati čim ga je ugledala?

Lice mu smekša; načas je bilo veoma tvrdo. „Ja zapovedam počasnom stražom koju su Aes Sedai dovele da otprati Ponovorođenog Zmaja u Tar Valon.“ U glasu mu se čula čudnovata mešavina suvoće, gneva i umora. „Zapravo, ako on reši da pođe. I ako je ovde. Koliko razumem, on... nestaje i pojavljuje se. Koiren je uznemirena.“

Egveni je srce tuklo u grlu. „Gavine... moram te zamoliti za jednu uslugu.“

„Šta god osim ovoga", reče on jednostavno. „Neću nauditi Elejni niti Andoru, i neću postati Zmajuzaklet. Sve ostalo što je u mojoj moći, tvoje je.“

Glave se okrenuše prema njima. Svako pominjanje Zmajuzakletih paralo je uši. Četiri muškarca grubih lica sa kočijaškim bičevima zapiljiše se preko ramena u Gavina, pucketajući zglobovima kako to neki ljudi čine pred tuču. Gavin ih samo pogleda. To nisu bili sitni ljudi, ali ratobornost im je zgasnula pod njegovim pogledom. Dvojica čak dodirnuše čelo pesnicom pred njim pre nego što su šmugnuli u reku ljudi. Ali previše njih je zurilo, previše njih se trudilo da izgledaju kao da ne slušaju. Tako odevena, privlačila je poglede bez ijedne reči. Ako se tome doda i rmpalija crvenozlatne kose koji liči na Zaštitnika, to je moralo privlačiti pažnju.

„Moram s tobom popričati nasamo", reče ona. Ako je ijedna žena vezala za sebe Zaštitnika Gavina, ja ću... Začudo, u toj pomisli nije bilo stvarne žestine.

Bez ijedne reči, on je odvede do obližnje krčme, do Dugonje, gde je zlatna kruna dobačena bucmastom krčmaru izazvala naklon gotovo ispunjen strahopoštovanjem i donela im malu izdvojenu obedovaonicu sa veoma uglačanim stolovima, stolicama i suvim cvećem u plavoj vazi na ognjištu. Gavin je zatvorio vrata i oboje su se osećali malčice neprijatno kad su ostali nasamo jedno spram drugog. Svetlosti, kako je samo zgodan, gotovo jednako kao Galad, a tek kako mu se kosa uvija oko ušiju...

Gavin se nakašlja. „Ova vrućina kao da je sa svakim danom sve gora.“ On izvuče maramicu i obrisa lice, a onda je ponudi njoj. Najednom shvati da ju je već upotrebio, pa se ponovo nakašlja. „Mislim da imam još jednu.“

Ona izvadi sopstvenu dok je preturao po džepovima. „Gavine, kako možeš služiti Elaidi posle onog što je učinila?“

„Omladinci služe Kuli", odgovori on kruto, ali mu se glava zanjiha od nelagode. „Činimo to sve dok... Sijuan Sanče...“ Na trenutak mu oči postaše ledenoplave. Samo na trenutak. „Egvena, moja mati je uvek govorila: ’Čak se i kraljica mora povinovati zakonu koji je donela, inače ništa od tog zakona.’“ On ljutito odmahnu glavom. „Ne bi trebalo da sam iznenađen što sam te ovde zatekao. Trebalo je da znam da ćeš biti tamo gde je i al’Tor.“

„Zašto ga mrziš?“ To je bila mržnja u njegovom glasu, dobro ju je prepoznala. „Gavine, on uistinu jeste Ponovorođeni Zmaj. Sigurno si čuo šta se dogodilo u Tiru. On...“

„Briga me sve i da je otelotvorenje Tvorca", zareža on. „Al’Tor mi je ubio majku!“

Egveni oči umalo ne iskočiše iz glave. „Gavine, ne! Ne, nije to uradio!“

„Možeš li da se zakuneš u to? Jesi li bila tamo kada je umrla? Svi pričaju o tome. Ponovorođeni Zmaj je zauzeo Kaemlin i ubio Morgazu. Verovatno je ubio i Elejnu. Nemam nikakvih vesti o njoj.“ Sav gnev je iščeznuo iz njega. Klonuo je tamo gde je stajao, glava mu je pala napred, pesnice su mu bile stegnute, a oči zatvorene. „Ne mogu ništa da saznam", šapnu on.

„Elejna je živa i zdrava", reče Egvena, iznenađena što se obrela tik ispred njega. Ona pruži ruku i ponovo iznenadi sebe kada mu je provukla prste kroz kosu dok je podizao glavu. Bio je to osećaj upravo onakav kakav je i pamtila. Onda trže ruke kao da se opekla. Bila je sigurna da će pocrveneti toliko da će joj lice planuti, samo što... Boja je buknula u Gavinovim obrazima. Naravno.

I on se sećao, mada samo kao sopstvenog sna. To je zaista trebalo da joj potpali lice, ali nekako je učinilo upravo suprotno. Gavinovo crvenilo umirilo joj je živce, čak ju je nagnalo da poželi da se osmehne. „Elejna je bezbedna, Gavine. U to mogu da se zakunem.“

„Gde je?“ Glas mu je bio uzbuđen. „Gde je bila? Mesto joj je sada u Kaemlinu. Pa, ne baš u Kaemlinu – bar ne dok je al’Tor tamo – ali u Andoru. Gde je ona, Egvena?“

„Ja... ne smem da ti kažem. Ne smem, Gavine.“

Posmatrao ju je bezizražajnog lica, a onda uzdahnuo. „Kad god te vidim, sve si više Aes Sedai.“ Smeh mu je zazvučao izveštačeno. „Znaš li da sam pomišljao na to da ti budem Zaštitnik? Zamisli kako sam samo blesav bio.“

„I bićeš mi Zaštitnik.“ Nije shvatila da to izgovara sve dok joj reči nisu napustile usta, ali kada se to dogodilo, shvatila je da su istinite. Taj san. Gavin koji kleči pred njom kako bi ga uhvatila za glavu. Moglo je to da znači i štošta i ništa, ali ona je znala.

On joj se isceri. Taj blesan misli da se ona šali! „Ja svakako ne. Rekao bih, Galad. Mada ćeš morati štapom da teraš ostale Aes Sedai od njega. Aes Sedai, sluškinje, kraljice, sobarice, trgovkinje, seljanke... Video sam kako ga sve one gledaju. Ne trudi se da tvrdiš kako misliš da on nije...“

Najjednostavniji način da se ućutkaju takve besmislice bio je da mu stavi ruku preko usta. „Ja ne volim Galada. Volim tebe.“

Čovek se još pravio da je to šala, osmehnuo joj se kroz prste. „Ja ne mogu biti Zaštitnik. Ja sam Elejnin Prvi princ mača.“

„Ako kraljica Andora može biti Aes Sedai, onda i princ može biti Zaštitnik. A ti ćeš biti moj. Utuvi to u tu tvoju tikvu; ozbiljno ti kažem. I volim te.“ Zurio je u nju. Makar se više nije osmehivao. Ali nije rekao ništa, samo je zurio. Uklonila je ruku. „Pa? Zar ništa nemaš da kažeš na to?“

„Kad tako dugo priželjkuješ da čuješ nešto", reče on polako, „a onda najednom, bez ikakvog upozorenja, to zaista čuješ, kao da istovremeno tresne grom i pljusne kiša po sprženom tlu. Ošamućen si, ali ne možeš da se naslušaš.“

„Volim te. Volim te. Volim te", reče mu ona s osmehom. „Pa?“

Umesto odgovora, podigao ju je i poljubio. Bilo je jednako dobro kao i u snu. Bolje. Bilo je... Kad ju je najzad spustio, uhvatila se za njegove mišice; činilo se da joj kolena klecaju. „Moja gospo Aijelko Egvena Aes Sedai", reče on, „volim te i jedva čekam da me vežeš za sebe.“ Odbacivši tobožnju zvaničnost, on dodade blažim glasom. „Volim te, Egvena al’Ver. Rekla si da ti treba usluga. Šta to? Da ti stavim mesec na ogrlicu? Za sat vremena ću zlataru dati posla. Zvezde da ih nosiš u kosi? Ja ću...“

„Ne reci Koiren i ostalima da sam ovde. Nemoj me uopšte pomenuti pred njima.“

Očekivala je izvesno oklevanje, ali on naprosto reče: „Neće od mene saznati za tebe. Niti od bilo koga drugog, ako se ja budem pitao.“ Načas je zastao, a onda je uzeo za ramena. „Egvena, neću te pitati zbog čega si ovde. Ne, samo ine saslušaj. Znam da te je Sijuan uvukla u svoje spletke i shvatam da osećaš odanost prema čoveku iz sopstvenog sela. To nije važno. Trebalo bi da si u Beloj kuli, da učiš; sećam se da su sve govorile kako ćeš jednog dana biti moćna Aes Sedai. Smeraš li da se vratiš bez... kazni?“ Ona odmahnu glavom bez reči, a on nastavi žurno. „Možda i smislim nešto, ako najpre ti to ne uradiš. Znam da nisi imala izbora i da si morala da poslušaš Sijuan, ali sumnjam da bi Elaida tome pridala veliki značaj; i samo pominjanje imena Sijuan Sanče u njenoj blizini može te koštati glave. Iznaći ću način, nekako. Kunem se. Ali obećaj mi da do tada nećeš... učiniti ništa glupo.“ Šake mu se načas stisnuše gotovo do tačke bola. „Samo mi obećaj da ćeš biti oprezna.“

Svetlosti, u kakvom se samo sosu obrela. Nije mogla da mu kaže kako ne namerava da se vrati u Kulu sve dok Elaida sedi na Amirlin Tronu. A nešto glupo svakako se odnosilo na Randa. Baš se zabrinuo zbog toga. Zbog nje. „Biću oprezna, Gavine. Obećavam ti.“ Oprezna koliko mogu da budem, ispravila se u sebi; bila je to malecna promena, ali je zbog nečeg učinila da joj bude još teže da kaže ono što je usledilo. „Moram te zamoliti za još nešto. Rand ti nije ubio majku.“ Kako da to izgovori, a da ga što manje pogodi time? Kako god bilo, morala je to da učini. „Obećaj mi da nećeš dići ruku na Randa sve dok ne budem u stanju da dokažem da je tako.“

„Kunem se.“ Ponovo bez oklevanja, ali glas mu je bio hrapav, a pesnice su mu se opet načas stegle, jače nego pre. Nije se trgla; tim malenim bolom plaćala je bol koji je ona njemu nanela.

„Mora biti tako, Gavine. On to nije učinio, ali potrebno je vreme da se to dokaže.“ Tako joj Svetlosti, kako će uspeti to da učini? Randova reč neće biti dovoljna. Sve je tako zapetljano. Morala je da se usredsredi na stvari jednu po jednu. Šta li te Aes Sedai smeraju?

Gavin je trže uzdahnuvši duboko i teško. „Prepustiću sve, izdati sve, za tebe. Pođi sa mnom, Egvena. Oboje ćemo sve ostaviti za sobom. Imam malo imanje južno od Belog Mosta, s vinogradom i selom, tako duboko u unutrašnjosti da tamo sunce sviće dva dana kasnije. Tamo nas svet jedva može dotaći. Možemo se usput venčati. Ne znam koliko vremena ćemo imati – al’Tor; Tarmon Gai’don – ne znam, ali suočićemo se s tim zajedno.“

Zapanjeno se zapiljila u njega. Onda je shvatila da je naglas izgovorio tu poslednju misao – šta li to smeraju Aes Sedai? – i ključna reč – izdaja – skliznula je na svoje mesto. On je mislio da ona od njega traži da ih uhodi. I učinio bi to. Očajnički tražeći način da to izbegne, ipak bi je poslušao, ako bi to zatražila. Bilo šta, tako je obećao, a pri tom je mislio na to da ne mari koliko bi ga tako nešto koštalo. Obećala je sebi; njemu zapravo, ali nije to bilo obećanje kakvo je mogla izreći naglas. Ako mu se omakne nešto što bi mogla da upotrebi, upotrebiće to – moraće – ali neće kopati, ni za najmanjim podatkom. Koliko god to koštalo. Sarena Nemdal to nikada ne bi shvatila, ali jedino je tako mogla dostojno da uzvrati na ono što joj je položio pod noge.

„Ne mogu", reče ona tiho. „Nikad nećeš znati koliko to želim, ali ne mogu.“ Najednom se nasmejala i osetila da joj suze naviru na oči. „A tek ti? Da izdaš? Gavine Trakande, te reči ti pristaju koliko tama pristaje suncu.“

Neizgovorena obećanja bila su sasvim u redu, ali nije mogla da se zadrži na tome. Upotrebiće ono što joj bude dao, upotrebiće to protiv onoga u šta on veruje. Morala je nešto da žrtvuje za to. „Boravim u šatorima, ali svakog jutra šetam gradom. Ulazim na kapiju u Zmajevom zidu, nedugo posle osvita.“

Naravno, shvatio je. Žrtvovala je veru u njegovu reč, stavila sopstvenu slobodu u njegov džep. Uzeo je njene šake u svoje i okrenuo ih kako bi joj nežno poljubio dlanove. „Dala si mi na čuvanje nešto dragoceno. Ako svakog jutra budem išao do kapije u Zmajevom zidu, neko će to svakako primetiti, a možda i neću moći svakog jutra da se izvučem, ali nemoj se iznenaditi ako se gotovo svakodnevno budem pojavljivao kraj tebe pošto uđeš u grad.“

Kada se Egvena najzad vratila napolje, sunce je prevalilo znatnu udaljenost i zašlo u najvreliji deo popodneva, tako da se gužva malo proredila. Opraštanje je trajalo duže nego što je mislila; ljubljenje Gavina možda i nije bila ona vrsta fizičkog vežbanja koju su Mudre tražile od nje, ali srce joj je opet tuklo jednako brzo kao da je trčala.

Istisnuvši ga odlučno iz glave – pa, odgurnuvši ga s izvesnim naporom pozadi; izgleda da nije bila sposobna da ga istisne iz misli – vratila se na svoje osmatračko mesto kraj štale. U kući je neko još usmeravao; više od jedne, verovatno, osim ako neka od njih nije tkala nešto krupno; osećaj je bio slabiji nego ranije, ali i dalje jak. Neka žena je ulazila u kuću, tamnokosa žena koju Egvena nije prepoznala, mada joj je lice bilo obeleženo odsustvom starenja. Nije više pokušavala da prisluškuje i nije se dugo zadržala – ako već ulaze i izlaze, izgledi da je neko primeti i prepozna uprkos odeći bili su preveliki – ali dok se žurno udaljavala, jedna misao joj je bubnjala u glavi. Šta li to smeraju?

„Nameravamo da mu ponudimo pratnju do Tar Valona", reče Katerina Alrudin i malo se pomeri. Nije joj polazilo za rukom da zaključi jesu li kairhijenske stolice uistinu toliko neudobne koliko izgledaju, ili čovek samo veruje u to zbog njihovog izgleda. „Kada on krene iz Kairhijena u Tar Valon, ovde će nastati... praznina.“

Bez osmeha, na pozlaćenoj stolici spram nje, gospa Kolaver nagnu se malčice napred. „Zainteresovala si me, Katerina Sedai. Ostavite nas", odbrusi ona slugama.

Katerina se osmehnu.

„Nameravamo da mu ponudimo pratnju do Tar Valona" reče Nesuna jasno, ali oseti tanani blesak razdraženosti. I pored bezizražajnog lica, Tairenac je neprestano micao stopala, uzbuđen u prisustvu jedne Aes Sedai, možda na oprezu od njenog usmeravanja. Od toga je mogao biti gori samo kakav Amadičanin. „Kada on pođe za Tar Valon, u Kairhijenu će biti potreban neko jak.“

Veliki gospodar Mejlan obliznu usne. „Zbog čega mi to govoriš?“

Nesunin osmeh mogao je da znači bilo šta.

Kada je Sarena ušla u dnevnu sobu, tamo su bile samo Koiren i Erijan i pijuckale su čaj. I naravno, bio je tu sluga koji je čekao da im dospe. Sarena mu pokaza da izađe. „Berelajn može ispasti tvrd orah", reče ona kada su se vrata zatvorila. „Ne znam da li bi na nju bolje delovao štap ili šargarepa. Sutra treba da se sastanem s Arakomeom, zar ne, ali mislim da nam sa Berelajn treba još vremena.

„Štap ili šargarepa", reče Erijan stegnutim glasom. „Šta god bude neophodno.“ Lice kao da joj je bilo od bledog mermera, uokvireno gavranovim krilima. Sarenin tajni porok bila je poezija, mada ona nikada nikome ne bi priznala da može da je zanima nešto toliko... osećajno. Umrla bi od sramote kad bi Vitalijen, njen Zaštitnik, ikada otkrio da je pisala o tome kako ga poredi sa leopardom, pored drugih gracioznih, moćnih i opasnih životinja.

„Priberi se, Erijan.“ Kao i obično, Koiren kao da je držala govor. „Sarena, nju muči glasina koju je čula Galina, glasina o tome da je neka Zelena sestra bila u Tiru s mladim Random al’Torom i da je sada ovde, u Kairhijenu.“ Uvek ga je pominjala kao „mladog Randa al’Tora", kao da podseća slušaoce da je on mlad, pa stoga i neiskusan.

„Moiraina i jedna Zelena priđe", reče Sarena zamišljeno. To je zaista moglo da predstavlja nevolju. Elaida je uporno tvrdila da su Moiraina i Sijuan same dopustile da al’Tor jurca okolo bez vodstva, ali ako je bila umešana makar još jedna Aes Sedai, to je moglo da znači da isto važi i za druge, i ta nit mogla je dovesti sve do nekih, možda i mnogobrojnih, među onima koje su pobegle iz Kule kada je Sijuan svrgnuta. „Opet, to je samo glasina.“

„Možda i nije", reče Galina kada je ušla u odaju. „Zar niste čule? Neko je jutros usmeravao prema nama. Ne znam zbog čega, ali mislim da možemo sasvim lako da pogodimo.“

Perle upletene u Sarenine tanke tamne pletenice kuckale su dok je odmahivala glavom. „To nije dokaz da je tu neka Zelena, Galina. Nije čak ni dokaz da je posredi Aes Sedai. Čula sam priče o tome kako neke Aijelke mogu da usmeravaju, te Mudre žene. Možda je to bila neka jadnica izbačena iz Kule zbog toga što nije položila ispit kao Prihvaćena.“

Galina se osmehnu i načas joj na strogom licu blesnuše zubi. „Mislim da je to dokaz za Moirainu. Čula sam da je ona poznavala trik sa prisluškivanjem i ne verujem u tu zgodnu priču da je mrtva, mada joj niko nije video leš, niti iko ume da opiše pojedinosti njene smrti.“

To je brinulo i Sarenu. Delom zato što joj se Moiraina dopadala – bile su prijateljice kao polaznice i kao Prihvaćene, mada je Moiraina bila godinu dana ispred nje, a to prijateljstvo nastavilo se i posle njihovih malobrojnih susreta u godinama koje su usledile – a delom zbog toga što je ta priča o Moiraininoj smrti, zapravo nestanku, zaista bila previše nejasna i previše zgodna, baš kada je dat nalog za njeno hapšenje. Moiraina je bila više nego sposobna da u takvim okolnostima izlažira sopstvenu smrt. „Dakle ti smatraš da imamo posla i sa Moirainom i sa Zelenom sestrom čije ime ne znamo? To su i dalje samo nagađanja, Galina.“

Galinin osmeh se nije promenio, ali oči su joj zasvetlucale. Bila je previše tvrdoglava za logiku – verovala je u ono u šta je verovala bez obzira na dokaze – a opet je Sarena oduvek smatrala da negde u dubini Galine bukte snažne vatre. „Ja smatram", reče Galina, „da Moiraina jeste ta takozvana Zelena. Postoji li bolji način da se sakrije od hapšenja nego da umre i ponovo se pojavi kao neko drugi, ili iz drugog Ađaha? Čula sam čak i da je ta Zelena niska; sve znamo da je Moiraina daleko od visoke žene.“ Erijan se uspravi na stolici kao strela, smeđih očiju krupnih i zažarenih od besa. „Kad se dokopamo te Zelene sestre", reče joj Galina, „predlažem da je prepustimo tvom nadzoru na putu natrag u Kulu.“ Erijan oštro klimnu glavom, ali vrelina joj nije zgasnula u očima.

Sarena je bila ošamućena. Moiraina? Da tvrdi kako pripada nekom drugom Ađahu, a ne svom? Svakako to ne bi uradila. Sarena se nikada nije udavala – pomisao na to da dvoje ljudi mogu za čitav život ostati u skladu bila joj je nelogična – ali jedino sa čime je to mogla da uporedi bilo je spavanje s tuđim mužem. Ali ono što ju je ošamutilo bilo je poveravanje nadzora, a ne mogućnost da to bude istina. Upravo je nameravala da ukaže na to da postoji mnogo niskih žena na svetu i da je visina relativna, kada Koiren progovori lim moćnim glasom.

„Sarena, došao je red na tebe da obaviš svoje. Moramo biti spremne, šta god da se desi.“

„Ne dopada mi se to", reče Erijan odlučno. „Liči mi na pripremu za neuspeh.“

„To je jedino razumno", reče joj Sarena. „Podelom vremena na najmanje moguće delove ne možemo biti zaista sigurni šta će se dogoditi između jednog takvog dela i sledećeg. Prvo smo jurile al’Tora do Kaemlina da bismo ustanovile kako je došao ovamo, a sada boravimo tu sasvim uverene u to da će se on vratiti, iako to može biti već sutra, ili tek za mesec dana. Svaki pojedini događaj u svakom satu tog čekanja, ili bilo koji sled događaja, mogu nas ostaviti bez izbora. Stoga je priprema razumna.“

„Vrlo lepo objašnjenje", reče Erijan suvo. Njoj logika nije bila jača strana; povremeno je Sarena pomišljala kako to važi za većinu lepih žena, mada nije bilo nikakve logike u vezi koju je mogla da uvidi.

„Imamo onoliko vremena koliko nam je potrebno", objavi Koiren. Kada nije držala govore, obznanjivala je. „Beldena je danas doputovala i uzela sobu blizu reke, ali Majam će stići tek za dva dana. Moramo pripaziti, i to nam daje vremena.“

„Svejedno, ne volim da se pripremam za neuspeh", promrmlja Erijan sebi u šolju.

„Neće mi nimalo smetati", reče Galina, „ako budemo imale vremena da privedemo Moirainu pravdi. Čekale smo već ovako dugo; nema potrebe da mnogo žurimo s al’Torom.“

Sarena uzdahnu. Bile su veoma uspešne u onome što su radile, ali ona to nije mogla da shvati; jedva da je bilo i trunke logike u njima.

Kada se povukla na sprat u svoje odaje, sela je pred hladan kamin i počela da usmerava. Zar je taj Rand al’Tor uistinu ponovo otkrio način da Putuje? U to se teško moglo poverovati, a opet je bilo jedino objašnjenje. Kakav je to čovek? To će ustanoviti kada se bude susrela sa njim, ne ranije. Ispunjena saidarom gotovo do tačke kada se slast pretvarala u bol, ona prionu na vežbe za polaznice. Bile su jednako valjane kao i ma šta drugo. Jedina logična stvar bila je priprema.