Gospodar haosa

46 Iza kapije

Perin jedva da je obratio pažnju dok je Rand davao uputstva Devicama: „Recite Sulin da pripremi odaje za Perina i Failu i da ih sluša kao što bi i mene.“ Dve Aijelke stadoše da se smeju i pljeskaju po butinama kao da su čule sjajnu doskočicu, ali Perin je piljio u vitkog čoveka koji je stajao nešto dalje u hodniku obloženom tapiserijama. Uopšte nije sumnjao da je taj čovek Davram Bašer. Ne samo zato što je bio Saldejac, a sasvim sigurno nimalo nije ličio na Failu sa tim gustim prosedim brkovima obešenim nadole tako da su mu gotovo sakrivali usta. Isto tako nije bio nimalo viši od Faile, možda je čak bio i niži, ali njegov stav, prekrštenih ruku, sa licem kopca koji osmatra kokošinjac, uverio je Perina. Taj je čovek znao; i to je bilo sigurno.

Konačno se pozdravivši sa Random, Perin duboko uzdahnu pa krenu uz hodnik. Uhvati sebe kako priželjkuje da ima svoju sekira; Bašer je nosio mač. „Lorde Bašere?“ Perin se pokloni, ali to mu ne bi uzvraćeno. Čovek je zaudarao na ledeni bes. „Ja sam Perin Ajbara.“

„Razgovaraćemo“, kratko odreza Bašer i okrenu se na petama. Perinu je preostalo samo da prati i da brzo korača, iako je imao duže noge.

Dva zaokreta kasnije, Bašer uđe u malu dnevnu sobu i zatvori vrata za njima. Visoki prozori propuštali su mnogo svetla i više vrućine nego što su visoke tavanice mogle da zadrže. Dve stolice presvučenih sedišta i visokih naslona sa zavojitim rezbarijama bile su postavljene jedna naspram druge.

Bašer napuni kupe i gurnu jednu Perinu, odsečno pokazavši na jednu stolicu. Iza brkova je pokazivao osmeh, ali taj osmeh i njegov pogled kao da su pripadali dvojici različitih ljudi. Očima je mogao da zakucava eksere. „Pretpostavljam da ti je Zarina rekla sve o mojim posedima pre nego što si se... oženio njome. Sve o Slomljenoj Kruni. Uvek je bila brbljiva devojčica.“ Čovek je ostao da stoji, pa je i Perin uradio isto. Slomljena kruna? Faila sasvim sigurno nikada nije pomenula nikakvu slomljenu krunu. „Najpre mi je rekla da si krznar. Ili je prvo bio trgovac drvetom, a potom krznar. Isto tako si prodavao ledene papričice.“ Bašer se trže i ispod glasa, s nevericom, reče: „Krznar?" „Priča joj se menjala", nastavi Perin, „ali nekoliko puta je ponovila nešto što si rekao o tome kako zapovednik treba da se ponaša, pa sam je otvoreno pitao i...“ On se zagleda u svoje vino, a onda natera samog sebe da se sretne sa očima drugog muškarca. „Kada sam saznao ko si, gotovo da sam se predomislio u vezi sa ženidbom, samo što je ona već bila odlučila, a kad Faila nešto odluči, pomeriti nju postaje isto kao i pomeriti zapregu mula koje su sve odjednom rešile da sednu. Osim toga, voleo sam je. Volim je.“

„Faila?“, lanu Bašer. „Ko je, u Jami usuda, ta Faila? Razgovaramo o mojoj kćeri, Zarini, i o tome šta si uradio s njom!“

„Faila je ime koje je ona uzela kada je postala Lovac na Rog", strpljivo reče Perin. Morao je da ostavi dobar utisak na ovog čoveka; biti u lošim odnosima s tastom gotovo je jednako loše kao i biti u lošim odnosima s taštom. „To je bilo pre nego što me je srela.“

„Lovac?“ Ponos je isijavao iz čovekovog glasa i njegovog iznenadnog keza. Miris besa gotovo da je nestao. „Mala lasica mi to nije ni pomenula. Moram da priznam, Faila joj pristaje daleko bolje nego Zarina. To je bila volja njene majke, a ja...“ On se iznenada strese, pa sumnjičavo odmeri Perina. Ljutnja ponovo poče da kalja vazduh. „Ne pokušavaj da promeniš temu, dečko. Ovde razgovaramo o tebi i mojoj kćeri i tom vašem navodnom braku.“

„Navodnom?“ Perin je uvek dobro obuzdavao srdžbu; gazdarica Luhan govorila je da je on i ne poseduje. Kada momčić raste kao veći i snažniji od svih ostalih dečaka, a može nekog slučajno da povredi, on nauči kako da se obuzda. Samo, u tom trenutku imao je određenih poteškoća u tome. „Mudrost je izvela obred, kao što su se svi venčavali u Dvema Rekama od nezapamćenih vremena.“

„Dečko, ne bi bilo važno ni da vam je reči izgovorio ogijerski starešina uz svedočenje šest Aes Sedai. Zarina još uvek nije dovoljno stara da se udaje bez majčine dozvole, koju nikada nije tražila, a još manje dobila. Ona je ovog trenutka sa Deirom, a ako ne uspe da ubedi svoju majku da je dovoljno stara za udaju, vraća se pravo u logor, verovatno da se brine o majčinom sedlu. A ti...“ Bašerovi prsti milovali su balčak mača, ali on kao da nije bio svestan toga. „Tebe ću“, reče on gotovo veselim glasom, „ja da ubijem.“

„Faila je moja“, zareža Perin. Vino mu se proli po zglobovima, a on iznenađeno pogleda u kupu, zgužvanu u pesnici. On pažljivo spusti izuvijano parče srebra na sto, pored vrča, ali nije mogao da učini ništa sa svojim glasom. „Niko ne može da mi je uzme. Niko! Odvedeš li je u taj tvoj logor – ili bilo gde! – ja dolazim po nju.“

„Ja sa sobom imam devet hiljada ljudi", odvrati mu drugi muškarac iznenađujuće blagim glasom.

„Da li je teže ubiti njih ili Troloke? Pokušaj da je odvedeš – samo pokušaj! – pa ćemo to saznati!“ Perin shvati da se trese, dok su mu šake bile tako stegnute da su ga bolele. To ga zaprepasti; nije pobesneo, stvarno pobesneo, toliko dugo da se više nije ni sećao kako to izgleda.

Bašer ga je odmeravao od glave do pete. „Stvarno bi bilo šteta ubiti te. Treba nam nešto nove krvi. Razvodnjava se u Kući. Moj deda je govorio da smo svi mi postali premekani, a bio je u pravu. Ja sam upola čovek kakav je on bio, a mada me je sramota da priznam, Zarina je užasno mekana. Ne slabašna, zapamti...“ Za trenutak se silno namrštio, klimajući glavom kada je video da Perin neće reći kako je Faila slabašna, „...ali je ipak suviše mekana.“

Ta izjava je toliko zaprepastila Perina da je seo pre nego što je i shvatio da se primakao stolici. Gotovo je zaboravio da se ljuti. Je li ovaj čovek lud, kad se tako menja? I Faila mekana? Umela je ona da bude bajno mekana u određenim trenucima, to je istina, ali svaki čovek koji bi je smatrao mekanom onako kako njen otac misli verovatno bi dobio sopstvenu glavu na tacni. A to je važilo i za njega samog.

Bašer podiže zgnječenu kupu, osmotri je, onda je vrati nazad i zauze drugu stolicu. „Zarina mi je ispričala poprilično o tebi pre nego što je otišla sa svojom majkom, sve o lordu Perinu od Dveju Reka, Krvoloku Troloka. To je dobro. Dopada mi se muškarac koji može da stane oči u oči sa Trolokom i da se ne povuče. Sada hoću da znam kakav si čovek.“ Pun iščekivanja, pijuckao je svoje vino.

Perin požele da ima još onog Randovog punča od medendinje, ili bar da nije zgnječio pehar. Osušilo mu se grlo. Želeo je da ostavi taj dobar utisak, ali morao je da počne sa istinom. „Stvar je u tome što ja i nisam pravi lord. Ja sam kovač. Vidiš, kada su Troloci napali...“ Tu zastade, jer se Bašer toliko smejao da je brisao suze iz očiju.

„Dečko, Stvoritelj nikada nije napravio Kuće. Neki to zaboravljaju, ali vrati se dovoljno unazad i u svakoj Kući ćeš naći običnog čoveka koji je pokazao neuobičajenu hrabrost i preuzeo zapovedništvo dok su svi ostali trčali okolo kao očerupane guske. Pazi, drugo što neki vole da zaboravljaju jeste da put nadole može biti jednako iznenadan. Imam dve sobarice u Tiru koje bi bile gospe da njihovi preci pre dvesta godina nisu bili tolike budale da čak ni budale nisu htele da ih slede, a drvodelju u Sidoni koji tvrdi kako su njegovi preci bili kraljevi i kraljice pre Artura Hokvinga. Možda i govori istinu; on je odličan drvodelja. Jednak je broj putanja nizbrdo kao i uzbrdo, a one nizbrdo klizave su kao i one druge.“ Bašer frknu tako jako da mu brkovi zalepršaše. „Samo budala kuka kada ga sudbina obori, a treba stvarno biti budala pa kukati kada te sudbina uzdigne. Ne zanima mene šta si ti bio, pa čak me preterano ne interesuje ni šta si sada, koliko šta si iznutra. Ako moja žena ne odere Zarinu, a ja tebe ne ubijem, znaš li kako da se odnosiš prema supruzi? Pa?“

Imajući na umu taj dobar utisak, Perin odluči da ne objašnjava kako bi on ipak radije ponovo postao kovač. „Odnosim se prema Faili najbolje što umem“, reče on pažljivo.

Bašer ponovo frknu. „Najbolje što umeš.“ Njegov ravan glas pređe u režanje. „Bolje bi ti bilo da umeš dovoljno dobro, dečače, ili ću... Slušaj me. Žena nije redov, pa da trči kad ti podvikneš. Na neki način, žena je poput golubice. Pridržavaš je samo upola onoliko čvrsto koliko misliš da je neophodno ili je možeš povrediti. A ti ne želiš da povrediš Zarinu. Da li me razumeš?“ On se iznenada iskezi, uznemiravajuće, a glas mu postade gotovo prijateljski. „Ti možda možeš da prođeš kao vrlo dobar zet, Ajbara, ali ako je učiniš nesrećnom...“ Ponovo je milovao balčak.

„Pokušaću da je usrećim", ozbiljno reče Perin. „Da nju povredim, to je poslednje što bih ikada poželeo da učinim.“

„Dobro. Jer bi to bilo i poslednje što bi učinio, dečko.“ I to je bilo izrečeno uz osmeh, ali Perin nije ni najmanje sumnjao da Bašer stoji iza svake svoje reči. „Mislim da je vreme da te odvedem Deiri. Ako ona i Zarina do sada nisu završile svoju raspravu, bolje da uskočimo pre nego što se međusobno poubijaju. Uvek su znale malo da se zanesu kada se_svađaju, a Zarina je sada prevelika da bi Deira to okončala prašenjem zadnjice.“ Bašer odloži svoju kupu na sto, pa nastavi dok su išli ka vratima: „Samo još jednoga moraš biti svestan. Ako žena kaže da veruje u nešto, ne znači i da je to istina. O, ona će u to verovati, ali to nije neophodno istinito samo zato što žena veruje da jeste. Imaj to na umu.“

„Hoću.“ Perinu se činilo da je shvatio na šta je čovek mislio. Faila je povremeno imala samo usputni susret sa istinom. Nikada u vezi sa nečim stvarno važnim, ili bar ne s nečim što bi ona smatrala važnim, ali ako bi obećala da će uraditi nešto što ne želi da uradi, uvek je uspevala da ostavi sebi rupu kroz koju bi se iskobeljala, a da održi obećanje dok radi upravo onako kako ona želi. Jedino nije razumeo kakve veze sve to ima sa upoznavanjem s Failinom majkom.

Bila je to dugačka šetnja kroz palatu, niz hodnike i uz stepenice. Činilo se da unaokolo nema mnogo Saldejaca, ali je bilo podosta Aijela i Devica, da se ne pominje posluga u crveno-belim livrejama, koja se klanjala ili spuštala u kniks, kao i muškarci i žene u beloj odeći poput onih koji su preuzeli konje. Ovi poslednji žurih su sa poslužavnicima ili naramcima ubrusa, spuštenog pogleda, a delovali su kao da nikoga ne primećuju. Perin iznenađeno primeti da veliki broj njih nosi istu traku grimizne tkanine oko glave, kao i mnogi Aijeli. Mora da su i oni Aijeli. On opazi još jednu sitnicu. Koliko žena toliko i muškaraca u beloj odeći nosilo je traku oko glave, kao i muškarci u sivo-smeđim kaputićima i čakširama, ali nijedna Devica koju je video. Gaul mu je malo pričao o Aijelima, ali nikada nije pomenuo te trake.

Kad su on i Bašer ušli u sobu sa stolicama išaranim slonovačom i stočićima na tepihu sa crvenim, zlatnim i zelenim šarama, Perinove uši uhvatiše prigušene ženske glasove koji su dopirali iz unutrašnje sobe. Nije mogao da razazna reči, zbog debelih vrata, ali mogao je da prepozna da je jedan glas Failin. Odjedared se začu šamar, praćen gotovo trenutno drugim, a on žmirnu. Samo potpuni vunoglavko staje između svoje žene i njene majke kada se svađaju – po onome što je viđao, obično se obe ustreme na jadnu budalu – a on je odlično znao da Faila ume da se brani pod uobičajenim okolnostima. A opet, viđao je čvrste žene, koje su i same bile majke ili čak i bake, kako dopuštaju da se njihove sopstvene majke prema njima ponašaju kao da su deca.

Skupivši ramena, on se uputi ka unutrašnjim vratima, ali Bašer je stigao pre njega, kuckajući kao da imaju sve vreme ovog sveta. Naravno, Bašer nije mogao da čuje ono što je Perinu zvučalo kao dve mačke u jednom džaku. Mokre mačke.

Bašerovo kuckanje prekide siktanje oštro poput noža. „Možeš ući“, glasno reče uravnotežen glas.

Perin se jedva uzdržao da se ne progura pored Bašera, a kad je ušao, nestrpljivo pogledom potraži Failu, koja je sedela u širokoj naslonjači baš tamo gde je svetlost sa prozora postajala prigušenija. Ovde je tepih bio uglavnom tamnocrven, što ga je teralo da misli na krv, a jedna od dve slike na zidu prikazivala je ženu na konju kako kopljem probada leoparda. Druga je bila besna bitka uskovitlana oko stega Belog lava. Njen je miris bio zbrka osećanja koja nije mogao da razdvoji, a na levom obrazu imala je crveni otisak dlana, ali mu se osmehnula, iako slabašno.

Od pogleda na Failinu majku Perin zatrepta. Uz svu tu Bašerovu priču o golubicama, očekivao je neku krhku ženu, ali gospa Deira bila je nekoliko palaca viša od svog muža i bila je... poput spomenika. Ne krupna kao gazdarica Luhan, koja je bila okrugla, niti kao Daiza Kongar, koja je delovala kao da može da preuzme kovački čekić. Bila je bujna, što čovek sasvim sigurno ne bi trebalo da misli o sopstvenoj tašti, a mogao je da vidi i od koga je Faila nasledila lepotu. Failino lice bilo je lice njene majke, samo bez pruge u tamnoj kosi na slepoočnicama. Ako će Faila tako izgledati kada bude bila u tim godinama, on je zaista veoma srećan čovek. S druge strane, taj upadljivi nos davao je gospi Deiri izgled orla, čije su se tamne iskošene oči prikivale za njega, kosookog orla spremnog da duboko zarije kandže u izrazito drskog zeca. Mirisala je na bes i prezir. Međutim, pravo iznenađenje predstavljao je grimizni otisak dlana na njenom obrazu.

„Oče, upravo smo razgovarale o tebi“, reče Faila sa srdačnim osmehom, kliznuvši do njega i uhvativši ga za ruke. Poljubi ga u obraze, a Perin oseti iznenadan ubod ogorčenja; otac nije zasluživao sve to kada tu stoji muž koji je dobio samo slabašan smešak i trebalo da se time zadovolji.

„Treba li onda da odjašem i sakrijem se, Zarina?“, zakikota se Bašer. O, vrlo bogatim kikotom. Taj čovek kao da nije ni primećivao da su mu se žena i ćerka međusobno išamarale!

„Više joj se dopada ime Faila, Davrame”, odsutno ga ispravi gospa Deira. Ruku prekrštenih ispod tog upadljivog poprsja, odmeravala je Perina od glave do pete nimalo se ne trudeći da to prikrije.

Čuo je kako Faila meko šapuće svome ocu: „Sada sve zavisi od njega.“

Perin je pretpostavljao da je tako, ako su ona i njena majka stigle do udaraca. Ispravivši ramena, spremio se da saopšti gospi Deiri da će prema Faili biti nežan kao da je mače, da će on sam biti krotak poput jagnjeta. Taj poslednji deo bio bi laž, naravno – Faila bi pljunula na krotkog muškarca i ispekla ga za večeru – ali morao je da održi mir. Sem toga, on jeste pokušavao da bude nežan s njom. Možda je gospa Deira bila razlog zbog kojeg je Bašer toliko pričao o nežnosti; nijedan čovek ne bi imao hrabrosti da se ponaša ikako drugačije prema toj ženi.

Pre nego što je stigao da zine, Failina majka progovori: „Žute oči ne čine vuka. Jesi li ti dovoljno jak da se nosiš sa mojom ćerkom, mladi čoveče? Po onome što mi ona kaže, ti si mlečna pena, udovoljavaš svakom njenom hiru i dopuštaš da te mota oko prstiju kad god joj se igra ’kolariću-paniću’.“

Perin se trže. Bašer je zauzeo naslonjaču u kojoj je Faila sedela, pa je sada samozadovoljno proučavao sopstvene čizme, smestivši jednu na vrh druge. Na širokom rukohvatu očeve naslonjače, Faila se kratko i srdito namršti na majku, a onda se osmehnu Perinu sa svim poverenjem koje mu je pokazala kada mu je rekla da se ne povlači pred Random.

„Ne mislim da me vrti oko prsta“, reče on pažljivo. Pokušavala je, to je bila istina, ali nije mislio da ju je ikada pustio. Osim tu i tamo, zbog njenog zadovoljstva.

Smrčanje gospe Deire bilo je vrlo rečito. „Slabiči nikad tako ne misle. Žena želi snažnog muškarca, snažnijeg od nje, ovde.“ Njen prst ubode ga u grudi dovoljno jako da je zagunđao. „Nikada neću zaboraviti prvi put kada me je Davram uhvatio za potiljak i pokazao mi ko je od nas dvoje jači. To je bilo veličanstveno!“ Perin zatrepta; tu sliku njegov um nije mogao da pojmi. „Ako je žena jača od muža, u njoj se rađa prezir. Njen izbor je ili da počne da ga ugnjetava ili da sebe unižava kako bi unizila njega. Međutim, ako je muž dovoljno jak...“ Ponovo ga ubode, ovog puta jače. „...ona može biti jaka koliko i jeste, onoliko jaka koliko može da postane. Moraćeš da dokažeš Faili da si jak.“ Još jedan ubod, još jači. „Žene iz moje porodice su leopardi. Ako ne možeš da je izvežbaš za lov po tvom naređenju, Faila će te dočepati kao što i zaslužuješ. Jesi li ti dovoljno jak?“ Ovog puta njen prst natera Perina da korakne unazad.

„Hoćeš li prestati s tim?“, zarežao je. Uzdržao se da ne protrlja grudi. Faila mu uopšte nije pomagala, samo mu se ohrabrujuće osmehivala. Bašer ga je odmeravao skupljenih usana i uzdignutih obrva. „Ako joj ponekad udovoljim, to je zato što to želim. Volim da vidim kako se osmehuje. Ako očekuješ da je pregazim, na to možeš da zaboraviš.“ Možda ju je time izgubio. Failina majka poče da ga odmerava na vrlo neobičan način, a njen miris bio je zbrka koju nije mogao da rastumači, iako je u njoj još uvek bila ljutnja, kao i prezir. Ali dobar utisak ili ne, on je završio s pokušajima da kaže ono što Bašer i njegova žena žele da čuju. „Ja volim nju i ona voli mene, a to je jedino bitno što se mene tiče.“

„On kaže", polako reče Bašer, „da će, ako odvedeš našu ćerku, on da je vrati. Izgleda da misli kako devet hiljada Saldejaca ne mogu da se nose sa nekoliko stotina strelaca iz Dveju Reka.“

Njegova žena zamišljeno je odmeravala Perina, a onda se upadljivo pribra, ukočeno podigavši glavu. „To je sve vrlo lepo, ali svaki muškarac može da maše mačem. Ono što ja želim da znam jeste: može li on da ukroti svojeglavu, tvrdoglavu, neposlušnu...“

„Dosta, Deira", blago je prekide Bašer. „Pošto si očito odlučila da Zarina... Faila... više nije dete, mislim da će Perin sasvim poslužiti.“

Na Perinovo iznenađenje, Bašerova žena krotko pognu glavu. „Kako ti kažeš, srce moje.“ Onda pokaza zube Perinu, nimalo krotko, kao da mu govori da pravi muškarac tako postupa sa ženom.

Bašer je mrmljao ispod glasa o unucima i krvi koja će ponovo biti jaka. A Faila? Osmehivala se Perinu sa izrazom koji nikada ranije nije video na njenom licu, izrazom zbog kog se osećao potpuno neugodno. Savijenih ruku i ukrštenih prstiju i glave nagnute na stranu, nekako je uspevala da izgleda... pokorna. Faila! Možda se stvarno oženio devojkom iz porodice u kojoj su svi ludi.

Zatvorivši vrata za Perinom, Rand ispi pehar punča, a onda se zavali u stolicu i utonu u misli. Nadao se da će se Perin složiti sa Bašerom. A opet, ako dođe do varnica, možda će Perin biti voljniji da ode u Tir. Morao je tamo imati ili Perina ili Meta kako bi ubedio Samaela da je to pravi napad. Ta misao izazva mek, ogorčen smeh. Svetlosti, kakav je to način da se razmišlja o prijatelju. Lijus Terin kikotao se i nerazumljivo mrmljao o prijateljima i izdajama. Rand požele da može da spava godinu dana.

Min uđe bez kucanja ili najave, naravno. Device bi je ponekad čudno pogledale, ali bilo da im je Sulin nešto rekla, ili možda Melaina, Min je sada bila na kratkom spisku onih koji su puštani unutra šta god da je on radio. Ona je isto tako koristila tu prednost; već je jednom ustrajala da sedi na stoličici pored kade dok se on kupao i ćaska kao da to nije ništa neobično. Sada je zastala koliko da napuni sebi pehar punča i uz mali odskok bacila mu se u krilo. Tanak sloj znoja svetlucao joj je na licu. Nije čak htela ni da pokuša da nauči kako da ne obraća pažnju na vrućinu, rekavši kako ona nije Aes Sedai i kako ne namerava to da postane. Činilo se da joj je on postao najomiljenija stolica tokom ovih poseta, ali on je bio ubeđen da će, ako se jednostavno bude pravio da to ne primećuje, ona pre ili kasnije odustati. Zbog toga se sakrio što je bolje mogao u vodi za kupanje, umesto da je jednostavno zaslepi Vazduhom. Kada bi saznala kako utiče na njega, nikada ne bi prestala sa šalom. Osim toga, koliko god se stideo da prizna tako nešto o Min, bio je lep osećaj držati devojku u krilu. Ni on nije od drveta.

„Jesi li se lepo ispričala s Failom?“

„Nije potrajalo. Njen otac je naišao i dočepao je se, a ona je bila suviše zauzeta kačenjem o njegov vrat da bi me primetila. Posle toga sam otišla u kratku šetnju.“

„Nije ti se dopala?“, reče on, a Min raširi oči, koje su izgledale još krupnije zbog dugih trepavica. Žene nikada ne očekuju da muškarac vidi ili shvati nešto što one ne žele.

„Nije da mi se baš ne dopada", reče ona premišljajući o svakoj reči. „Samo... Pa, ona hoće ono što hoće kad ona to hoće i neće prihvatiti nikakvo odbijanje. Žalim jadnog Perina, oženjenog njome. Znaš li šta je htela od mene? Da se uveri kako nemam nikakve nečasne namere prema njenom dragocenom mužu. Ti to možda nisi primetio – muškarci nikada ne vide takve stvari...“ Ona zastade sumnjičavo ga merkajući kroz dugačke trepavice. Na kraju krajeva, on je pokazao da ipak ponešto primećuje. Kad je bila sigurna da joj se neće smejati, ili to potegnuti, ona nastavi: „Na prvi pogled sam mogla da vidim koliko je on opčinjen njome, jadna budala. A i ona njime, šta god da mu to donese. Mislim da on ne bi ni pogledao dva puta u neku drugu ženu, ali ona u to ne veruje, u svakom slučaju ne ako ta žena prva pogleda u njega. Pronašao je svog sokola, a neću se nimalo iznenaditi ako ga ona ubije kada se pojavi jastreb.“ Ona zadrža dah i ponovo ga pogleda, a on se zamaja ispijanjem iz pehara.

Objasnila bi mu na šta je mislila, ako bi je pitao. Sećao se vremena kada mu nije govorila ništa o svojim viđenjima, ako nisu bila vezana za njega, ali ako je tako bilo ranije, ona se zbog nečega promenila. Sada bi pokušala da pogleda bilo koga ako bi joj zatražio i rekla bi mu sve što bi videla. Ali se osećala nelagodno kada bi to radila.

Začepi!, izdrao se na Lijusa Terina. Gubi se! Ti si mrtav! Nije imalo nikakvog uticaja; najčešće i nije, u poslednje vreme. Taj glas nastavi da mumla, možda o prijateljima koji su izdali, možda o izdaji prijatelja.

„Jesi li videla išta u vezi sa mnom?" upitao ju je.

Uz zahvalan osmeh, Min mu se drugarski nasloni na grudi – pa, ona je verovatno nameravala da to bude drugarski; a opet, vrlo je verovatno i da nije – pa poče da mu priča pijuckajući punč. „Kada ste vas dvojica bili zajedno, videla sam one sviće i tamu jasnije nego ikada. Hm. Volim punč od medendinje. Ali kad ste vas dvojica u istoj prostoriji, svici su se držali umesto da budu progutani brže nego što mogu da se roje, kao što se dešava kada si sam. I još sam nešto videla kada ste bili zajedno. Dva puta će on morati da bude uz tebe, ili ćeš ti...“ Ona se zagleda u svoj pehar, a on nije mogao da joj vidi lice. „Ako ne bude, nešto loše će ti se dogoditi.“ Glas joj je zvučao slabašno i uplašeno. „Vrlo loše.“

Koliko god želeo da zna više – kad i gde i šta – ona bi mu to već rekla da je znala. „Onda ću jednostavno morati da ga držim u blizini", rekao je, što je mogao veselije.

„Ne znam da li će to biti dovoljno", mumlala je u svoj punč. „To će se dogoditi ako on nije tu, ali ništa što sam videla ne kaže da neće ako jeste. Biće vrlo loše, Rande. Od samog razmišljanja o tom viđenju ja se...“

On joj podiže lice i iznenadi se kada vide da joj teku suze. „Min, nisam znao da ova viđenja mogu da te povrede", reče joj nežno, „žao mi je.“

„Mnogo mi ti znaš, čobanine“, promrmljala je. Izvukavši iz rukava maramicu obrubljenu čipkom, ona obrisa oči. „To je bila samo prašina. Ne teraš Sulin da briše prašinu dovoljno često.“ Maramica nestade u trenu. „Trebalo bi da se vratim u Ružinu krunu. Samo sam morala da ti kažem šta sam videla o Perinu.“

„Min, budi pažljiva. Možda ne bi trebalo da dolaziš ovako često. Ne verujem da će te Merana lako pustiti ako otkrije šta radiš.“

Osmeh je ličio na osmeh stare Min, a oči su joj izgledale kao da se zabavlja iako su još uvek bile suzne. „Pusti ti mene da brinem o sebi, čobanine. One misle da bazam po znamenitostima Kaemlina kao svaka druga seoska bena. Kad ne bih dolazila svakog dana, da li bi znao da se sastaju sa plemstvom?“ To je slučajno uočila juče, dolazeći u palatu – Merana se za trenutak pojavila na prozoru palate za koju je Min doznala da pripada lordu Pelivaru. Da su Pelivar i njegovi gosti jedini koje su posetile bilo je verovatno koliko i da je Merana svratila da otpuši Pelivarov odvod.

„Budi pažljiva", reče joj on odlučno. „Ne želim da budeš povređena, Min.“

Za trenutak ga je proučavala u tišini, a onda se podiže taman koliko je trebalo da bi ga kratko poljubila u usta. Bar... Pa, bilo je to kratko, ali to je bio svakodnevni običaj kada je odlazila, a njemu se činilo da su ti poljupci svakog dana sve duži.

I pored svih obećanja samom sebi, on reče: „Voleo bih da to ne radiš.“ Pustiti je da mu sedi na kolenu bilo je jedno, ali poljupci su šalu terali predaleko.

„Nije još vreme za suze, seljačiću", osmehnula mu se. „Niti za mucanje.“ Razbarušivši mu kosu kao da mu je deset godina, ona krenu ka vratima, ali kao što je ponekad činila, skladno se njihala, što možda nije izazivalo suze i mucanje, ali ga je teralo da pilji koliko god da se trudio da to ne radi. Oči mu se prikovaše za njeno lice kad se okrenula. „Opa, čobanine, lice ti se zacrvenelo. Mislila sam da te vrućina više ne dotiče. Nije važno. Htela sam da ti kažem – biću pažljiva. Vidimo se sutra. Potrudi se da obuješ čiste čarape.“

Rand ispusti dug izdah kad su se vrata konačno čvrsto zatvorila za njom. Čiste čarape? Menja ih svaki dan! Postojala su samo dva izbora. Mogao je da se pravi da ona ne utiče na njega, sve dok ne bude odustala, ili da spadne na mucanje. Ili možda preklinjanje; možda bi i prestala ako bi je preklinjao, ali onda bi ga zbog toga začikavala, a Min je volela začikavanje. Jedina druga mogućnost – da skrati vreme koje provode zajedno, da se ponaša hladno i nezainteresovano – nije dolazila u obzir. Ona je prijatelj; mogao je da bude tako hladan i prema... Avijenda i Elejna bila su imena koja su mu pala na pamet, a one se nisu uklapale. Prema Metu ili Perinu. Jedino nikako nije shvatao zašto se oseća tako lagodno pored nje. Ne bi trebalo, kad ga ovako muči, ali jeste.

Mrmljanje Lijusa Terina postalo je glasnije otkad su pomenute Aes Sedai, a sada on vrlo jasno reče: Ako kuju zavere sa plemstvom, moraću da uradim nešto s njima.

Gubi se, naredi Rand.

Devet je suviše opasno, čak i ako nisu obučene. Suviše opasno. Ne smem im dopustiti. Ne. O, ne.

Gubi se, Lijuse Terine!

Ja nisam mrtav, zavijao je glas. Zaslužujem smrt, ali sam živ! Živ! Živ!

Mrtav si! Kriknu Rand u sopstvenoj glavi. Ti si mrtav, Lijuse Terine! Glas izblede jednako zavijajući Živ! dok se gubio.

Podrhtavajući, Rand ustade i ponovo napuni pehar, iskapivši punč u jednom dugom gutljaju. Znoj mu se slivao niz lice, a košulja se zalepila uz telo. Napregao se da se ponovo usredsredi. Lijus Terin je sve uporniji. Jedno je bilo sigurno. Ako je Merana kovala zavere sa plemstvom, posebno sa plemstvom spremnim da se pobuni ako uskoro ne pokaže Elejnu, onda će morati nešto da preduzme. Nesreća je bila što nije imao pojma šta.

Pobij ih, prošaputa Lijus Terin. Devet je suviše opasno, ali ako ubijem neke, ako ih oteram... ubij ih... nateraj ih da me se plaše... neću ponovo da umrem... zaslužujem smrt, ali želim da živim... On zajeca, ali šaputavo gunđanje se nastavljalo.

Rand ponovo napuni pehar i pokuša da ga ne sluša.

Kada se na vidiku pojavi kapija Unutrašnjeg grada zvana Origan, Dimajra Erif uspori. Podosta muškaraca na prenatrpanim ulicama odmeravalo ju je sa divljenjem dok su se gurali pored nje, i možda i hiljaditi put ona sebe podseti kako mora prestati da se odeva u haljine iz rodnog Arad Domana, i po hiljaditi put to smesta zaboravi. Haljine jedva da su bile važne – ona ih je imala šest, a broj se s godinama udvostručio – a ako bi čovek koji nije shvatao da je ona Aes Sedai postao suviše napadan, uvek je postojao jednostavan način da mu se objasni pred kim se on to kočoperi. To joj ih je obično dovoljno brzo skidalo sa grbače i odvodilo ih daleko od nje koliko ih noge nose.

U ovom času zanimala ju je samo kapija Origan, ogroman beli mermerni luk na sveducavom belom zidu, kroz koji je proticala bujica ljudi, kola i taljiga pod budnim pogledom desetak Aijela – podozrevala je da uopšte nisu tako nezainteresovani kako deluju na prvi pogled. Oni bi možda smesta prepoznali Aes Sedai. Ponekad bi je ljudi iznenadili. Osim toga, prate je još od Ružine krune; ti kaputići i pantalone pravljeni da se stope sa kamenom i prirodom upadali su u oči na gradskim ulicama. Zato, čak i da je nameravala da uđe u Unutrašnji grad, čak i da je bila spremna da se izloži Meraninom besu jer je ušla a da nije tražila dozvolu od al’Tora, ne bi to učinila. Kako je to bilo gorko, Aes Sedai moraju da traže njegovu dozvolu. Ona je samo želela da vidi izvesnog Majlema Hardnera, drugog bibliotekara u kraljevskoj palati i njenog doušnika gotovo trideset godina.

Biblioteka u palati nije mogla da se poredi sa onom u Beloj kuli, ni sa Kraljevskom bibliotekom u Kairhijenu, niti sa bibliotekom Terana u Bandar Ebanu, ali isto tako kako je želela da uđe u jednu od njih mogla je poželeti i da leti. Ipak, ako je poruka stigla do Majlema, on je počeo potragu za knjigama koje je tražila. Biblioteka palate mogla bi imati neka saznanja o Pečatima na zatvoru Mračnog, možda čak i katalogizirane izvore, mada bi to prevazišlo sva nadanja. Većina biblioteka imala je čitave tomove koji su ležali po ćoškovima iako je odavno trebalo da budu popisani, a opet su nekako ostajali zaboravljeni stotinama godina, ponekad i više. Većina biblioteka krila je blaga koja čak ni sami bibliotekari nisu očekivali.

Strpljivo je čekala puštajući gomilu da prolazi pored nje, obraćajući pažnju samo na ljude koji su dolazili iz kapije, ali nije videla Majlemovu ćelavu glavu ni bucmasto lice. Konačno uzdahnu. On očigledno nije dobio njenu poruku, jer da jeste, učinio bi šta god da je neophodno, ali bio bi tu u zakazano vreme. Moraće da sačeka na svoj red da prati Meranu u palatu i nada se da će joj mladi al’Tor dati dozvolu – ponovo dozvola! – da pretraži biblioteku.

Kada se okretala da se udalji od kapije, pogled joj se slučajno srete sa očima visokog usukanog tipa u kočijaškom prsniku, piljio je u nju sa previše divljenja. Kada im se pogledi susretaše, on namignu!

Nije nameravala da to trpi sve do gostionice. Stvarno moram da se setim da napravim neke obične haljine, pomislila je, pitajući se zašto to nije učinila nikada ranije. Srećom, i ranije je dolazila u Kaemlin, pre nekoliko godina, a Stiven će je čekati u Ružinoj kruni – svetionik koji je može voditi – ako već dođe do toga. Ona zađe u uzan zasenčen prostor između grnčarske radnje i krčme.

Kada je poslednji put bila u Kaemlinu, uski prolazi bili su blatnjavi, ali čak i u osušenim smrad je bivao sve gori što je dublje zalazila. Zidovi su bili prazni, bez prozora, retko sa skučenim vratima ili uzanom kapijom, a i one su delovale kao da vrlo dugo nisu otvarane. Ofucane mačke tiho su je posmatrale sa vrha burića i zidova, a psi lutalice upalih rebara spustili bi uši, ponekad i zarežali pre no što bi se odšunjali niz prelazeće tokove, kako su ovde nazivali prolaze. Ona se nije brinula da će biti izgrebana ili ujedena. Mačke kao da su osećale nešto u vezi sa Aes Sedai; nikada nije čula da je Aes Sedai ogrebala ni najdivljija mačka. Psi su bili neprijateljski nastrojeni, to je tačno, gotovo kao da su mislili kako Aes Sedai jesu mačke, ali gotovo uvek bi se odšunjali posle male predstave.

U tokovima je bilo mnogo više pasa i mačaka nego što je pamtila, i bili su ofucaniji, a s druge strane bilo je mnogo manje ljudi. Nije srela baš nikoga pre nego što je skrenula iza ćoška, gde je naletela na pet ili šest Aijela koji su dolazili ka njoj, smejući se i razgovarajući. Kao da su se iznenadili što je vide.

„Oprosti, Aes Sedai", promrmlja jedan i svi se pribiše uz jednu stranu toka, iako je bilo dovoljno mesta.

Pitajući se jesu li to isti oni koji su je pratili – jedno od tih lica delovalo joj je poznato, dežmekast tip podlačkih očiju – ona klimnu glavom i promrmlja: „Hvala", dok je prolazila.

Koplje koje se zarilo u nju, sa strane, izazvalo je takvo zaprepašćenje da nije čak ni vrisnula. Izbezumljena, ona posegnu za saidarom, ali nešto drugo je probode s druge strane i ona se nađe dole, u prašini. To lice koga se sećala unosilo se u njeno, izazivačkih crnih očiju, režeći nešto na šta nije obraćala pažnju dok je pokušavala da dosegne saidar, pokušavala da... Tama se sklopi.

Kada su Perin i Faila konačno izašli posle beskonačnog razgovora sa njenim roditeljima, čudna poslužiteljka, Sulin, čekala ih je u hodniku. Perin se kupao u znoju, koji mu je pravio tamne mrlje na kaputu, i osećao se kao da je pretrčao deset milja primajući bubotak na svakom koraku. Faila je imala osmeh na licu i veseo korak; delovala je kao da sija, prelepa i ponosna na sebe, kao onda kada je dovela ljude sa Stražarskog Brda baš kad su Troloci umalo zauzeli Emondovo Polje. Sulin se klanjala kad god bi jedno ili drugo pogledalo u nju, gotovo se preturivši svaki put; to smežurano lice sa ožiljkom niz obraz bilo je zaleđeno u podilazećem osmehu koji je izgledao kao da će se svakog trenutka raspasti. Device koje su prolazile mahale su jedne drugima u govoru rukama, a Sulin je izvodila naklon i za njih, iako je pri tom tako jako škrgutala zubima da ju je Perin jasno čuo. Čak je i Faila počela da je odmerava ispod oka.

Kada ih je dovela do njihovih odaja, dnevne i spavaće sobe u kojoj je bio krevet sa baldahinom dovoljno veliki za desetoro, sa ogromnim mermernim balkonom koji je gledao na dvorište sa vodoskokom, ona je ustrajala da im objasni ili pokaže sve, čak i ono što su mogli jasno da vide. Konji su im u štali, istimareni. Bisage su im raspakovane i obešene u orman zajedno sa Perinovim pojasom za sekira, a većina oskudnog sadržaja uredno je raspoređena u fioke komode. Perinova sekira bila je naslonjena pored sivog mermernog kamina, kao da će da secka drva za potpalu. U jednom srebrnom orošenom vrču je hladan čaj od nane, u drugom punč od šljiva. Pokazala je i dotakla, dva ogledala sa pozlaćenim okvirima, jedno iznad stočića na kome su ležali Failini češalj i četka od slonovače, a drugo stojeće ogledalo sa izrezbarenim držačima koje ni slepac ne bi mogao da ne primeti.

Dok je Sulin još uvek pripovedala o donetoj vodi za kupanje i bakarnoj kadi, Perin spusti zlatni novčić na njen žuljeviti dlan. „Hvala ti“, reče joj, „ali da li bi nas sada ostavila...“ Načas je pomislio da će ga gađati podebelim novčićem, ali umesto toga usledio je još jedan trapavi naklon, a onda je otišla i zalupila vrata.

„Pretpostavljam da onaj ko ovde obučava poslugu baš i ne zna svoj posao", reče Faila. „Usput, to je bilo vrlo dobro. Uljudno ali odlučno. Kada bi se samo tako ponašao i sa našom poslugom.“ Dok mu je okretala vitka leđa, glas joj pređe u mrmljanje. „Hoćeš li da me otkopčaš?“

Kad god je trebalo da otkopča njene sitne dugmiće, osećao se kao da ima posebno debele prste i bio je upola uplašen da će otkinuti dugmad ili joj počepati haljinu. S druge strane, on jeste uživao u razodevanju svoje žene. Ona je obično imala sobaricu koja je to radila, zbog gomile dugmića, bio je siguran u to. „Jesi li stvarno mislila išta od onih gluposti koje si napričala svojoj majci?“

„Zar me nisi pripitomio, mužu moj", progovori ona ne gledajući u njega, „i naučio me da ti stojim na zglobu kada pozoveš? Zar ne jurim kako bih ti udovoljila? Zar nisam poslušna na tvoj i najmanji pokret?“ Mirisala je kao da se zabavlja. Sasvim sigurno je zvučala kao da se zabavlja. Jedino što je i zvučala kao da to stvarno misli, kao onda kada je rekla svojoj majci gotovo istu stvar, visoko uzdignute glave i ponosna kao niko. Žene su čudne, to je početak i kraj. A njena majka...! U stvari, i njen otac!

Možda bi trebalo da promeni temu. Šta je ono Bašer pomenuo? „Faila, šta je to slomljena kruna?“ Bio je siguran da je to to.

Ona ispusti neki razdražen zvuk i odjednom zamirisa uznemireno. „Rand je otišao iz palate, Perine.“

„Pa šta ako jeste?“ Nagnuvši se da se upilji u maleno sedefasto dugme on se namršti njenim leđima. „Otkud znaš?“

„Device. Bain i Čijad su me naučile nešto od njihovog govora ruku. Nemoj da ih odaš, Perine. Po njihovom ponašanju kada su čule da ovde ima Aijela, mislim da možda to nisu smele da urade. Osim toga, može biti dobro da razumemo šta Device govore, a da one to ne znaju. Izgleda da su zgusnute oko Randa.“ Ona se izvi da ga nestašno pogleda i prođe mu prstima kroz bradu. „One prve Device koje smo sreli smatrale su da imaš dobra ramena, ali nisu imale neko mišljenje o ovome. Aijelke ne prepoznaju dobru bradu ni kad je vide.“

Odmahujući glavom, sačekao je da se ponovo okrene, a onda u džep sakrio dugmence koje je otpalo kada se izvila. Možda neće primetiti; on je nedelju dana išao u kaputu kome je nedostajalo jedno dugme i nije to primetio sve dok mu ona nije ukazala na to. Sto se tiče brade, po onome što je Gaul rekao, Aijeli su se uvek brijali; Bain i Čijad su njegovu bradu smatrale predmetom najčudnijih šala. On je više no jednom pomislio da se izbrije po ovoj vrućini. Ali Faili se dopadala brada. „Šta je s Random? Kakve veze ima ako je napustio palatu?“

„Samo da bi trebalo da znaš šta ti radi iza leđa. Očito je da nisi znao da se sprema da ode. Pamti, on jeste Ponovorođeni Zmaj. To je vrlo nalik kralju, kralju kraljeva, a kraljevi ponekad koriste čak i prijatelje, slučajno ili namerno.“

„Rand to ne bi uradio. Osim toga, šta mi predlažeš? Da ga uhodim?“

On je hteo da se našali, ali ona reče: „Ne, ljubavi moja. Uhođenje je posao supruge.“

„Faila!“ Uspravivši se tako naglo da je zamalo otkinuo još jedno dugme, on je uhvati za ramena i okrete ka sebi. „Nećeš uhoditi Randa, čuješ li me?“ Ona je delovala jogunasto, spuštenih krajeva usana i skupljenih očiju – prosto je zaudarala na tvrdoglavost – ali i on ume da se joguni. „Faila, hoću da vidim nešto od te poslušnosti kojom si se toliko hvalila.“ Koliko je mogao da primeti, ona je činila ono što joj kaže kada je bila dobro raspoložena i zadovoljna, a inače nije, a previđala je da li je on u pravu ili ne. „Ozbiljan sam, Faila. Hoću tvoje obećanje. Neću da učestvujem ni u kak...“

„Obećavam, srce moje", reče ona spustivši mu prste na usne. „Obećavam da neću uhoditi Randa. Vidiš, ja slušam mog gospodara, supruga. Da li se sećaš koliko unučića moja majka očekuje?“

Iznenadna promena teme natera ga da zatrepće. Ali obećala je, to je bilo važno. „Šestoro, čini mi se. Izgubio sam račun kad je počela da nam objašnjava koji treba da budu dečaci, a koje devojčice.“ Gospa Deira imala je neke zapanjujuće otvorene savete kako će to da postignu; na sreću, veći deo je propustio da čuje jer se pitao treba li da napusti sobu dok ona ne završi. Faila je samo odsutno klimala glavom, kao da je to najprirodnija stvar na svetu, iako su joj i muž i otac bili prisutni.

„Najmanje šestoro", ispravila ga je sa stvarno zlobnim osmehom. „Perine, ona će mi viriti preko ramena ukoliko uskoro ne budem mogla da je obavestim kako ubrzo može da očekuje prvo, pa sam mislila, ako ikada uspeš da mi otkopčaš tu dugmad...“ Posle meseci braka još uvek je crvenela, ali taj osmeh nikada nije nestajao. „Prisustvo pravog kreveta posle toliko nedelja čini da se osećam navalentno kao seoska devojka u vreme žetve.“ Ponekad je razmišljao o tim saldejskim mladim seljankama koje je uvek pominjala. Crvenele ili ne, da su bile navalentne kao Faila kada bi ostali sami, u Saldeji nikada ne bi uspeli da prikupe letinu. On pokida još dva dugmeta dok joj je skidao haljinu, ali njoj to uopšte nije smetalo. Čak je uspela da mu pocepa košulju.

Dimajra se iznenadi kada otvori oči, iznenadi se što leži u sopstvenom krevetu u svojoj sopstvenoj sobi u Ružinoj kruni. Očekivala je da je mrtva, a ne raskomoćena i ušuškana ispod lanenog prekrivača. Stiven je sedeo na stoličici u podnožju kreveta, uspevajući da istovremeno izgleda kao da mu je laknulo, ali i zabrinuto i strogo. Njen vitki kairhijenski Zaštitnik bio je za glavu niži od nje i gotovo dvadeset godina mlađi, i pored svih sedih koje su mu šarale slepoočnice, ali ponekad je pokušavao da se ponaša kao da joj je otac, maltene tvrdeći kako ona ne ume da pazi na sebe ako on nije prisutan da je drži za ruku. Veoma se bojala da će mu ova nezgoda pružiti dobro uporište raspravama koje će uslediti narednih meseci. Merana je sedela na jednoj strani kreveta, delujući sumorno, Birnisija na drugoj. Punačka sestra uvek je delovala natmureno, ali sada je bila potpuno smrknuta.

„Kako?!", prostenja. Svetlosti, ala se osećala nemoćnom. To je bilo od Isceljenja, ali morala je da se napregne i da bi samo izvukla ruke ispod čaršava. Mora da je bila vrlo blizu smrti. Isceljenje nije ostavljalo ožiljke, ali sećanje i slabost bili su sasvim dovoljni.

„Čovek je došao u zajedničku sobu", reče Stiven, „tvrdeći da želi pivo. Rekao je da je video kako Aijeli prate Aes Sedai – tačno te je opisao – i tvrdio je kako će je ubiti. Čim je to rekao osetio sam...“ Lice mu se turobno zgrči.

„Stiven meje pozvao da pođem" reče Birnisija, „gotovo da meje odvukao – pa smo trčali celim putem. Istinu da ti kažem, nisam bila sigurna da li smo stigli na vreme sve dok sada nisi otvorila oči.“

„Naravno", ravnim glasom progovori Merana, „sve je to bilo deo iste zamke, to upozorenje. Aijeli i taj čovek. Šteta što smo ga pustili da pobegne, ali toliko smo bili zabrinuti za tebe da je iskliznuo pre no što je ikome palo na pamet da ga zadrži.“

Dimajra je razmišljala o Majlemu i kako će ovo uticati na njenu potragu u biblioteci, o tome koliko će Stivenu trebati da se smiri, tako da ono što je Merana govorila nije stvarno doprlo do nje. „Da ga zadržite? Upozorenje? O čemu ti to pričaš, Merana?“ Birnisija promrmlja nešto o tome da će možda razumeti ako joj to daju napismeno; Birnisija je povremeno imala otrovan jezik.

„Jesi li videla da iko ušao na piće otkad smo došle, Demajra?", strpljivo je upita Merana.

Stvarno – nije. Jedna ili dve Aes Sedai nisu imale nikakav uticaj na posetioce gostionica u Kaemlinu, ali devet je bila sasvim druga priča. Gazdarica Sinčonajn u poslednje vreme je to sasvim otvoreno pominjala. „Znači da su želeli da saznate kako su me Aijeli ubili. Ili da budem pronađena pre nego što umrem.“ Upravo se setila šta joj je onaj zlokobni tip režao u lice: „Rečeno mi je da vam prenesem da se držite podalje od al’Tora. Tačne reči: ’Reci ostalim vešticama da se klone Ponovo rođenog Zmaja.’ Teško da bih mrtva mogla da vam predam tu poruku, zar ne? Gde sam ranjena?“

Stiven se vrpoljio na svojoj stoličici, probadajući je bolnim pogledom. „Oba pogotka su promašila neki organ čija bi te povreda smesta ubila, ali količina krvi koju si izgubila...“

„Šta ćemo sad da uradimo?" preseče ga Dimajra, uputivši svoje pitanje Merani, pre nego što on započne o tome koliko je bila budalasta kad je dozvolila da je tako uhvate.

„Ja mislim da pronađemo Aijele koji su za to odgovorni", odlučno reče Birnisija, „i da od njih napravimo primer.“ Ona je poticala iz Graničnih ritova u Šijenaru, a upadi Aijela bili su deo njenog odrastanja. „Seonid se slaže sa mnom.“

„O, ne!“, bunila se Dimajra. „Ne želim da moja prva prilika za proučavanje Aijela bude upropaštena. I ovako jedva da progovaraju koju reč. To je moja krv, na kraju krajeva. Osim toga, ako čovek koji vas je upozorio nije i sam bio Aijel, meni se čini očigledno da su radili po nečijem naređenju, a čini mi se da u Kaemlinu postoji samo jedan čovek koji može da izdaje naređenja Aijelima.“

„Mi ostale", reče Merana, oštro odmeravajući Birnisiju, „slažemo se s tobom, Dimajra. Neću da čujem više priče o gubljenju vremena i snage na traženje jednog čopora pasa u stotinama, dok se čovek koji ih je poslao u lov smeška i šetka uokolo.“ Birnisija se malo kostrešila pre nego što je pognula glavu, ali uvek je bila takva.

„Moramo makar da pokažemo al’Toru da ne može tako da se ponaša prema Aes Sedai", oštro dodade Birnisija. Meranin pogled ublaži njen ton, iako nije zvučala srečno. „Naravno, ne preoštro, da ne bismo upropastile sve naše planove.“

Dimajra prisloni prste na usne i uzdahnu. Osečala se slabo. „Nešto mi je palo na pamet. Ako ga otvoreno optužimo za ono što je uradio, on če to poricati, naravno, a mi nemamo nikakav dokaz da mu ga saspemo u lice. Ne samo to, možda je mudro da se razglasi kako on smatra da može da lovi Aes Sedai kao zečeve.“ Merana i Birnisija izmenjaše poglede i prilično odlučno klimnuše glavama. Jadni Stiven se besno mrštio; on nikada ne bi pustio nikoga da se izvuče ako ju je lovio. „Možda bi bilo bolje da ništa ne pominjemo? To če ga sasvim sigurno naterati da se premišlja i znoji. Zašto ništa ne pominjemo? Šta ćemo uraditi? Ne znam šta mi uopšte možemo da uradimo, ali bar možemo da ga nateramo da se osvrće preko ramena.“

„Pametno", reče Verin s vrata. „Al’Tor mora da poštuje Aes Sedai, ili sa njime neće moći da se radi.“ Ona mahnu Stivenu da ode – sačekao je da Dimajra to potvrdi, naravno – a onda zauze njegovu stoličicu. „Mislila sam, pošto si ti bila meta...“ Ona se namršti na Meranu i Birnisiju. „Hočete li da sednete? Nemam nameru da ušinem vrat gledajući u vas dve.“ Verin malo sačeka dok su njih dve nameštale jedinu stolicu u sobi i drugu stoličicu pored kreveta. „Demajra, pošto si ti bila meta, trebalo bi da pomogneš sa odlukom kako gospara al’Tora naučiti pameti. A čini se da si već to započela.“

„Ja mislim..." zausti Merana, ali je Verin prekide.

„Samo trenutak, Merana, Dimajra ima pravo na prvi predlog.“

Dimajra zadrža dah dok je čekala prasak. Merana kao da je uvek čekala da joj Verin odobri odluke, što je u datim okolnostima bilo sasvim prirodno, iako čudno, ali sada je prvi put Verin jednostavno preuzela vodstvo. Bar pred ostalima. A opet, Merana je samo za trenutak piljila u Verin, skupljenih usana, a onda je pognula glavu. Dimajra se pitala da li to znači da će Merana ustupiti poslanstvo Verin; činilo se da sada nema drugog izlaza. Sve se oči okrenuše Dimajri, pune iščekivanja. Veranine su bile izrazito prodorne.

„Ako želimo da ga naše namere zabrinjavaju, predlažem da nijedna danas ne ode u palatu. Možda bez ikakavog objašnjenja, a ako je to prejako, onda sa vrlo providnim objašnjenjem.“ Merana klimnu glavom. Što je bitnije, kako su se stvari odvijale, Verin je učinila isto. Dimajra reši da se još malo odvaži. „Možda ne bi trebalo nikoga da šaljemo nekoliko dana, da ga pustimo da se krčka. Sigurna sam da ćemo posmatrajući Min znati kad je lepo ukuvan i...“ Šta god da odluče, ona je želela da učestvuje u tome. To jeste bila njena krv, na kraju krajeva, a samo je Svetlost znala dokle li će morati da odloži svoja istraživanja u biblioteci zbog ovoga. Ovo poslednje bio je gotovo jednako jak razlog da nauči al’Tora pameti, koliko i njegovo neobaziranje na to ko su Aes Sedai.