Gospodar haosa

7 Glavolomka

Dok je sedela na postelji, Elejna se stoti put začešljala levom rukom, a onda odložila četku u mali kožnu putnu torbu, koju je gurnula ispod uskog kreveta. Osećala je tupi bol iza očiju posle dana provedenog u usmeravanju i pravljenju ter’angreala. Bilo je tu previše pokušaja da napravi ter’angreal. Ninaeva je održavala ravnotežu na rasklimatanoj stoličici; odavno je završila češljanje svoje kose duge do struka i sada ju je uplitala pred počinak. Lice joj se sijalo od znoja.

Iako je jedan prozor bio otvoren, soba je bila dušegupka. Veliki mesec visio je na crnom nebu punom zvezda. Patrljak sveče davao im je malo treperavog svetla. Sveća i ulja za lampe bilo je malo u Salidaru; niko nije dobijao više od parčenceta svece osim onih koje su morale raditi perom i mastilom. Soba je zaista bila pretrpana, sa malo prostora za kretanje između dve kratke postelje. Većina njihovih stvari bila je spakovana u dvema škrinjama okovanim mesingom. Haljine Prihvaćenih, i ogrtači koji im sada svakako nisu bili potrebni, visili su o klinovima na zidovima, tamo gde se kroz iskrzane rupe u ispucalom žutom malteru videla drvena podloga. Između kreveta je bio uguran maleni nakrivljeni sto, a na trošnom umivaoniku u uglu stajao je beli bokal i lavor zalomljen na neverovatno mnogo mesta. Čak ni Prihvaćene koje su na svakom koraku tapšali po ramenu nisu imale posebne povlastice.

Nekoliko jadnih plavih i belih divljih cvetova – koje su vremenske prilike prevarile da kasno i ne naročito uspešno procvetaju – virilo je iz žute vaze slomljenog grlića između dve smeđe glinene šolje na stolu. Iole živopisan bio je samo vrabac sa zelenim prugama u kavezu od pruća. Elejna mu je lečila slomljeno krilo. Okušala je svoju malu veštinu s Isceljivanjem na drugoj ptici, ali pevačice su bile premale da bi preživele taj šok.

Ne žali se, reče ona sebi odlučno. Aes Sedai su živele malo bolje, polaznice i sluge malo gore, a vojnici Gareta Brina najčešće su spavali na zemlji. Ono sto se ne može promeniti mora se istrpeti. Lini je to stalno govorila. Pa, u Salidaru je bilo malo udobnosti i nimalo raskoši. Baš kao ni hladnoće.

Ona odmaknu bluzu od tela i dunu niz grudi. „Bolje da budemo tamo pre njih, Ninaeva. Znaš kakve su ako moraju da čekaju.“

Nije bilo ni daška vetra, a vreli vazduh kao da je izvlačio znoj kroz svaku poru. Mora da se nešto može učiniti s vremenskim prilikama. Naravno, da je tako, vetrotragači Morskog naroda već bi to verovatno učinili, ali ona bi možda ipak mogla nešto da smisli, samo kad bi joj Aes Sedai dozvolile da se dovoljno dugo odvoji od ter’angreala. Kao Prihvaćena, mogla je navodno da uči gde god poželi, ali... Kad bi mislile da istovremeno mogu da jedem i pokazujem im kako da prave terangreal, ne bih imala ni minut slobodnog vremena. Makar će se sutra to prekinuti.

Premestivši se na svoju postelju, Ninaeva se namršti i poigra adamom oko ručnog zgloba. Uvek je bila uporna u tome da ga jedna od njih ima na sebi dok spavaju, iako je izazivao krajnje čudne i neprijatne snove. Jedva da je bilo potrebe za tim; a’dam teško da bi mogao da zadrži Mogedijen, a povrh toga, ona je delila zaista maleni sobičak sa Birgitom. Birgita je bila sasvim dobar stražar, a Mogedijen je bila na ivici suza kad god bi se Birgita samo namrštila. Ona je imala najmanje razloga da priželjkuje da Mogedijen bude u životu, i najviše razloga da joj želi smrt, a žena je to i te kako dobro znala. Večeras će narukvica biti još beskorisnija nego inače.

„Ninaeva, čekate nas.“

Ninaeva glasno šmrknu – nije umela nikome da bude dobar potrčko – ali uzela je jedan od dva pljosnata kamena prstena sa stola između kreveta. Oba su joj bila prevelika za prste, jedan je na sebi imao pruge i plave i smeđe tačkice, dok je drugi bio crven i plav, a oba su bila izvijena tako da imaju samo jednu ivicu. Razvezavši kožnu uzicu oko vrata, Ninaeva namaknu plavosmeđi prsten do drugog, teškog i zlatnog. Do Lanovog pečatnjaka. Dodirnula je nežno debeli zlatni obruč pre nego što je oba strpala ispod bluze.

Elejna uze plavocrveni prsten i namršti se nad njim.

Prstenovi su bili ter’angreali koje je napravila oponašajući onaj koji je sada u Sijuaninim rukama, i uprkos jednostavnom izgledu, bili su neverovatno složeni. Spavanje sa jednim od njih prislonjenim uz kožu odvelo bi spavača u Tel’aran’riod, Svet snova, odraz stvarnog sveta. Možda i svih svetova; neke Aes Sedai su tvrdile da postoji mnogo svetova, kao da moraju postojati sve razlike Šare, te da svi ti svetovi zajedno tvore još veću Šaru. Važno je bilo da je Tel’aran’riod odraz ovog sveta, i imao je krajnje korisna svojstva. Pogotovo što Kula nije znala ništa o ulasku u njega, bar koliko su one mogle da ustanove.

Nijedan od tih prstenova nije bio jednako dobar kao originalni, iako su delovali. Elejna se pomalo izvestila u tome; iz četiri pokušaja da sačini kopiju, samo jedan je bio neuspešan. To je bio mnogo bolji prošek nego kada je morala da stvara ni iz čega. Ali šta ako neki od njenih neuspeha bude imao mnogo gore posledice od toga da jednostavno ne radi, ili ne radi kako treba? Aes Sedai su bile umirivane tokom izučavanja ter’angreala. Sagorele, tako se to nazivalo kada bi se dogodilo slučajno, ali to je opet bilo jednako konačno. Naravno, Ninaeva se nije slagala s tim, ali Ninaeva neće biti zadovoljna sve dok ne Isceli leš star tri dana.

Elejna je premetala prsten među prstima. Razumela je njegovo dejstvo, ali joj je i dalje izmicalo kako do toga dolazi. „Kako" i „zašto" bila su ključna pitanja. Smatrala je da šara i boja prstena imaju jednaku važnost kao i oblik – samo je izuvijani prsten mogao da deluje, a onaj koji je ispao sasvim plav izazivao je grozne košmare – ali ona nije bila sigurna kako da ponovi crvenu, plavu i smeđu šaru s originala. A opet, prefinjen sastav njenih kopija bio je isti, raspored i najmanjih delića takođe, premalih da bi se videli ili čak pronašli bez Jedne moći. Zbog čega su važne boje? Činilo se da u tim malenim strukturama postoji jedna zajednička nit za ter’angreal, neophodna da bi usmeravanje delovalo, i još jedna za one koji jednostavno koristile Moć – zahvaljujući tome što je na nju natrapala, mogla je da pokuša da sačini originalni ter’angreal – ali toliko toga nije znala, toliko toga je samo nagađala.

„Nameravaš li cele noći tu da sediš?", upita Ninaeva suvo i Elejna se žacnu. Spustivši šolju na sto, Ninaeva se smesti na postelju, sklopivši ruke na stomaku. „7? si pomenula da ih ne smemo ostaviti da čekaju. Što se mene tiče, nemam nameru da tim kokoškama dam razlog da me gnjave.“

Elejna brzo namaknu tačkasti prsten – to više i nije bio kamen, mada je u početku bio – na uzicu koju je privezala oko vrata. I u drugoj šolji bio je odvar od bilja koji je Ninaeva pripremila, malo zaslađen medom kako bi potro čemeran ukus. Elejna ispi oko polovine, što je po njenim ranijim iskustvima bilo dovoljno da joj podari san čak i uz glavobolju. Ova noć je bila jedna od onih kada nije smela dozvoliti da oteže.

Ispruživši se na skučenom krevetu, načas je usmeravala kako bi utrnula svecu, a onda zamahala bluzom ne bi li se malo rashladila. Ili makar malo pomerila vazduh. „Volela bih da Egvena ozdravi. Dosadili su mi ogrisci koje nam bacaju Šerijam i ostale. Hoću da znam šta se događa!“

Shvatila je da se dotakla opasne teme. Egvena je mesec i po dana ranije povređena u Kairhijenu, na dan kada su umrle Moiraina i Lanfear. Na dan kada je Lan iščeznuo.

„Mudre tvrde kako ona zaista ozdravljuje", promrmlja Ninaeva pospano u mraku. Konačno nije zvučalo kao da prati Lanov trag. „Tako kažu Šerijam i njena mala klika, a one nemaju razloga da lažu sve i kad bi to mogle.“

„Pa, volela bih da sutra uveče virnem preko Šerijaminog ramena.“

„Možeš isto tako poželeti...“ Ninaeva prekinu kako bi zevnula. „Možeš isto tako poželeti da te Dvorana izabere za Amirlin. Vala, baš možeš. Dok izaberu bilo koga, obema će nam kosa biti previše seda za taj posao.“

Elejna otvori usta da odgovori, ali se povede za primerom druge žene i takođe zevnu. Ninaeva zahrka, ne glasno, ali krajnje uporno. Elejna dozvoli da joj se oči zatvore, ali misli su i protiv njene volje pokušavale da joj ostanu usredsređene.

Dvorana je svakako odugovlačila, predstavnice su se sastajale na manje od sat vremena, a često ni toliko. Da bi razgovarala s nekom od njih, morao je postojati hitan razlog, mada predstavnice šest Ađaha – Crvenih u Salidaru, naravno, nije bilo – nisu govorile drugim Aes Sedai, a kamoli Prihvaćenima, o čemu raspravljaju na sednicama. Svakako su imale razloga za hitnju. Ako su njihove namere i dalje tajne, okupljanja svakako nisu. Elaida i Kula neće ih večno ignorisati. Osim toga, Beli plaštovi su samo nekoliko milja dalje u Amadiciji, a počele su da kolaju i glasine o tome da ovde, u Altari, ima Zmajuzakletih. Samo Svetlost zna šta bi Zmajuzakleti mogli da učine ako bi Rand izgubio vlast nad njima. Prorok je bio dobar primer za to – ili radije, užasan primer. Neredi, spaljivanje kuća i imanja, ubijanje ljudi koji nisu dovoljno zdušno iskazivali podršku Ponovorođenom Zmaju.

Ninaevino hrkanje zvučalo je kao cepanje sukna, ali u daljini. Elejni se vilice razjapiše u novom zevu; ona se okrenu na bok i ušuška u tanki jastuk. Razlozi za hitnju. Samael sedi u Ilijanu, a odavde do ilijanske granice samo je nekoliko stotina milja, preblizu za jednog Izgubljenog. Samo Svetlost zna gde su ostali Izgubljeni, ili šta smišljaju. I Rand; morale su da se zabrinu zbog Randa. Naravno, on ne predstavlja opasnost. Nikada to ne bi bio. Ali on jeste ključ za sve; svet se sada uistinu povijao prema njemu. Ona bi ga nekako vezala. Min. Ona i poslanstvo sigurno su sada na pola puta do Kaemlina. Nema snega da ih usporava. Još mesec dana dok ne stignu. Mada, ne brine nju to što se Min zaputila Randu. Na šta je samo Dvorana mislila? Min. San je prekri i ona skliznu u Tel’aran’riod...

...i obrete se na glavnoj ulici utihnulog noćnog Salidara, sa izjedenim mesecom na nebu. Videla je sasvim jasno, više nego što joj je to mesečina omogućavala. U Svetu snova oduvek je bilo osečaja svetla, odasvud i niotkud, kao da sama tama odaje neki mračni sjaj. Ali opet, snovi su takvi, a ovo jeste san, iako ne običan.

Selo je bilo odraz pravog Salidara, ali na čudan način, mirnije čak i nego što bi inače bilo noću. Svi prozori bili su mračni, osećaj praznine veoma jak, kao da nikoga nema u tim zgradama. Naravno, tu i nema. Na drhtavi zov noćne ptice javio se drugi, pa treći, a nešto je tiho zašuštalo dok je bežalo u čudnom polusvetlu, ali štale su bile prazne, kao i ograda oko sela, i čistine gde su se okupljale ovce i stoka. Biće tu u izobilju divljih stvorova, ali ne i pripitomljenih. Pojedinosti su se menjale sa svakim pogledom; zgrade prekrivene krovinom bile su i dalje iste, ali bure sa vodom bilo bi malo pomereno, ili ga ne bi bilo uopšte, a vrata koja su stajala otvorena najednom bi bila zatvorena. Što je nešto bilo manje važno u stvarnom svetu, to se njegov položaj ili stanje pre moglo promeniti, ili mu je odraz bio manje čvrst.

Povremeno bi se na mračnoj ulici primetio treptaj pokreta, neko bi se pojavio i iščeznuo posle nekoliko koraka, ili čak zalebdeo iznad tla kao da leti. Snovi mnogih ljudi mogli su se doticati Tel’aran’rioda, ali samo nakratko. Na svu sreću po njih. Još jedno svojstvo Sveta snova bilo je da ono što ti se tu dogodi ostaje stvarno i kada se probudiš. Ako ovde umreš, nećeš se probuditi. Čudan odraz. Samo je vrelina bila ista.

Ninaeva je stajala tamo u beloj haljini Prihvaćene sa trakom na porubu, nestrpljiva kraj Sijuan i Leane. Takođe je imala srebrnu narukvicu, mada ona odavde nije imala dejstva na svet na javi; još je držala Mogedijen, ali Ninaeva, izvan svog tela, ništa kroz nju ne bi osetila. Leana je bila kraljevski vitka, mada joj je po Elejninom mišljenju providna domanska haljina od tanke svile umanjivala eleganciju. Boja se takođe i dalje menjala; to se dešavalo sve dok ne saznaš zbog čega si tu. Sijuan je bila bolja. Imala je na sebi jednostavnu haljinu od plave svile, sa skupljenim okovratnikom taman dovoljno izrezanim da joj se vidi izuvijani prsten na ogrlici. S druge strane, na haljini bi se ponekad ukazao čipkasti porub, a ogrlica se menjala od običnog srebrnog lanca u složene komade sa rubinima, vatrenim kapljicama ili smaragdima usađenim u zlato i odgovarajućim minđušama, da bi se zatim pretvarala u običan lančić.

Oko Sijuaninog vrata visio je originalni prsten; ona je izgledala čvrsto koliko i sve zgrade. Sebi je Elejna izgledala jednako čvrsto, ali znala je da drugima izgleda donekle magličasto, kao Ninaeva i Leana. Umalo da pomisli kako može da vidi mesečinu kroz njih. To se dešavalo kada se koristi kopija.

Osetila je Istinski izvor, ali činilo joj se da je saidar razreden; ako bi pokušala da usmerava, i to bi bilo jadno. Sa prstenom koji je Sijuan nosila ne bi bilo tako, ali to je bila cena čuvanja tajni za koje zna još neko, a ti se ne usuđuješ da ih otkriješ. Sijuan se uzdala u original više nego u Elejnine kopije, pa ga je nosila – ili je to ponekad činila Leana – dok su Elejna i Ninaeva, koje su mogle da koriste saidar, morale da se snalaze.

„Gde su?“, upita Sijuan. Rub izreza oko vrata dizao joj se i spuštao. Haljina je sada bila zelena, a ogrlica niska krupnih providnih dragulja. „Dovoljno je ružno što žele da urone veslo u moje delo i veslaju kako im volja; sad me još teraju da čekam.“

„Ne znam zašto te uznemirava to što i one idu“ reče joj Leana. „Voliš da gledaš kako greše. Ne znaju ni pola od onoga što misle da znaju.“ Na trenutak joj se haljina opasno približila providnosti; uski lanac sa krupnim biserima pojavi joj se oko vrata i nestade. Nije ni primetila. Ovde je imala manje iskustva čak i od Sijuan.

„Treba mi malo pravog sna“ promrmlja Sijuan. „Brin pokušava da me izmori. Ali ja moram da čekam da udovoljim ženama koje pola noći provedu prisećajući se kako da hodaju. Da ne pominjem to što me opterećuju ove dve.“ Ona se namršti na Elejnu i Ninaevu, a onda zakoluta očima uvis.

Ninaeva čvrsto dograbi svoju pletenicu, što je bio siguran znak da joj je proradila ćud. Jednom da se i Elejna od sveg srca složi s njom. Bilo je više nego teško podučavati učenice koje misle da znaju više nego što stvarno znaju i pre će one koriti učiteljicu nego što će ova biti u stanju da kori njih. Naravno, ostale su bile daleko gore od Sijuan i Leane. A gde su ostale?

Na ulici se nešto pokrenu. Šest žena, okruženih sjajem saidara, koje nisu nestale. Kao i obično, Šerijam i ostale iz njenog veća dosanjale bi sebe u sopstvene spavaonice i izašle. Elejna nije bila sigurna koliko su one bile kadre da shvate svojstva Tel’aran’rioda. U svakom slučaju, često su bile uporne u tome da rade po svome čak i kada se moglo raditi bolje. Ko je to mogao bolje znati od Aes Sedai?

Šest Aes Sedai uistinu su bile početnice u Tel’aran’riodu, a haljine su im se menjale kad god bi ih Elejna pogledala. Prva je imala na sebi izvezeni šal Aes Sedai, obrubljen bojom njenog Ađaha i sa belim Plamenom Tar Valona kao upadljivom suzom na leđima, potom su to nosile četiri, zatim nijedna. Ponekad je to bio laki putni ogrtač za zaštitu od prašine, sa Plamenom na leđima i levoj dojci. Na bezvremenim licima im se, naravno, nije video nikakav trag vrućine – kod Aes Sedai toga nikad nije bilo – kao ni bilo kakva naznaka da znaju da im se odeća menja.

Bile su jednako magličaste kao i Ninaeva ili Leana. Šerijam i druge više su se uzdale u ter’angreal iz sna koji je zahtevao usmeravanje nego u prstenove. Kao da prosto nisu bile voljne da poveruju kako Tel’aran’riod nema nikakve veze s Jednom moći. Elejna bar nije mogla da razabere koje to koriste njene kopije. Negde kod njih tri sigurno se nalazi mali disk koji je nekada bio od gvožđa, ispisan s obe strane gustom spiralom i ispunjen tokom Duha, jedine od Pet moći koja se može usmeravati u snu. Makar ne i ovde. Ostale tri sigurno nose pločice koje su nekada bile od ćilibara, sa usnulom ženom ubačenom u svaku od njih. Čak i da je imala svih šest terangreala ispred sebe, Elejna ne bi bila u stanju da odabere dva originala; ove kopije su bile veoma uspele. Ali svejedno, i dalje je posredi bilo kopiranje.

Dok su Aes Sedai zajedno išle ulicom, čula je delove njihovog razgovora, mada nije mogla da ih uhvati ni za glavu ni za rep.

„...prezreće naš izbor, Karlinja“, govorila je Šerijam plamene kose, „ali prezrele bi ga kakav god da je. Možemo se slobodno držati svoje odluke. Ne moram ponovo da ti navodim razloge.“

Morvrin, stamena Smeđa sestra prosede kose, frknu. „Posle svega što smo radile u Dvorani, teško bi nam bilo da im sada promenimo mišljenje.“

„Sve dok nam se nijedan vladar ne ruga, šta nas briga", reče Mirela vatreno. Najmlađa od njih šest, sa nevelikim stažom među Aes Sedai, zvučala je krajnje razdraženo.

„A koji bi se vladar usudio?" upita Anaija, prilično nalik na ženu što pita koje bi se to dete usudilo da joj ublatnjavi čilim. „U svakom slučaju, niti jedan kralj ili kraljica ne zna dovoljno o onome što se odvija među Aes Sedai da bi to razumeli. Treba da nas se tiče samo mišljenje sestara, a ne njihovo.“

„Mene brine", odgovori Karlinja hladno, „to što je mi lako navodimo, te isto to može lako poći i drugima za rukom.“ Bleda, gotovo črnooka Bela uvek je bila hladna, neki bi rekli i ledena.

O čemu god da su razgovarale, nisu želele da raspravu nastave pred Elejnom ili ostalima; zaćutale su neposredno pre nego što su stigle do njih.

Sijuan i Leana su reagovale na pridošlice tako što su jedna drugoj naglo okrenule leđa, kao da im je razgovor prekinuo dolazak Aes Sedai. Što se Elejne tiče, ona je brzo pogledala svoju haljinu. Bila je po propisu, bela i vezana. Nije znala šta da misli o tome što se pojavila bez razmišljanja u odgovarajućoj haljini; kladila bi se da je Ninaeva morala da menja odeću posle pojavljivanja. Ali opet, Ninaeva je bila mnogo odvažnija od nje, u borbi protiv ograničenja sa kojima se ona sama već pomirila. Kako će ikada moći da vlada Andorom? Ako joj je majka mrtva. Ako.

Šerijam, malčice bucmasta i visokih jagodica, okrenula je kose zelene oči prema Sijuan i Leani. Na trenutak je na sebi imala plavo obrubljeni šal. „Ako vas dve ne umete da naučite kako da se slažete, kunem se da ću vas obe poslati Tajani.“ Imalo je to prizvuk nečeg što se izgovaralo često, bez stvarne namere.

„Dovoljno dugo ste radile zajedno", reče Beonin sa jakim tarabonskim naglaskom. Lepa Siva, kose boje meda sa mnoštvom pletenica, imala je plavosive oči koje su neprestano izgledale zaprepašćeno. Ipak, Beonin ništa nije moglo da iznenadi. Ona ne bi poverovala da se sunce ujutro rađa dok sama ne vidi, a opet, ako se jednog jutra to ne bi dogodilo, Elejna je čisto sumnjala da bi Beonin prstom mrdnula. To bi samo potvrdilo da je bila u pravu kada je tražila dokaz. „Možete i morate raditi zajedno.“

Beonin je zvučala kao da je te reči govorila tako često da jedva i pomišlja na njih. Sve Aes Sedai su odavno navikle na Sijuan i Leanu. Počele su prema njima da se ophode kao prema dvema devojkama koje ne mogu prestati da se prepiru. Aes Sedai su obično na sve druge gledale kao na đecu. Čak i na ove dve koje su nekada bile pune sestre.

„Šalji ih kod Tajane ili nemoj", odbrusi Mirela, „samo ne pričaj o tome.“ Elejna nije mislila da je mračno lepa žena ljuta na Sijuan ili Leanu. Možda nije ljuta ni na koga i ni na šta posebno. Imala je promenljivu ćud, izuzetnu čak i među Zelenima. Njena haljina od zlatnožute svile poprimila je visok okovratnik, ali sa ovalnim izrezom koji joj je otkrivao gornji deo poprsja; imala je i čudnu ogrlicu, nalik na široku srebrnu kragnu koja je držala tri mala bodeža balčaka ugneždenih u njenom dekolteu. Četvrti bodež pojavio se i nestao tako brzo da joj se to moglo i učiniti. Odmerila je Ninaevu od glave do pete kao da traži neku manu u njoj. „Idemo li do Kule ili ne? Ako ćemo već ovo da radimo, bolje da pri tom postignemo nešto korisno.“

Elejna je sada znala zašto je Mirela ljuta. Kada su ona i Ninaeva tek došle u Salidar, sastajale su se sa Egvenom u Tel’aran’riodu svakih sedam dana da bi pričale o onome što su naučile. To nije uvek bilo lako, pošto je Egvenu stalno pratio makar jedan aijelski šetač kroz snove od kojeg je učila. Sastanak bez Mudre ili dve zahtevao je izvesne muke. U svakom slučaju, sve se to okončalo kada su došle do Salidara. Ovih šest Aes Sedai iz Šerijaminog veća preuzelo je sastanke, kada su imale samo tri originalna ter’angreala i shvatanje Tel’aran’rioda koje je jedva prevazilazilo puko saznanje o tome kako da u njega dođu. To je bilo baš kada je Egvena povređena, što je dovelo do suočavanja Aes Sedai i Mudrih, dve grupe gordih i odlučnih žena koje su podozrevale jedna u drugu i nisu bile spremne da popuste ni za pedalj niti da iole saviju šiju.

Naravno, Elejna nije znala šta se dešavalo na tim sastancima, ali mogla je da se ravna po sopstvenim iskustvima i delićima koje bi Šerijam i ostale tu i tamo odale.

Aes Sedai su bile sigurne da mogu naučiti sve čim saznaju da postoji nešto što se može naučiti, obično su očekivale poštovanje kakvo se ukazuje kraljici, a uvek su očekivale da im se ono što žele da znaju kaže bez odlaganja ili zamajavanja. Očigledno su tražile odgovore na sve, od toga šta Rand smera preko toga kada če Egvena dovoljno ozdraviti da se vrati u Svet snova, do mogućnosti da se uhode tudi snovi u Tel’aran’riodu ili da se u Svet snova fizički uđe, te da se neko uvede u san protiv njegove volje. Čak su više puta pitale je li moguće uticati na fizički svet onim što učiniš u snu, što je bila čista nemogućnost u koju su očito sumnjale. Morvrin je malo čitala o Tel’aran’riodu, dovoljno da postavi mnogo pitanja, mada je Elejna podozrevala da je medu njima bilo i dosta Sijuaninih. Mislila je da se Sijuan natura da i sama prisustvuje sastancima, ali činilo se da Aes Sedai smatraju dovoljno velikim ustupkom to što joj dozvoljavaju da koristi prsten u radu s doušnicima. Ono što ju je uznemiravalo bilo je mešanje Aes Sedai u taj rad.

A što se tiče Aijelki... Mudrih – šetača kroz snove, makar, kojih je Elejna bila svesna zahvaljujući sopstvenim susretima – one ne samo da su znale gotovo sve što se moglo znati o Svetu snova, već su na to gledale maltene kao na svoj privatni zabran. Nisu volele da bilo ko dolazi tu u neznanju i oštro su postupale kada bi ugledale nešto što su smatrale glupošću. Pored toga, one su obično ćutale, naizgled žestoko odane Randu, nevoljne da kažu mnogo više od toga da je živ, ili da će se Egvena vratiti u Tel’aran’riod kada bude dovoljno ozdravila, i više nego nevoljne da odgovaraju na pitanja koja su smatrale nepristojnim. To poslednje moglo je da znači da ne veruju kako onaj ko pitanja postavlja zna dovoljno da bi čuo odgovor, ili da i pitanje i odgovor nekako krše njihovu čudnu filozofiju časti i dužnosti. Elejna je znala tek nešto više o đi’e’tohu od toga da postoji, i da izaziva veoma neobično, veoma osetljivo ponašanje.

Sve u svemu, bio je to nepogrešiv put ka propasti i Elejna je smatrala da se ta propast iznova priprema svakih sedam dana, makar sa stanovišta Aes Sedai.

Šerijam i ostalih pet u početku su morale da imaju lekcije svake noći, ali sada su ih imale samo dvaput nedeljno. U noći pre sastanka s Mudrima, kao da žele da izoštre svoje veštine poslednji put pred takmičenje. I u noći posle toga, obično stisnutih usta, kao da razmatraju šta je to krenulo loše i kako se tome suprotstaviti. Mirela verovatno već kipi zbog propasti koja će se dogoditi sledeče noći. Svakako će se nekakva dogoditi.

Morvrin se okrenu Mireli i otvori usta, ali među njima se iznenada nađe još jedna žena. Elejni je bio potreban časak da u bezvremenim crtama lica prepozna Geru, jednu od kuvarica. Ogrnuta šalom sa Plamenom Tar Valona i zelenim obrubom, bila je upola mršavija nego obično. Gera prekorno podiže prst prema Aes Sedai – pa iščeznu.

„Dakle, to su njeni snovi, je li?“, reče Karlinja hladno. Njenoj snežnobeloj haljini izrasli su rukavi koji su joj u špicevima visili preko šaka, kao i visoki okovratnik sve do ispod brade. „Neko treba da popriča s njom.“

„Ma pusti je, Karlinja", zakikotala se Anaija. „Gera je dobra kuvarica. Neka joj njeni snovi. I sama uviđam koliko je to privlačno.“ Odjednom postade vitkija i viša. Crte lica joj se nisu zaista izmenile; imala je isto obično, majčinsko lice kao i uvek. Nasmejala se i vratila u pređašnje stanje. „Zar ne možeš makar jednom u nečemu da nađeš nešto zabavno, Karlinja?“ Čak je i Karlinjino frktanje bilo hladno.

„Očito" reče Morvrin, „Gera nas je videla, ali hoće li se setiti?“ Njene tamne, čelične oči bile su zamišljene. Haljina od obične tamne vune bila joj je najpostojanija među njih šest. Pojedinosti su se pomerale, ali toliko sitno da Elejna nije zaista mogla da odredi šta se razlikovalo.

„Naravno da hoće", reče Ninaeva gorko. Već je to objašnjavala. Šest Aes Sedai je pogledaše, podignutih obrva, i ona umiri svoj glas. Malčice. Mrzela je i da riba lonce. „Ako se seti sna, setiće se i nas. Ali samo kao sna.“

Morvrin se namršti. Bila je odmah iza Beonin u želji da dobije dokaze. Ninaevu će taj trpeljivi izraz lica dovesti u nevolju, kakvim god tonom govorila. Pre nego što je Elejna stigla da kaže bilo šta kako bi skrenula pažnju Aes Sedai s Ninaeve, progovorila je Leana, sa glupavim osmehom na licu.

„Zar ne mislite da bi sada trebalo da pođemo?“

Sijuan prezrivo frknu na tu sramežljivost, a Leana je oštro pogleda. „Da, treba ti što više vremena u Kuli", reče Sijuan, sada snebivljiva, a Leana nabra nos.

Zaista su to dobro radile. Šerijam i ostale nisu ni pomislile da Sijuan i Leana nisu jednostavno dve umirene žene sa ciljem koji bi mogao da ih održi u životu, žene koje se grčevito drže za ivicu onoga što su nekad bile. Dve žene koje se poput dece neprestano džaveljaju. Aes Sedai je trebalo da se sete da je Sijuan bio glas kako ima snažnu volju i ume podmuklo da manipuliše, baš kao i Leanu, mada u nešto manjoj meri. Da su njih dve nastupale jedinstveno ili pokazale svoje pravo lice, ovih šest bi to shvatile i pažljivo ispitale sve što bi njih dve izgovorile. Ali podeljene, tako da od besa pljuju jedna drugoj u lice, bezmalo puzeći pred Aes Sedai i očito nesvesne toga... Kad je jedna morala nevoljno da se prikloni onome što je druga rekla, to je davalo dodatnu težinu. Isto kao i kada bi jedna prigovarala zbog očito beznačajnih stvari. Elejna je znala da tu glumu koriste kako bi navele Šerijam i ostale da podržavaju Randa. Samo je želela da zna za šta je još koriste.

„U pravu su“ reče Ninaeva odlučno, pogledavši Sijuan i Leanu s gađenjem. Njihova gluma je Ninaevu beskrajno žestila. Ne bi ona puzala ni pred kim makar joj život bio u pitanju. „Trebalo bi da do sada več znate da što više vremena ovde provodite, to se manje stvarno odmarate. Spavanje dok ste u Tel’aran’riodu nije jednako blagotvorno kao običan san. Upamtite, ako ugledate bilo šta neobično, morate biti na oprezu.“ Zaista je mrzela da se ponavlja – ta činjenica joj je jasno zvonila u glasu – ali sa ovim ženama, Elejna je morala da prizna kako je to često neophodno. Samo da Ninaeva ne zvuči kao da se obraća nedotupavnoj dečurliji. „Kada neko snom sebe dovede u Tel’aran’riod, poput Gere, i sanja noćnu moru, ponekad ta noćna mora preostane i ume da bude veoma opasna. Izbegavajte sve što izgleda neuobičajeno. I pokušajte da ovaj put držite misli pod kontrolom. Ono o čemu mislite ovde može se pretvoriti u stvarnost. Mirdraal koji je nikao niotkuda prošli put mogao je biti zaostatak iz neke noćne more, ali ja mislim da je to jedna od vas dopustila da joj misli zavrludaju. Pričale ste o Crnom ađahu, ako se sećate, i raspravljale o tome da li oni puštaju Nakot Senke u Kulu.“ Kao da to nije dovoljno, morala je da doda: „Nećete sutra ostaviti utisak na Mudre ako usred svega ubacite Mirdraala.“ Elejna se žacnu.

„Dete" reče Anaija blago, podesivši šal plavih rubova koji joj se najednom uvijao oko ruku, „veoma si dobro radila, ali to nije izgovor za svadljiva usta.“

„Dobile ste određene povlastice", reče Mirela, ni najmanje blago, „ali čini se da zaboravljate da to jesu povlastice.“ Njeno mrštenje trebalo je da bude dovoljno da nagna Ninaevu na drhtanje. U proteklih nekoliko nedelja bila je sve nemilosrdnija prema Ninaevi. I ona je navukla šal. Sve su, što je bio loš znak.

Morvrin otvoreno frknu. „Kad sam ja bila Prihvaćena, svaka devojka koja bi se jednoj Aes Sedai tako obratila provela bi sledečih mesec dana ribajući pod, pa sve i da je trebalo koliko sutradan da bude proglašena za Aes Sedai.“

Elejna progovori žurno, u nadi da će odložiti propast. Ninaeva je poprimila ono što je verovatno smatrala pomirljivim izrazom lica, ali izgledala je mrzovoljno i tvrdoglavo. „Sigurna sam da nije smerala ništa loše, Aes Sedai. Mnogo smo radile. Molim vas da nam oprostite.“ To što je dodala i sebe moglo je biti od pomoći, pošto sama nije ništa učinila. A moglo je da dovede i do toga da obe ribaju pod. Makar je nagnalo Ninaevu da je pogleda. I razmisli, očigledno, pošto joj se lice umirilo u nešto što je izgledalo krotko i načinila je kniks, zureći u tle kao da se postidela. Možda je zaista i bilo tako. Možda. Elejna je brzo nastavila kao da se Ninaeva zvanično izvinila i kao da je to izvinjenje bilo prihvaćeno. „Znam da želite samo da provedete što je moguće više vremena u Kuli, pa možda ne bi trebalo više da čekamo? Ako biste sve zamislile Elaidinu radnu sobu, onako kako ste je poslednji put videle?“ Elaidu nikada u Salidaru nisu nazivali Amirlin, i Amirlinina radna soba u Beloj kuli bila je na isti način preimenovana. „Sve usredsredite misli tako da stignemo zajedno.“

Anaija je prva klimnula glavom, ali čak su i Karlinja i Beonin dozvolile da budu tako odvraćene.

Nije bilo jasno da li se to njih deset kretalo ili se Tel’aran’riod kretao oko njih. Moglo je biti i jedno i drugo, koliko je malo Elejna o tome razumela; Svet snova bio je bezmalo beskrajno savitljiv. U jednom trenutku su stajale na ulici u Salidaru, a već u sledečem u velikoj i ukrašenoj prostoriji. Aes Sedai su zadovoljno klimnule, još nedovoljno iskusne i samim tim zadovoljne zbog svega što je dejstvovalo onako kako su mislile da treba.

I baš kao što je Tel’aran’riod bio odraz sveta jave, ova prostorija bila je odraz moći žena koje su u njoj boravile proteklih tri hiljade godina. Pozlaćene stajaće lampe nisu gorele, ali bilo je svetla, čudnog kao i obično u Tel’aran’riodu i snovima. Visoki kamin bio je od zlatnog mermera iz Kandora, pod od uglačanog crvenog kamena iz Maglenih planina. Zidovi su bili prekriveni pločama nedavno – pre samo hiljadu godina – od svetlog drveta, sa čudnim prugama i duborezima koji su prikazivali čudesno zverinje i ptice za koje je Elejna bila sigurna da su poticali iz mašte majstora. Visoki lučni prozori bili su uokvireni blistavim sedefastim kamenom i vodili na balkon iznad privatnog Amirlininog vrta; taj kamen bio je izvađen iz bezimenog grada koji je potonuo na dno Olujnog mora za vreme Slamanja sveta i niko nikada više nije pronašao ni sličan njemu.

Svaka žena koja je koristila tu sobu ostavila je svoj pečat u njoj, makar samo tokom svoga službovanja, a Elaida se ni po čemu nije razlikovala. Teška stolica nalik na presto, sa Plamenom Tar Valona od slonovače povrh visokog naslona, stajala je iza masivnog pisaćeg stola ukrašenog rezbarijama trostruko povezanih prstenova. Na goloj ploči stola bile su samo tri kutije, premazane altaranskim lakom, podjednako udaljene jedna od druge. Obična bela vaza stajala je na gruboj beloj stubnoj ploči pored zida. U vazi su bile ruže, čiji su se broj i boja menjali sa svakim pogledom, ali raspored je ostajao strog. Ruže, u ovo doba godine, po ovakvom vremenu! Jedna moć se traci na to da one rastu. Elaida je činila isto kada je bila savetnica Elejnine majke.

Iznad kamina visila je slika po novoj modi, na rastegnutom platnu, gde su se dva muškarca borila među oblacima i bacala munje jedan na drugoga. Jednom je lice bilo od vatre, a drugi je bio Rand. Elejna je bila u Falmeu; slika nije bila daleko od istine. Randovo lice bilo je pocepano, kao da je na njega bilo bačeno nešto teško, ali je taj deo bio spojen i gotovo neprimetan. Elaida je očito želela da je nešto stalno podseća na Ponovorođenog Zmaja, i isto tako očito nije bila srečna zbog toga što mora da ga gleda.

„Izvinite, molim vas", reče Leana pre nego što je prestalo zadovoljno klimanje glavama, „moram da proverim da li su moji ljudi dobili poruke.“ Svaki Ađah osim Belog imao je mrežu doušnika raštrkanih širom zemalja, baš kao i mnoge pojedine Aes Sedai, ali Leana je bila retka, možda i jedinstvena u tome što je kao Čuvar stvorila mrežu u samom Tar Valonu. Iščezla je čim je izgovorila te reči.

„Ne bi trebalo da sama lunja ovuda" reče Šerijam besnim glasom; „Ninaeva, pođi za njom. Ostani uz nju.“

Ninaeva cimnu pletenicu. „Mislim da ne...“

„To ti se dešava veoma često", prekinu je Mirela. „Uradi više jednom kako ti se kaže, kada ti se kaže, Prihvaćena.“

Zgledavši se postrance s Elejnom, Ninaeva klimnu glavom, vidno suzbivši uzdah, pa nestade. Elejna nije mnogo saosećala s njom. Da se Ninaeva nije prepustila svojoj razdražljivosti u Salidaru, možda bi i bila u stanju da objasni kako bi Leana mogla da se nalazi bilo gde u gradu, da je bezmalo nemoguće da bude pronađena i da je sama nedeljama zalazila u Tel’aran’riod.

„A sad da vidimo šta možemo da saznamo", reče Morvrin, ali pre nego što je iko stigao da se makne, Elaida se nađe za pisaćim stolom i zapilji se u njih.

Nepopustljiva žena strogog lica, pre zgodna nego lepa, tamne kose i očiju, Elaida je na sebi imala krvavocrvenu haljinu, sa prugastom ešarpom Amirlin Tron oko ramena. „Kao što sam i Prorekla", izgovorila je. „Bela kula će se ponovo ujediniti poda mnom. Poda mnom!” Ona oštro pokaza na pod. „Kleknite i zatražite oproštaj za svoje grehe!“ Sa tim nestade.

Elejna polako ispusti dah, zadovoljna što je shvatila da nije jedina.

„Proricanje?“ Beoninino čelo zamišljeno se nabralo. Ona nije zvučala zabrinuto, ali mogla je baš i da bude. Elaida je umela da Proriče, mada na mahove. Kada bi Proricanje obuzelo neku ženu i kada bi ova znala da će se nešto dogoditi, tako bi i bilo.

„San" reče Elejna i iznenadi se začuvši mirnoću svog glasa. „Ona spava i sanja. Nije ni čudo što sanja ono što joj se dopada." Svetlosti, molim te, samo da bude tako.

„Jeste li primetile ešarpu?" upita Anaija sve i nikoga. „Na njoj nije bilo plave pruge.“ Amirlinina ešarpa trebalo je da nosi po jednu prugu za svaki od sedam Ađaha.

„San", reče Šerijam neosetljivo. Zvučala je nezaplašeno, ali ponovo je navukla šal sa plavim rubovima i umotala se u njega. Anaija isto tako.

„Bio to san ili ne“, reče Morvrin mirno, „mogle bismo da uradimo ono radi čega smo došle.“ Morvrin je malo šta moglo uplašiti.

Nagli nalet uposlenosti posle reči Smeđe sestre najednom je jasno pokazao koliko su se sve umirile kao bubice. Ona, Karlinja i Anaija brzo su kliznule napolje u predvorje, gde se nalazi Čuvarev radni raspored. Pod Elaidom je to bila Alvijarin Frejden; jedna Bela, začudo, iako je Čuvar uvek poticao iz Amirlininog Ađaha.

Sijuan je zlovoljno zurila za njima. Ona je tvrdila da se iz Alvijarininih papira može saznati više nego iz Elaidinih, jer se ponekad činilo da Alvijarin zna više nego žena kojoj navodno služi i Sijuan je dvaput pronašla dokaze da se Alvijarin suprotstavila Elaidinim naređenjima, očito bez ikakvih posledica. Mada nije rekla Elejni ili Ninaevi koja su to naređenja bila. Jamačno su postojale granice Sijuanine spremnosti da deli znanje s drugima.

Šerijam, Beonin i Mirela okupile su se za Elaidinim stolom, otvorile jednu lakiranu kutiju i počele da prelistavaju papire koje su unutra zatekle. Elaida je tamo držala skoriju prepisku i izveštaje. Kutija, ukrašena zlatnim kopcima koji su se tukli među belim oblacima na plavom nebu, naglo bi se ponovo zatvorila kad god bi neka od njih pustila poklopac, sve dok se nisu setile da ga drže otvorenog, a sami papiri su se menjali još dok su ih čitale. Papir je uistinu bio nevažan. Aes Sedai su nastavile s poslom praćene uznemirenim c-c-c i ozlojeđenim uzdasima.

„Evo Danelinog izveštaja" reče Mirela, žurno pregledajući stranicu. Sijuan pokuša da im se pridruži – Danela, mlada Smeđa, bila je deo grupe koja je nju izbacila – ali Beonin se oštro namršti na nju i otera je time natrag u ćošak, da gunđa sebi u bradu. Beonin je ponovo obratila pažnju na kutiju i spise u njoj pre nego što je Sijuan stigla da načini tri koraka; ostale dve žene nisu to ni primetile. Mirela je nastavila da govori. „Ona kaže da Matin Stepaneos radosno prihvata, Roedran i dalje pokušava da se prikloni svim stranama, dok Alijandra i Tilin traže još vremena da razmisle o odgovoru. Tuje i beleška ispisana Elaidinom rukom.’Pritisni ih!“ Ona coknu dok joj se izveštaj topio u ruci. „Nije pisalo sa čim je to u vezi, ali postoje samo dve mogućnosti koje obuhvataju ovih četvoro.“ Matin Stepaneos je bio kralj Ilijana, a Roedran Murandije, dok je Alijandra bila kraljica Geldana, a Tilin Altare. Tema se mogla odnositi samo na Randa ili Aes Sedai koje su se suprotstavljale Elaidi.

„Makar znamo da naši izaslanici imaju barem jednako dobre izglede kao i Elaidini" reče Šerijam. Naravno, Salidar nije poslao nikoga Matinu Stepaneosu; lord Brend iz Saveta devetorice, Samael, bio je prava vlast u Ilijanu. Elejna bi dala mnogo toga da sazna šta je to Elaida predložila da bi Samael tako spremno podržao, ili je makar dozvolio Matinu Stepaneosu da kaže da će podržati. Bila je sigurna da bi Aes Sedai dale jednako mnogo, ali one su samo dalje grabile spise iz lakirane kutije.

„Nalog za hapšenje Moiraine, još je na snazi", reče Beonin, odmahnuvši glavom kada se list u njenoj ruci u trenu pretvorio u debeli svežanj. „Ona još ne zna da je Moiraina mrtva.“ Iskrivivši lice nad stranicama, pustila je da padnu; raspršile su se kao lišće i iščilele u vazduhu pre nego što su pale. „Elaida i dalje smera i da sebi izgradi palatu.“

„Ne čudi me“ reče Šerijam suvo. Ruka joj se trže kada je uzela nešto što je ličilo na kratku poruku. „Šemerin je pobegla. Prihvaćena Šemerin.“

Sve tri pogledaše Elejnu, pre nego što su se opet okrenule prema kutiji, koju su morale ponovo da otvore. Nijedna nije ničim propratila ono što je Šerijam rekla.

Elejna umalo nije zaškrgutala zubima. Ona i Ninaeva su im rekle da je Elaida raščinila Šemerin, Žutu sestru, i vratila je u Prihvaćene, ali ove u to, naravno, nisu poverovale. Jedna Aes Sedai se mogla naterati da odsluži kaznu, mogla je biti prognana, ali nije mogla biti raščinjena a da ne bude umirena. Ali činilo se da Elaida čini upravo to, kako god glasio zakon Kule. Možda je iznova pisala zakon Kule.

Nekoliko obaveštenja što su ih Ninaeva i Elejna prenele ovim ženama naišlo je na nevericu. Tako mlade žene, Prihvaćene, nisu mogle dovoljno poznavati svet da bi znale šta je moguće a šta ne. Mlade žene bile su lakoverne, podložne obmani; mogle su da vide i poveruju u ono čega uopšte nema. Morala je da se uzdrži da ne lupne nogom. Jedna Prihvaćena uzimala je ono što su Aes Sedai želele da joj podare i nije pitala šta to ove neće da joj daju. Kao na primer, izvinjenje. Zadržala je miran izraz lica i nastavila da kipi u sebi.

Sijuan nije smatrala da treba da se uzdržava. U najvećem broju slučajeva nije. Kada je Aes Sedai nisu pazile, mrko ih je gledala. Naravno, ako bi jedna od ove tri pogledala prema njoj, na licu bi joj se za tren oka pojavio izraz krotkog prihvatanja. Bila je veoma izvežbana u tome. Lav opstaje tako što je lav, rekla je jednom Elejni, a miš tako što je miš. Pa opet, Sijuan je miša glumila loše i na silu.

Elejna pomisli da je opazila brigu u Sijuaninim očima. Ovaj zadatak bio je Sijuanin otkad je dokazala Aes Sedai da bezbedno može da koristi prsten – istina, posle tajnih lekcija koje su ona i Leana dobile od Ninaeve i Elejne – i da je prvorazredni izvor podataka. Trebalo je vremena da se ponovo uspostavi veza sa doušnicima raštrkanim po zemljama, i da se njihovi izveštaji preusmere od Kule za Salidar. Ako Šerijam i druge smeraju da to preuzmu, Sijuan bi mogla biti manje korisna. U istoriji Kule nijednu mrežu uhoda nikada nije vodio niko osim punopravne sestre sve dok Sijuan nije došla u Salidar sa svojim saznanjima o Amirlininim očima i ušima, i onih koji su pripadali Plavom ađahu pre nego što je ona postala Amirlin. Beonin i Karlinja otvoreno su ispoljavale nespremnost da se oslone na ženu koja više nije jedna od njih, a ni druge nisu mnogo zaostajale. Istinu govoreći, nijedna se nije osećala prijatno u društvu umirene žene.

Elejna nije imala šta da radi. Aes Sedai su to mogle nazivati lekcijom, mogle bi čak i misliti o tome tako, ali ona je iz ranijih iskustava znala da će joj, ukoliko pokuša da podučava a da to niko ne zatraži od nje, slomiti nos za tili čas. Ona je bila tu da bi odgovarala na njihova moguća pitanja, i samo zato. Pomislila je na stoličicu – koja se pojavila, sa nogarama izrezbarenim u vidu loze – i sela da sačeka. Stolica bi bila udobnija, ali mogla je da izazove prigovaranje. Jedna Prihvaćena koja previše komotno sedi često je izgledala kao Prihvaćena koja nema dovoljno posla. Trenutak kasnije, Sijuan stvori sebi gotovo istovetnu stoličicu. Stegnuto se osmehnu Elejni – i namršti se prisutnim Aes Sedai u leđa.

Kada je Elejna prvi put posetila ovu sobu u Tel’aran’riodu, bio je tu polukrug takvih stoličica, desetak ili više ispred stola prekrivenog duborezom. Pri svakoj poseti bilo ih je sve manje, a sada nije preostala nijedna. Verovala je da to ukazuje na nešto, mada nije mogla da se seti na šta. Bila je sigurna da i Sijuan isto to misli, te da je najverovatnije potpuno zbunjena, ali sve da je to i bila, nije to podelila s Elejnom ili Ninaevom.

„Borbe u Šijenaru i Arafelu jenjavaju’, promrmlja Šerijam sebi u bradu, „ali ovde se nigde ne pominje zbog čega su započele. Čarke samo, ali opet, Krajišnici se ne tuku jedni protiv drugih. Imaju Pustoš za to.“ Ona je bila Saldejka, a Saldeja je bila jedna od zemalja Krajine.

„Makar je Pustoš i dalje mirna“, reče Mirela. „Gotovo previše mirna. Ne može da potraje. Dobro je da je Elaida imala mnogo doušnika širom Krajine.“ Sijuan je uspela da sklopi trzaj sa besnim pogledom u Aes Sedai. Elejna nije verovala da je njoj već pošlo za rukom da stupi u vezu sa bilo kojim svojim uhodom u Krajini; oni su se nalazili daleko od Salidara.

„Bolje bih se osećala kad bi isto to moglo da se kaže za Tarabon.“ Stranica u Beonininoj ruci izdužila se i raširila; ona baci pogled na nju, omirisa je i odbaci u stranu. „Doušnici u Tarabonu još ćute. Svi do jednog. O Tarabonu je doznala samo iz glasina koje su kolale Amadicijom i po kojima su Aes Sedai umešane u rat “ Odmahnula je glavom na besmislenost stavljanja takvih glasina na papir. Aes Sedai se nisu mešale u građanske ratove. U svakom slučaju, nedovoljno otvoreno da bi bile primečene. „A iz Arad Domana je izgleda stiglo samo nekoliko zbrkanih izveštaja.“

„Ubrzo ćemo i same znati dovoljno o Tarabonu“, reče Šerijam umirujuće. „Još nekoliko nedelja.“

Potraga je potrajala satima. Spisa je bilo više nego dovoljno; lakirana kutija nikako se nije praznila. U stvari, gomila se unutra ponekad uvećavala posle uklanjanja papira. Naravno, samo su najkraći mogli dovoljno dugo da opstanu da bi ih u potpunosti pročitale, ali povremeno bi iz kutije ponovo izašlo već pročitano pismo ili izveštaj. Dugačke stanke prolazile su u tišini, ali neki spisi ipak su izazivala komentar; o tim malobrojnim su Aes Sedai raspravljale. Sijuan se igrala kolariću-paniću, naizgled ne obraćajući uopšte pažnju. Elejna je želela da i sama može da čini isto, ili još bolje, da čita – na podu kraj njenih nogu pojavi se knjiga, Putovanja Džaima Lakonogog, pre nego što ju je odagnala od sebe – ali žene koje nisu bile Aes Sedai imale su više slobode od onih koje su se za to još obučavale. Opet, saznala je ponešto slušajući.

Umešanost Aes Sedai u Tarabonu nije bila jedina glasina koja je dospela do Elaidinog pisaćeg stola. Zbor Belih plaštova Pedrona Nijala navodno je za cilj imao sve, od osvajanja prestola Amadicije – koji njemu svakako nije bio potreban – preko slamanja ratova i bezvlašća u Tarabonu i Arad Domami, pa do podrške Randu. Elejna će u to poverovati kad na vrbi rodi grožđe. Bilo je izveštaja o čudnim događajima u Ilijanu i Kairhijenu – moglo je biti i drugih, ali to su bili oni koje su videli – o selima obuzetim ludilom, košmarima koji koračaju po danjem svetlu, o dvoglavim juncima koji umeju da govore, Nakotu Senke koji se pojavljuje ni iz čega. Šerijam i ostale dve lako su prelazile preko toga; iste takve priče dopirale su i do Salidara iz delova Altare i Murandije, te preko reke iz Amadicije. Aes Sedai su ih otpisivale kao pomamu među ljudima koji su saznali za Ponovorođenog Zmaja. Elejna nije bila tako sigurna. Ona je videla ono što one nisu, uprkos svim svojim godinama i iskustvu. Govorkalo se da njena majka diže vojsku na zapadu Andora – pod drevnim stegom Maneterena, ni manje ni više! – kao i da je Rand drži zarobljenu i da beži u sve moguće zamislive zemlje, uključujući Krajine i Amadiciju, a to poslednje bilo je načisto nezamislivo. Kula očito nije verovala ni u šta od toga. Elejna je priželjkivala da zna u šta da veruje.

Prestala je da strepi nad stvarnim boravištem svoje majke kada je čula da je Šerijam pomenula njeno ime. Nije se obraćala njoj; čitala je žurno sa četvrtastog lista papira koji se pretvorio u dugački pergament sa tri pečata u dnu. Elejna Trakand se morala pronaći i vratiti u Belu kulu po svaku cenu. Ne bude li uspeha, oni koji omanu „zavideće onoj Makuri“. To nagna Elejnu da zadrhti; na njihovom putu za Salidar žena po imenu Ronda Makura umalo nije poslala nju i Ninaevu natrag u Kulu kao zavežljaje veša u perionicu. Vladajuća kuća u Andoru, pročitala je Šerijam, bila je „ključ“ što je bilo jednako nerazumno. Ključ za šta?

Nijedna od tri Aes Sedai nije ni pogledala prema njima. Samo su se zgledale i nastavile s poslom. Možda su zaboravile na nju, ali opet, možda i nisu. Aes Sedai su radile što su radile. Ako je već trebalo da bude zaštićena od Elaide, o tome su morale odlučiti Aes Sedai, a ako iz nekog razloga zaključe da treba da je isporuče Elaidi vezanih ruku i nogu, i to zavisi samo od njihovog izbora. „Štuka ne pita žabu sme li da je pojede", setila se Lininih reči.

Elaidin odgovor na Randovo pomilovanje mogao se zaključiti na osnovu stanja izveštaja. Elejna je gotovo videla kako ona gužva list papira u šaci, kreće da ga cepa, a onda ga hladno izravnava i ubacuje u kutiju. Elaidini besovi gotovo su uvek bili hladni. Nije ništa napisala na tom dokumentu, ali naškrabane zajedljive reči na drugom, gde su bile pobrojane Aes Sedai u Kuli, jasno su pokazivale da je gotovo spremna da objavi kako je svako ko se ne povinuje njenom naređenju da se vrati izdajnik. Šerijam i ostale dve mirno su razmatrale tu mogućnost. Koliko god sestara je smeralo da se povinuje, neke su morale da prevale veliku udaljenost; neke možda još nisu ni primile poziv. U svakom slučaju, takav jedan ukaz potvrdio bi svetu sve glasine o podeljenoj Kuli. Elaida je sigurno izgubila prisebnost kada uopšte razmišlja o tako nečemu, ili je potpuno sišla s uma.

Iver hladnoće skliznu Elejni niz kičmu, a to nije imalo nikakve veze s Elaidinim strahom ili besom. Dve stotine i devedeset četiri Aes Sedai u Kuli koje podržavaju Elaidu. Bezmalo jedna trećina svih Aes Sedai, bezmalo jednako koliko i u Salidaru. Moguće je da se u najboljem slučaju može očekivati da se i preostale podele popola. Posle velikog juriša u početku, broj onih koje su pristizale u Salidar veoma se sporo menjao. Možda je i priliv u Kulu isto tako smanjen. Mogle su da se nadaju tome.

Neko vreme su tragale u tišini, a onda je Beonin uskliknula: „Elaida je odaslala poslanstvo Randu al’Toru!“ Elejna skoči na noge i jedva zadrža jezik za zubima na grčevito Sijuanino mahanje, što je donekle bilo pokvareno njenim neuspehom da natera omčicu koju je ispreplela među prstima da prva nestane.

Šerijam posegnu za listom papira, koji se pretvori u tri pre nego što je njena ruka stigla da ga dotakne. „Gde ih to šalje?" upita ona u isto vreme kada je Mirela upitala: „Kada su otišle iz Tar Valona?“ Sav spokoj gotovo da je iščeznuo.

„U Kairhijen”, reče Beonin. „I nisam videla kada, ako je uopšte i bilo pomenuto. Ali svakako će produžiti za Kaemlin čim budu ustanovile gde se on zaista nalazi.“

Čak i tako, to je bilo dobro; putovanje od Kairhijena do Kaemlina moglo je da potraje mesec dana ili više. Poslanstvo iz Salidara će svakako prvo doći do njega. Elejna je zavukla iskrzanu mapu ispod svoje slamarice u Salidaru i svakog dana je obeležavala udaljenost koju su mogle preći prema Kaemlinu.

Siva sestra nije završila. „Izgleda da Elaida smera da mu ponudi podršku. I pratnju do Kule.“ Šerijam izvi obrve.

„Pa to je besmisleno.“ Mirelini maslinasti obrazi potamneše. „Elaida je bila Crvena.“ Jedna Amirlin pripadala je svim Ađasima i nijednom, ali opet, niko nije mogao jednostavno da zaboravi na svoje poreklo.

„Ta žena je spremna na sve”, reče Šerijam. „Podrška Bele kule može mu se učiniti privlačnom.“

„Možda možemo poslati poruku Egveni preko Aijelki?”, predloži Mirela sumnjičavim tonom.

Sijuan se nakašlja glasno i krajnje izveštačeno, ali Elejna više nije mogla da izdrži. Upozorenje za Egvenu bilo je od najveće važnosti, naravno – Elaidini će je svakako odvući natrag u Kulu ako je otkriju u Kairhijenu, gde neće imati prijatan doček – ali ostalo...! „Kako možete misliti da će Rand slušati bilo šta što Elaida ima da kaže? Zar mislite da ne zna kako je ona bila Crveni ađah i šta to znači? Neće one njemu ponuditi podršku i to dobro znate. Moramo ga upozoriti!“ U tome je bilo protivrečnosti i ona je to znala, ali jezik joj je baratao rukovođen brigom. Ako se Randu nešto dogodi, ona će umreti.

„I kako predlažeš da mi to uradimo, Prihvaćena?”, upita Šerijam hladno.

Elejna se uplašila da sigurno liči na ribu, tako otvorenih usta. Nije imala pojma kako da odgovori. Najednom je izbavi daleki vrisak, praćen kricima bez reči iz predvorja. Ona je bila najbliža vratima, ali je protrčala kroz njih sa ostalima za petama.

U sobi je bio samo Čuvarkin pisaći sto sa urednim gomilama papira i hrpama svitaka i spisa, i red stolica kraj jednog zida gde su Aes Sedai morale da sede i čekaju na razgovor s Elaidom. Anaija, Morvrin i Beonin umalo nisu oborile Elejnu u žurbi da dođu do predvorja. Možda su izgledale magličasto, ali bile su sasvim čvrste.

„Pazite”, viknu Elejna, mada nije mogla da uradi ništa osim da stegne rukama suknje i pođe sa Sijuan za njima što je brže mogla. Kročile su u prizor iz košmara. Bukvalno.

Tridesetak koraka desno, hodnik obložen tapiserijama naglo se širio u kamenu pećinu koja kao da se protezala beskonačno, mutno i mestimično osvetljena crvenim sjajem raštrkanih vatri i mangala. Posvuda su bili Troloci, velika čovekolika obličja sa licima tako sličnim ljudskim, ali izobličenim zverskim gubicama, njuškama i kljunovima, sa rogovima, kljovama ili pernatim krestama. Oni u daljini izgledali su nejasnije od najbližih, tek poluuobličeni, dok su oni najbliži bili divovi dvostruko viši od čoveka, krupniji čak i od svakog pravog Troloka, odeveni od glave do pete u kožu i crne šiljcima načičkane oklope, i zavijali su i ludirali se oko vatri i kazana, polica i neobičnih šiljatih ramova i metalnih predmeta.

To je zaista bio košmar, premda veći od svih onih o kojima su Elejni pričale Egvena ili Mudre. Pošto se jednom oslobode uma koji ih je stvorio, takve stvari ponekad su lebdele Svetom snova, a ponekad bi se i zakačile za određeno mesto. Aijelski šetači kroz snove uništavali su bez zazora svaki, gde god bi ga zatekli, ali su joj i oni i Egvena rekli da je najbolje da naširoko zaobiđe svaki na koji naiđe. Nažalost, Karlinja očigledno nije slušala kada su joj ona i Ninaeva to prenele.

Bela sestra bila je vezana i visila je o gležnjevima sa lanca koji se gubio visoko u tami. Elejna je još videla sjaj saidara oko nje, ali Karlinja se mahnito koprcala i vrištala dok su je polako spuštali naglavce prema velikom brbotavom crnom kazanu sa ključalim uljem.

Dok je Elejna utrčavala u hodnik, Anaija i Morvrin stale su na granici gde se prolaz naglo pretvarao u pećinu. Zastale su u pukom otkucaju srca, a onda, iznenada, njihova nejasna obličja kao da su se izdužila, nalik na dim koji uvire u odžak. Čim su takle granicu, obrele su se unutra, i Morvrin zavika dok su dva Troloka okretala velike gvozdene točkove koji su je sve više i više istezali, a Anaija je visila o ručnim zglobovima dok su Troloci igrali oko nje i šibali je bičevima sa metalnim krajevima, kidajući joj haljinu.

„Moramo se povezati“, reče Šerijam i sjaj oko nje spoji se sa Mirelinim i Beoninim. Čak i tako, nije bio ni prineti blistavom sjaju jedne jedine žene u svetu jave, žene koja nije magličasti san.

„Ne!”, viknu Elejna žurno. „Ne smete to prihvatiti kao stvarnost. Morate na pretnju gledati kao...“ Ona dograbi Šerijam za ruku, ali tok Vatre koju su njih tri satkale, slabašan čak i kada su sve bile povezane, dotaknu razdelnu liniju između sna i košmara. Tkanje nestade tamo gde ga je košmar upio u sebe i istog trena tri Aes Sedai bile su izvučene, kao izmaglica razvejana vetrom. Imale su vremena samo toliko da zapanjeno jeknu pre nego što su dotakle granicu i iščezle. Šerijam se ponovo pojavi unutra, gde joj je glava izvirivala iz tamnog metalnog zvona. Troloci su okretali ručke i cimali poluge spolja, a Šerijamina riđa kosa mahnito je mlatila dok je kreštala do sve višeg krešenda. Drugim dvema nije bilo ni traga ni glasa, ali Elejni se učini da je čula još vriske u daljini, nekoga ko zavija „Ne!“ bez kraja i konca, i još nekoga ko vrišti u pomoč.

„Sečaš se šta smo ti rekle o poništavanju košmara?”, upita Elejna.

Očiju prikovanih za prizor pred njom, Sijuan klimnu glavom. „Da poričem da su stvarni. Da pokušam da sredim u mislima sve onako kako bi bilo bez njih.“

U tome je Šerijam pogrešila, a verovatno i sve Aes Sedai. Pokušavši da usmeravaju protiv košmara, prihvatile su da on zaista postoji, a to prihvatanje ih je uvuklo unutra kao da su i same tamo kročile i ostavilo ih bespomoćnim, ukoliko se ne sete onoga što su zaboravile. A ničim nisu pokazale da to čine. Sve jači krici svrdlali su Elejni po ušima.

„Hodnik”, promrmlja ona, pokušavajući da u mislima stvori njegovu sliku kao kada ga je poslednji put videla. „Pomisli na hodnik onako kako ga pamtiš.“

„Pokušavam, devojko”, zareža Sijuan. „Ne vredi.“

Elejna uzdahnu. Sijuan je bila u pravu. Nijedna nit prizora pred njima nije ni zadrhtala. Šerijamina glava je maltene vibrirala iznad metalnog pokrova koji je skrivao ostatak njenog tela. Morvrinino zavijanje dopiralo je kroz napregnuto soptanje; Elejna gotovo pomisli da čuje kako ženi razvlače zglobove. Karlinjina kosa, koja je visila pod njom, samo što nije dodirnula površinu vrelog ulja. Dve žene nisu bile dovoljne. Košmar je bio preveliki.

„Trebaju nam ostale“, reče ona.

„Leana i Ninaeva? Devojko, sve i da znamo gde da ih nađemo, Šerijam i ostale biće mrtve pre nego...“ Ona zaćuta i zagleda se u Elejnu. „Ti i ne misliš na Leanu i Ninaevu, je l’ da? Misliš na Šerijam i...“ Elejna samo klimnu glavom; bila je previše uplašena da bi govorila. „Ne verujem da mogu da nas čuju odavde, nit i da nas vide. Ti Troloci nisu ni pogledali prema nama. A to znači da moramo pokušati iznutra.“ Elejna ponovo klimnu glavom. „Devojko”, reče Sijuan ravnim glasom, „hrabra si kao lavica, ali imaš ptičji mozak.“ Sa teškim uzdahom dodade: „Ali ni sama ne vidim nikakav drugi način.“

Elejna se slagala s njom u vezi sa svim osim sa hrabrošću. Da joj kolena nisu bila ukočena, sada bi već bila opružena na podnim pločama, prekrivena svim bojama Ađaha. Shvatila je da joj je u ruci mač, dugačko blistavo čelično sečivo, potpuno beskorisno sve i da je znala kako da njime rukuje. Ona ga ispusti i mač iščeznu pre nego što je i pao na pod. „Čekanjem ništa nećemo postići”, promrmlja ona. Nastave li s tim, ono malo hrabrosti što je uspela da nakupi svakako će ispariti.

Ona i Sijuan zajedno kročiše prema granici. Elejnino stopalo dodirnu tu razdelnu liniju i ona najednom oseti da je uvučena unutra, usisana kao voda kroz cev.

U jednom trenu stajala je u hodniku i zurila u užase, a već u sledećem je ležala potrbuške na grubom sivom kamenu, ruku i nogu čvrsto vezanih pozadi, dok su užasi bili posvuda oko nje. Pećina se protezala u beskraj na sve strane; hodnik Kule više kao da nije postojao. Odasvud su se čuli krici koji su odjekivali od kamenih zidova i tavanice pune kapavih stalaktita. Nekoliko koraka od nje ogroman crni kazan pušio se iznad razbuktale vatre. Jedan Trolok veprovske gubice, sa sve kljovama, ubacivao je unutra komade nekog neprepoznatljivog korenja. Kazan za kuvanje, Troloci su jeli sve. Uključujući ljude. Ona pomisli na slobodne ruke i noge, ali grubo uže još joj se usecalo u meso. Nestala je čak i bleda senka saidara; Istinski izvor više nije postojao za nju, ne ovde. Bio je to uistinu košmar, a ona je u njemu bila potpuno zarobljena.

Sijuanin glas probi se kroz krike kao izmučeno stenjanje. „Šerijam, slušaj me!“ Samo je Svetlost mogla da zna šta joj rade; Elejna nije videla nijednu. Samo ih je čula. „Ovo je san! Aah... aaaaaaah! P-pomisli na to kako treba da bude!“

Elejna se pridruži tome. »Šerijam, Anaija, slušajte me, sve! Morate pomisliti na hodnik kakav je bio! Kakav zaista jeste! Ovo je stvarnost samo ako verujete da jeste!“ Ona odlučno zamisli sliku hodnika, šarene pločice u urednim nizovima, pozlaćene stojeće lampe i blistave ispletene tapiserije. Ništa se ne promeni. Krici su i dalje odjekivali. „Morate misliti na hodnik! Držite ga u mislima i postaće stvarnost! Možete pobediti ovo ako se potrudite!“ Trolok je pogleda; držao je debeo, šiljati nož. „Šerijam, Anaija, morate se usredsrediti! Mirela, Beonin, usredsredite se na hodnik!“ Trolok je okrenu na bok. Ona pokuša da se izmigolji, ali teško koleno bez napora ju je prikovalo za mesto kad je stvorenje počelo da joj seče odeću poput lovca koji dere lešinu jelena. Očajnički se držala slike hodnika. „Karlinja, Morvrin, tako vam Svetlosti, usredsredite se! Mislite na hodnik! Hodnik! Sve! Samo na to mislite!“ Zaroktavši nešto na primitivnom jeziku koji ljudi nikada nisu mogli da izgovore, Trolok je ponovo prevrnu potrbuške i kleknu na nju, zgnječivši joj debelim kolenima ruke vezane na leđima. „Hodnik!" vrisnu ona. Stvorenje je dohvati za kosu i trže joj glavu unazad. „Hodnik! Mislite na hodnik!“ Troločko sečivo dodirnu joj zategnuti vrat ispod levog uveta. „Hodnik! Hodnik!“ Sečivo kliznu.

Najednom je zurila u šarene podne pločice koje su joj bile tik ispod nosa. Uhvati se za grlo, začuđena što može slobodno da pomera ruke, pa oseti vlagu i prinevši prste očima zagleda se u njih. Krv, ali tek mrljica. Prože je drhtaj. Da je taj Trolok uspeo da je zakolje... Nije bilo tog Lečenja koje bi je izlečilo.

Zadrhtavši ponovo, ona se polako odgurnu i ustade. Bio je to hodnik u Kuli ispred Amirlinine radne sobe, bez ikakvog traga Troloka ili pećina.

Sijuan je bila tamo, zagledana u silne modrice ispod iskidane haljine, kao i Aes Sedai, magličasta obličja i oličenja propasti. Karlinja je bila u najboljem stanju i tresla se dok je stajala razrogačena, opipavajući tamnu kosu koja joj je sada bila spržena na šaku od temena. Šerijam i Anaija izgledale su kao uplakane hrpe krvavih dronjaka. Mirela je bila sklupčana, prebledela, gola i prekrivena dugačkim crvenim ogrebotinama i masnicama. Morvrin je stenjala pri svakom pokretu i kretala se neprirodno, kao da joj zglobovi više ne rade kako treba. Beoninina haljina je izgleda kandžama bila pocepana u komadiće i ona je dahtala na kolenima, razrogačenija nego ikad pre, pridržavajući se za zid kako ne bi pala.

Elejna odjednom shvati da i njoj haljina i bluza ispod nje vise sa ramena, čisto rasečene spreda. Lovac koji dere lešinu jelena. Uzdrhtala je toliko snažno da umalo nije pala. Popravka odeće bila je jednostavna i zahtevala je samo misli, ali ona nije bila sigurna koliko će joj trebati da popravi svoja sećanja.

„Moramo natrag", reče Morvrin dok je nespretno klečala između Šerijam i Anaije. I pored ukočenosti i stenjanja, zvučala je ravnodušno kao i uvek. „Treba se latiti Isceljivanja, a niko ovde to ne može da obavi kao mi.“

„Da.“ Karlinja ponovo dotaknu svoju kratku kosu. „Da, možda bi najbolje bilo da se vratimo u Salidar.“ Njen obično ledeni glas sada je bio krajnje nesiguran.

„Ja ću se još malo zadržati, ako niko nema ništa protiv", reče im Sijuan. Ili radije predloži, tim neprikladno krotkim glasom. Haljina joj je ponovo bila čitava, ali masnice su ostale. „Možda saznam još štogod korisno. Samo sam malo ugruvana, i gore sam prošla od ovoga kad sam pala na brodu.“

„Pre izgledaš kao da je neko ispustio brod na tebe" reče joj Morvrin, „ali radi kako hoćeš.“

„I ja ću ostati", reče Elejna. „Mogu pomoći Sijuan, a nisam uopšte ozleđena.“ Bila je svesna zaseka na vratu svaki put kad bi progutala pljuvačku.

„Ne treba meni nikakva pomoć" reče Sijuan u isto vreme kada Morvrin reče još odlučnije: „Dete, večeras si bila krajnje pribrana. Nemoj sada kvariti utisak. Ideš sa nama.“

Elejna srdito klimnu glavom. Prepirka je mogla samo da je dovede u nevolju. Čovek bi pomislio da je ovde Smeđa sestra učiteljica, a Elejna učenica. Verovatno su mislile da je natrapala na košmar jednako kao i one. „Upamtite, možete izaći iz sna pravo u svoje telo. Ne morate se najpre vraćati u Salidar.“

Nije ni po čemu mogla da ustanovi da li su je čule. Morvrin je Elejni okrenula leđa čim je ova klimnula glavom.

„Ne brini, Šerijam" reče dežmekasta žena umirujuće. „Za koji časak vratićemo se u Salidar. Ne brini, Anaija.“ Šerijam je makar prestala da plače, mada je još stenjala od bola. „Karlinja, hočeš li pomoči Mireli? Jesi li spremna, Beonin? Beonin?“ Siva podiže glavu i ostade načas da zuri u Morvrin pre nego što je klimnula glavom.

Šest Aes Sedai iščeznuše.

Uputivši poslednji pogled Sijuan, Elejna ih je sledila samo sa trenom zakašnjenja, ali nije otišla u Salidar. Neko će verovatno doći da joj Isceli ogrebotinu na vratu, ako su je one uopšte primetile, ali neko vreme baktaće se oko šest Aes Sedai koje će posle buđenja izgledati kao da su bile propuštene kroz neku čudovišnu napravu. Elejna je imala tih nekoliko minuta i drugo odredište na pameti.

Velika dvorana u palati njene majke u Kaemlinu nije se s lakoćom pojavila oko nje. Osetila je otpor pre nego što je kročila na crvenobeli popločani pod ispod velike zasvođene tavanice, između redova masivnih belih stubova. Još jednom, činilo se da je svetlost dopirala niotkuda i odasvud. Ogromni prozori visoko gore, koji su na smenu prikazivali Belog lava Andora, najstarije vladarke kraljevstva i prizore velikih andorskih pobeda, nisu se mogli razlikovati zato što je napolju bila noč.

Odmah je primetila razliku u odnosu na ono što je poznavala, razliku koja joj je otežala dolazak. Na postolju ukraj dvorane gde je trebalo da stoji Lavlji presto nalazila se umesto njega čudovišna stvar sazdana od Zmajeva koji su svetlucali zlatnom i crvenom bojom pod pozlatom i gleđi, sa sunčanim kamenovima umesto očiju. Presto njene majke nije bio uklonjen iz prostorije. Stajao je na nekakvom pijedestalu, iza i iznad čudovišne stolice.

Elejna je sporo koračala dvoranom i popela se belim mermernim stepenicama da se zagleda u pozlaćeni presto andorskih kraljica. Beli lav Andora izrađen providnim draguljima spram podloge od rubina na naslonu stajao bi njenoj majci iznad glave.

„Šta to radiš, Rande al’Tore?", šapnu ona oštro. „Šta li si to samo smislio?“

Strašno se plašila da se petlja sa koječim dok nje nema da ga vodi sigurnim putem. Istina, sasvim dobro je sredio nevolje sa Tairencima, a izgleda i sa Kairhijenjanima, ali njen narod je bio drugačiji, otvoren i neposredan, i nije voleo da se njime neko poigrava ili da ga na bilo šta prisiljava. Ono što deluje u Tiru ili Kairhijenu moglo je da mu se rasprsne u lice kao vatromet nekog Iluminatora.

Samo da je mogla da bude kraj njega. Samo da je mogla da ga upozori na poslanstvo Kule. Elaida je sigurno imala skrivene smicalice spremne da se pokrenu kad on to^bude najmanje očekivao. Da li će biti dovoljno razborit da to uvidi? I kad je već to posredi, nije imala pojma kakva je naređenja imalo poslanstvo iz Salidara. I pored Sijuaninih napora, većina Aes Sedai u Salidaru kao da se i dalje dvoumila u vezi sa Random al’Torom; on je bio Ponovorođeni Zmaj, predskazani spasilac čovečanstva, ali opet, on je bio i muškarac koji može da usmerava, osuđen na ludilo, smrt i uništenje.

Pazi na njega„ Min, pomisli ona. Brzo stigni tamo i pazi na njega.

Žalac ljubomore probode je na pomisao da će Min biti tamo i raditi ono što ona želi. Možda i mora da ga deli, ali imaće deo njega samo za sebe. Vezaće ga kao svog Zaštitnika, pa kud puklo da puklo.

„Biće tako.“ Ona pruži ruku uvis prema Lavljem prestolu, da se zakune onako kako su se kraljice klele dok je Andor postojao. Pijedestal je bio previsoko da ga dosegne, ali i sama namera je trebalo jednako da vređi. „Biće tako.“

Vremena je bilo sve manje. Neka Aes Sedai će doći kod nje, u Salidaru, da je probudi i Isceli jadnu ogrebotinu na njenom vratu. Ona s uzdahom istupi iz sna.

Demandred izađe iza stubova Velike dvorane i pogleda prema mestu gde je devojka iščezla. Elejna Trakand, osim ako nije žestoko omanuo u pogađanju, koja sudeći po svemu koristi mali terangreal, napravljen za obuku početnica. Dao bi mnogo toga da zna šta joj je u glavi, ali njene reči i izraz lica bili su sasvim jasni. Njoj se nije dopadalo ono što al’Tor ovde radi, ni najmanje, i smerala je da učini nešto u vezi s tim. Odlučna mlada žena, pretpostavljao je. U svakom slučaju, još jedna nit u čvoru je trznuta, koliko god se njeno povlačenje činilo slabim.

„Neka vlada Gospodar haosa“, reče on prestolima – mada je i dalje želeo da zna zbog čega mora biti tako – pa otvori prolaz da napusti Tel’aran’riod.