Gospodar haosa

12 Pitanja i odgovori

„Pa?“, reče Ninaeva što je strpljivije mogla. S mukom je držala ruke u krilu dok je sedela na krevetu. Suzbila je zev. Bilo je rano i nije dobro spavala već tri noći. Kavez od pruća bio je prazan, vrabac na slobodi. Želela je da bude slobodan.

Elejna je klečala na svom krevetu, proturivši glavu i ramena kroz prozor u maleni sokak iza kuće. Odatle je jedva mogla da vidi zadnju stranu Male kule, gde je većina sestara danas primala izaslanicu Kule. Vidik je bio loš, ali dovoljan da opazi deo zaštite od prisluškivanja obavijene oko krčme. Bila je to jedna od onih koja je sprečavala svakoga ko bi pokušao da sluša koristeći Moć. Cena zajedničkog znanja.

Trenutak kasnije, Elejna sede natrag sa izrazom nemoći na licu. „Ništa. Rekla si da ti tokovi mogu da se provuku neprimećeni. Ne verujem da sam primećena, ali nisam čula ama baš ništa.“

To poslednje bilo je namenjeno Mogedijen, na klimavoj stolici u ćošku. Ninaevu je beskrajno izluđivalo to što se žena ne znoji. Tvrdila je da je potrebno vreme provedeno u baratanju sa Moći da bi se postigla tolika odvojenost koja omogućuje prenebregavanje vrućine ili hladnoće, što nije bilo ništa bolje od neodređenih obećanja Aes Sedai da će im to „na kraju" samo doći. Ninaeva i Elejna su se kupale u znoju, Mogedijen je izgledala sveže kao prolećni dan i, Svetlosti, kako ih je to samo jedilo!

„Rekla sam da bi trebalo da mogu.“ Mogedijenine tamne oči sevale su kao da se brani, mada je uglavnom gledala u Elejnu; uvek je bila usredsredena na onu koja je na sebi imala a’dam. „Trebalo. Zaštite se mogu satkati na hiljade načina. Za svrdlanje rupe kroz neku od njih mogu biti potrebni i dani.“

Ninaeva je zadržala jezik za zubima, ali jedva. Pokušavale su već danima. Ovo je bilo treći put od dolaska Tarne Fejr, a Dvorana je sestra i dalje čuvala kao tajnu Elaidinu poruku koju je donela Crvena. Pa, Šerijam, Mirela i takve kao one već su znale – Ninaeva se ne bi iznenadila kad bi sve saznale pre Dvorane – ali čak su i Sijuan i Leana bile izostavljane sa tih dnevnih sastanaka. Ili su makar tvrdile da je tako.

Ninaeva shvati da čupka suknje i umiri ruke. Morale su nekako da saznaju šta to Elaida hoće – i još važnije, šta će Dvorana odgovoriti. Morale su. Nekako.

„Moram poći" uzdahnu Elejna. „Moram još nekim sestrama pokazati kako pravim terangreal.“ Vrlo je malo Aes Sedai u Salidaru pokazivalo sklonost prema tome, ali sve su želele da nauče, a većina je izgleda mislila da može, čim im Elejna bude dovoljno dugo pokazivala. „Možeš poneti ovo" nadoda ona raskopčavajući narukvicu. „Hoću da pokušam nešto novo kada sestre završe sa mnom, a onda ću da držim čas polaznicama.“ Nije ni zbog toga zvučala zadovoljno, ne onako kao prvi put. Posle svakog časa vraćala se toliko puna razdraženosti da je bila nakostrešena kao mačka. Najmlađe devojke bile su preterano željne i skakale su pred rudu iako pojma nisu imale šta treba da urade, često bez pitanja, a najstarije, iako nešto opreznije, bile su sklonije tome da se raspravljaju ili jednostavno da ne izvrše nalog žene šest godina mlađe od njih. Elejna je počela da mrmlja „budalaste polaznice" i „tvrdoglave idiotkinje" kao neka Prihvaćena koja se time bavi već deset godina. „Iskoristi vreme za pitanja. Možda ćeš imati više sreće od mene i saznati kako da pronađeš muškarca.“

Ninaeva odmahnu glavom. „Ja ovog jutra treba da pomognem Džaniji i Delani u poslu s beleškama.“ Nije mogla da ne iskrivi lice. Delana je bila predstavnica Sivog ađaha, baš kao i Džanija Smeđeg, ali Ninaeva od njih neće dobiti ni mrvice. „A onda imam još jednu lekciju od Teodrin.“ Još izgubljenog vremena. Svi su u Salidaru samo gubili vreme. „Neka je na tebi", reče ona kada je Elejna posegnula da okači narukvicu o klin zajedno sa odećom.

Zlatokosa žena izveštačeno uzdahnu, ali ponovo prikopča narukvicu. Po Ninaevinom mišljenju, Elejna se isuviše pouzdavala u a’dam. Istina, sve dok je ogrlica oko Mogedijeninog vrata, svaka žena kadra da usmerava mogla je da je pronađe pomoću narukvice i da je kontroliše. Ako niko nije na sebi imao narukvicu, ova nije mogla da pređe više od desetak koraka od nje, a da ne padne na kolena i povraća, dok bi se isto dogodilo i kada bi pomerila narukvicu više od nekoliko pedalja od mesta gde je ostavljena, ili pokušala da sama raskopča ogrlicu. Možda bi je držala i o klinu, ali moguće je bilo da jedna Izgubljena ume da smisli kako to da zaobiđe, ukoliko joj se ukaže prava prilika. Jednom, u Tančiku, Ninaeva je ostavila Mogedijen zagrađenu štitovima i vezanu primenom Moći, samo na nekoliko trenutaka, a ova je uspela da pobegne. Način na koji je to uradila bio je predmet jednog od prvih pitanja koje joj je Ninaeva postavila kada je ova ponovo uhvaćena, mada je čupanje odgovora iz nje maltene zahtevalo da joj zavrne šiju. Izgleda da je razvezani štit ranjiv ukoliko žena zagrađena njime ima malo vremena i strpljenja. Elejna je ustrajno tvrdila da to ne bi delovalo protiv adama – tu nije bilo čvora koji bi se napao, a sa ogrlicom oko vrata Mogedijen nije mogla čak ni da pokuša da dodirne saidar bez dozvole – ali Ninaeva je radije želela da ništa ne stavlja na kocku.

„Prepisuj polako", reče Elejna. „Ja sam već prepisivala za Delanu. Ta ti mrzi krmače ili greške. Teraće te, ako treba, da radiš isto pedeset puta, samo da bi dobila čistu stranicu.“

Ninaeva se namršti. Njena ruka možda nije uredna i pažljiva kao Elejnina, ali ona nije neka praznoglavica koja je naučila samo koji kraj pera treba da umoči u mastilo. Mlađa žena to nije primetila i jednostavno je šmugnula iz sobe sa osmehom. Možda je samo htela da joj pomogne savetom. Ako Aes Sedai ikada saznaju koliko ona mrzi prepisivanje, počeće da je na to teraju po kazni.

„Možda treba da odeš Randu", reče Mogedijen iznenada. Sedela je drugačije, uspravno. Tamne oči bile su joj prikovane za Ninaevine. Zašto?

„Kako to misliš?" upita Ninaeva.

„Ti i Elejna treba da odete u Kaemlin, Randu. Ona može biti kraljica, a ti...“ Mogedijenin osmeh nije bio ni najmanje prijatan. „Pre ili kasnije ima da te nateraju da sedneš i priznaš kako možeš da im donosiš tako čudesna otkrića, a ipak se sva treseš kao devojčica s ukradenim slatkišima kada pokušavaš da usmeravaš za njih.“

„Ja se ne...!“ Nije imala nameru da se opravdava, ne pred ovom ženom. Zašto je Mogedijen najednom tako otvorena? „Samo upamti, šta god da se dogodi meni ako saznaju istinu, i tvoja glava će biti na panju pre nego što prođe nedelju dana.“

„Dok ćeš ti istrpeti daleko više od mene. Semirhag je jednom naterala nekog čoveka da vrišti pet godina, u svakom trenutku koji je proveo budan. Povrh svega mu je sačuvala razum, ali na kraju čak ni ona nije mogla da mu natera srce da i dalje kuca. Sumnjam da ijedno od ove dece poseduje i desetinu Semirhagine veštine, ali možeš se iz prve ruke uveriti koliko znaju.“

Kako ta žena sme to da govori? Njen uobičajeni strah i grčenje zbačeni su kao zmijin svlak. Mogle su biti dve ravnopravne žene koje razgovaraju o nečemu ne naročito važnom. Ne, još gore. Mogedijenino držanje govorilo je da za nju to nije naročito važno, ali je za Ninaevu od sudbinskog značaja. Ninaeva požele da ima narukvicu na ruci. To bi joj pružilo utehu. Mogedijenina osečanja nikako nisu mogla biti tako hladna i mirna kao njeno lice, i glas.

Ninaevi zastade dah. Narukvica. To je posredi. Narukvica nije u sobi. Ledena lopta pojavi joj se u dnu stomaka; za tili čas znoj kao da joj je još obilnije kuljao niz lice. Razumljivo, nije smelo biti razlike s narukvicom u sobi ili bez nje. Elejna ju je imala na sebi – Molim te, Svetlosti, ne dozvoli joj da je skine! – a druga polovina a’dama čvrsto je stezala Mogedijenin vrat. Ali razum s tim nije imao nikakve veze. Ninaeva nikad nije bila nasamo s tom ženom, a da narukvica nije bila tu. Ili radije, kad god se to dogodilo, okončalo bi se bezmalo propašću. Mogedijen tada nije imala na sebi adam, ali ni to nije bilo važno. Ona je jedna od Izgubljenih, ostale su same, a Ninaeva nije imala nikakav način da je drži pod nadzorom. Ščepala je suknje kako bi sprečila sebe da dograbi nož za pojasom.

Mogedijenin osmeh se raširi, kao da joj je pročitala misli. „U ovome možeš biti sigurna da mi je na srcu tvoja dobrobit. Ovo će me", ruka joj načas pažljivo zalebde nad ogrlicom, ne dodirujući je„, zadržati u Kaemlinu baš kao i ovde. Bolje ropstvo tamo nego smrt ovde. Ali ne premišljaj se mnogo. Ako ove takozvane Aes Sedai odluče da se vrate u Kulu, zar mogu odneti lepši poklon Amirlin Tron od tebe, žene tako bliske Randu al’Toru? I Elejne. Ukoliko on prema njoj oseća i upola onoga što ona oseća prema njemu, držeći nju one će ga vezati za sebe vrpcom koju nikad neće moći da prekine.“

Ninaeva ustade, naredivši kolenima da se isprave. „Sad možeš namestiti postelje i očistiti sobu. Očekujem da bude besprekorna kad se vratim.“

„Koliko vremena imaš?" reče Mogedijen pre nego što je ona došla do vrata. Žena je isto tako mogla da je pita je li provrila voda za čaj. „Još nekoliko dana uvrh glave, pre nego što pošalju odgovor u Tar Valon? Nekoliko sati? Kako će da porede značaj Randa al’Tora, pa čak i navodnih Elaidinih zločina, sa time da svoju dragocenu Belu kulu ponovo učine celom?“

„Obrati naročito pažnju na noćne posude", reče Ninaeva ne okrenuvši se. „Hoću da ovaj put budu čiste.“ Izašla je pre nego što je Mogedijen mogla da kaže bilo šta, čvrsto zalupivši vrata za sobom.

Naslonila se na grube drvene daske, duboko dišući u skučenom hodniku bez prozora. Zavukavši ruku u torbicu za pojasom, izvukla je vrećicu i izbacila iz nje dva lista mente da bi ih stavila u usta. Bilo je potrebno neko vreme da joj menta umiri plamen u stomaku, ali žvakala je i gutala kao da žurbom može to dejstvo da ubrza. Poslednjih nekoliko trenutaka trpela je udarac za udarcem kako je Mogedijen razbijala jednu po jednu činjenicu koju je ona poznavala. Iako je bila tako nepoverljiva, poverovala je da je ta žena zaplašena. Pogrešno. O, Svetlosti, pogrešno. Bila je sigurna da Mogedijen zna gotovo jednako malo o Elejni i Randu koliko i Aes Sedai. Pogrešno. A taj njen predlog da mu ona ode... Previše slobodno su pričale pred njom. Šta im se još omaklo i kako je Mogedijen to mogla da iskoristi?

Još jedna Prihvaćena uđe u mračni hodnik iz predvorja kućice i Ninaeva se uspravi, ćušnuvši mentu nazad i izravnavši haljinu. Sve sobe osim one prednje bile su pretvorene u odaje za spavanje i Prihvaćene i sluškinje su ih ispunile, po tri ili četiri u sobi ne mnogo većoj od one iz koje je upravo izašla, a ponekad i po dve u istom krevetu. Ta druga Prihvaćena bila je sitna žena, gotovo prozračna, sivih očiju i brzog osmeha. Ilijanka Emara nije volela Sijuan niti Leanu, što je Ninaeva lako mogla da razume, i smatrala je da se one moraju oterati – na pristojan način, kako je to rekla – kao što su umirene žene oduvek terane, ali osim toga bila je prijatna i nije joj smetao čak ni Elejnin i Ninaevin „višak prostora" niti „Marigan" koja obavlja njihove poslove. Većini je smetalo.

„Čujem da ideš da prepisuješ za Džaniju i Delanu", reče ona visokim glasom, proguravši se kraj nje prema svojoj sobi. „Poslušaj me i piši što brže možeš. Džaniji je više stalo do toga da sve njene reči budu zapisane nego hoće li tamo biti nekoliko mrlja.“

Ninaeva se s mržnjom zapilji u Emarina leđa. Piši brzo za Delanu. Piši sporo za Džaniju. Baš lepi saveti. U svakom slučaju, sada više nije mogla naterati sebe da se brine o tome hoće li umrljati prepis. Pa čak ni o Mogedijen, sve dok joj se ne ukaže prilika da o tome razgovara s Elejnom.

Zavrtevši glavom, zamrmljavši upola glasa, ona izađe. Možda je uzimala sve zdravo za gotovo, dopuštala da joj se ponešto omakne, ali došlo je vreme da samu sebe dobro prodrma i prekine s tim. Znala je koga mora naći.

U proteklih nekoliko dana na Salidar se spustio mir, mada su ulice bile jednako krcate. Ponajpre su utihnule kovačnice oko sela. Svima je rečeno da drže jezik za zubima dok je Tarna tu, u vezi sa poslanstvom koje je na putu za Kaemlin, o Loganu, koji je bio bezbedno smešten u jednom od vojnih logora, čak i o samim vojnicima i razlogu njihovog okupljanja. Većinu je to zastrašilo toliko da nisu smeli ni da šapnu. Tihi žamor razgovora imao je zabrinut prizvuk.

Svi su bili pod tim utiskom. Sluge koje su obično žurile sada su se kretale s oklevanjem i plašljivo osvrtale. Čak su i Aes Sedai izgledale zabrinuto ispod svoje smirenosti i odmeravale su se međusobno na proračunati način. Na ulicama je sada bilo malo vojnika, kao da ih Tarna nije dovoljno videla prvog dana i došla do sopstvenih zaključaka. Pogrešan odgovor Dvorane staviće im omče oko vrata; čak su i vladari i plemiči koji su želeli da stoje po strani od nevolja Kule bili spremni da povešaju sve vojnike koji bi im pali šaka, samo da bi sprečili širenje same pomisli o pobuni. Ti malobrojni su, onako nesigurni, gledali da im lica budu bezizražajna, ili zabrinuto namrštena. Osim Gareta Brina, koji je strpljivo čekao ispred Male kule. On je tamo bio svakodnevno, pre nego što predstavnice dođu pa do njihovog odlaska. Ona je mislila kako on želi da se postara da ga upamte, baš kao i ono što čini za njih. Onomad kada je videla kako predstavnice izlaze, činilo se da nisu zadovoljne što ga vide.

Činilo se da dolazak Crvene sestre samo Zaštitnike nije promenio. Zaštitnike i decu. Ninaeva se trgla kada su tri devojčice izbile pred nju kao prepelice, sa trakama u kosi, oznojene i nasmejane u trku. Deca nisu znala na šta to Salidar čeka, a verovatno ne bi razumela sve i da znaju. Svaki Zaštitnik bi sledio svoju Aes Sedai, šta god da ova odluči i kud god da ode, bez ikakvog razmišljanja.

Prigušeni razgovor najvećim delom se odnosio na vreme. Na to i na priče s drugih strana o čudnim događajima, dvoglavoj teladi koja govore i muškarcima ugušenim u rojevima muva, o tome kako su iz nekog sela usred noći iščezla sva deca i kako su usred bela dana ljudi padali mrtvi pod udarcem nečeg nevidljivog. Svi koji su umeli da razmišljaju očigledno su znali da su suša i neuobičajena vrućina delo ruke Mračnoga koja dodiruje svet, ali čak je i većina Aes Sedai sumnjala u Elejnine i Ninaevine tvrdnje da su drugi događaji bili jednako stvarni, da se mehurovi zla dižu iz zatvora Mračnoga kako pečati popuštaju, uspinju se i lebde duž Šare sve dok se ne rasprsnu. Većina ljudi nije mogla jasno da razmišlja. Neki su za to krivili Randa. Neki su govorili da Tvorac nije zadovoljan zbog toga što se svet nije okupio iza Ponovorođenog Zmaja, ili nije zadovoljan što ga Aes Sedai nisu zarobile i smirile, ili nije zadovoljan zbog toga što se Aes Sedai suprotstavljaju ustoličenoj Amirlin. Ninaeva je čula kako ljudi govore da će se u svetu sve srediti čim Kula ponovo bude cela. Progurala se kroz gomilu.

„...kunem se da je istina!", promrmljala je neka kuvarica, sa brašnom sve do lakata. „S druge strane Eldara nagomilana je vojska Belih plaštova i samo čeka Elaidinu reč da napadne.“ Pored vremena i dvoglave teladi, priče o Belim plaštovima brojem su nadmašivale sve ostale, ali Beli plaštovi da čekaju Elaidino naređenje? Ženin mozak se istopio od vrućine!

„Svetlost mi je svedok da je tako“, promrmlja prosedi rabadžija namrštenoj ženi koja je na sebi imala dobro skrojenu vunenu haljinu sobarice Aes Sedai. „Elaida je mrtva. Crvena je došla da pozove Šerijam da bude nova Amirlin.“ Žena klimnu glavom, prihvativši svaku reč.

„Ja kažem da je Elaida dobra Amirlin”, reče jedan muškarac u grubom kaputu, pomerivši naramak pruća na ramenu. „Dobra koliko i svaka druga.“ On nije to promrmljao svom sadrugu. Rekao je to naglas, trudeći se iz sve snage da se ne obazire kako bi video ko ga je čuo.

Ninaevi se usta kiselo iskriviše. On je želeo da ga čuju. Kako je Elaida uopšte otkrila Salidar tako brzo? Tarna mora da je napustila Tar Valon ubrzo pošto su Aes Sedai počele da se okupljaju u selu. Sijuan je mračno ukazala na to da popriličan broj Plavih sestara i dalje nedostaje – prvobitna poruka o okupljanju u Salidaru bila je namenjena Plavima – a Alvijarin je vešto umela da postavlja to pitanje. Bila je to misao od koje joj se želudac prevrnuo, ali ne onoliko mučna koliko i uobičajeno objašnjenje: u Salidaru su skrivene Elaidine pristalice. Svako je svakoga gledao postrance, a drvoseča nije bio prvi od koga je Ninaeva čula slične reči, izgovorene na isti način. Aes Sedai možda to neće reći, ali Ninaeva je podozrevala da neke to žele. Sve je to od Salidara stvorilo pravu kašu, i to ne naročito ukusnu. Stoga je ono što je radila bilo još ispravnije.

Bilo joj je potrebno vreme da pronađe onu koju je tražila. Bile su joj potrebne grupe dece u igri, a u Salidaru dece nije bilo mnogo. Naravno, Birgita je posmatrala kako se petorica dečaka muvaju ulicom i dobacuju jedan drugome vrećicu sa kamičcima, smejući se gromoglasno kad god bi neki od njih bio pogođen, uključujući i tog pogođenog. Nije to bilo nimalo smislenije od većine dečačkih igara. Ili muških.

Naravno, Birgita nije bila sama. Retko je i bila, osim ako se ne bi potrudila. Kraj njenog ramena je stajala Areina i brisala znoj koji joj je lio niz lice, trudeći se da ne pokazuje koliko su joj deca dosadna. Godinu ili dve mlađa od Ninaeve, Areina je tamnu kosu uplela u kiku koja je šarom podražavala Birgitinu zlatnu, iako joj je dopirala tek nešto ispod ramena; Birgitina je visila kako treba, sve do struka. I odećom je oponašala Birgitu – u svetlosivom kaputu do struka i komotnim čakširama bronzane boje, skupljenim oko gležnja iznad niskih čizama sa uzdignutim potpeticama – kao i lukom koji je nosila i tobolcem o pojasu. Ninaeva nije verovala da je Areina ikada držala luk u ruci pre nego što je upoznala Birgitu. Nije obraćala pažnju na tu ženu.

„Moram da razgovaram s tobom", reče ona Birgiti. „Nasamo.“

Areina je pogleda, sa gotovo prezimim izrazom u očima. „Mislila sam da češ se ovog lepog dana zaogrnuti šalom, Ninaeva. O, ženo. Izgleda da se znojiš kao kobila. Zašto?“

Ninaevi se lice zateže. Ona se s tom ženom sprijateljila pre Birgite, ali prijateljstvo im se rastopilo po dolasku u Salidar. Saznanje da Ninaeva nije sasvim Aes Sedai izazvalo je nešto jače od razočaranja. Areina se samo na Birgitin zahtev uzdržala da ne obavesti Aes Sedai kako je ova glumila jednu od njih. Pored toga, Areina se zaklela kao Lovac na Rog i Birgita je svakako bila bolji uzor za takav život nego Ninaeva. Kad pomisli samo kako je nekada žalila tu ženu zbog njenih modrica!

„Po tvom licu", reče Birgita sa znojavim osmehom, „reklo bi se da si spremna da zadaviš nekoga – verovatno Areinu, kad je več tu – ili ti se haljina smakla usred čopora vojnika, a nisi ispod nje imala bluzu.“ Areina frknu nasmejavši se, ali izgledala je preneraženo. Ninaeva nije znala otkud to; žena je imala dovoljno vremena da se navikne na Birgitin takozvani smisao za humor, koji je više priličio kakvom neobrijanom muškarcu koji je zabio nos u vrč i napunio trbuh pivom.

Ninaeva je zakratko gledala kako se dečaci igraju, ne bi li svojoj razdraženosti dala priliku da zgasne. Bilo je gore od beskorisnog da se razbesni sada, kada mora da moli za uslugu.

Sevi i Džaril bili su među dečacima koji su izbegavali i dobacivali vrećicu. Žute su imale pravo u vezi s njima; zaista im je trebalo samo vreme. Posle bezmalo dva meseca provedena u Salidaru s ostalom decom, lišeni straha, smejali su se i vikali jednako glasno kao i ostali.

Iznenadna misao pogodi je kao malj. „Marigan" je još vodila računa o njima, mada nevoljno, starala se da budu okupani i nahranjeni, ali sada su ponovo govorili i svakog časa mogli su da kažu da im ta žena nije majka. Možda su to već uradili. To možda i ne bi izazvalo pitanja, ali opet, možda i bi, a pitanja bi mogla da sruše kuću od grančica koju su napravile, pravo njima na glave. U dnu stomaka ponovo joj se pojavi ledena lopta. Zašto već ranije nije pomislila na to?

Trgla se kad joj je Birgita dodirnula ruku. „Šta je bilo, Ninaeva? Izgledaš kao da ti je najbolja drugarica upravo umrla i proklela te poslednjim dahom.“

Areina se udaljavala, krutog držanja, osvrnuvši se jednom prema njima. Ta žena je mogla bez po muke da gleda kako Birgita pije i očijuka s muškarcima, pa čak i da pokuša da je oponaša, ali se opet rogušila kad god bi Birgita poželela da bude sama s Elejnom ili Ninaevom. Muškarci nisu predstavljali pretnju; po Areini, samo su žene mogle biti prijateljice, ali Birgitina prijateljica mogla je biti samo ona. Pomisao na dve prijateljice kao da joj je bila strana. Pa, dosta više s njom.

„Da li bi mogla da nam nabaviš konje?“ Ninaeva je pokušavala da umiri glas. Nije došla to da je pita, ali zbog Seva i Džarila bilo je to odlično pitanje. „Koliko bi ti trebalo vremena za to?“

Birgita je odvuče sa ulice do ulaza u uski sokak između dve vremešne kuće, pa se oprezno obazre pre nego što je odgovorila. Nikoga nije bilo dovoljno blizu da bi ih čuo, ili obratio pažnju na njih. „Dan ili dva. Uno mi je baš pričao...“

„Ne Uno! Nećemo njega mešati u to. Samo ti, ja, Elejna i Marigan. Osim ako se Tom i Džuilin ne vrate na vreme. I Areina, valjda, ako baš to tražiš.“

„Areina je budala u nekim stvarima" reče Birgita polako, „ali život će iscediti to iz nje, ili nju ostaviti isceđenu. Znaš da nikad ne bih tražila da i ona pođe ukoliko je ti i Elejna ne želite.“

Ninaeva je oćutala. Ova žena se ponašala kao da je Ninaeva ta koja je ljubomorna. Uopšte je se nije ticalo želi li Birgita da povede nekog tako lakomislenog kao što je Areina.

Protrljavši usne zglobom šake, Birgita se namršti. „Tom i Džuilin su dobri ljudi, ali najbolji način da se izbegnu nevolje jeste da se postaraš da niko ne poželi da ti ih stvara. Desetak Šijenaraca u oklopima – ili bez njih – lako bi to moglo da obezbedi. Ne shvatam tebe i Una. On je izdržljiv, a pratio bi tebe i Elejnu i u Jamu usuda.“ Licem joj se raširi iznenadni osmeh. „Osim toga, čova je zgodan.“

„Ne treba nam niko da nas drži za ruke“, reče joj Ninaeva kruto. Zgodan? U glavi joj mučno sevnu šareni očni povez, kao i ožiljci. Ova žena je imala krajnje čudan ukus kad su muškarci posredi. „Možemo izaći na kraj sa svime što nam se nađe na putu. Mislim da smo to već dokazale, ako je dokazivanje uopšte potrebno.“

„Znam da možemo, Ninaeva, ali privlačićemo nevolje kao što bunjište privlači muve. Altara polako ključa. Svaki dan donosi novu priču o Zmajuzakletima, i kladim se u svoju najbolju svilenu haljinu, a ti založi neku svoju staru bluzu, da su polovina njih samo razbojnici koji će četiri žene videti kao lak plen. Svakog drugog dana moraćemo da dokazujemo kako nismo to. Čujem da je u Murandiji još gore, da je puna Zmajuzakletih, razbojnika i izbeglica iz Kairhijena, uplašenih da će se Ponovorođeni Zmaj obrušiti na njih za tili čas. Pretpostavljam da ne želiš da prelazimo u Amadiciju. Pretpostavljam da želiš u Kaemlin.“ Njena složena pletenica malo se zanjihala kada je nakrenula glavu i upitno podigla obrvu. „Slaže li se Elejna s tobom kad je posredi Uno?“

„Složiće se", promrmlja Ninaeva.

„Dobro onda. Kada to učini, obezbediću konja koliko god vam zatreba. Ali hoču da mi ona kaže zbog čega ne treba da povedemo Una.“

Nepokolebljiva konačnost u njenom tonu nagnala je Ninaevu da oseti plamen besa u licu. Ako i zatraži od Elejne, krajnje ljubazno, da kaže Birgiti kako Uno mora ostati ovde, zateći će ga kako čeka na drumu, a Birgita će biti sva zapanjena zbog toga što ovaj zna da odlaze, kao i kojim putem. Ta žena možda i jeste Elejnina Zaštitnica, ali Ninaeva se ponekad pitala koja je tu zaista glavna. Kada ona pronađe Lana – kada, ne ako! – ima da ga natera da joj se zakune da će slušati njene odluke, i to zakletvama od kojih će mu se kosa dići na glavi.

Udisala je duboko, da se smiri. Nema svrhe svađati se s kamenim zidom. Mogla je da pređe na glavni razlog zbog kog je uopšte potražila Birgitu.

Nehajno je kročila dublje u sokače i naterala drugu ženu da je sledi. Pod nogama im je ostala smeđa krčevina žbunja koje je odatle počupano. Trudeći se da izgleda opušteno, zagledala se u gužvu na ulici. I dalje ih niko nije gledao. Svejedno je progovorila tiše. „Moramo saznati šta to Tarna saopštava Dvorani, kao i šta ove saopštavaju njoj. Elejna i ja smo pokušale to da otkrijemo, ali one su zaštitile sastanke od prisluškivanja. Ali samo primenom Moći. Toliko su obuzete time da ih neko na taj način može prisluškivati, da su izgleda zaboravile na uvo prislonjeno uz vrata. Ako bi neko...“

Birgita je preseče ravnim glasom. „Ne.“

„Bar razmisli o tome. Elejna i ja imamo deset puta veće izglede da budemo uhvaćene nego ti.“ Ona pomisli na to da doda kako je Elejna prilično vešta, ali druga žena šmrknu.

„Rekla sam ne! Ninaeva, otkad sam te upoznala, radila si mnogo toga, ali nikad nisi pravila gluposti! Tako mi Svetlosti, ionako će to svima obznaniti za dan ili dva.“

„Moramo to saznati sada" prošišta Ninaeva, progutavši knedlu, „beno jedna s muškim mozgom.“ Gluposti? Naravno da nikad nije pravila gluposti! Ne sme se razbesneti. Ako ubedi Elejnu da pođu, za dan ili dva moguće je da ne budu tu. Najbolje je bilo da ne čačka ponovo to zmijsko leglo.

Uzdrhtavši – pomalo razmetljivo, pomislila je Ninaeva – Birgita se nasloni na svoj luk. „Jednom su me uhvatili kako uhodim Aes Sedai. Tri dana kasnije su me naglavačke izbacili i pobegla sam iz Šemala čim sam se dokopala konja. Nemam nameru da ponovo prolazim kroz to kako bih vam obezbedila jedan dan koji vam nije potreban.“

Ninaeva je ostala mirna. Nije se trudila da zadrži smiren izraz lica, niti da ne škrguće zubima, niti da ne cima pletenicu. Bila je mirna. „Nikada nisam čula da si uhodila Aes Sedai.“ Čim je izgovorila te reči, poželela je da ih povuče. Srž Birgitine tajne bila je u tome što je ova bila Birgita iz priča. Nije se smelo pominjati ništa što bi ih povezalo.

Birgitino lice je načas bilo kao od kamena, skrivajući sve unutra. Bilo je to dovoljno da natera Ninaevu da zadrhti; previše je bola bilo skriveno u tajni te žene. Kamen se konačno ponovo pretvori u krv i meso i Birgita uzdahnu. „Vremenom se sve menja. I sama sada teško prepoznajem te priče, a onu drugu polovinu ni najmanje. Nećemo više o torne “ To očigledno nije bio predlog.

Ninaeva zausti bez jasne predstave o tome šta će reći – njen dug prema Birgiti podrazumevao je odsustvo želje da čačka po ženinom bolu, ali da bude odbijena zbog dva jednostavna zahteva...! – kada se na ulazu u sokače iznenada začu glas neke treće žene.

„Ninaeva, Džanija i Delana traže da smesta odeš kod njih.“

Ninaeva umalo ne poskoči u vazduh, baš kao što joj je srce poskočilo pravo u grlo.

Na ulazu u sokače, Nikola odevena kao polaznica načas je izgledala zaprepašćeno. Baš kao i Birgita; onda se veselo zagledala u svoj luk.

Ninaeva je morala dvaput da proguta knedlu da bi uspela da progovori. Koliko je toga ta žena čula?„Ako misliš da je to način da se obratiš jednoj Prihvaćenoj, Nikola, bolje da brzo naučiš da nije, kako te drugi ne bi naučili.“

Bila je to prikladna rečenica za jednu Aes Sedai, ali tamne oči vitke žene posmatrale su Ninaevu, odmeravajuči je od glave do pete. „Izvinjavam se, Prihvaćena", reče ona i načini kniks. „Potrudiću se da budem pažljivija.“

Kniks je bio taman dovoljno dubok za Prihvaćenu, do poslednjeg palca, a ako je ton i bio hladan, nije bio dovoljno hladan da bi zbog njega bila prekorena. Areina nije bila jedina saputnica koja se razočarala kada je saznala istinu o Elejni i Ninaevi, ali Nikola se saglasila da čuva tajnu kao da je iznenađena što su uopšte pomislile da to od nje zatraže. A onda, pošto je ispitivanje otkrilo da ona može naučiti da usmerava, oči su joj postale procenjivačke.

Ninaeva je to sasvim dobro razumela. Nikoli je nedostajala urođena iskra – bez podučavanja ona nikada ne bi ni dotakla saidar – ali već se pričalo o tome koliko obećava i o snazi koju će jednog dana postići ako se bude potrudila. Pre dve godine, sa više moći u sebi od bilo koje polaznice tokom vekova, izazvala bi pravo uzbuđenje. Ali to je bilo pre Elejne i Egvene, kao i pre same Ninaeve. Nikola nikada nije rekla ni reč, ali Ninaeva je opet bila sigurna da je ova rešena da sustigne Elejnu i Ninaevu, ako ne i da ih nadmaši. Ona nikada nije prešla granicu pristojnosti, ali je često koračala po njoj.

Ninaeva joj oštro klimnu glavom. Razumevanje nije odstranilo iz nje želju da tu budalu od žene išiba korenom ovčijeg jezika zbog čiste gluposti. „Gledaj da bude tako. Idi i reci Aes Sedai da ću biti s njima za koji trenutak.“ Nikola ponovo načini kniks, ali dok se okretala, Ninaeva reče: „Čekaj.“ Žena smesta stade. Toga sada više nije bilo, ali Ninaeva je načas bila sigurna da je ugledala sev – zadovoljstva? „Jesi li mi rekla sve?“

„Poslale su me da ti kažem da dođeš, Prihvaćena, i to sam i učinila.“ Blaga kao voda koja je nedelju dana stajala u bokalu.

„Šta su ti rekle? Od reči do reči.“

„Od reči do reči, Prihvaćena? Ne znam mogu li se tačno setiti njihovih reči, ali pokušaću. Sećam se da su one to rekle; samo ponavljam. Džanija Sedai je rekla nešto kao: ’Ako se ta budala od devojke ubrzo ne pojavi, kunem se da neće biti u stanju udobno da sedi sve dok ne ostari dovoljno da postane baba’ A Delana Sedai je rekla: ’Ostariće ta toliko pre nego što reši da se pojavi. Ako ne bude ovde za četvrt sata, od njene kože napraviću krpe za prašinu.’“ Glas joj je bio oličenje šušte nevinosti. I istovremeno pun opreza. „To je bilo pre dvadesetak minuta, Prihvaćena. Možda malo više od toga.“

Ninaeva umalo ponovo nije progutala knedlu. Samo zato što Aes Sedai ne mogu da lažu, nije svaka njihova pretnja morala da se shvati bukvalno, ali je razlika bila ponekad toliko mala da bi i vrabac skapao od gladi na njoj. Pred bilo kim osim Nikole, zaskičala bi: „O, Svetlosti!" i potrčala. Ali ne i pod tim pogledom. Ne pred ženom koja kao da je popisivala sve njene slabosti. „U tom slučaju, pretpostavljam da nema potrebe da ideš ispred mene. Idi i obavljaj svoje druge dužnosti.“ Okrenuvši leđa Nikolinom kniksu kao da nema ni najmanje brige na svetu, ona se obrati Birgiti. „S tobom ću kasnije razgovarati. Predlažem da do tada ne činiš ništa.“ Uz malo sreće, to ju je moglo zadržati dalje od Una. Uz mnogo sreće.

„Razmotriču tvoj predlog", reče Birgita ozbiljno, ali u mešavini saosećanja i veselja na njenom licu nije bilo ničeg ozbiljnog. Ta žena je poznavala Aes Sedai. U neku ruku, znala je o Aes Sedai više od samih Aes Sedai.

Nije joj preostalo ništa drugo do da to prihvati i da se nada. Kada je Ninaeva pošla ulicom, Nikola joj se pridruži. „Rekla sam ti da odeš i obavljaš svoje druge dužnosti.“

„Kazale su da se vratim kada te pronađem, Prihvaćena. Je li to jedna od tvojih biljaka? Zašto koristiš biljke? Je li to zato što ne možeš...? Oprosti, Prihvaćena. Nije trebalo to da pominjem.“

Ninaeva trepnu u vrećicu s mentom koju je držala u ruci – nije se setila da ju je izvadila – pa je strpa natrag u torbicu. Poželela je da sažvaće čitavu vrećicu lišća. Pravila se da nije čula izvinjenje i njegov razlog; koliko je prvo bilo lažno, toliko je potonje bilo namerno. „Koristim bilje zato što Isceljivanje nije uvek nužno.“ Da li će je Žute prekoriti ako to dođe do njih? One su s prezirom gledale na bilje; činilo se da su zainteresovane samo za bolesti kojima je trebalo Isceljivanje. Ili makar one kod kojih se oraščići nisu razbijali maljem. Zbog čega je uopšte brinula zbog onoga što govori Nikoli i mogućnosti da ova to prenese drugim Aes Sedai? Ta žena je polaznica, kako god da gleda na nju i Elejnu. Nije bilo važno kako gleda na njih. „Ućuti“, reče ona razdraženo. „Hoću da razmislim.“

Nikola je zaćutala dok su se probijale kroz gužvu na ulicama, ali Ninaevi se činilo da se žena vuče. Možda je samo umislila, ali Ninaevu su zabolela kolena od napora da ne ide brže od nje. Ni u kom slučaju nije smerala da dopusti da se Nikoli učini kako ona žuri.

Okolnosti su u njoj izazvale spori plamen. Od svih koje su mogle poslati po nju, teško je mogla da zamisli ikog goreg od Nikole i njenih očiju. Birgita je verovatno iz ovih stopa pohitala da pronađe Una. Predstavnice verovatno saopštavaju Tarni da su spremne da kleknu i poljube Elaidin prsten. Sev i Džaril verovatno govore Šerijam da nemaju pojma ko je ta „Marigan". Bio je to jedan od takvih dana, a žeženo sunce prevalilo je tek četvrtinu puta do svog zenita na nebu bez oblaka.

Džanija i Delana su čekale u prednjoj sobi male kuće koju su delile sa još tri Aes Sedai. Naravno, svaka je imala svoju spavaću sobu. Svaki Ađah je imao kuću za svoje sastanke, ali Aes Sedai su bile raštrkane po selu u zavisnosti od toga kada su stigle. Mršteći se u pod, napućenih usana, Džanija kao da nije ni primetila njihov dolazak. Ali svetlokosa Delana – kose toliko plave da se nije moglo razaznati je li zapravo bela ili plava – prikovala je pogled jednako svetlih plavih očiju za njih čim su kročile unutra. Nikola se trže. Ninaevi bi to više prijalo da i sama nije učinila isto. Obično se oči dežmekaste Sive nisu razlikovale od očiju bilo koje druge Aes Sedai, ali kad bi se zaista usredsredile na nekoga, činilo se da više niko drugi ne postoji. Neki su govorili da je Delana uspešan posrednik zato što su obe strane u sporu spremne da se dogovore samo da bi je naterale da više ne zuri. Čovek se zapita šta je to skrivio, iako nije učinio ništa. Spisak koji se Ninaevi pojavio u mislima naterao ju je da načini jednako duboki kniks kao i Nikola, pre nego što je to i shvatila. „Ah“, reče Džanija, trepnuvši kao da su one upravo nikle iz poda, „tu ste.“

„Oprostite što kasnim", reče Ninaeva žurno. Neka Nikola čuje šta god poželi. Delana je zurila u nju, a ne u Nikolu. „Izgubila sam osećaj za vreme i...“

„Nije važno.“ Delanin glas bio je dubok za jednu ženu, a naglasak grleni odjek Unovog šijenarskog. Bio je neobično melodičan za tako bucmastu ženu, ali opet, Delana je bila neobično graciozna za nekog tako dežmekastog. „Nikola, idi sad. Do svog sledećeg časa pomagačeš Faolajn u poslovima.“ Nikola smesta načini novi kniks i šmugnu napolje. Možda je želela da čuje šta če Aes Sedai reći Ninaevi zbog kašnjenja, ali niko nije smeo da se zamera Aes Sedai.

Ninaevi ne bi smetalo ni da su Nikoli izrasla krila. Upravo je shvatila da na stolu gde su Aes Sedai obedovale nema mastionice, posude s peskom, pera niti papira. Ničeg od onog što joj treba. Zar je ona morala to da ponese? Delana je još zurila u nju. Ta žena nikada ni u koga nije zurila tako dugo. Nikada nije zurila bez razloga.

„Jesi li za malo hladnog čaja od nane?", reče Džanija i sad dođe red na Ninaevu da trepne. „Mislim da čaj prija. Uvek ustanovim kako pomaže da razgovor lakše teče.“ Ne sačekavši odgovor, pticolika Smeđa sestra poče da puni rasparene šolje iz čajnika sa plavim prugama koji je stajao na ormariću. Umesto jedne nogare, pod ormarićem je stajao kamen. Možda su Aes Sedai imale više prostora, ali nameštaj im je bio jednako pohaban. „Delana i ja smo zaključile da naše beleške mogu da sačekaju. Umesto toga ćemo razgovarati. Meda? Ja više volim bez. Sva ta slast upropasti ukus. Mlade žene uvek traže med. Divne stvari ste činile. Ti i Elejna.“ Glasno nakašljavanje nagna je da upitno pogleda Delanu. Trenutak kasnije, Džanija reče: „Ah. Da.“

Delana je izvukla jednu stolicu ispod stola do sredine golog poda. Jednu stolicu sa sedištem od trske. Od trenutka kada je Džanija pomenula razgovor, Ninaeva je znala da neće biti samo to. Delana pokaza na stolicu i Ninaeva sede na njenu ivicu, prihvati od Džanije šolju na okrnjenoj tacni i promrmlja: „Hvala ti, Aes Sedai.“ Nije morala dugo da čeka.

„Pričaj nam o Randu al’Toru", reče Džanija. Činilo se da je spremna da kaže i više od toga, ali Delana se ponovo nakašlja; Džanija trepnu i zaćuta, srknuvši čaj. Stajale su levo i desno od Ninaevine stolice. Delana je pogleda, a onda uzdahnu i usmeravanjem privuče treću šolju, koja joj dolebde s druge strane sobe. Onda se ponovo zapilji u Ninaevu, kao da želi da joj prosvrdla rupe u glavi. Džanija je izgledala zamišljeno, kao da je uopšte ne vidi.

„Rekla sam vam sve što znam", uzdahnu Ninaeva. „Pa, rekla sam to Aes Sedai, u svakom slučaju.“ I jeste bilo tako. Ništa što je znala nije mu moglo nauditi – makar nimalo više od toga što je znala šta je on – a moglo bi pomoći kad bi naterala sestre da na njega gledaju kao na muškarca. Ne kao na muškarca kadrog da usmerava; prosto kao na muškarca. To nije bilo lako kad je posredi Ponovorođeni Zmaj. „Ne znam više od toga.“

„Ne duri se", odbrusi Delana. „I ne vrpolji se.“

Ninaeva spusti šolju na tacnu i obrisa ručni zglob o suknju.

„Dete" reče Džanija saosečajnim glasom, „znam da misliš da si ispričala sve što znaš, ali Delana... ne mogu ni pomisliti da bi nešto prečutala s namerom...“

„A zašto ne bi?“, zareža Delana. „Rođeni su u istom selu. Gledala ga je kako raste. Možda je odanija njemu nego Beloj kuli.“ Taj pogled se poput britve ponovo spusti na Ninaevu. „Reci nam nešto što nisi ranije pričala. Čula sam sve tvoje priče, devojko, pa ču umeti da prepoznam.“

„Pokušaj, dete. Sigurna sam da ne želiš da se Delana naljuti na tebe. Zašto...“ Džanija začuta na novo nakašljavanje.

Ninaeva se nadala da one misle kako zveckanje njene šolje za čaj znači i to da je ona sama uzdrmana. Dovukle su je ovamo prestravljenu – ne, ne baš prestravljenu, ali u najmanju ruku zabrinutu – zbog njihove moguće ljutnje, a sada ovo. Boravak u blizini Aes Sedai učio te je da pažljivo slušaš. I dalje se možda ne bi shvatilo šta zaista misle, ali izgledi su bili veći ako se sluša sa pola uva, kako to većina ljudi obično radi. Nijedna od njih nije zaista rekla kako misli da je ona bilo šta prećutala. Samo su smerale da je preplaše kako bi možda istresle nešto iz nje. Nije ih se plašila. Pa, ne mnogo. Bila je besna kao ris.

„Kada je bio dečak", reče ona pažljivo, „prihvatao je kažnjavanje bez ikakvog protivljenja ako je smatrao da je zasluženo, ali ako nije, borio se protiv toga do poslednjeg trenutka.“

Delana frknu. „To si govorila svima koji su bili voljni da te slušaju. Nešto drugo. Brzo!“

„Možete ga navoditi, ili ubediti, ali ga ne možete pogurati. Ukopa se u mestu ako pomisli da ste...“

„I to.“ Sa šakama na širokim kukovima, Delana se sagnu i glava joj se nađe na visini Ninaevine. Ninaeva je gotovo poželela da se Nikola ponovo zapilji u nju. „Nešto što nisi pričala svakoj kuvarici i pralji u Salidaru.“

„Potrudi se, dete" reče Džanija i začudo ostade na tome.

Nastavile su da kopaju, uz Džanijine saosećajne podsticaje, dok je Delana svrdlala bez milosti, a Ninaeva im je rekla svaku sitnicu koje je mogla da se seti. Time nije zaslužila predah. Svaka sitnica je bila već toliko puta ispričana da je mogla da je prepozna po ukusu. Kao što je Delana ljubazno ukazala. Pa, ne baš tako ljubazno. Kada je Ninaeva uspela da srkne malo čaja, ukus mu je bio užegao, i toliko sladak da joj se jezik umalo nije uvio. Džanija je očigledno zaista verovala da mlade žene vole mnogo meda. Jutro je prolazilo sporo. Veoma sporo.

„Ništa ovako nećemo postići", reče Delana najzad, zapiljivši se u Ninaevu kao da je ona kriva za to.

„Smem li onda poći?“ upita Ninaeva umorno. Svaka kap znoja koji ju je natapao kao da je bila isceđena iz nje. Osećala se mlitavo. Isto tako, želela je da išamara ta hladna lica Aes Sedai.

Delana i Džanija se zgledaše. Siva slegnu ramenima i priđe ormariću po još jednu šolju čaja. „Naravno da smeš“, reče Džanija: „Znam da ti je ovo sigurno teško palo, ali zaista nam je potrebno da poznajemo Randa al’Tora bolje nego što on poznaje sebe, ako mislimo da donesemo najbolju moguću odluku. Inače se sve može izmetnuti u propast. O, da. Dobro si se ponela, dete. Ali opet, ništa manje nisam ni očekivala od tebe. Ko god uspe da dođe do takvih otkrića, sa takvom falinkom... ma, od tebe očekujem samo ono najbolje. I kad samo pomislim...“

Potrajalo je poprilično dok nije zaćutala i dopustila Ninaevi da se otetura napolje. I ona se oteturala, na klecavim kolenima. Svi pričaju o njoj. Naravno da je tako. Trebalo je da posluša Elejnu i da počne njoj da prepušta ta takozvana otkrića. Mogedijen je bila u pravu. Pre ili kasnije počeće da ispituju kako joj to polazi za rukom. Zato moraju doneti najbolju odluku, kako bi izbegle propast. Nije imala pojma šta smeraju u vezi s Random.

Jedan pogled prema suncu, gotovo u zenitu, bio joj je dovoljan da shvati kako je zakasnila na sastanak sa Teodrin. Sada makar ima dobro opravdanje za to.

Teodrinina kuća – u kojoj je bila ona sa još dvadesetak drugih žena – nalazila se iza Male kule. Ninaeva je usporila kada je stigla do bivše krčme. Po gomili Zaštitnika ispred nje, u blizini Gareta Brina, videlo se da je sastanak još u toku. Ostatak gneva omogućio joj je da primeti zaštitu, tesnu spljoštenu kupolu mahom od Vatre i Vazduha, sa pomalo Vode, koja je pred njenim očima treperila iznad čitave građevine, sa čvorom koji ju je razdražujuće držao. Kada bi dotakla taj čvor, mogla bi isto tako i da sopstvenu kožu ponudi na štavljenje; na krcatoj ulici bilo je dosta Aes Sedai. Tu i tamo, poneki Zaštitnik bi se prošetao kroz treperenje, nevidljiv za njih, dok bi se jedna grupa razdvajala, a druga okupljala. Bila je to ista ona zaštita kroz koju Elejna nije mogla da prodre. Štit od prisluškivanja. Primenom Moći.

Teodrinina kuća nalazila se stotinjak koraka dalje niz ulicu, ali Ninaeva je skrenula u dvorište kraj kuće prekrivene krovinom, tik iza bivše krčme. Oko malenog zemljišta iza kuće obraslog svelim korovom pružala se rasklimatana drvena ograda, ali tuje bila kapija, obešena o jednoj bezmalo sasvim zarđaloj šarki. Ubistveno je zacvilela kada je Ninaeva pomerila kapiju. Žurno se obazrela – nigde nikog ni na jednom prozoru; niko je sa ulice nije mogao videti – prikupila suknje i šmugnula kroz usko sokače koje je na kraju prolazilo kraj njene i Elejnine zajedničke sobe.

Na trenutak je oklevala i brisala znojave dlanove o haljinu, prisečajuči se onog što je Birgita rekla. Znala je da je u srcu kukavica i mrzela je tu činjenicu. Nekada je sebe smatrala hrabrom. Ne junakinjom poput Birgite, ali sasvim hrabrom. Svet joj je pokazao da nije takva. I sama pomisao na to šta bi joj sestre uradile kad bi je uhvatile nagonila ju je da poželi da se okrene i potrči kod Teodrin. Izgledi da zaista pronađe prozor prostorije u kojoj su bile sestre bili su sve manji. Nemoguče mali.

Trudeći se da malo ovlaži suva usta – kako joj mogu biti tako suva kad je sva mokra? – prikrala se bliže. Poželela je da jednog dana sazna kako to izgleda biti hrabar, poput Birgite ili Elejne, umesto biti kukavica.

Zaštita je nije zapeckala kada je kročila kroz nju. Uopšte je nije osetila. Znala je da neće. Dodir joj nije mogao smetati, ali ona se pripila iz grubi kameni zid. Puzavice prilepljene uz pukotine očešale su je po licu.

Polako se prikrala najbližem prozorskom oknu – i tada se umalo nije okrenula i pobegla. Bilo je čvrsto zatvoreno, ali bez stakla, a zamenilo ga je nauljeno platno, koje je propuštalo svetlost unutra, ali joj svakako nije omogućavalo da bilo šta vidi. Ili čuje; u najmanju ruku, ako je s druge strane ikoga bilo, nije se čuo nikakav zvuk. Duboko udahnuvši, prikrala se sledečem prozoru. Jedno okno je i tu bilo zamenjeno, ali kroz drugo se video pohabani, nekada ukrašeni sto sa papirima i mastionicama, nekoliko stolica i inače prazna soba.

Promrmljavši kletvu koju je čula od Elejne – ta devojka ih je imala neverovatno mnogo na zalihama – opipala je grubi kamen i krenula dalje. Treći prozor bio je otvoren. Stisnula je nos uz njega. I trgla se natrag. Nije zaista verovala da će išta videti, ali Tarna je bila tamo. Ne sa predstavnicama, već sa Šerijam, Mirelom i ostalima. Da joj srce nije tako jako tuklo, čula bi mrmljanje njihovih glasova i pre nego što je pogledala.

Kleknuvši, ona se primače što je mogla bliže oknu, a da je ne vide iznutra. Donja strana prozora očešala ju je po glavi.

„...sigurne da je to poruka koju želite da odnesem natrag?“ Taj čelični glas morao je biti Tarnin. „Tražite još vremena za razmišljanje? O čemu tu pa ima da se razmišlja?“

„Dvorana..." zausti Šerijam.

„Dvorana", podrugnu se izaslanica Kule. „Nemojte da mislite da ne vidim u čijm rukama je moć. Takozvana Dvorana misli ono što joj vas šest kaže da misli.“

„Dvorana je zatražila još vremena" reče Beonin odlučno. „Ko može da kaže kakav če zaključak doneti?“

„Elaida če morati da sačeka da bi čula njihovu odluku", reče Morvrin valjano oponašajući Tarnin ledeni ton. „Zar ne može još malo da sačeka kako bi videla da je Bela kula ponovo ujedinjena?“

Ali Tarnin odgovor bio je još hladniji. „Preneču vašu... poruku Dvorane... Amirlin. Videčemo šta če ona misliti o tome.“ Vrata se otvoriše i zatvoriše praćena oštrim praskom.

Ninaevi se vrištalo od nemoči. Sada je znala odgovor, ali ne i pitanje. Da su je samo Džanija i Delana pustile malo ranije. Pa, bolje išta nego ništa. Bolje nego: „Vratićemo se i poslušati, Elaido.“ Nije bilo svrhe da ostane tu i sačeka da neko pogleda napolje i vidi je.

Počela je da se odmiče, kada Mirela reče: „Možda bi trebalo prosto da pošaljemo poruku. Možda bi trebalo da je prosto prizovemo.“ Ninaeva se namršti i ostade na mestu. Koga?

„Forma se mora sačuvati", reče Morvrin nabusito. „Odgovarajuće procedure moraju se slediti.“

Beonin progovori odmah za njom, odlučnim glasom. „Moramo strogo poštovati zakon. I najmanja greška biće upotrebljena protiv nas.“

„A ako smo već pogrešile?“ Karlinja je zvučala vatreno možda prvi put u životu. „Koliko još treba da čekamo? Koliko smemo da čekamo?“

„Koliko god zatreba", reče Morvrin.

„Koliko god budemo morale.“ To je rekla Beonin. „Nisam čekala ovako dugo da to poslušno dete sada jednostavno odustane od svih naših planova.“

Iz nekog razloga, posle toga zavlada tišina, mada je Ninaeva čula kako je neko ponovo promrmljao „poslušno" kao da razmatra tu reč. Koje dete? Polaznica ili Prihvaćena? To nije imalo nikakvog smisla. Sestre nikada nisu čekale polaznice ili Prihvaćene.

„Predaleko smo otišle da bismo se vratile, Karlinja" reče Šerijam najzad. „Ili ćemo je dovesti ovamo i postarati se da učini ono što treba, ili ćemo sve prepustiti Dvorani i nadati se da nas neće sve odvesti u propast.“ Sudeći po njenom tonu, ovo potonje smatrala je nadom za budale.

„Jedna omaška", reče Karlinja hladno, još hladnije nego obično, „i svima će nam glave završiti na kopljima.“

„Ali ko će ih tamo staviti?" upita Anaija zamišljeno. „Elaida, Dvorana ili Rand al’Tor?“

Tišina se rastegla, suknje zašuštale, a vrata se još jednom otvorila i zatvorila.

Ninaeva se odvaži da virne. Soba je bila prazna. Oglasila se uznemirenim zvukom. To što su nameravale da sačekaju nije je mnogo utešilo; konačni odgovor mogao je i dalje biti svakojak. Anaijine reči pokazale su da i dalje strahuju od Randa jednako koliko i od Elaide. Možda i više. Elaida ne okuplja muškarce koji mogu da usmeravaju. A ko je to „poslušno dete“? Ne, to nije važno. Možda su tkale pedeset različitih šara o kojima ona pojma nema.

Zaštita nestade u treptaju i Ninaeva poskoči. Odavno je več trebalo da se izgubi odatle. Uskobeljavši se na noge, počela je da žustro otire kolena odstupivši od zida. Bio je dovoljan jedan korak. Stala je presamićena, šaka nepomičnih iznad prljavih mesta na haljini, zagledana u Teodrin.

Domanka jabučastih obraza pogledala ju je u oči, bez ijedne reči.

Ninaeva brzo promisli pa odbaci budalastu tvrdnju da je tragala za nečim što je ispustila. Umesto toga, uspravila se i pošla polako kraj druge žene kao da nema šta da objašnjava. Teodrin nemo pođe za njom, ruku sklopljenih u visini struka. Ninaeva je razmatrala koje mogućnosti ima. Mogla je da udari Teodrin po glavi i pobegne. Mogla je da ponovo klekne i moli. U obe te pomisli bilo je mnogo toga pogrešnog, po njenom mišljenju, ali ona nikako nije mogla da smisli bilo šta između.

„Jesi li bila mirna?" upita Teodrin, zagledana pravo napred.

Ninaeva se trže. To je bilo uputstvo koje joj je ova dala juče posle pokušaja da joj probije blokadu. Budi mirna, veoma mirna; misli samo na tihe i razborite stvari. „Naravno" nasmeja se ona slabašno. „Zbog čega bih pa bila uznemirena?“

„To je dobro" reče Teodrin smireno. „Danas nameravam da pokušam s nečim... neposrednijim.“

Ninaeva je pogleda. Bez pitanja? Bez optužbi? Kako je ovaj dan krenuo, nije mogla da poveruje da će se tako lako izvući.

Nije se osvrnula prema kamenoj zgradi, pa nije primetila ženu koja je posmatrala nju i Teodrin sa prozora na spratu.