Gospodar haosa

32 Žurno prizvana

Randova poseta Kairhijenu Egveni je ličila na jedan od onih veličanstvenih iluminatorskih vatrometa, o kojima je slušala ali ih nikada nije videla, koji se rasprskavaju svuda kroz grad. Odjeci su se beskrajno ponavljali.

Ona više nije ni prišla blizu palate, naravno, ali Mudre su išle svakoga dana da traže zamke postavljene saidarom i pričale su joj šta se događalo. Plemiči su odmeravali jedni druge sumnjičavim pogledima, i Tairenci i Kairhijenjani. Berelajn se, izgleda, sakrila, pristajući da vidi samo one koje mora; Ruark ju je, činilo se, pozvao na odgovornost zbog zanemaravanja dužnosti, ali bez mnogo uticaja. Izgledalo je da samo on u čitavoj palati nije uznemiren. Čak su i sluge poskakivale ako biste ih pogledali, mada je to mogla biti posledica toga što su Mudre lično pročešljavale svaki ćošak.

U šatorima nije bilo nimalo bolje, barem među Mudrima. Ostali Aijeli bili su kao Ruark, mirni i čvrsti. Njihovo ponašanje samo je činilo da mušičavost Mudrih deluje još napetije zbog poređenja, kao da je ikakvo uopšte i potrebno. Amis i Sorilea vratile su se posle sastanka sa Random gotovo sikćući. Nisu rekle zašto, ne tamo gde bi ih Egvena mogla čuti, ali osećaj se raširio među Mudrima brzinom misli, dok se konačno sve do jedne nisu šunjale uokolo kao nakostrešene mačke spremne da izgrebu svakog ko se pomeri. Njihove učenice stupale su meko i govorile tiho, ali još uvek su dobijale grdnje za ono što bi ranije prošlo neprimećeno, a kažnjavane su za ono što bi ranije izazvalo samo grdnju.

Pojava Šaido Mudrih u logoru nimalo nije pomogla. Bar su Terava i Emeris bile Mudre; treća je bila Sevana lično – šetkala se uokolo puna sebe, sa bluzom dovoljno razvezanom da može da se nosi sa Berelajn, bez obzira koliko je prašine vetar naneo. Terava i Emeris rekoše da je Sevana postala Mudra i ma koliko Sorilea gunđala, nije bilo druge nego da je prihvate kao takvu. Egvena je bila sigurna da one uhode, ali Amis ju je samo pogledala kad je to nagovestila. Zaštićene običajem, mogle su slobodno da se kreću među šatorima, sve Mudre – čak i Sorilea – dočekivale su ih dobrodošlicom, kao bliske prijateljice ili prvosestre. A opet, zbog njihovog prisustva opšte raspoloženje bilo je na ivici. Posebno Egvenino. Ta nakostrešena mačka, Sevana, znala je ko je ona, i nimalo nije pokušavala da sakrije svoje uživanje u slanju „niske učenice" da joj donese šolju vode ili nešto slično, kad god joj se ukazala prilika. Sevana ju je i posmatrala, pogledom koji proučava. Egveni je to izgledalo kao kad neko proučava pile premišljajući se kako da ga spremi pošto ga ukrade. Da bude još gore, Mudre su odbile da joj kažu o čemu su razgovarale; to je bio „posao Mudrih a ne učenica". Koji god da su bili razlozi za dolazak Šaidoa, raspoloženje Mudrih očito ih je zanimalo; Egvena je više no jednom videla Sevanu, kad je ova smatrala da je niko ne primećuje, kako se smejulji posmatrajući Amis ili Malindu ili Kosainu, kad prođu pričajući same sa sobom ili bespotrebno nameštajući šalove. Niko nije slušao Egvenu, naravno. Previše priče o Šaido ženama konačno joj zaradi dobar deo dana proveden u kopanju rupe „dovoljno duboke da si u njoj a da te niko ne vidi", a kad je konačno izašla iz nje, sva prašnjava i znojava, da bi je zatrpala, Sevana ju je posmatrala.

Dva dana pošto je Rand otišao, Erina i još neke Mudre nagovoriše tri Device da se noću ušunjaju preko zida Ariline palate, da vide šta mogu da pronjuškaju, a to je samo sve pogoršalo. Njih tri su izbegle Gavinove stražare, iako mnogo teže nego što su očekivale, ali same Aes Sedai bile su potpuno druga priča. Još uvek su se spuštale sa krova na tavan, kad su ih obmotale nitima Moći i uvukle unutra. Na sreću, Koiren i ostale izgleda da su mislile kako su ove došle da kradu, mada Device možda i nisu smatrale da je to neka velika sreća. Izbačene su na ulicu, s toliko modrica da su jedva mogle da hodaju i još su se silile da ne šmrcaju kad su uspele da se vrate do šatora. Druge Mudre smenjivale su se u čitanju bukvica Erini i njenim prijateljicama, obično u četiri oka, mada je izgledalo kako se Sorilea trudi da se suoči s njima pred što je moguće više ljudi. Sevana i njene dve pratilje otvoreno su frktale kad god bi videle Erinu ili neku drugu, a međusobno su nagađale, vrlo glasno, o tome šta će im Aes Sedai uraditi kada ih pronađu. Čak ih je i Sorilea gledala popreko zbog toga, ali niko ništa nije rekao, a Erin i njene prijateljice pokušavale su da budu manje i od učenica. Same učenice počeše da se skrivaju kad nisu imale neki određeni posao ili časove. Inače oštre naravi, postadoše poput britve.

Ako se zanemari kopanje rupe, Egvena je uspela da izbegne najgore, ali najviše zato što je provodila dosta vremena van šatora, uglavnom da bi izbegla Sevanu i poriv da toj ženi očita bukvicu. Nije nimalo sumnjala kako bi se to završilo; Sevana je prihvaćena kao Mudra, bez obzira na krivljenja lica kad se nije nalazila u blizini. Amis i Bair verovatno bi pustile tu Šaido ženu da joj odredi kaznu. Bar nije bilo teško držati se podalje. Ona možda jeste učenica, ali samo je Sorilea ulagala napore da je nauči hiljadama stvari koje Mudre treba da znaju. Dok joj Amis i Bair ne daju konačnu dozvolu da se vrati u Tel’aran’riod, njeni dani i noći uglavnom su bili slobodni, dok god je mogla da izbegne da je pokupe sa Surandom i ostalima za pranje sudova ili skupljanje balege za vatre ili nešto takvo.

Nije shvatala zašto joj se čini da dani prolaze tako polako; mislila je da je to zbog čekanja na Amis i Bair. Gavin je dolazio u Dugonju svakog jutra. Navikla se na značajne osmehe debele krčmarice, mada je jednom ili dva puta bila u iskušenju da tu ženu šutne. Možda tri puta; ne više od toga. Ti su joj sati prolazili u magnovenju. Samo što bi mu sela u krilo, a već je bilo vreme da popravi kosu i ode. Više se nije bojala da mu sedne u krilo. Ne da se ona ikada stvarno bojala da mu sedne u krilo, ali to je sada postalo i više nego samo prijatno. Ako je ponekad mislila o stvarima o kojima ne bi trebalo, ako je crvenela zbog takvih misli, pa, on joj je uvek prstima milovao lice kada bi pocrvenela, a onda izgovarao njeno ime na takav način da je mogla da provede ostatak života slušajući ga. Iako joj više nije toliko pominjao šta se dešava među Aes Sedai – više bi čula na drugim mestima – nije mogla sebe da natera da se brine zbog toga.

Oni drugi sati vukli su se kao da su zaglavljeni u blatu. Toliko malo toga je trebalo da radi, da joj se činilo kako će pući od muke. Mudre koje su osmatrale Arilinin posed javile su da nema novih Aes Sedai. Izabrane od onih koje mogu da usmeravaju, motrilje su javile da Aes Sedai unutra još uvek danonoćno, naprekidno tkaju Moć, ali Egvena se nije usuđivala da priđe preblizu, a i da jeste, ne bi mogla da kaže šta tačno rade, sve dok ne bi videla tokove. Da su Mudre bile manje živčane, možda bi pokušala da provede neko vreme čitajući u šatoru, ali jedini put kad je uzela knjigu a da to nije bilo noću, uz svetlost lampe, Bair je tako zagunđala o devojkama koje gube dane lenjo ležeći uokolo, da je Egvena brzo promrmljala kako je nešto zaboravila pa se izvukla iz šatora pre nego što su stigle da joj utrape nešto korisnije što bi mogla da radi. Koji trenutak razgovora s nekom drugom učenicom – moglo je biti jednako opasno. To što se zaustavila da pročavrlja sa Surandom, koja se krila u senci šatora nekog Kamenog psa, donelo joj je popodne pranja veša kad je Sorilea naletela na njih. Možda bi joj čak bilo i drago što je nečim obuzeta, što ima šta da radi, da Sorilea nije pregledala savršeno čisto rublje, koje je visilo u šatoru da ga ne bi prekrila sveprisutna prašina, pa šmrknula i naredila im da ga ponovo operu. Dva puta ih je naterala da ga ponovo peru! Sevana je i to posmatrala, neko vreme.

Prilikom svakog dolaska u grad Egvena je gledala preko ramena, ali trećeg dana probijala se ka luci pažljivo poput miša koji krade iz mačkine činije. Usukani tip sa uzanim čamčićem počeša se po proređenoj kosi i zatraži srebrnu marku da je preveze do broda Morskog naroda. Sve ima svoju cenu, ali ova je bila van pameti. Ona ga odmeri čvrstim pogledom i reče mu da može da dobije srebrni peni – što je još uvek bilo previše, zaista – a nadala se da joj cenjkanje neće potpuno olakšati kesu; nije imala mnogo novca. Svi su se trzali i stresali kad sretnu Aijele, ali kad bi došlo do cenjkanja, zaboravili bi na kadinsor i koplja, i borili bi se kao lavovi. On otvori svoja bezuba usta, onda ih zatvori, pogleda je još jednom i progunđa ispod glasa, a onda joj, na njeno iznenađenje, saopšti kako mu otkida hleb iz usta.

„Upadaj“, zarežao je. „Upadaj, ne mogu da protraćim ceo dan za siću. Tako zastrašivati čoveka. Otimati mu hleb nasušni.“ Nastavio je tako i kad je zaveslao, izvlačeći čamčić u široke vode Alguenije.

Egvena nije znala da li se Rand sastao sa ovom gospom od talasa, ali nadala se da jeste. Po onome što je rekla Elejna, Ponovorođeni Zmaj je Koramur Morskog naroda, njihov Izabrani, i trebalo je samo da se pojavi pa da oni polete za njim. Samo se nadala da neće previše puziti pred njim. Rand je već imao i previše od toga. A opet, Rand nije bio razlog što se našla sa veslačem koji gunđa. Elejna se stvarno srela sa nekim od Ata’an Mijera, putovala je na jednom od njihovih brodova i rekla je da vetrotragači Morskog naroda mogu da usmeravaju. Bar neke od njih, možda i većina. To je bila tajna koju su Ata’an Mijere čuvali, ali vetrotragač na Elejninom brodu bila je i više nego spremna da podeli svoje znanje, pošto je njena tajna bila razotkrivena. Vetrotragači Morskog naroda poznavali su vremenske prilike. Elejna je tvrdila da znaju više od Aes Sedai o promenama vremena. Rekla je da je vetrotragač na njenom brodu radila sa neverovatno velikim tokovima da bi stvorila odgovarajući vetar. Egvena nije imala pojma koliko je toga istinito a koliko samo oduševljenje, ali naučiti malo o promenama vremena sigurno je bilo bolje nego vrteti palčeve i pitati se da li bi pasti u ruke Nesuni bilo bolje od Mudrih i Sevane. Sa ono malo što je znala, ne bi mogla da stvori kišu ni da je nebo potpuno crno, osim možda munje. Ovog trenutka, naravno, zlatno sunce bleštalo je na nebu bez oblačka, a jara je treperila nad tamnom vodom. Ovako daleko na reci bar nije doprla prašina.

Kad veslač konačno izvuče vesla i pusti čamčić da pluta pored broda, Egvena ustade, ne obraćajući pažnju na gunđanje kako će ih oboje prevrnuti u reku. „Zdravo!", povikala je. „Zdravo, mogu li da se popnem na palubu?“

Ona je bila na nekoliko rečnih brodova i ponosila se što zna prave reči – ljudi sa brodova izgledali su veoma osetljivi što se tiče pravih reči – ali ovo plovilo nadilazilo je njena iskustva. Viđala je ona i duža plovila na reci, nekoliko njih, ali nijedno koje bi bilo toliko visoko. Neki članovi posade nalazili su se na konopima jarbola, ili su se penjali uz zakrivljene katarke, tamnoputi muškarci golih grudi, bosi, u raznobojnim širokim pantalonama koje su opasivale tkanice jarkih boja, a uz njih tamnopute žene u šarenim bluzama.

Taman se spremala da ponovo vikne, glasnije, kad se mornarske lestvice od užeta odmotaše niz bok broda. Nikakav odgovor ne dođe sa palube, ali ovo je izgledalo kao dovoljna pozivnica. Egvena poče da se penje. Bilo je teško – ne penjanje, nego zadržavanje sukanja pristojno prikupljenih; odmah joj je bilo jasno zašto žene Morskog naroda nose pantalone – ali konačno stiže do ograde.

Oči joj smesta odlutaše do žene udaljene manje od hvata koja je stajala na palubi. Bluza i pantalone bile su joj od plave svile, sa tamnijom tkanicom. Nosila je trostruke isprepletane zlatne karike u ušima, a tanani lančić na kome su visili tanušni zlatni okrugli privesci povezivao je jednu od karika sa prstenom u njenom nosu. Elejna joj je ovo opisala, a čak joj je i pokazala koristeći Tel’aran’riod, ali kad je to videla uživo, Egvena se trgla. No, tu je bilo još nečega. Osetila je sposobnost usmeravanja. Pronašla je vetrotragača.

Taman je zaustila, a tamna ruka prolete joj ispred očiju držeći svetlucavi bodež. Pre nego što je mogla da vrisne, sečivo prereza užad njenih lestvica. Još uvek se čvrsto držeći za sada beskorisnu stvar, ona polete nadole.

Tada je vrisnula – samo na trenutak, pre nego što je upala u reku, nogama nadole, i duboko potonula. Voda joj pokulja u razjapljena usta, utopivši vrisak; pomisli da je popila pola reke. Očajnički se batrgala da spusti suknje koje su joj odletele preko glave i ispetlja se iz lestvica. Nije paničila. Nije. Koliko je duboko potonula? Svuda oko nje bila je samo blatnjava tama. Na koju stranu je gore? Gvozdeni obruči stiskali su joj grudi, ali ona izdahnu kroz nos gledajući mehuriće kako plutaju, kako se njoj činilo, nadole i ulevo. Okrenuvši se, poče da se probija ka površini. Koliko još? Pluća su joj gorela.

Glava joj se probi na svetlost dana, ona je gutala vazduh kašljucajući. Na njeno iznenađenje, čovek iz čamca posegnu i izvuče je za ruke u njega, gunđajući da bi mogla da prestane da mlatara pre nego što ih uznemiri, dodajući da je Morski narod vrlo uvredljiva družina. Onda se ponovo nagnu da izvuče njen šal pre nego što ponovo potone. Ona mu ga ote, a on postavi ruke kao da se boji da će ga ona njime udariti. Suknje su joj teško visile, bluza i podsuknje pripile su se uz telo; marama joj se srozala preko čela. Na dnu čamca, pod njenim nogama, poče da se stvara bara.

Čamac je otplutao dvadesetak hvati od broda. Vetrotragač je sada bila uz ogradu, sa još dve žene, jednom u jednostavnoj, zelenoj svili, drugoj u crvenom brokatu sa zlatovezom. Njihove naušnice, nosni prstenovi i lanci bleštali su na suncu.

„Odbijen ti je dar prevoza", dobaci joj žena u zelenom, a ona u crvenom viknu; „Kaži i drugima, prerušavanje nas neće prevariti. Vi ne možete da nas uplašite. Odbijen vam je dar prevoza!“

Usukani mornar podiže svoja vesla, ali Egvena uperi prst pravo ka njegovom šiljatom nosu. „Stani tu gde si.“ Stao je. Zakucavši se u nju. Ni reči pristojnog izvinjenja.

Duboko udahnuvši, ona prigrli saidar i usmeri četiri toka pre nego što je vetrotragač mogla ma šta da učini. Znači, poznaje vremenske prilike, je li? A može li da usmeri tokove na četiri strane? Nije bilo mnogo Aes Sedai koje to mogu. Jedan tok bio je Duh, štit koji je postavila oko vetrotragača da je spreči da se umeša. Ako bi znala kako. Preostala tri bili su Vazduh, obavijen gotovo nežno oko svake žene, vezujući joj ruke uz telo. Nije bilo preterano teško podići ih, ali nije bilo ni sasvim jednostavno.

Kada žene odlebdeše kroz vazduh, iznad reke, sa broda se začuše povici. Egvena ču kako njen veslač jauče. On je nije zanimao. Tri žene Morskog naroda nisu se čak ni praćakale. Uz napor, podiže ih još više, nekih deset ili dvanaest stopa iznad površine; koliko god se naprezala, izgleda da joj je to bila granica. Pa, ne želiš da ih stvarno povrediš, pomisli i otpusti tkanje. Sad će da vrisnu.

Žene Morskog naroda skupiše se u lopte čim su počele da padaju, a onda ispravivši se okrenuše nadole, s rukama pruženim pred sebe. Uletele su u vodu sa tri prilično mala pljuska. Samo trenutak kasnije tamne glave pojaviše se iznad površine i žene brzim zamasima zaplivaše ka svom brodu.

Egvena zatvori usta. Ako ih dohvatim za gležnjeve i uronim im glave u vodu, one će... O čemu je razmišljala? Moraju da vrište zato što je ona vrisnula? Mokre su koliko i ona. Verovatno ličim na utopljenog pacova! Pažljivo je usmerila – kad se radi na sebi mora da se pazi, tokovi ne mogu jasno da se vide – a voda se skotrlja sa nje, lagano joj se slivajući iz odeće. Ispala je to poprilična bara.

Pogled na veslača koji je blenuo u nju razjapljenih usta i iskolačenih očiju naterao ju je da shvati šta je uradila. Usmeravala je, nasred reke, a nije bilo ničega što bi je sakrilo od ma koje Aes Sedai koja bi se našla u vidokrugu. Blistalo sunce ili ne, odjednom je osetila jezu u kostima.

„Sad me možeš vratiti nazad.“ Nema načina da vidi ko je na dokovima. Sa ove razdaljine nije mogla da razlikuje muškarce i žene. „Ne u grad. Na obalu.“ Cova se tako oštro baci na vesla da se ona zamalo prevrnu unazad.

Odvezao ju je do mesta gde je obala bila sva od glatkog kamenja veličine njene glave. Nikog nije bilo na vidiku, ali ona iskoči gotovo čim je čamac dodirnuo obalu, prikupi suknje i polete uz strmu obalu punom brzinom, koju je uspela da održi sve do svog šatora, gde se sruči kao zadihana lokva znoja. Više nije odlazila blizu grada. Osim da se nađe sa Gavinom, naravno.

Dani su prolazili, a gotovo neprekidan vetar danonoćno je nosio talase prašine i sitnog peska. Pete noći, Bair je pratila Egvenu u Svet snova, samo kratka šetnja kao neka vrsta ispitivanja, šetnja kroz onaj deo Tel’aran’rioda koji je Bair najbolje poznavala, Aijelsku pustaru, sasušenu golet naspram koje je čak i sušom oprljeni Kairhijen delovao bujno i privlačno. Kratko putovanje, a onda Bair i Amis dođoše da je probude i provere ima li kakvih loših posledica. Nije ih bilo. Koliko god da su je terale da trči i skače, koliko god su joj se često unosile u oči i osluškivale otkucaje njenog srca, dogovorile su se, ali bez obzira na dogovor, sledeče noći Amis je povede na još jedno kratko putovanje u Pustaru, praćeno još jednim pregledom, posle koga je bila presrečna da dopuže do svoje slamarice i utone u dubok san.

Te dve noći nije se vraćala u Svet snova, ali su je iscrple preko svake mere. Pre toga, svake noći je sebi govorila da treba da prestane – baš bi bilo sjajno da je uhvate kako krši njihove zabrane taman kad se spremaju da ih uklone – ali nekako je uvek odlučivala da ne smeta ako samo skokne, samo nakratko, da smanji mogućnost otkrivanja. Izbegavala je onaj prostor između Tel’aran’rioda i sveta budnih, mesto po kome plutaju snovi. Pogotovo ga je izbegavala kad je uhvatila samu sebe kako razmišlja da bi, bude li veoma pažljiva, mogla da malo proviri u Gavinov san a da ne bude uvučena u njega, a čak i ako bude povučena, to je samo san. Odlučno podseti samu sebe da je odrasla žena, a ne glupava devojčica. Samo joj je bilo drago što niko drugi nije znao kakvu joj je zbrku u mislima pravio taj mladić. Amis i Bair bi se smejale do suza.

Sedme noći pažljivo se pripremila za krevet, navukavši čistu košulju i četkajući kosu dok nije zasijala. Sve je to bilo potpuno beskorisno za Tel’aran’riod, ali obuzelo ju je dovoljno da ne razmišlja o tome kako joj se stomak prevrće. Večeras će Aes Sedai čekati u Srcu kamena, a ne Ninaeva ili Elejna. To ne bi trebalo da ima nikakvog uticaja osim ako... Četka sa drškom od slonovače zaledi se usred pokreta. Osim ako neka od Aes Sedai nije odala da je ona samo Prihvaćena. Zašto ranije nije pomislila na to? Svetlosti, tako je želela da može da porazgovara sa Ninaevom i Elejnom. Samo što nije mogla da shvati kako bi joj to pomoglo, a bila je sigurna kako san o lomljenju stvari znači da će nešto poći naopako ako bude razgovarala s njima.

Grickajući usnicu, razmatrala je da li da ode do Amis i kaže joj kako se ne oseća dobro. Ništa ozbiljno, samo uznemiren stomak, ali misli da noćas neće moći da poseti snove. Ponovo će početi časove posle noćašnjeg sastanka, ali... Još jedna laž, a i kukavički način izvlačenja. Neće biti kukavica. Ne mogu svi biti jednako hrabri, ali kukavičluk je prezira vredan. Šta god da se dogodi noćas, ona mora sebe naterati da se sa tim suoči, i to je to.

Odlučno spusti četku, dunu da ugasi lampu i uvuče se na svoju slamaricu. Bila je dovoljno umorna da je zaspala bez muke, mada je, ako bi bilo neophodno, sad znala kako da se uspava bilo kada, ili da uđe u lagani zanos u kome bi mogla biti u Svetu snova a još uvek razgovarati – pa, mumlati – nekome ko čeka pored njenog tela. Baš pre nego što ju je san ophrvao, shvati nešto iznenađujuće. Stomak joj se više nije uvijao.

Stajala je u ogromnoj zasvođenoj odaji koju su opkoljavali široki stubovi od uglačanog crvenog kamena. Srce Kamena, u Kamenu Tira. Pozlaćene lampe visile su sa lanaca nad njenom glavom. Neupaljene, ali naravno da je bilo svetla, koje je dolazilo odasvud i niotkuda. Amis i Bair već su bile tu, ne izgledajući ništa drugačije nego tog jutra, osim što su sve njihove ogrlice i narukvice svetlucale malo više nego što zlato obično svetluca. Tiho su razgovarale, a delovale su razdraženo. Egvena je čula samo poneku reč, ali među njima i „Rand al’Tor“.

Odjedared shvati da je obučena u belu haljinu Prihvaćenih, sa raznobojnim porubom. Čim joj je to sinulo haljina se pretvori u odeću Mudrih, samo bez nakita. Nije mislila da će druge dve žene primetiti, niti da će znati šta ta haljina znači i ako primete. Bilo je trenutaka kada je predaja oduzimala manje đija a tražila manje toha nego nešto drugo, ali nijedan Aijel nikada ne bi to razmotrio ako pre toga nije pokušao da se bori.

„Ponovo kasne“, ogorčeno reče Amis, išetavši na otvoren prostor ispod velike kupole nad tom odajom. Zariveno u kamene ploče poda, tu je stajalo nešto što je ličilo na mač od kristala – Kalandor iz proročanstava, muški sa’angreal i jedan od najmoćnijih ikada napravljenih. Rand ga je postavio da podseti Tairence na sebe, kao da su uopšte mogli da ga zaborave, ali Amis gotovo da ga i ne pogleda. Za druge Mač Koji Nije Mač može da bude znamenje Ponovorođenog Zmaja; za nju je to bilo nešto što se tiče mokrozemaca. „Bar možemo da se nadamo da će prestati da se prave kako one znaju sve a mi ne znamo ništa. Bile su mnogo bolje, prošlog puta.“

Od Bairinog frktanja i Sorilea bi zatreptala. „Nikad one neće biti bolje. Najmanje što mogu jeste da budu tamo gde su rekle da će biti onda kad su rekle da...“ – prekide se kada se sedam žena iznenada pojavi sa druge strane Kalandora.

Egvena ih je prepoznala, uključujući mladu ženu odlučnih plavih očiju koju je i ranije viđala u Tel’aran’riodu. Ko je ona? Amis i Bair pominjale su ostale, obično kiselim glasom – ali nikada ovu. Nosila je šal plavih resa; sve su nosile šalove. Haljine su im menjale boju i kroj iz časa u čas, ali šalovi ni za trenutak ne zatreperiše.

Oči Aes Sedai odmah se okrenuše ka Egveni. Mudre su mogle i da ne postoje.

„Egvena al’Ver", zvanično progovori Šerijam, „prizvana si pred Dvoranu Kule.“ Njene iskošene zelene oči sijale su od nekih potisnutih osećanja. Egvena oseti kamen u stomaku; znaju da se predstavljala kao puna sestra.

„Pitati nemoj zašto si prizvana", nastavi Karlinja odmah posle Šerijam, dok je njen ledeni glas samo pojačavao zvaničnost. „Tvoje je da odgovaraš, a ne da ispituješ.“ Zbog nečega je skratila svoju tamnu kosu; Egveni su se u mislima rojile nevažne sitnice. U svakom slučaju, nije želela da razmišlja šta sve to treba da znači. Svečane izjave kotrljale su se gizdave i ritmične. Amis i Bair namestiše svoje šalove i namrštiše se, njihova razdraženost počela je da prerasta u zabrinutost.

„Oklevati nemoj u dolasku svome.“ Egvena je uvek smatrala da je Anaija ljubazna, ali žena bezizražajnog lica delovala je čvrsto koliko i Karlinja, a nimalo toplija u svojoj zvaničnosti. „Tvoje je da žurno poslušaš.“

Sve tri uglas progovoriše: „Treba se plašiti prizivanja Dvorane. Treba poslušati žurno i ponizno, bez pitanja. Prizvana si da klekneš pred Dvoranu Kule i prihvatiš njenu procenu.“

Egvena je pazila na svoje disanje, barem koliko je trebalo da ne počne da sopće. Koja je kazna za ono što je uradila? Nimalo lagana, podozrevala je, ne ako je sav ovaj svečani govor išao uz to. Sve su je probadale pogledima. Pokuša da nešto pročita sa tih lica. Šest je pokazivalo samo bezvremeno dostojanstvo, sa nagoveštajem napetosti u očima. Mlada Plava imala je hladnu mirnoću osobe koja je Aes Sedai godinama, ali nije mogla da sakrije majušni zadovoljan osmeh.

Izgledalo je kao da nešto očekuju. „Doči ću čim budem mogla", reče im. Možda joj je stomak bio u gležnjevima, ali još je mogla da im parira svojim glasom. Nema kukavičluka. Ona će biti Aes Sedai. Ako joj dopuste, posle ovoga. „Nažalost, ne znam koliko brzo. To je dug put, a ja ne znam gde se tačno nalazi Salidar. Samo da je negde na reci Eldar.“

Šerijam razmeni poglede sa ostalima. Haljina joj se pretvori od svetloplave svilene u tamnosivu, podeljenih sukanja. „Sigurne smo kako postoji način da se putovanje ubrza. Ako bi Mudre pomogle, Sijuan je sigurna da ti ne bi trebalo više od dana ili dva ako uđeš u Tel’aran’riod fizički..

„Ne“, odreza Bair, a Amis istovremeno reče: „Nećemo je učiti ništa takvo. To je bilo korišćeno za zlo, to je zlo, a ko god to koristi gubi deo sebe.“

„Ne možete biti sigurne u to“, strpljivo reče Beonin, „pošto izgleda kako nijedna od vas to nikad nije uradila. Ali ako znate za to onda možda imate predstavu o tome kako se to radi. Možda ćemo moći da dopunimo ono što vi ne znate.“

Strpljivost je bila pogrešan ton. Amis namesti šal i ispravi se više nego inače. Bair posadi pesnice na bokove, iskezivši zube. Za trenutak će se desiti jedna od onih erupcija koje su Mudre nagoveštavale. Naučiće Aes Sedai nekoliko lekcija o tome šta se može uraditi u Tel’aran’riodu, tako što će im pokazati koliko nemaju pojma. Aes Sedai posmatrale su ih vrlo mirno, pune samopouzdanja. Njihovi šalovi čvrsto su se držali, ali haljine su im treperile gotovo istom brzinom kojom je lupalo Egvenino srce. Samo je odeća mlade Plave imala neku naznaku izdržljivosti, promenivši se samo jednom tokom duge tišine.

Morala je da ih spreči. Morala je da ide u Salidar, a sigurno joj neće nimalo pomoći ako bude svedok poniženja Aes Sedai. „Znam kako. Mislim da znam. Spremna sam da pokušam.“ Ako ne upali, uvek može da jaše. „Ali još uvek moram da znam gde. U svakom slučaju, bolje nego li sad.“

Amis i Bair okrenuše se ka njoj. Čak ni Karlinja nije mogla da sustigne hladnoću tih pogleda, niti Morvrin. Egvenino srce potonu za njenim stomakom.

Šerijam smesta poče da daje uputstva – toliko milja na zapad od tog sela, toliko liga južno od tog – ali mlada Plava pročisti grlo i reče: „Ovo će možda više pomoći.“ Glas je bio poznat, ali Egvena nije mogla da ga poveže sa licem.

Možda je imala samo malo bolju kontrolu nad svojom odećom od ostalih – meka zelena svila postala je tamnoplava dok je govorila, a visok vezeni okovratnik postao je čipkani nabrani okovratnik u tairenskom stilu, čak joj se i kapica sa biserima pojavila na glavi – ali znala je ponešto o Tel’aran’riodu.

Odjednom je u vazduhu s jedne strane visila ogromna karta, sa svetlucavom crvenom tačkom najednom kraju, obeleženom krupnim slovima„Kairhijen“, a drugom, kraj koje je pisalo „Salidar", na suprotnoj strani. Karta poče da se širi i menja; odjednom planine više nisu bile samo linije, nego se uzdigoše, šume dobiše zelene smeđe prelive, reke svetlucahu kao plava voda na sunčevoj svetlosti. Rasla je dok ne postade zid koji sakri celu stranu Srca. Bilo je kao da gledaju svet odozgo.

Čak su i Mudre bile dovoljno zadivljene da zaborave na svoje neslaganje, barem dok se ženina tairenska haljina ne pretvori u žutu svilu sa srebrovezom oko izreza na grudima. Međutim, mlada žena nije se zanimala za njih. Zbog nečega je izazivački posmatrala ostale Aes Sedai.

„To je sjajno, Sijuan", reče Šerijam posle časka oklevanja.

Egvena zatrepta. Sijuan? Mora da su imenjakinje. Ova mlađa Sijuan samozadovoljno šmrknu i oštro klimnu glavom, vrlo podsećajući na Sijuan Sanče, ali to je bilo nemoguće. Samo pokušavaš to da odgodiš, odlučno reče sama sebi. „Ovo mi je sigurno dovoljno da pronađem Saidar, uspela ili ne...“ Brzo pogleda Amis i Bair, toliko pune nemog neodobravanja da su izgledale isklesane od zimskog kamena. „Uspela ili ne da dođem ovamo fizički. U svakom slučaju, obećavam da ću biti u Salidaru što pre budem mogla.“ Karta nestade. Svetlosti, šta li će mi uraditi?

Usne joj upola zaustiše pitanje, a Karlinja je oštro preseče, ponovo žestoko zvanična i oštrija nego ranije. „Pitati nemoj zašto si prizvana. Tvoje je da odgovaraš, ne da zapitkuješ.“

„Oklevati nemoj u dolasku", reče Anaija. „Tvoje je da poslušaš žurno.“

Aes Sedai izmenjaše poglede i nestadoše tako brzo da je upola pomislila kako su se plašile da će ona ipak postaviti pitanje.

To je ostavi samu sa Amis i Bair, ali kad se okrenu ka njima, nesigurna da li da počne sa objašnjavanjem ili izvinjenjem ili da jednostavno moli za razumevanje, one isto nestadoše, ostavljajući je samu, okruženu stubovima od crvenog kamena, uz Kalandor koji je svetlucao pored nje. U đi’e’tohu nema izgovora.

Tužno izdahnuvši zakorači iz Tel’aran’rioda nazad u svoje usnulo telo.

Smesta se probudila; buđenje po želji bilo je deo obuke šetača kroz snove koliko i spavanje po želji, a obećala je da će krenuti što brže može. Usmeravajući, ona upali lampe, sve do jedne. Trebaće joj svetio. Napreže se da bude 11 i za dok je klečala pored kovčega koji su stajali uz stranu šatora i poče da vadi odeću koju nije obukla otkad je otišla u Pustaru. Deo njenog života upravo se završio, ali neće plakati nad gubitkom. Neće.

Čim je Egvena nestala, Rand istupi iza jednog stuba. Ponekad je dolazio ovamo, da pogleda Kalandor. Prva poseta bila je nakon što ga je Asmodean naučio da obrne svoje tkanje. Onda je promenio zamke postavljene oko sa’angreala, tako da je samo on mogao da ih vidi. Ako je verovati Proročanstvima, ko god ga izvadi taj će ga „pratiti". Nije bio siguran koliko više ičemu veruje, ali nije imalo smisla kockati se.

Lijus Terin gunđao mu je negde u potiljku – to je radio uvek kad bi Rand prišao Kalandoru – ali noćas Randa uopšte nije interesovao svetlucavi kristalni mač. Počeo je od mesta na kome je visila ogromna karta. Ne stvarno karta, zapravo, nego nešto više. Šta je ovo mesto? Da li ga je slučajnost dovela ovamo noćas umesto juče, ili sutra? Jedno od njegovih ta’verenskih potezanja Šare? Nije važno. Egvena je krotko prihvatila pozivanje, a to se nikada ne bi desilo da je poticalo od Kule ili Elaide. Taj Salidar je mesto na kome su se skrivale njene tajanstvene prijateljice. Mesto gde je Elejna. Isporučile su mu se.

Smejući se, on otvori prolaz ka odrazu palate u Kaemlinu.