Gospodar haosa

54 Poruka

Drugog dana Praznika svetala, sunce koje je bilo tek tanušni sjaj na obzorju obasjalo je ulice Kairhijena već ispunjene veseljacima. U stvari, one se uopšte nisu ni praznile preko noći. Osećao se mahniti duh proslave, i jedva dvaput je neko pogledao čoveka kuštrave brade i natmurenog lica, sa sekirom o boku, koji je jahao visokog riđana niz kao strela pravu ulicu, prema reci. Neki su obratili pažnju na njegove pratioce; već je postalo uobičajeno videti Aijela ovih dana, iako su oni napustili ulice kada je otpočela proslava, ali nije bio svakodnevan prizor videti Ogijera, višeg od čoveka na konju, pogotovo jednoga koji nosi sekiru naslonjenu na rame, sa držaljom dugom gotovo koliko je on visok. Naspram Ogijera, bradonja je delovao veselo.

Na svim plovilima na Algueniji sve svetiljke ostale su upaljene, pa i na velikom brodu Morskog naroda, koji je izazvao toliko govorkanja, zato što je uopšte došao u Kairhijen, a i zato što je tako dugo usidren, a jedva da je iko sišao na kopno. Prema govorkanjima koja je Perin čuo, Morski narod odobravao je ono što se događalo u gradu još manje od Aijela, a on je pomislio kako će Gaul umreti od uzbuđenja svaki put kada vidi muškarca i ženu kako se ljube. Gaulu kao da uopšte nije smetalo nosi li žena bluzu ili ne, ali zato ga je preneražavala činjenica da se ljudi ljube tamo gde ih mogu videti.

Dugački kameni dokovi spuštali su se u reku između visokih bočnih zidova, a plovila svih veličina i oblika bila su uvezana duž njih, uključujući skele koje su mogle da prevezu kako jednog tako i pedeset konja, ali Perin nije video više od jednog čoveka na svima. On zauzda riđana kada priđe širokom plovilu bez katarke, dugačkom šest ili sedam hvatova, koje je bilo vezano za kamene stubove. Njegov most bio je na mestu, naslonjen na dok. Sedokosi debeljko bez košulje sedeo je na uspravljenom sandučetu, na palubi, a na kolenima je držao prosedu ženu kojoj se preko prsa na tamnoj haljini pružalo pet-šest raznobojnih pruga.

„Želimo da pređemo", glasno reče Perin, pokušavajući da samo pogleda jesu li sklonili ruke jedno sa drugog. Nisu. Perin dobaci jednu andorsku krunu dole, na skelu, a zvuk zlata koje se kotrlja po palubi natera čovu da okrene glavu. „Želimo da pređemo", ponovi Perin poigravajući se drugom zlatnom krunom na dlanu. Posle nekoliko trenutaka on dodade još jednu.

Skeledžija obliznu usne. „Moraću da pronađem veslače", promrmlja, piljeći u Perinovu šaku.

Perin uzdahnu pa iz kese izvadi nove dve krune; još je pamtio kako bi iskolačio oči kad bi imao jedan jedini takav novčić.

Skeledžija poskoči i ispusti plemkinju, koja bubnu na zadnjicu uz tup udarac, a čovek istetura preko rampe soptavo ponavljajući da će trebati „samo nekoliko trenutaka, gospodaru, samo nekoliko trenutaka". Žena vrlo mrgodno pogleda u Perina, pa odleluja puna dostojanstva, donekle umanjenog time što je trljala zadnjicu; međutim, nije daleko odmakla pre nego što je prikupila suknje i potrčala da se pridruži grupi plesača koji su pocupkivali po keju. Perin je mogao da čuje njen smeh.

Trebalo je više od nekoliko trenutaka, ali izgleda da je obećanje o zlatu bilo dovoljno, jer ubrzo je skeledžija imao dovoljno ljudi potrebnih za upravljanje većinom dugačkih vesala. Perin je stajao gladeći riđana po nosu kada plovilo krenu preko reke. Nije mu još izabrao ime; životinja je poticala iz štala Sunčeve palate. Dobro potkovan, sa belim čarapicama na prednjim nogama, delovao je stameno, mada teško da je mogao da se meri sa Korakom.

Perinov razvezani luk iz Dveju Reka bio je provučen kroz kolan, sa strane, a pun tobolac visio je pred sedlom visoke jabuke, u ravnoteži sa uzanim, uredno upakovanim zavežljajem. Randov mač. Faila je lično uvezala zamotuljak i pružila mu ga bez reči. Ipak je nešto rekla, kada se okrenuo shvativši da neće dobiti poljubac.

„Padneš li", prošaputala je, „ja ću preuzeti tvoj mač.“

Nije znao je li to bilo namenjeno njegovim ušima ili ne. Miris joj je bio tako spetljan da ništa nije uspevao da rastumači. Znao je da treba da razmišlja o onome što je pred njim, ali Faila mu se neprekidno lagano uvlačila u misli. U jednom trenutku bio je potpuno siguran kako će objaviti da kreće sa njim i srce mu se steglo. Da je to učinila, on verovatno ne bi mogao naterati sebe da odbije – niti to niti bilo šta drugo, posle sveg bola koji joj je naneo – ali pred njim je bilo šest Aes Sedai, kao i krv i smrt. Perin je znao da bi poludeo kada bi Faila poginula. Do svega toga došlo je kad je Berelajn objavila da će lično povesti u poteru svoju majensku Krilatu gardu. Srećom, to je brzo razrešeno. Iako na čudan način.

„Ostaviš li grad koji ti je Rand al’Tor dao kao sopstvenu ruku“, tiho reče Ruark, „koliko će govorkanja proizaći iz toga? Pošalješ li sva svoja koplja, koliko govorkanja? U šta će te priče prerasti?“ To je zvučalo poput saveta, a opet i nije; nešto u glasu poglavara klana činilo ga je mnogo snažnijim.

Berelajn ga pogleda pravo u oči visoko uzdignute glave, mirišući na tvrdoglavost. Lagano, taj miris tvrdoglavosti poče da čili, a ona promrlja za sebe: „Ponekad mi se čini da ima previše muškaraca koji mogu...“ Samo je Perin to mogao da čuje. Osmehujući se, ona glasno progovori, neverovatno kraljevski: „To je dobar savet, Ruarče. Mislim da ću ga prihvatiti.“

Najneverovatnije od svega bilo je mešanje mirisa, Ruarkovog i njenog. Perinu su oni delovali kao mužjak vuka i gotovo odraslo štene; popustljiv otac, vezan za svoju ćerku kao i ona za njega, iako ponekad još uvek mora da je ćapne za njušku kako bi je naterao da se propisno ponaša. Ali važno je bilo to što je Perin video kako namera nestaje iz Failinih očiju. Šta će da radi? Ako preživi da bi je ponovo video, šta će da radi?

Dronjavi ili gologrudi veslači u početku su se grubo šalili, nimalo neprijateljski, kako nema te količine zlata vredne onoga što propuštaju. Smejali su se dok su šetkali palubom, pokrećući vesla, a svaki je tvrdio kako je plesao i ljubio se sa plemkinjom. Jedan dugajlija isturene brade čak je tvrdio kako je imao tairensku plemkinju u krilu baš pre nego što se odazvao Manalovim povicima, samo što mu niko nije verovao. Perin sasvim sigurno nije; Tairencima je bio dovoljan jedan pogled na ono što se događalo pa da naglavačke zarone u proslave; Tairenkama je takođe bio dovoljan jedan pogled – da se zaključaju u svoje sobe sa sve stražom pred vratima.

Šale i smeh nisu dugo trajali. Gaul je stajao što je mogao bliže sredini plovila, malčice divljeg pogleda uperenog u udaljenu obalu, poluuzdignut na prstima, kao da se sprema za skok. To je bilo zbog sve te vode, naravno, ali brodari to nisu mogli da znaju. A Loijal, naslonjen na sekira duge držalje koju je pronašao negde u Sunčevoj palati, sa gizdavo izgraviranim sečivom nalik na sečivo ogromne sekire za drva, stajao je nepomičan poput kipa, a njegovo široko lice zbilja je delovalo kao da je isklesano od granita. Skelari zatvoriše usta pa prionuše na vesla što su jače mogli, jedva se usuđujući da pogledaju svoje putnike. Kada se skela konačno zaustavi na kamenom doku zapadne obale Alguenije, Perin dade vlasniku – kad malo bolje razmisli, mogao je samo da se nada kako je ovaj čovek vlasnik – ostatak zlata i povrh toga šaku srebra da razdeli uokolo, kako bi malo umirio ljude koji su se uplašili od Loijala i Gaula. Debeljko ustuknu dok je uzimao novac, pa se pokloni veoma duboko iako je bio veoma krupan, glavom gotovo dotičući kolena. Možda nije samo Loijalovo i Gaulovo lice bilo zastrašujuće. Ogromne zgrade bez prozora, pocrnelog kamena i propale na mnogo mesta, opasivale su drvene skele. Ovi silosi spaljeni su u pređašnjim nemirima, a popravke su tek sada stvarno napredovale, ali na ulici ispunjenoj silosima i štalama, skladištima i dvorištima za kola nije bilo žive duše. Svi koji su ovde radili otišli su u grad. Nikoga nije bilo na vidiku, a onda dvojica konjanika izjahaše iz neke poprečne ulice.

„Spremni smo, gospodaru Ajbara“, nestrpljivo se javi Havijen Nurel. Mladić ružičastih obraza, upadljivo viši od svog saputnika, delovao je gizdavo u svome crveno obloženom grudnom oklopu i sa šlemom na kome je bila jedna jedina tanka crvena kićanka. Čak je i mirisao nestrpljivo, i mlado.

„Već sam pomislio da nećeš doći“, promrmlja Dobrejn. On nije imao šlem, a nosio je čelične rukavice i izubijani grudni oklop sa tek ostacima nekadašnje ukrasne pozlate. On pogleda Perina i dodade: „Tako mi Svetlosti, nisam nameravao da ukažem nepoštovanje, lorde Ajbara.“

„Dug je put pred nama“, reče Perin okrećući riđana. Stamen? Šta će da radi sa Failom? Randova potreba za njim bridela mu je pod kožom. „One sada imaju četiri dana prednosti.“ On lagano zabi pete i pusti Stamena u ravnomeran kas. Pred njima je duga potera, nema svrhe iscrpeti konje. Ni Loijal ni Gaul nisu imali teškoća da održe korak.

Najšira prava ulica odjednom postade put za Tar Valon – kairhijenski put za Tar Valon, postojali su i drugi – široka traka nabijene zemlje koja je krivudala na zapad i sever kroz šumovita brda niža od onih na kojima je počivao grad. Kad su zašli oko milje u šumu, pridružilo im se dvestotinak majenskih Krilatih stražara i pet stotina vojnika od Kuće Taborvin, svi jašući najbolja grla koja su mogli da pronađu.

Svi su Majenci nosili grudne oklope i poluloptaste šlemove sa obručima koji su prekrivali potiljak, a na kopljima su imali crvene trake. Većina ih je delovala nestrpljivo koliko i Nurel. Oniži Kairhijenjani nosili su jednostavne grudne oklope i šlemove poput zvona prosečenih da otkriju lice, a i šlemovi i grudni oklopi najčešće su bili ulubljeni. Njihova koplja bila su bez ukrasa, mada se tu i tamo video Dobrejnov kon, mali kruti kvadrat na kratkom štapu, plav sa dva bela romba, a označavao, je zapovednika ili nižeg lorda Kuće Taborvin. Među njima niko nije izgledao nestrpljivo, samo namršteno. Oni su videli borbe. U Kairhijenu se to zvalo „videti vuka“.

Perin se gotovo nasmeja zbog toga. Još nije bilo vreme za vukove.

Pred podne, iz drveća pa niz padinu sve do puta dotrča grupica Aijela. Nandera i – Perin shvati posle nekoliko trenutaka – Sulin. Izgledala je potpuno drugačije u kadinsoru, a i sedu je kosu ošišala sasvim kratko, ostavivši samo rep na vratu. Izgledala je... prirodno... kao što nijednom nije dok je nosila odeću slugu. Amis i Sorilea bile su sa njima, šalova prebačenih preko ruku, čangrljajući ogrlicama i narukvicama od zlata i slonovače, pridržavajući svoje široke suknje na nizbrdici, ali hodajući u korak sa ostalima.

Perin sjaha da bi hodao sa njima, ispred svih ostalih. „Koliko?“, bilo je sve što je rekao.

Ruark se osvrnu ka Gaulu i Loijalu, koji su koračali pored Dobrejna i Nurela, kao prethodnica kolone. Bili su predaleko da bi čak i Perin mogao išta da čuje kroz topot kopita, zveket uzdi i krckanje sedala, ali Ruark je ipak govorio tiho. „Pet hiljada muškaraca iz raznih društava; nešto više od pet. Nisam mogao da ih dovedem mnogo. Timolan je i ovako bio sumnjičav što nisam krenuo sa njime na Šaidoe. Ako postane opštepoznato da Aes Sedai drže Kar’a’karna bojim se da će nas beznađe sve progutati.“ Nandera i Sulin istovremeno glasno pročistiše grlo; dve žene se međusobno odmeriše pa Sulin pogleda u stranu, pocrvenevši. Ruark se udostoji da ih pogleda – mirisao je razdraženo – pa promrmlja: „Imam i skoro hiljadu Devica. Da nisam stisnuo pesnicu, sve do poslednje trčale bi za mnom, noseći baklju da objave svetu kako je Rand al’Tor u opasnosti.“ Odjednom mu je glas ogrubeo: „Svaka Devica koju uhvatim kako nas prati naučiće da i mislim ono što kažem.“

I Sulin i Nandera pocrveneše, a boja je bila upadljiva na njihovim preplanulim licima.

„Ja...“, istovremeno započeše obe. Ponovo ona razmena pogleda i ponovo Sulin pogleda u stranu, još crvenijeg lica. Perin se nije sećao da su Bain i Čijad ikada toliko crvenele, a one su bile jedine dve Device koje je stvarno poznavao. „Ja sam obećala", ukočeno reče Nandera„, a i svaka Devica je položila zakletvu. Biće onako kako poglavar zahteva.“

Perin je ne upita šta je to beznađe, kao što nije pitao ni kako je Ruark preveo Aijele preko Alguenje bez skela kada je voda koju ne bi mogli da pregaze jedino na svetu zbog čega bi Aijeli zastali. Voleo bi to da zna, ali ti odgovori bili su nebitni. Šest hiljada Aijela, pet stotina Dobrejnovih konjanika i dve stotine Krilatih stražara. Protiv šest Aes Sedai, njihovih Zaštitnika i nekih pet stotina njihovih stražara, to bi trebalo da bude dovoljno. Aes Sedai imaju Randa. Ako mu stave nož pod grlo, hoće li se iko usuditi da podigne ruku?

„Imamo i skoro devedeset i četiri Mudre", reče Amis. „To su one koje su najjače u Jednoj moći.“ To je izgovorila oklevajući – pretpostavljao je da Aijelke ne vole da priznaju kako mogu da usmeravaju – ali glas joj se povrati. „Nismo nameravale da ih povedemo toliko, ali sve su želele da pođu.“ Sada Sorilea pročisti grlo, a Amis pocrvene. Moraće da propita Gaula. Aijeli nisu ličili ni na jedan narod koji je do sada sretao; možda počinju da crvene kada zađu u ozbiljne godine. „Sorilea nas vodi“, završi Amis, a starija žena šmrknu kroz nos kao da je izuzetno zadovoljna. U svakom slučaju, mirisala je zadovoljno.

Perin se jedva suzdržao da ne počne da odmahuje glavom. Njegovo poznavanje Jedne moći stalo bi u naprstak i ostavilo dovoljno prostora za podebeo palac, ali on je video šta Verin i Alana mogu da učine, a video je i taj plamen koji je Sorilea napravila. Ako je ona među najjačima u Moći među Mudrima, nije bio siguran da šest Aes Sedai neće uvezati svih devedeset i četiri u zavežljaj. Međutim, u ovom trenutku, on ne bi odbio ni poljskog miša.

„One su sedamdeset ili osamdeset milja pred nama“, rekao je. „Možda čak i sto, ako požuruju kola. Moraćemo da se napregnemo koliko god možemo.“ Dok je uzjahivao, Ruark i ostali Aijeli već su se ponovo peli uz brdo. Perin podiže ruku, a Dobrejn dade znak konjanicima da krenu napred. Perinu nikada nije palo na pamet da se zapita zašto čovek, dovoljno star da mu bude otac, ili žena, dovoljno stara da mu bude majka, muškarci i žene navikli da zapovedaju, prate njega.

Ali jeste se pitao i jeste brinuo kojom će brzinom moći da se kreću. Aijeli u kadinsorima mogli su da drže korak sa konjima, to mu je bilo poznato, ali brinule su ga Mudre u suknjama, neke modu njima stare možda kao Sorilea. No i pored sukanja i sede kose, sve su Mudre hodale brzo koliko i ostali, držeći korak sa konjima dok su tiho razgovarale u grupicama.

Put pred njima bio je čist; niko nikud nije kretao tokom Praznika svetala, kao ni nekoliko dana pre toga, osim ako nije imao hitna posla kao i oni. Sunce se pope još više, a brda postadoše niža, i dok je došlo vreme da se u sumrak podigne logor, prešli su, prema njegovoj proceni, možda trideset i pet milja. Dobro dnevno putovanje; odlično sa tako velikom pratnjom; sigurno upola bolje od onoga što su Aes Sedai mogle da pređu, osim ako nisu želele da pobiju zaprege koje im vuku kola. Više nije brinuo može li ih stići pre Tar Valona, samo šta će moći da učini kada ih najzad stignu.

Ležeći na prostirkama, glave naslonjene na sedlo, Perin se osmehnu na opadajuću četvrt meseca. Kad bi bilo iole oblaka, noć ne bi bila tako sjajna. Dobra noč za lov. Dobra noć za vukove.

U mislima mu se pojavi slika. Mladi divlji bik kuštrave dlake; ponosan, sa rogovima koji su sijali poput uglačanog metala na jutarnjem suncu. Palcem pređe preko sekire koja je ležala pored njega, sa gadnim zaobljenim sečivom i oštrim šiljkom. Čelični rogovi Mladoga Bika; to su mu ime nadenuli vukovi.

On pusti misli da lutaju, šaljući sliku u noć. Moralo je biti vukova, a oni će znati za Mladog Bika. Novosti o ljudskom biću sposobnom da razgovara sa vukovima širile su se zemljom poput vetra. Perin je do sada sreo samo dvojicu. Jedan je bio prijatelj, drugi bedni nesrečnik koji nije uspeo da zadrži ljudskost. Naslušao se priča od izbeglica koje su nagrnule u Dve Reke. Oni su pričali priče o ljudima koji su se pretvarali u vukove, priče u koje je malo ko stvarno verovao, pripovedane da bi se zabavila deca. Međutim, njih je troje tvrdilo kako su lično poznavali ljude koji su se pretvorili u vukove i trčali u divljini, pa iako su delovi priča Perinu zvučali pogrešno, nesigurnost sa kojom je dvoje od njih izbegavalo njegov pogled na neki način je bila potvrda. Ovo dvoje, žena iz Tarabona i muškarac sa Almotske ravnice, odbijali su da izlaze noću. Isto tako, zbog nečega su mu neprekidno poklanjali beli luk, koji bi on pojeo sa velikim zadovoljstvom. Ali više nije pokušavao da nađe druge koji su bili poput njega.

Osetio je vukove, i polako mu se javiše njihova imena. Dva Meseca i Divlja Vatra i Stari Jelen i još desetak njih poigravalo mu je u glavi. Nisu to bila imena kao takva, stvarno, nego slike i osećanja. Mladi Bik je bila vrlo jednostavna slika da bi se imenovao vuk. Dva Meseca je u stvari bila slika u noć zavijene bare glatke poput leda, neposredno pre nego što je povetarac namreška, sa mirisom jeseni u vazduhu, i jednim punim mesecom što blešti sa neba, a drugim koji se tako savršeno odražava u vodi da je bilo vrlo teško proceniti koji je pravi. A to bi bio sažet opis.

Neko vreme samo su razmenjivali imena i mirise. Onda on pomisli: tražim ljude koji su ispred mene. Aes Sedai i muškarce, sa konjima i kolima. To baš nije bilo tačno ono što je pomislio, naravno, ništa više nego što je Dva Meseca zaista bio dva meseca. Ljudi su bili „dvonošci“ a konji „četvoronošci tvrdih stopa". Aes Sedai bile su „ženke dvonožaca koje dotiču vetar što pomera sunce i priziva oganj". Vukovi nisu voleli vatru, a bili su svesniji Aes Sedai negoli drugih ljudi; prosto ih je zaprepašćivalo to što on ne može da prepozna Aes Sedai. Oni su tu sposobnost smatrali sigurnom koliko i sposobnost da se u krdu crnih uoči jedan beli konj, sasvim sigurno ništa vredno pomena, niti nešto što bi trebalo objašnjavati.

U njegovoj glavi noćno nebo kao da se zavrtelo, odjednom se nadnoseći nad logorom sa kolima, šatorima i vatrama. Nisu izgledali baš kako treba – vukove su ljudi zanimali vrlo malo ili nimalo, tako da su kola i šatori izgledali neodređeno; logorske vatre videli su kako gadno plamte, a konji su delovali vrlo ukusno. Logor je izgledao mnogo veći nego što je Perin očekivao, ali Divlja Vatra nije sumnjala. Ona i njen čopor izbegavali su u širokom krugu mesto gde su se nalazile „ženke dvonožaca koje dotiču vetar što pomera sunce i priziva oganj". Perin pokuša da ih upita koliko ih ima, ali vukovi nemaju predstavu o brojevima; oni su pokazivali koliko nečega ima pokazujući koliko su videli, a kad su Divlja Vatra i njen čopor osetili Aes Sedai, uopšte nisu nameravali da priđu bliže.

Koliko su daleko? donelo je nešto bolji odgovor, ponovo prenet od vuka do vuka, iako ga je trebalo rastumačiti. Divlja Vatra rekla je kako može da odšeta do brega na kome je ljutiti mužjak po imenu Polurep hranio svoj čopor na mrtvom jelenu dok se mesec pomeri za ovoliko. Polurep je mogao da stigne do Zečjeg Nosa – činilo se mladog i vrlo opasnog mužjaka – dok se mesec pomeri za ovoliko, pod drugim uglom. I tako se to nastavilo dok nije stiglo do Dva Meseca. Dva Meseca je dostojanstveno ćutao, što je odgovaralo starom mužjaku gotovo sasvim bele gubice; on i njegov čopor nisu bili udaljeni više od milje od Perina, a bilo bi uvredljivo i pomisliti da Perin ne zna tačno mesto na kome on sedi.

Tumačeći to najbolje što je umeo, Perin stiže do šezdeset ili sedamdeset milja. Sutra će moći da kaže koliko ih brzo sustiže.

Zašto? Bio je to Polurep, koji je prosledio dalje i označio svojim mirisom.

Perin je oklevao pre nego što je odgovorio. Bojao se ovoga. Za vukove je osećao isto što i za ljude iz Dveju Reka. Zatvorili su u kavez Ubicu Senke, konačno je pomislio. Tako su vukovi nazivali Randa, ali on nije imao nikakvu predstavu da li im je Rand važan ili ne.

Preneraženost koja mu preplavi um bila je dovoljan odgovor, i bez zavijanja što je ispunilo noč, u blizini i daljini, zavijanja punog besa i straha. U logoru, konji su usplahireno njištali, udarajući kopitima dok su pokušavali da se otrgnu iz konopaca koji su ih okruživali. Neki ljudi potrčaše da ih primire, dok su drugi žmirkali u tamu kao da očekuju da iskrsne ogroman čopor i napadne konje.

Dolazimo, konačno odgovori Polurep. Samo to, a onda i ostali odgovoriše, čopori sa kojima je Perin razgovarao i čopori koji su tiho slušali dvonošca koji ume da govori na vučji način. Dolazimo. Ništa više.

Okrenuvši se na drugu stranu, Perin zaspa i sanjao je da je vuk koji juri preko beskrajnih brda. Sledećeg jutra nije bilo nikakvog znaka od vukova – čak ni Aijeli nisu opazili nijednog – ali Perin je mogao da ih oseti, nekoliko stotina njih, a još ih je pristizalo.

U naredna četiri dana tle se zaravnalo i pretvorilo u prostrane doline, u kojima najviše uzvišenje teško da je zaluživalo naziv brda, u poređenju sa onim što je ostalo za njima, pored Alguenje. Šuma se proredila i pretopila u travnatu ravnicu, smeđu i sasušenu, sa sve proređenijim čestarima. Rečice i potoci koje su prelazili jedva da su kvasili konjska kopita, i teško su mogli da posluže za bilo šta drugo pre nego bi se tanjili između obala od stvrdnutog blata i kamena. Svake noći, vukovi su prenosili Perinu ono što su znali o Aes Sedai pred njima, što i nije bilo mnogo. Čopor Divlje Vatre ih je pratio, ali propisno udaljen. Jedno, međutim, postade jasno. Perin je svakoga dana napredovao istom brzinom kao i prvog i svakoga dana smanjivao je prednost Aes Sedai za najmanje deset milja. Ali kada ih bude sustigao, šta onda?

Pre vukova, Perin bi svake noći sedeo i tiho razgovarao sa Loijalom, dok su zajedno pušili lule. Perin je želeo da razgovara o „šta onda?“. Dobrejn je, izgleda, mislio kako treba da napadnu i poginu trudeći se najviše što mogu. Ruark je samo rekao da moraju sačekati da vide šta će sunce sutra obasjati i da svaki čovek mora da se probudi iz sna, što se i nije mnogo razlikovalo od Dobrejna. Loijal je možda bio mlad za Ogijera, ali ipak je imao devedeset i neku; Perin je podozrevao da je Loijal pročitao više knjiga nego što ih je on sam u životu video, a vrlo često je pokazivao zapanjujuće poznavanje Aes Sedai.

„Postoji nekoliko knjiga o Aes Sedai i njihovom odnosu prema muškarcima koji mogu da usmeravaju.“ Loijal se mrštio na svoju lulu; njen donji deo sa rezbarijom u vidu listova bio je veliki kao dve Perinove pesnice. „Elora, kći Amar kćeri Kurine, napisala je Muškarci od Vatre i žene od Vazduha u prvim danima vladavine Artura Hokvinga. A Ledar, sin Šandina sina Kojmalovog, napisao je Proučavanje muškaraca, žena i Jedne moći među ljudskim bićima pre samo tri stotine godina. To su dve najbolje, čini mi se. Pogotovo Elorina; ona je pisala kao... Ne. Biću kratak.“ Perin je nekako sumnjao u to; kad bi Loijal govorio o knjigama, sažeto izražavanje teško da je bilo među njegovim vrlinama. Ogijer pročisti grlo. „Po zakonu Kule, muškarac mora biti odveden na suđenje u Kulu i tek ga onda mogu smiriti.“ Loijal besno strignu ušima, a dugačke obrve natmureno su mu se spustile, ali tapšao je Perina po ramenu, pokušavajući da ga uteši. „Ne mogu da zamislim da nameravaju da učine tako nešto, Perine. Čuo sam da su pričale o tome kako će mu ukazati poštovanje i da je on Ponovorođeni Zmaj. One to znaju.“

„Poštovanje?" tiho reče Perin. „Možda će ga staviti da spava na svili, ali zarobljenik ostaje zarobljenik.“

„Siguran sam da se lepo odnose prema njemu, Perine. Siguran sam.“ Ogijer nije zvučao kao da je siguran, a uzdah mu je hučao poput šuplje oluje. „A bezbedan je sve dok ne stignu do Tar Valona. Elora i Ledar – a i nekoliko drugih pisaca – slažu se kako je potrebno trinaest Aes Sedai da bi se muškarac smirio. Ja samo ne razumem kako li su ga zarobile.“ Ogromna glava zbunjeno se vrtela. „Perine, oboje, i Elora i Ledar, kažu da Aes Sedai, kada naiđu na čoveka velike moći, uvek sakupe trinaest da bi ga uhvatile. O, pominju oni događaje kada ih je bilo samo četiri ili pet, a oboje pominju i Korajgin – ona je dovukla muškarca u Kulu preko dve hiljade milja sasvim sama i to pošto joj je ubio oba Zaštitnika – ali... Perine, oni su pisali o Jurijanu Kamenolukom i Gveru Amalasanu. O Raolinu Protivmračnom i Davijanu, takođe, ali mene brinu ostali.“ To su bila četvorica najmoćnijih među muškarcima koji su sebe nazivali Ponovorođenim Zmajevima, u davnoj prošlosti, još pre Artura Hokvinga. „Šest Aes Sedai pokušalo je da uhvati Kamenolukog, a on je tri ubio a ostale je sam zarobio. Šest ih je pokušavalo da uhvati Amalasana; ubio je jednu i umirio još dve. Rand je sasvim sigurno jak koliko Kamenoluki ili Amalasan. Jesi li siguran da ih je samo šest pred nama? To bi štošta objasnilo.“ Možda je i objašnjavalo, ali nije tešilo. Trinaest Aes Sedai moglo bi da odbije svaki Perinov napad, i to sasvim same, bez svojih Zaštitnika i stražara. Trinaest Aes Sedai moglo bi pripretiti da će smiriti Randa ako ih Perin napadne. Sigurno ne bi – znale su da je Rand Ponovorođeni Zmaj; znale su da mora biti tu za Poslednju bitku – ali usuđuje li se Perin da ih izaziva? Ko zna zašto Aes Sedai čine ovo ili ono? Nikada nije mogao da natera sebe da veruje nijednoj Aes Sedai koja je pokušala da mu se predstavi kao prijatelj. Uvek su zadržavale svoje tajne, a kako je čovek ikada mogao da bude siguran, kad ih oseti kako mu se muvaju iza leđa, koliko god da mu se smeškaju u lice? Ko bi mogao da predvidi šta bi neka Aes Sedai mogla da uradi?

U stvari, Loijal nije znao ništa naročito što bi moglo da pomogne kada taj dan dođe, a sem toga, radije je razgovarao o Erit. Perin je znao da je ovaj ostavio dva pisma kod Faile, jedno za njegovu majku a drugo za Erit, da ih preda kad bude mogla, ako bi se išta loše dogodilo. A Loijal se gotovo presamitio ubeđujući je da se to neće dogoditi; on se uvek užasno brinuo da ne nasekira nekoga. Perin je ostavio svoje pismo za Failu; Amis ga je odnela da ga ostavi kod Mudrih u logoru Aijela.

„Tako je lepa", mrmljao je Loijal, piljeći u noč kao da vidi Erit. „Lice joj je tako nežno, a opet u isto vreme snažno. Kad je pogledam u oči, čini mi se da ne vidim ništa drugo. A tek njene uši!“ Odjednom njegove rođene uši divlje zatreperiše, a on se zagrcnu dimom iz lule. „Molim te“, zasoptao je, „zaboravi da sam pomenuo... Nije trebalo da govorim o... Znaš da ja nisam napadan, Perine.“

„Već sam zaboravio", slabašno mu uzvrati Perin. Njene uši?

Loijal je želeo da zna kako izgleda biti oženjen. Ne namerava on da se ženi, ne još, brzo je dodao; još je mlad, i mora da završi knjigu, a uopšte nije spreman da se skrasi i živi u stedingu izlazeći iz njega samo kada krene da poseti neki drugi, a žena će na tome sasvim sigurno ustrajavati. Ne, on je samo radoznao. Ništa više. I tako se Perin raspričao o životu sa Failom, kako mu se uvukla pod kožu pre nego što se i osvestio. Nekada su Dve Reke bile kuća; sada je kuća tamo gde je Faila. Pomisao da ga ona očekuje ubrzavala mu je korak. Njeno prisustvo je obasjavalo sobu, a kad bi se osmehnula, svaka nevolja se umanjivala. Naravno, nije mogao da priča kako mu od pomisli na nju krv proključa, a od pogleda na nju srce lupa – to ne bi bilo pristojno – a sasvim sigurno nije nameravao da pominje nevolje koje mu je usadila u kosti. Šta da uradi? Zaista je bio spreman da puzi na kolenima pred njom, ali ono tvrdoglavo gvozdeno seme u njemu zahtevalo je da mu prva uputi bar jednu reč. Kada bi samo rekla da želi da stvari budu kao ranije.

„A šta je s njenom ljubomorom?", upita Loijal, i sad na Perina dođe red da se zagrcne. „Jesu li sve žene takve?“

„Ljubomora?" junački odvrati Perin. „Faila nije ljubomorna. Odakle ti takva pomisao? Ona je savršena.“

„Naravno da jeste", ravnim glasom odgovori Loijal, vireći u donji deo svoje lule. „Imaš li još duvana iz Dveju Reka? Meni je ostalo samo ovog oštrog kairhijenskog lista.“

Da je sve bilo tako, putovanje bi proteklo koliko-toliko mirno, koliko potera može biti mirna. Zemlja se prostirala bez ijedne žive duše na vidiku. Dok je sunce bilo poput istopljene zlatne kugle koja vazduh pretvara u pećnicu, jastrebovi su često kružili plavim nebom bez oblaka. Vukovi, nisu želeli da ljudi zalaze u njihova staništa, a terali su jelene prema putu u takvim količinama da ih je bilo mnogo više nego što je trebalo i tolikoj gomili, tako da nije bilo neuobičajeno videti ponosnog mužjaka razgranatih rogova, okruženog košutama, kako stoji na otvorenom dok je kolona prolazila. Ali, postojala je stara poslovica: „Jedini čovek koji ima potpuni mir je čovek bez pupka.“

Kairhijenjani nisu previše podnosili Aijele, naravno, često su se mrštili na njih ili im otvoreno pokazivali zube. Više puta Dobrejn je brundao zato što je nadbrojan dvanaest prema jedan. Poštovali su njihove sposobnosti u borbi, ali onako kako bi poštovali vrednost opasnog čopora pobesnelih vukova. Aijeli niti su piljili niti pokazivali zube; oni su samo stavljali do znanja kako Kairhijenjani nisu vredni da budu primećeni. Perin se uopšte ne bi iznenadio kada bi neko od njih pokušao da prođe pravo kroz nekog Kairhijenjanina jer odbija da prizna da je čovek pred njim. Ruark je rekao da neće biti nevolja sve dok ih drvoubice ne izazovu. Dobrejn ga je uveravao kako neće biti nikakve nevolje, sve dok im se divljaci budu sklanjali s puta. Perin je samo želeo da bude siguran kako oni neće početi međusobno da se ubijaju pre nego što uopšte ugledaju Aes Sedai koje drže Randa.

Gajio je skrivenu nadu da bi Majenci mogli biti veza između Aijela i Kairhijenjana, mada je povremeno hvatao sebe kako se kaje zbog toga. Ljudi u crvenim grudnim oklopima sasvim su se lepo slagali sa niskim ljudima u jednostavnim oklopima – između Majena i Kairhijena nikada nije bilo rata – a Majenci su se isto slagali i sa Aijelima. Osim u Aijelskom ratu, Majenci se nikada nisu borili protiv Aijela. Dobrejn se baš sprijateljio sa Nurelom, često deleči večernji obrok s njim, a Nurel se navikao da puši lulu u društvu različitih Aijela. Pogotovo u Gaulovom. A otuda je i poteklo kajanje.

„Razgovarao sam sa Gaulom“, snebivljivo reče Nurel. Bili su već četvrti dan na putu, a on je isprednjačio pred Majencima kako bi jahao uz Perina na čelu kolone. Perin ga je samo upola slušao; Divlja Vatra dopustila je jednom od mlađih mužjaka iz svog čopora da se prikrade bliže ubrzo pošto su se Aes Sedai pokrenule toga jutra, a on nije video Randa. Izgleda da je svaki vuk znao kako izgleda Ubica Senke. Pa opet, i pored sve površnosti slike u umu Jutarnjih Oblaka, činilo se kako sva kola osim jednih imaju platno preko arnjeva. Rand je verovatno bio u hladovini i bilo mu je daleko udobnije sklonjenom od sunca, nego Perinu kome se znoj slivao niz vrat. „Pričao mi je o bici kod Emondovog Polja", nastavio je Nurel, „i tvome pohodu u Dve Reke. Lorde Ajbara, bila bi mi velika čast da mi lično ispričaš o svojim bitkama.“

Perin se najednom ukipi u sedlu i zapilji u dečaka. Ne, nije on dečak, bez obzira na te ružičaste obraze i otvoreno lice. Nurel je sasvim sigurno star koliko i on. Ali njegov miris, svetlucav i pomalo treperav... Perin gotovo da zareža. Tako su mirisali mali dečaci, tamo, kod kuće, ali da ga uzdiže u junaka neko ko mu je vršnjak, to gotovo da je bilo više nego što je mogao da podnese.

Da je to bilo najgore od svega, međutim, uopšte mu ne bi smetalo. Očekivao je da se Aijeli i Kairhijenjani međusobno ne trpe. Mogao je očekivati da će mladom čoveku koji nikada nije video bitku uzor biti onaj ko se borio protiv Troloka. Ali nije mogao da predvidi ono što mu je stvaralo teškoće. Nepredviđeno zna da ujede čoveka za gležanj u najneočekivanijem trenutku, kada ništa ni najmanje ne sme da omete.

Svi Aijeli osim Gaula i Ruarka nosili su na čelu traku od grimizne tkanine sa crno-belim diskom. Perin ih je viđao i u Kairhijenu, pa i u Kaemlinu, ali sada, kada je pitao Gaula, a potom Ruarka, da li ih to označava kao sisvai’amane o kojima je Ruark govorio, obojica su se pretvarala kako nemaju pojma o čemu on to govori, kao da oni uopšte ne vide crvene trake oko glava pet hiljada muškaraca. Perin je čak pitao i čoveka koji je, činilo se, bio odmah iza Ruarka – Urijena od septe Dva vrha, Rejn Aijela koga je Perin odavno upoznao, ali ni Urijen kao da ga nije shvatao. Pa, Ruark je rekao kako može da dovede samo sisvai’amane, pa je Perin tako i razmišljao o njima, iako nije znao šta ta reč znači.

Ali znao je da če možda nastati nevolje između sisvai’amana i Devica. Kada bi neki od tih muškaraca pogledali prema Devicama, Perin bi uhvatio dah ljubomore. Kada bi neke Device pogledale u sisvai’amane, njihov bi ga miris naterao da razmišlja o vuku koji čuči nad lešinom jelena i ne namerava da pusti nikoga iz čopora da se počasti, pa makar se zadavio gutajući ga celog. Nije uspevao da dokuči zašto je tako, ali miris je bio tu i bio je oštar.

No, to je bilo „možda", za neko buduće vreme. Drugo nije. Prva dva dana po izlasku iz grada Sulin i Nandera zajedno bi istupale kad god bi Ruark kazao nešto što se odnosilo na Device; Sulin bi se svaki put crveneći povukla, ali bi sledećeg puta ponovo došla. Druge večeri, kada je logor postavljen, nasrnule su jedna na drugu golim rukama, spremne da ubiju.

Ili je bar to tako izgledalo Perinu. Šutirale su se, udarale pesnicama, treskale jedna drugu o zemlju, izvijale protivnici ruku toliko da je on samo čekao da kost pukne – sve dok se, koja god da je u tom času bila u slabijem položaju, ne bi izvukla uvrtanjem ili udarcem. Ruark ga je zaustavio kada je pokušao da se umeša i kao da se iznenadio što Perin to uopšte želi. Mnoštvo Kairhijenjana i Majenaca okupilo se da ih posmatra i sklapa opklade, ali nijedan Aijel nije ni pogledao u njih dve, čak ni Mudre.

Najzad je Sulin prikovala Nanderu potrbuške za tle, bolno joj izvivši ruku na leđima; onda je dohvati za kosu pa je udarala njenom glavom o tle sve dok Nandera nije klonula. Dugo je starija žena stajala posmatrajući onu koju je pobedila. Onda Sulin prebaci onesvešćenu Nanderu preko ramena, pa othrama noseći je.

Perin je pretpostavio da će nadalje Sulin voditi razgovore, ali to se ne desi. I dalje je stalno bila tu, ali Nandera, puna modrica, odgovarala je na Ruarkova pitanja i prihvatala njegove zapovedi, dok je Sulin, jednako puna modrica, bila tiha, a kad bi Nandera zatražila od Sulin da nešto obavi, ova je to činila bez oklevanja. Perinu je preostalo samo da se češka o glavi i pita se je li stvarno video kraj borbe onako kako je mislio da ga je video. Mudre su uvek hodale pored puta u manjim ili većim skupinama, i kao da su stalno menjale članove. Do kraja prvog dana Perin je shvatio da se sve one premeštaju i kruže oko dve žene, Sorilee i Amis. Do kraja drugog dana bio je sasvim siguran da njih sve zastupaju dva različita stava; bilo je suviše pogleda ispod oka i mrštenja. Amis se sve ređe povlačila i primetno je manje crvenela. Ponekad je Ruark slabo mirisao na uznemirenost, kada bi pogledao u svoju ženu, ali to je bio jedini znak da je išta primetio. Do trećeg logora od napuštanja grada Perin je upola očekivao da vidi kako se Sulinina i Nanderina tuča ponavlja među Mudrima.

Umesto toga, dve žene uzeše mešinu s vodom pa se malo udaljiše, a onda obe sedoše na zemlju i ukloniše marame koje su im pridržavale kosu. Posmatrao ih je kroz mesečinom obasjanu tamu, držeći se dovoljno udaljeno da ih ne bi slučajno prisluškivao, sve dok nije otišao na spavanje, ali one su samo ispijale šolje vode i razgovarale. Sledećeg jutra, Mudre su se i dalje premeštale iz jedne skupine u drugu, ali pre nego što je kolona prešla i tri milje, Perin shvati da sada sve kruže oko Sorilee. Tu i tamo, ona i Amis povukle bi se same na jednu stranu puta da porazgovaraju, ali više nije bilo pogleda iskosa. Da su bile vukovi, Perin bi rekao da je izazivač vođe čopora poražen, ali sudeći po njihovim mirisima, Sorilea je prihvatila Amis kao gotovo jednaku, a to se ni najmanje nije uklapalo sa vukovima.

Sedmog dana od izlaska iz Kairhijena, dok je jahao pod vrelim jutarnjim suncem, pitao se kakvo će biti sledeće iznenađenje koje će mu Aijeli prirediti, brinuo je hoće li se Aijeli i Kairhijenjani držati podalje jedni od drugih bar još jedan dan, i o tome šta će uraditi kada sustigne Aes Sedai kroz tri ili četiri dana.

Sve nestade kada stiže poruka od Polurepa. Velika grupa muškaraca – a možda i žena; vukovi su ponekad teško razlikovali ljudske mužjake i ženke – udaljena je samo nekoliko milja prema zapadu, a brzo jašu u istom pravcu kao i Perin. Perina povuče nejasna slika dva stega.

Brzo su ga okružili, Dobrejn i Nurel, Ruark i Urijen, Sorilea i Amis. „Samo nastavite", reče im on okrećući Stamena prema zapadu. „Izgleda da će nam se pridružiti nekoliko prijatelja, ali ne želimo da gubimo nimalo vremena.“

Jahali su dalje, ali nisu ga pustili samog. Pre nego što je prešao i četvrt milje, sustiglo ga je desetak Krilatih stražara i isto toliko Kairhijenjana, najmanje dvadeset Devica koje je predvodila Sulin i isto toliko sisvai’amana koje je vodio sedokosi čovek zelenih očiju i lica kojim kao da je razbijan kamen. Perina je samo iznenadilo što nisu dodali još neku Mudru, ili možda dve.

„Prijatelji", gunđala je Sulin, mrmljajući sama za sebe dok je trčala pored njegovih uzengija. „Prijatelji koji se iznenada pojavljuju, bez upozorenja, a on odjednom zna da su oni tamo.“ Podigavši glavu ka njemu, ona progovori glasnije: „Ne bih volela da te vidim kako se ponovo saplićeš preko jastuka i padaš na nos.“

Perin samo odmahnu glavom, pitajući se koje li joj je još toljage i nesvesno podario dok je bila prerušena u služavku. Aijeli su čudaci.

Jahali su po suncu gotovo sat vremena, vođeni vukovima, pravo kao strela ka meti, a kad se uspeo uz blagu padinu, nije ga iznenadilo ono što je video na oko dve milje pred sobom: po dva jahača u dugoj koloni, Dvorečane sa njegovim sopstvenim stegom Crvene vučje glave koji je pred njima lepršao na laganom povetarcu. Iznenadile su ga žene među njima – devet, izbrojao ih je – kao i broj muškaraca za koje je bio siguran da nisu Dvorečani. Od drugog barjaka zgrčila mu se vilica. Crveni orao Maneterena. Više nije mogao da izbroji koliko im je samo puta rekao da ne vade te stegove van Dveju Reka; tamo kod kuće neki njegovi predloži nisu prihvaćeni, između ostalog i onaj da se taj barjak ne ističe. A ipak, vučje loše čitanje stegova ga je pripremilo.

Brzo su ga videli, kao i njegovo društvo, naravno. Bilo je dobrih očiju u toj družini. Zaustaviše se, čekajući, a neki otkačiše lukove sa leđa, velike dvorečanske lukove koji su mogli da ubiju čoveka na tri stotine koraka ili više.

„Niko nek’ ne ide ispred mene“, reče Perin. „Neće nikoga ustreliti ako me prepoznaju.“

„Čini se da žute oči vide nadaleko", ravno odvrati Sulin. Mnogi su ga čudno merkali.

„Samo ostanite iza mene", uzdahnu Perin.

Kada je dojahao bliže čelu ovog čudnog društva, podignuti lukovi se spustiše, a strele poskidaše sa njih. Perin s radošću vide da vode Koraka, a onda, sa manje radosti, opazi i Lastavicu. Faila mu nikada neće oprostiti dopusti li da njena vrana ždrebica bude povređena. On će se rado vratiti na svog sivca, ali možda će zadržati i Stamena, lord može imati dva konja. Pa čak i ako su mu možda preostala još četiri dana života.

Iz povorke Dvorečana izjaha Danil, gladeči svoje guste brkove, a sa njim su jahali Aram i žene. Perin prepoznade bezvremena lica Aes Sedai čak i pre nego što je primetio Verin i Alanu, koje su jahale na začelju žena. Više nijednu nije poznavao, ali bio je siguran ko su, mada ne i kako su dospele ovamo. Devet. Devet Aes Sedai moglo bi biti veoma korisno kroz tri ili četiri dana, a opet, koliko sme da im veruje? Bilo ih je devet, a Rand je rekao da samo šest sme da ga prati. Pitao se koja li je Merana, njihova predvodnica.

Aes Sedai četvrtaste vilice, koja je ličila na seljanku bezvremenog lica, progovori pre nego što je Danil stigao da otvori usta. Jahala je čvrstu smeđu kobilu. „Znači, ti si Perin Ajbara. Lord Perin, trebalo bi da kažem. Mnogo smo čule o tebi.“

„Stvarno je iznenađenje sresti te ovde“, hladno reče nadmena ali prelepa žena, „u tako čudnom društvu.“ Jahala je tamnog škopca vatrenih očiju; Perin bi se kladio da je ta životinja obučena da bude bojni konj. „Mislili smo da si zasigurno negde ispred nas.“

Ne obraćajući pažnju na njih, Perin pogleda u Danila. „Nisam razočaran, ali kako ste vi stigli ovamo?“

Danil okrznu pogledom Aes Sedai, pa besno zagladi brkove. „Krenuli smo kao što si naložio, lorde Perine, i što smo brže mogli. Mislim, ostavili smo kola i sve, pošto nam se činilo da mora postojati neki razlog za tvoj nagli odlazak. Onda su nas Kiruna Sedai i Bera Sedai i ostale sustigle, a one su rekle kako Alana može da pronađe Randa – gospodara Zmaja, htedoh da kažem – a pošto si ti otišao s njim, bio sam siguran da ćeš biti gde god da je on, a nije bilo načina da znamo jesi li otišao iz Kairhijena, i...“ On duboko uzdahnu. „U svakom slučaju, izgleda da su bile u pravu, jesu li, gospodaru Perine?“

Perin se namršti, pitajući se kako Alana može da ga nađe. Ali, mora da je bila sposobna za to, ili Danil i ostali ne bi bili ovde. Ona i Verin i dalje su se držale začelja, sa vitkom ženom očiju boje lešnika, koja je, činilo se, često uzdisala.

„Ja sam Bera Harkin", reče žena četvrtastog lica, „a ovo je Kiruna Načiman.“ Ona pokaza glavom ka svojoj nadmenoj drugarici. Izgleda da su ostale mogle bez predstavljanja, za sada. „Hoćeš li nam reći zbog čega si ovde kada je mladi al’Tor – gospodar Zmaj – ne nekoliko dana prema severu?“

Nije mnogo razmišljao. Ako je ovih devet nameravalo da se pridruži Aes Sedai koje su pred njima, malo je šta mogao da uradi kako bi ih sprečio. Devet Aes Sedai na njegovoj strani, međutim... „On je zarobljen. Aes Sedai po imenu Koiren i još najmanje pet njih vode ga u Tar Valon. Ili su bar to naumile. Ja nameravam da ih zaustavim.“ To je izazvalo prilično uzbuđenje, Danil je raširio oči, a sve Aes Sedai zažagoriše uglas. Samo je Aram bio miran, a opet, on kao da nije mnogo brinuo ni o čemu drugom doli o Perinu i svom maču. Sve Aes Sedai mirisale su na zgražavanje i strah, i pored svojih smirenih lica.

„Moramo ih zaustaviti, Bera.“ To je izgovorila žena čija je kosa bila u tarabonskim pletenicama, baš kada je bleda Kairhijenjanka na vitkoj doratastoj kobili rekla: „Ne možemo dopustiti Elaidi da ga se dočepa, Bera.“

„Šest?", s nevericom upita žena sa očima boje lešnika. „Šest nije moglo da ga obuzda, sigurna sam u to.“

„Rekla sam vam da je povređen.“ Alana je gotovo jecala. Perin je poznavao njen miris dovoljno dobro da je mogao da ga izdvoji; mirisala je na bol. „Rekla sam vam.“ Verin je ćutala, ali mirisala je besno – i uplašeno.

Kiruna pređe tamnim uobraženim pogledom preko Perinove družine. „Ti nameravaš da zaustaviš Aes Sedai ovim, mladiću? Verin mi nije rekla da si budala.“

„Imam ih ja nešto više tamo, na putu za Tar Valon“, suvo joj je odvratio.

„Onda možeš da ih priključiš nama“, reče mu Kiruna kao da mu čini uslugu. „To će biti u redu, Bera, je li tako?“ Bera klimnu glavom.

Nije mogao da shvati zašto ga Kirunino ponašanje toliko razdražuje, ali nije bilo vreme da o tome razmišlja. „Imam i tri stotine strelaca iz Dveju Reka koje nameravam da povedem.“ Kako Alana može da zna je li Rand povređen? „Vi Aes Sedai dobrodošle ste da pođete sa nama.“

To im se nije dopalo, sasvim sigurno. Odjahale su desetak koraka dalje da o tome rasprave – čak ni njegove uši nisu hvatale nikakav zvuk; mora da su koristile Moć nekako – i neko vreme Perin je mislio kako će nastaviti da jašu same.

Na kraju, jesu krenule, ali Bera i Kiruna jahale su uz njega sve vreme povratka ka putu, i naizmenično su objašnjavale položaj u kome su se našli, i koliko je on opasan i osetljiv, a on nikako ne sme učiniti ništa što bi moglo dovesti u opasnost mladoga al’Tora. Bera se makar povremeno prisetila da nazove Randa Ponovorođeni Zmaj. Jasno su isticale jedno – Perin ne sme ni korak da napravi ako ih prvo ne upita za dopuštenje. Bera kao da se malo uznemirila kada je odbio da ponovi reč po reč ono što mu je rekla; Kiruna mu samo kazala da ih se drži. Perin se zapitao je li pogrešio kada ih je pozvao da pođu.

Ako je skup Aijela, Majenaca i Kairhijenjana koji su marširali duž puta i ostavio nekakav utisak na Aes Sedai, nisu to odale ni oku ni nosu. Međutim, dodale su svoj deo ključanju kotlića. Majenci i Kairhijenjani delovali su veoma ohrabreni prisustvom Aes Sedai i šesnaest Zaštitnika, tako da su se klanjali i naginjali gotovo uvek kada bi neka od žena bila blizu njih. Device i sisvai’amani, s druge strane, sumnjičavo su merkali Aes Sedai, kada ih nisu posmatrale, kao da očekuju da će ih te žene zgnječiti petom. Mudre su imale lica glatka kao Aes Sedai, ali Perin je mogao da namiriše talase čistog besa. Osim Smeđe po imenu Masuri, Aes Sedai u početku uopšte nisu obraćale pažnju na Mudre, ali kada je Masuri u narednih nekoliko dana odbijena najmanje dvadeset puta – bila je uporna, ali Mudre su izbegavale Aes Sedai tako glatko da je Perin smatrao kako to mora da je nagon – Bera i Kiruna i ostale su posle toga neprekidno posmatrale Mudre i razgovarale iza neke nevidljive prepreke koja je Perina sprečavala da čuje šta su rekle.

Prisluškivao bi on, da je mogao; krile su one nešto više od običnog ćaskanja o Aijelkama. Kao prvo, Alana je odbila da mu kaže kako zna gde se nalazi Rand – Postoji znanje koje bi spalilo svaki um osim uma Aes Sedai, rekla mu je, hladna i tajanstvena, ali jasno je odisala uznemirenošću i bolom – a nije čak ni priznavala da je rekla kako je nekako ozleđen. Verin jedva da mu se obraćala, samo je sve posmatrala tim tamnim ptičjim očima, s tajanstvenim smeškom, a opet, od nje su tekli talasi razočaranja i besa. Po mirisu, činilo mu se da je vođa Bera ili Kiruna; Bera, pomislio je, mada mu je pomalo izmicalo, a ponekad kao da se šetalo tamo- amo na neko vreme. Teško je bilo drugačije proceniti, iako bi jedna jahala pored njga najmanje sat vremena svakoga dana, ponavljajući u različitim oblicima prvobitni „savet" i uopšte praveći se da su one glavne. Nurel je, izgleda, i mislio da jesu, prihvatajući njihove zapovedi i ne pogledavši u Perina, a Dobrejn bi ga najpre samo očešao pogledom. Ceo dan i po Perin je pretpostavljao da je Merana ostala u Kaemlinu, a onda se zaprepastio kada je ustanovio da se vitkoj ženi očiju boje lešnika obraćaju tim imenom. Rand je rekao da ona vodi poslanstvo iz Salidara, ali iako su sve Aes Sedai delovale jednako na površini, Perin ju je označio kao vuka niskog položaja u čoporu; njen miris su ispunjavale mlitava trpeljivost i napetost. Nije bilo iznenađenje da su Aes Sedai krile tajne, naravno, ali on je nameravao da spase Randa od Koiren i družine pred njima, a voleo bi da ima nagoveštaj hoće li morati da ga spasava i od Kirune i njenih prijateljica.

Bar je bilo dobro ponovo se naći sa Danilom i ostalima, iako su bili jednako loši u blizini Aes Sedai kao i Majenci ili Kairhijenjani. Ljudima iz Dveju Reka bilo je toliko drago što ga ponovo vide da je samo nekoliko njih zagunđalo kada im je rekao da uklone Crvenog orla; ponovo će se on vijoriti, Perin je bio siguran, ali Danilov rođak Ban, koji je izgledao gotovo isto kao on osim što je imao šiljast nos i duge tanke brkove na domanski način, pažljivo ju je spakovao u svoju zobnicu. Oni nisu išli bez stegova, naravno. Za početak, bila je tu njegova crvena vučja glava. Mogli bi se i oglušiti o naređenje da je spakuju, a Kirunin hladan oholi pogled terao ga je zbog nečega da je ostavi istaknutu. Osim toga, Dobrejn i Nurel istakli su svoje stegove, kad je jedan već vijorio. Ne Izlazeće sunce Kairhijena niti Zlatnog jastreba Majena. Svaki od njih poneo je po dve Randove zastave, crveno- zlatnog Zmaja na belom i crno-beli disk na grimiznom. Aijele kao da nimalo nije bilo briga, a Aes Sedai su postale vrlo hladne, ali su izgleda slale stegonoše da marširaju pozadi.

Desetog dana, kad je sunce bilo na pola puta do najviše tačke, Perin se osećao turobno i pored stegova i Dvorečana i Koraka pod sobom. Trebalo je da sustignu kola Aes Sedai nedugo iza podneva, ali on i dalje nije znao šta da učini posle toga. Tada je stigla poruka od vukova: Dođi sada. Mnogo dvonožaca. Mnogo, mnogo, mnogo! Dođi sada!