Gospodar haosa

55 Dumajski kladenci

Gavin je pokušavao da se usredsredi na tle dok je jahao na čelu kolone. Valovito zemljište s raštrkanim čestarima bilo je taman dovoljno ravno da se moglo videti nadaleko, iako neki od tih razbacanih dugih grebena i niskih brda zapravo i nisu bili tako niski kao što su izgledali. Danas je vetar dizao oblake prašine, a prašina može mnogo toga da sakrije. Nedaleko od puta, s desne strane, ležali su Dumajski kladenci, tri kamena bunara jedan uz drugi; mogla bi se napuniti burad za vodu, do sledeče sigurne vode ima bar četiri dana, ako Alijanelski izvori nisu presušili, ali Galina je naredila da nema zaustavljanja. Pokušao je da zadrži pažnju tamo gde treba, ali nije mu uspevalo.

S vremena na vreme okrenuo bi se u sedlu, i pogledao unazad, na dugačku zmiju kola koja se protezala niz put, sa Aes Sedai i Zaštitnicima koji su jahali pored, i sa poslugom koja nije bila u kolima, kako pešači. Većina Omladinaca bila je u zaštitnici, gde ih je Galina postavila. Nije mogao da vidi jedna kola, u sredini kolone, oko kojih su uvek jahale šest Aes Sedai i koja nisu bila pokrivena platnom. On bi ubio Randa al’Tora da je mogao, ali ovo mu je bilo mučno. Čak je i Erijan odbila da dalje učestvuje drugoga dana, a Svetlost je znala da je ona imala razlog. Međutim, Galina je bila nepokolebljiva.

Odlučno pogledavši napred, on je dotakao Egvenino pismo u džepu svog kaputa, gde je ležalo pažljivo umotano u slojeve svile. Samo nekoliko reči da mu kaže kako ga voli, kako mora da ode; ništa više. Čitao ga je po pet-šest puta na dan. Nije pominjala njegovo obećanje. Pa, nije digao ruku na al’Tora. Bio je zaprepašćen kada je posle mnogo dana otkrio ko je zarobljenik u kolima. Nekako će morati da je natera da to shvati, obećao joj je da neće podići ruku na tog čoveka, pa neće, makar morao da umre zbog toga, ali isto tako neće ni prstom mrdnuti da mu pomogne. Egvena mora to da razume. Svetlosti, mora.

Znoj mu se slivao niz lice, a on obrisa oči rukavom. Za Egvenu nije mogao ništa da učini, osim da se moli. Ali mogao je za Min. Nekako će morati. Ona nije zasluživala da je odnesu u Kulu kao zatočenicu; u to nije mogao da poveruje. Kada bi Zaštitnici samo malo olabavili stražu oko nje, on bi mogao...

Odjednom, Gavin postade svestan konja koji je kroz oblake prašine galopirao putem ka kolima, kako se činilo bez jahača. „Džisao“, naloži on, „reci kočijašima da zastanu. Hale, reci Radžaru da okupi Omladince.“ Oni bez reči okrenuše svoje konje i odgalopiraše. Gavin je čekao.

Bio je to čeličnosivi škopac Bendžija Dalfora, a kako se približavao, Gavin je mogao da vidi presamićenog Bendžija koji se držao za grivu škopca. Konj ga je gotovo prošao pre nego što je Gavin uspeo da mu dočepa uzde.

Bendži okrenu glavu ne podižući se, škiljeći prema Gavinu staklastim očima. Oko usta mu se skorila krv, a jednom rukom stezao je trbuh, kao da pokušava da se održi u komadu. „Aijeli", zahropta. „Hiljade. Odsvud, mislim.“ Odjednom se nasmejao. „Hladno danas, zar ni...“ Iz usta mu pokulja krv, a on se strovali na put zureći nepomično prema suncu.

Gavin okrenu svoga ždrepca i odgalopira ka kolima. Biće vremena za Bendžija kasnije, ako iko od njih preživi.

Galina je jahala njemu u susret, dok joj je laneni ogrtač koji je štitio od prašine lepršao za njom, a iz tamnih očiju tukao je plamen, i pored dostojanstvenog lica. Ona je neprekidno bila besna, još od dana kada je al’Tor pokušao da pobegne. „Šta ti umišljaš, ko si ti da naređuješ zaustavljanje kola?" pitala je.

„Opkoljavaju nas hiljade Aijela, Aes Sedai.“ Uspevao je da zvuči uljudno. Bar su kola stala, a Omladinci su se okupljali, ali kočijaši su se nestrpljivo poigravali uzdama, posluga je virila rashlađujući se lepezama, Aes Sedai su ćaskale sa svojim Zaštitnicima.

Galina prezrivo iskrivi usta. „Ti, budalo. Nema sumnje da su to Šaidoi. Sevana je rekla da će nam dati pratnju. Ali ako sumnjaš, povedi svoje Omladince pa pogledaj sam. Ova kola idu dalje ka Tar Valonu. Vreme je da naučiš da ovde ja izdajem naređenja a ne...“

„A ako to nisu tvoji pitomi Aijeli?“ Nije mu prvi put u poslednjih nekoliko dana predlagala da sam povede izviđače; podozrevao je da bi našao Aijele, i to ne pitome.

„Ko god da su, ubili su jednog od mojih ljudi.“ Najmanje jednog, otposlao je još šest izviđača. „Možda bi trebalo da razmisliš o mogućnosti da su to al’Torovi Aijeli, koji su došli da ga oslobode. Biće prekasno kad počnu da nas odvajaju.“

Tek tada je shvatio da viče na nju, ali Galininog besa stvarno nestade. Pogledala je na put, gde je Bendži ležao, a onda polako klimnula glavom. „Možda ne bi bilo naodmet biti obazriv ovog puta.“

Rand se borio za dah; vazduh u kovčegu bio je gust i vreo. Srećom, više nije mogao da oseti zadah. Polivale su ga kofom vode svake noći, ali to nije bilo kupanje, a dok bi zatvorili poklopac nad njim narednog jutra i zaključali ga, smrad nadopunjen još jednim danom izloženosti suncu napao bi mu nos. S naporom se držao Praznine. Bio je prekriven prugama; od ramena do kolena, nije bilo mesta na njemu koje ga nije peklo, makar i da ga nije dotakao znoj, a tih deset hiljada plamenova treperilo je na ivici Praznine, pokušavajući da je progutaju. Upola zalečena rana na boku kuckala je u daljini, ali Praznina oko njega treperila je pri svakom udarcu. Alana. Mogao je da oseti Alanu. Blizu. Ne. Nema kada da razmišlja o njoj; čak i da ga prati, šest Aes Sedai ne bi mogle da ga oslobode. Ako ne odluče da se pridruže Galini. Nema poverenja. Nikada više poverenje, nijednoj Aes Sedai. Možda to ionako umišlja. Ponekad je zamišljao, hladan povetarac, šetnju. Ponekad ne bi mislio ni o čemu drugom nego bi mu se pričinjavalo kako hoda slobodan. Samo hoda. Izgubljeni sati. Borio se za dah, i opipavao je put preko ledene klizave prepreke koja ga je delila od Izvora. Ponovo i ponovo, čeprkajući po tih šest mekih ispupčenja. Mekih. Nije mogao da se zaustavi. Čeprkanje je važno.

Tama, jecao je Lijus Terin u dubinama njegove glave. Neću više tamu. Neću više. Ponovo i ponovo. Nije bilo toliko loše, međutim. Rand samo ovoga puta nije obraćao pažnju.

Odjednom, on zasopta; kovčeg se pomera, gadno stružući po podu kola. Zar je već noć? Bičevano telo nesvesno se grčilo. Sledi još jedno batinanje pre nego što ga nahrane i isperu vodom i uvežu kao gusku da spava kako zna i ume. Ali biće van kovčega. Tama oko njega bila je nepotpuna, duboka i tamnosiva. Majušni procepi na poklopcu propuštali su sićušnu količinu svetla, iako je on, glave nabijene između kolena, nije video, a očima je svakog dana trebalo vremena da prepoznaju išta osim tame koliko i nosu da nešto oseti. I pored toga, mora da je noč.

Nije mogao da obuzda stenjanje kad se kovčeg nakrivio; nije bilo mesta da sklizne, ali on se pomerio, naprežući mišiće koji su nezamislivo boleli. Njegov majušni zatvor jako udari o tle. Poklopac će se uskoro podići. Koliko dana na usijanom suncu? Koliko noći? Izgubio je račun. Koja će biti ovog puta? Lica su mu prolazila kroz glavu. Pamtio je svaku ženu koja je stajala nad njim. Sada su bile samo zbrka; nije se mogao setiti koja je bila kada i gde. Ali znao je da su ga Galina, Erijan i Katerina najčešće šibale, samo one su to učinile više puta. Ta su mu lica sijala u mislim divljom svetlošću. Koliko su često želele da ga čuju kako urla.

Odjednom shvati da je kovčeg do sada već trebalo da bude otvoren. Nameravale su da ga ostave ovde preko noći, a onda će sutra izaći sunce i... Izubijani i bolni mišići uspeše da se divlje istegle. „Pustite me!“, vikao je promuklo. Prstima koji su mu bili iza leđa bolno je grebao, bez ishoda. „Pustite me!“, urlao je. Učini mu se da čuje ženski smeh. Neko vreme je plakao, ali onda mu suze presušiše od ognjenog besa. Pomozi mi, zarežao je na Lijusa Terina.

Pomozi mi, zasopta čovek. Svetlosti, pomozi mi.

Turobno mrmljajući Rand prionu na šest mekih ispupčenja. Pre ili kasnije pustiće ga napolje. Pre ili kasnije, postaće nemarni na straži. A kada to urade... nije ni znao kada je počeo hroptavo da se smeje.

Puzeći na stomaku uz blagu uzvišicu, Perin proviri preko vrha na prizor iz snova Mračnoga. Vukovi su nagovestili šta treba da očekuje, ali nagoveštaji su bili bledi spram stvarnosti. Možda milju od mesta gde je ležao pod podnevnim suncem, valjalo se bezbrojno mnoštvo Šaidoa, koje je sa svih strana opkolilo nešto što je ličilo na krug kola i ljudi okupljenih oko malene sastojine drveća nedaleko od puta. Mnoga kola postala su lomače, plamenovi su plesali. Ognjene lopte, male poput pesnice ili velike poput stena, zabijale su se među Aijele, vatreni čirevi su bleskali pretvarajući po desetak njih u buktinje; munje su udarale sa neba bez oblačka, dižući tle i u kandinsor odevene ljude u vazduh. Ali srebrni odblesci munja udarali su i u kola, a vatra je odskakala od Aijela. Većina tih vatri iznenada bi nestala ili rasprsnula se daleko od bilo koje mete, i iako je izgledalo da Aes Sedai malo više dobijaju, sam broj Šaidoa konačno bi se pokazao nesavladiv.

„Mora da ima dve ili tri stotine žena koje tamo usmeravaju, ako ne i više.“ Kiruna je ležala pored njega i zvučala je zadivljeno. Pored Zelene sestre ležala je Sorilea, sasvim sigurno zadivljena. Mudra je mirisala zabrinuto; ne uplašeno, samo uznemireno. „Nikada nisam videla toliko istovremenih tkanja“, nastavi Aes Sedai. „Mislim da u tom logoru ima najmanje trideset sestara. Doveo si nas do ključalog kotla, mladi Ajbara.“

„Četrdeset hiljada Šaidoa“, tmurno je mrmljao Ruark ležeći na tlu s druge strane. Čak je i mirisao natmureno. „Najmanje četrdeset hiljada i malo zadovoljstvo što znam da ih nisu više poslali na jug.“

„Gospodar Zmaj je tamo dole?“, upita Dobrejn, gledajući prema Ruarku. Perin klimnu glavom. „I ti misliš da uđeš tamo i izvučeš ga?“ Perin ponovo klimnu, a Dobrejn uzdahnu. Mirisao je pomireno sa sudbinom, ne uplašeno. „Ući ćemo, lorde Ajbara, ali čisto sumnjam da ćemo izaći.“ Ovoga puta Ruark klimnu glavom.

Kiruna pogleda u muškarce. „Vi, naravno, shvatate da nas nema dovoljno. Devet. Čak i ako te vaše Mudre stvarno mogu imalo da usmeravaju, nema nas dovoljno da se nosimo s tim.“ Sorilea glasno frknu, ali Kiruna nije skidala pogled sa onoga što je gledala.

„Onda se okreni i odjaši na jug“, reče joj Perin. „Ja neću dozvoliti da Elaida dočepa Randa.“

„Dobro“, odvrati Kiruna, osmehujući se. „Jer neću ni ja.“ Poželeo je da mu njen osmeh ne izaziva jezu. A da je ona videla ubistveni izraz Sorileinog lica iza svojih leđa, možda bi se i sama naježila.

Perin dade znak ljudima u podnožju litice, a Sorilea i Zelena su klizale nadole dok nisu smele da se usprave, a onda požuriše u suprotnim pravcima.

Nije to bio nikakav poseban dogovor. Sve se svodilo na to da nekako stignu do Randa, nekako ga oslobode, a onda se nadaju da nije previše ozleđen da napravi prolaz za koliko god njih je moguće kako bi pobegao pre nego što Šaidoi ili Aes Sedai iz logora uspeju da ih pobiju. To su bile sitne teškoće, bez sumnje, za junake iz priča ili skaski zabavljača, ali Perin je želeo da su imali vremena za prave dogovore, a ne samo za ono što su on, Dobrejn i Ruark iskovali dok je poglavar klana trčao što je brže mogao između njihovih konja. Vremena, nažalost, nisu imali, kao ni još mnogo čega drugog. Nije se moglo predvideti da li će Aes Sedai iz Kule moći da drže Šaidoe na odstojanju bar još sat vremena.

Najpre su krenuli Dvorečani i Krilata garda, razdvojeni na dve grupe; jedna je okruživala Mudre koje su pešačile, a druga Aes Sedai na konjima i njihove Zaštitnike. Oni pređoše liticu sleva i zdesna. Danil im je dozvolio da Crvenoj vučjoj glavi ponovo pridruže Crvenog orla. Ruark nije čak ni pogledao prema Amis, koja je hodala nedaleko od Kiruninog tamnog škopca, ali Perin ču kad je promrmljao: „Nadam se da ćemo zajedno videti sledeći izlazak sunca, hlade srca moga.“

Na kraju, Majenci i Dvorečani bili su zaduženi da čuvaju Mudre i Aes Sedai u pozadini, ili će možda biti obrnuto. U svakom slučaju, Beri i Kiruni se ovo izgleda, nije dopadalo; one su veoma želele da budu tamo gde je i Rand.

„Jesi li siguran da nećeš da jašeš, lorde Ajbara?“, upita Dobrejn sa svoga sedla; on nije mogao da zamisli borbu bez konja.

Perin potapša sekira koja mu je visila o boku. „Ovo nije mnogo korisno na konjskim leđima.“ Zapravo je bilo korisno, ali on nije želeo da potera ni Koraka ni Stamena u ono što je bilo pred njima. Ljudi mogu da biraju hoće li se baciti usred kovitlaca čelika i smrti; on je birao za svoje konje, a danas je izabrao ne. „Možda ćeš mi dodati uzengiju, kada dođe vreme.“ Dobrejn žmirnu – Kairhijenjani su slabo koristili pešadiju – ali činilo se da je shvatio, pa klimnu glavom.

„Vreme je da gajdaši zasviraju ples", reče Ruark podižući svoj crni veo, iako danas neće biti nikakvih gajdaša da sviraju, što se nekim Aijelima nije dopalo. Mnogim Devicama nije se dopadalo što moraju da nose crvene trake vezane oko mišica, da bi ih mokrozemci razlikovali od Saido Devica; mislile su da to svako mora znati na prvi pogled.

Zabrađeni crnim velovima, Device i sisvai’amani potrčaše uz padinu u gustoj koloni, a Perin je hodao sa Dobrejnom do Loijala, na čelo Kairhijenjana; Ogijer je stezao sekira obema rukama, ušiju priljubljenih uz glavu. Tu je bio i Aram, pešak ogoljenog mača; bivšeg Krpara krasio je tamni osmeh iščekivanja. Dobrejn mahnu rukom da se krene, iza Randovih barjaka blizanaca, a sedla zakrckaše kada omanja šuma od pet stotina kopalja poče da se uspinje iza Aijela.

U bici se ništa nije promenilo, što je iznenadilo Perina, dok nije shvatio da je nije pratio tek nekoliko časaka. Činilo mu se da je prošlo mnogo više vremena. Bezbrojno mnoštvo Šaidoa još uvek je potiskivalo ka središtu, kola su još uvek gorela, možda i više nego ranije; munje su i dalje udarale sa neba, vatra se širila u loptama i talasima.

Dvorečani su gotovo bili na svome položaju, sa Majencima i Aes Sedai i Mudrima, krećući se gotovo bez žurbe niz zatalasanu ravnicu. Perin bi voleo da su udaljeniji, da im pruži bolju priliku za bekstvo kada za to dođe vreme, ali Danil je bio istrajan u tome da moraju biti udaljeni najviše trista koraka kako bi njihovi lukovi bili korisni, a Nurel je bio jednako nestrpljiv da ne ostane u pozadini. Čak su i Aes Sedai bile uporne, mada je Perin bio siguran da je njima dovoljno da budu blizu samo koliko im je potrebno da dobro vide. Nijedan Šaido još se nije okrenuo. Bar niko nije pokazivao prema opasnosti koja im je lagano nadolazila sa leđa; niko se nije okrenuo da se suoči s njima. Sve ih je obuzeo napad oko kruga kola, padanje unazad pred vatrom i munjama, a potom žurba da se ponovo vrate u to. Bilo je dovoljno da se osvrne samo jedan, ali oganj pred njima držao im je pažnju.

Osam stotina koraka. Sedam stotina. Dvorečani su sjahali i uzeli lukove u ruke. Šest stotina. Pet. Četiri.

Dobrejn isuka mač i visoko ga podiže. „Gospodar Zmaj, Taborvin i pobeda!“, povikao je, a povik se ponovi iz pet stotina grla dok su se koplja obrušavala nizbrdo.

Perin je samo imao vremena da se uhvati za Dobrejnove uzengije, pre nego što Kairhijenjani zagrmeše napred. Loijalove duge noge sustizale su konje korak za korak. Dok je poskakivao kraj konja, puštajući da ga vuče dugim skakutavim koracima, Perin pusti um. Dođite.

Tle prekriveno smeđom travom, naizgled prazno, odjednom rodi na hiljade vukova, vitkih smeđih ravničarskih vukova i nešto njihovih tamnijih, težih šumskih rođaka, koji su nisko trčali pa se bacali na leđa Šaidoima i hvatali gubicama, baš kada su prve duge dvorečanske strele pale kao kiša sa neba iza njih. Nisu samo one visoko letele. Nove munje udariše sa strelama, nove se vatre rascvetaše. Šaidoi pod velovima koji su se okretali da se suoče sa vukovima imali su samo časak-dva da shvate da zveri nisu jedina pretnja, a onda su ih već probadala čvrsta aijelska i duga kairhijenska koplja.

Perin pusti sekira i saseče Šaidoa koji mu je bio na putu, pa skoči preko čoveka kada ovaj pade. Moraju da stignu do Randa, sve od toga zavisi. Pored njega, Loijalova velika sekira dizala se, spuštala i zamahivala, čisteči put pred sobom. Aram je izgledao kao da pleše sa svojim mačem, smejući se dok je sekao svakoga ko im se našao na putu. Nije bilo vremena da misli ni na koga drugog. Perin je marljivo radio svojom sekirom; sekao je drvo, ne tela; pokušavao je da ne vidi krv koja je kuljala, čak ni kada bi mu grimiz poprskao lice. Morao je stići do Randa. Sekao je put kroz kupine.

Usredsređivao se samo na čoveka pred sobom – razmišljao je o njima kao o muškarcima, čak i kada je visina nagoveštavala da bi to mogla biti Devica; nije bio siguran da bi mogao da zamahuje tim polumesečastim sečivom sa koga je kapalo crveno kada bi dozvolio sebi pomisao da njime zamahuje na ženu – usredsredio se, ali i drugo mu je promicalo pred očima dok je prosecao put napred. Srebrne munje bacale su zgrčene, u kadinsor odevene ljude u vazduh, neke sa crvenim trakama oko glave, a neke bez njih. Druga munja oborila je Dobrejna s konja; Kairhijenjanin se uskobelja na noge, čisteći oko sebe svojim mačem. Vatra je gutala grupu Kairhijenjana i Aijela, ljudi i konji pretvarali su se u vrišteće baklje, oni koji su još mogli da vrište.

To mu je promicalo pred očima, ali nije sebi dopuštao da to i primećuje. Samo čovek pred njim, kupine koje se moraju počistiti, njegovom i Loijalovom sekirom, i Aramovim mačem. A onda ugleda nešto što razbi njegovu usredsređenost. Konj u pozadini, jahač svučen sa sedla, probadaju ga aijelska koplja. Jahač u crvenom grudnom oklopu. A potom je tu bio drugi Krilati stražar, pa grupica njih, koja je probadala svojim kopljima, i Nurelova kićanka koja mu je vijorila nad šlemom. Trenutak kasnije video je Kirunu, dostojanstveno nezainteresovanog lica, kako šeta poput kraljice bitaka putanjom koju su za nju prosecala tri Zaštitnika i vatre koje su šibale iz njenih šaka. A onda je tu bila Bera, a malo dalje Fejldrin i Masuri i... Šta, pod Svetlošću, one traže ovde? Trebalo je da ostanu pozadi, sa Mudrima!

Odnekud spreda dopre potmula eksplozija, poput grmljavine koja je prosecala kroz krike i povike. Trenutak kasnije, na dvadesetak koraka od Perina pojavi se procep svetla, prosecajući kroz nekoliko ljudi i konja poput ogromne britve, dok se proširivao u kapiju. Iz prolaza iskoči crnokaputaš s mačem i smesta pade, proboden kopljem Šaidoa, ali trenutak kasnije još osmorica ili devetorica iskočiše odatle dok je prolaz nestajao, čisteči mačevima krug oko palog čoveka. Nisu tu radili samo mačevi. Neki Šaidoi koji su se ustremili na njih pali su od mača, ali više njih je jednostavno planulo. Glave su se rasprskavale poput dinja kad se sa visine bace na kamenje. Možda stotinu koraka od njih, Perinu se učini da je video još jedan krug ljudi u crnim kaputima, okružen ognjem i smrću, ali nije imao vremena da se pita. Šaidoi su okruživali i njega.

On, Loijal i Aram stadoše leđa uz leđa, i on je očajnički prosecao i sasecao. Više nije bilo napredovanja. Mogao je samo da se održava na nogama tu gde jeste. Krv mu je ključala u ušima, i čuo je samog sebe kako se bori za vazduh. Čuo je i Loijala kako dahće poput ogromnih mehova. Perin obori sekirom koplje koje je probadalo sa strane, poseče još jednog Aijela oštrim šiljkom dok je zamahivao unazad, dočepavši sečivo sekire, ne obazirući se na posekotine koju su mu ostajale, on raspoluti lice sa crnim velom. Mislio je kako neće još dugo izdržati. Svaki delić njega bio je usredsređen na preživljavanje. Gotovo svaki. Delić njegovog uma zadržao je sliku Faile, kao i tužnu pomisao kako neće moći da joj se izvini šta joj se nije vratio.

Bolno presavijen u kovčegu, dahćući, Rand je opipavao štit koji ga je delio od Izvora. Jecaji su plutali preko Praznine, turobni bes i gorući strah, klizali su po samoj ivici; više uopšte nije bio siguran šta je a šta pripada Lijusu Terinu. Odjednom, dah mu zastade. Šest ispupčenja, ali jedno je sada čvrsto. Nije meko; čvrsto je. A onda i drugo. Treće. Uši mu ispuni siktavi smeh; a on je poticao od njega, shvatio je trenutak kasnije. I četvrti čvor je čvrst. Čekao je i pokušavao da obuzda nešto što je neprijatno podsećalo na luđačko kikotanje. I poslednja dva ispupčenja smekšaše. Prigušeni kikot prestade.

Osetiće to, očajnički zaječa Lijus Terin. Osetiće i pozvaće ostale da se vrate.

Rand ovlaži ispucale usne jezikom, gotovo jednako suvim; izgledalo je kao da se sva vlaga iz njega pretočila u znoj koji je natapao njega i njegovu odeću. Ako pokuša i ne uspe, nikada više neće imati drugu priliku. Nije mogao da čeka. Osim toga, možda ionako ne bude druge prilike.

Pažljivo, naslepo, on opipa četiri čvrsta ispupčenja. Tu nije bilo ničega, kao što ni sam štit nije bio opipljiv ili vidljiv, ali nekako je mogao da opipa oko tog ništavila, da oseti njegov oblik. Poput čvorova. Između vezica u čvoru uvek postoji prostor, koliko god čvrsto da je uvezan, ima procepa tanjih od dlake, kuda samo vazduh može da prođe. Polako, još lakše, on poče da čačka po jednom procepu, stisnuvši se kroz beskonačno majušan prostor između nečega što kao da i nije bilo tu. Polako. Pre nego što se ostale vrate? Ako preuzmu ponovo pre nego što on pronađe put kroz svoj mučni lavirint... Polako. Odjednom je mogao da oseti Izvor, kao da ga je očešao noktom; samom ivicom nokta. Saidin je i dalje bio nedohvatljiv – štit je još stajao tamo – ali osetio je nadu koja je narastala u Lijusu Terinu. Nadu i nespokojstvo. Dve Aes Sedai još su držale svoj deo prepreke, još uvek svesne onoga što drže.

Rand nije umeo da objasni ono što je zatim uradio, mada je Lijus Terin objasnio kako; objašnjavao je između gubljenja u sopstvenim ludim mislima, između nesavladivog besa i naricanja za svojom mrtvom Ilijenom, između brbljanja kako zaslužuje da umre i urlanja kako neće dopustiti da ga odseku. Kao da je proširivao ono što je provukao kroz čvor, širio što je jače mogao. Čvor se opirao. Zatresao se. A onda je pukao. Ostalo ih je samo pet. Prepreka se stanjila. Mogao je da oseti kako se smanjuje. Nevidljivi zid, koji je sada bio samo pet cigala debeo, umesto šest. Dve Aes Sedai će to osetiti, takođe, mada možda neće znati šta se tačno dogodilo, ili kako. Molim te, Svetlosti, ne sada. Ne još.

Brzo, gotovo panično, on napade preostale čvorove. Drugi nestade; štit se stanji. Sada je bilo brže, brže sa svakim, kao da je naučio putanju kroz njih, iako je svaka bila drugačija. Treći čvor je otišao. A treće meko ispupčenje se pojavilo; možda Aes Sedai ne znaju šta on to radi, ali neće samo sedeti tamo dok štit polako nestaje. Sada već stvarno uspaničen, Rand se baci na četvrti čvor. Morao je da ga razveže pre nego što četvrta sestra uđe u štit; četiri bi možda mogle da se održe šta god on radio. Gotovo jecajući, probijao se kroz zapetljane prepletaje, posrćući kroz ništavilo. Zatim se hitro proširi i raznese čvor. Štit je ostao, ali sada su ga držale samo tri. Samo kad bi mogao da se pokrene dovoljno brzo.

Kada je posegao za saidinom, nevidljiva prepreka još je bila tamo, ali više nije delovala kao da je od kamena ili cigle. Popuštala je kao da je pritiska. Savijala se pod njegovim pritiskom, sve više i više. Odjednom se pocepa pred njim kao stara krpa. Moć ga ispuni, a kada se to dogodilo, on dohvati ona tri mekana ispupčenja, okrutno ih mrveći u pesnici od Vazduha. Osim toga, još nije mogao da usmerava tamo gde vidi, jer samo je slabašno video unutrašnjost kovčega, koliko je mogao da sagleda s glavom među kolenima. Pre nego što je i završio sa pesnicom od Vazduha, on usmeri Vazduh. Kovčeg se rasprsnu oko njega uz glasnu grmljavinu.

Slobodan. Lijus Terin je hroptao, a to je bio odjek Randovih sopstvenih misli. Slobodan. Ili je možda bilo obrnuto.

Platiće mi, zareža Lijus Terin. Ja sam Gospodar Jutra.

Rand je znao da sada mora da se pomera još brže, još brže i žešće, ali isprva se jedva i pokrenuo. Mišići tučeni dva puta dnevno, ni sam nije znao koliko dana, zgrčeni u kovčegu svakoga dana, ti su mišići vrištali dok je stiskao zube i lagano se dizao na kolena i stopala, bilo je to udaljeno vrištanje, tuđe telo je bilo bolno, ali nije mogao da natera to telo da se brže pomera, koliko god ga saiđin činio jakim. Praznina je prigušivala osećanja, ali nešto nalik panici pokuša da se vijugavo prošunja kroz Prazninu.

Obreo se u velikom logoru među raštrkanim drvećem, a široke trake svetlosti probijale su se kroz bezmalo gole grane; zaprepastio se kada je shvatio da je još uvek dan, možda tek podne. Morao se pokrenuti; doći će još Aes Sedai. Dve su ležale na tlu blizu njega, naizgled bez svesti, jedna sa gadnom posekotinom na čelu koje joj je krvarilo. Treća, neka zdepasta žena, klečala je, držala se za glavu i vrištala, staklastog pogleda. Činilo se da je krhotine i delovi kovčega nisu povredili. Nije prepoznavao nijednu. Za trenutak je zažalio što nije umirio Galinu ili Erijan – iako nije to nameravao da uradi; Lijus Terin je neprekidno ponavljao kako namerava da odseče sve koje su ga zarobile; Rand se nadao da je to njegova sopstvena zamisao, koliko god zbrzana – samo trenutak pre nego što je ugledao još jedno telo opruženo na tlu između delića kovčega. U ružičastom kaputiću i pantalonama.

Zdepasta žena nije pogledala u njega niti prestala da vrišti čak ni kada ju je odgurnuo na niske kamene stepenike bunara dok je puzao pored nje. Očajnički se pitao zašto se niko ne obazire na njene krike. Na pola puta do Min postade svestan vatrenih lopti koje su mu se rasprskavale iznad glave. Mogao je da oseti miris spaljenog drveta, da čuje ljude kako viču i vrište, smrad metala, metež bitke. Nije ga bilo briga ni ako je to Tarmon Gai’don. Ako je ubio Min... On je nežno okrenu.

Krupne tamne oči piljile su u njega. „Rande”, izusti. „Živ si. Bojala sam se da pogledam. Bilo je tako bučno, i komadići drveta na sve strane, i prepoznala sam deo kovčega, i...“

Suze joj potekoše niz obraze. „Pomislila sam da su... Bojala sam se da si ti...“ Pritiskajući lice dlanovima, ona duboko udahnu. Ruke su joj bile vezane. „Hoćeš li da me odvežeš, čobanine, pa da napraviš jedan od onih tvojih prolaza da se gubimo odavde? Ili, ne zamajavaj se odvezivanjem. Samo me baci preko ramena i kreni.“

On umešno izatka Vatru, rasecajući veze koje su je držale. „Nije to tako jednostavno, Min.“ Nije uopšte poznavao ovo mesto; prolaz otvoren odavde mogao bi ih odvesti bilo kuda, ako bi se uopšte otvorio. Ako je on uopšte sposoban da ga otvori. Bol i iscrpljenost dodirivali su granice Praznine. Nije bio siguran koliko Moći može da povuče. Odjednom je osetio usmeravanje saidina svuda unaokolo. Kroz drveće, iza upaljenih kola, mogao je da vidi Aijele kako se bore sa Zaštitnicima i Gavinovim zelenokaputašima, kako se povlače pred vatrom i munjama Aes Sedai, pa potom ponovo napadaju. Taim ga je nekako pronašao i doveo Aša’mane i Aijele. „Još ne mogu da krenem. Mislim da su neki prijatelji došli po mene. Ne brini, zaštitiću te.“ Izlomljena srebnasta munja raspoluti drvo na rubu kotline, dovoljno blizu da se Rand naježio. Min se trže. „Prijatelji”, promrmljala je, trljajući zglobove.

On joj mahnu da ostane gde je – osim te jedne slučajne munje, gustiš je delovao netaknuto – ali kada se osovio na noge, ona je bila tu, pridržavajući ga sa strane. Dok se teturao ga retkim stablima, bio joj je zahvalan na pomoći, ali naterao je sebe da se uspravi i prestane da se oslanja na nju. Kako da mu veruje da će je zaštititi ako mu je potrebna da ne bi pao na lice? Pomoglo je što se naslonio na deblo koje je raspolutila munja. Pramičci dima dizali su se iz njega, ali nije se zapalilo.

Kola su činila veliki prsten oko drveća. Neke sluge su, izgleda, pokušavale da zadrže konje na okupu – zaprege su još bile povezane – ali većina se skupila gde god se nadala da će moći da izbegne oganj koji je padao sa neba. U stvari, osim te jedne munje, sve kao da je bilo usmereno na kola i ljude koji su se borili. Možda i na Aes Sedai. Svaka je bila na svom konju, malo udaljena od klupka koplja i mačeva i plamena, ali ne predaleko, poneka stojeći u uzengijama da bi bolje videla.

Rand brzo uoči Erijan, vitku i tamnokosu na bledosivoj ždrebici. Lijus Terin zareža, a Rand udari gotovo bez razmišljanja. Osetio je razočaranje drugog čoveka kada je to učinio. Duh, da je stavi pod štit, uz malo opiranje koje mu je reklo da je presekao njenu vezu sa saidarom, a i kada je to vezao, toljaga od Vazduha da je onesvesti i obori sa sedla. Ako bude rešio da je umiri, želeo je da ona zna ko joj to radi i zašto. Jedna Aes Sedai pozva nekoga da pomogne Erijan, ali niko nije pogledao iza drveća. Njih tri čak nisu osećale saidin; one su mislile da je pala od nečega što je dospelo izvan obruča od kola.

Gledao je ostale jahačice, pa se zaustavio na Katerini, koja je terala svog dugonogog doratastog škopca tamo-amo, a vatra je šibala svaki put kada bi pogledala ka Aijelima. Duh i Vazduh, i ona mlohavo pade, sa jednom nogom u stremenu.

Da, cerekao se Lijus Terin. A sad Galina. Nju posebno želim.

Rand čvrsto zatvori oči. Šta on to radi? To je Lijus Terin želeo te tri, tako očajno da nije mogao da misli ni o čemu drugom. Rand je želeo da im se naplati za ono što su mu učinile, ali bitka se bije, ljudi umiru dok on lovi određene Aes Sedai. Nema sumnje, i Device umiru.

On skinu sledeću Aes Sedai, dvadeset koraka ulevo od Katerine, Duhom i Vazduhom, a onda se pomeri do sledećeg drveta i obori Šarenu Nemdal na zemlju, onesvešćenu i pod štitom. Polako je teturao ivicom čestara, udarajući iz potaje, ponovo i ponovo. Min više nije pokušavala da ga pridržava, ali ruke su joj bile spremne da ga uhvate.

„Videće nas“, mrmljala je, „jedna će se okrenuti i videti nas.“

Galina, režao je Lijus Terin. Gde je ona?

Rand nije obraćao pažnju na njega, ni na Min. Koiren pade, i još dve kojima nije znao ime. Mora učiniti ono što može. Aes Sedai ni na koji način nisu mogle da razaznaju šta se događa. Uporno, oko zida od kola u krugu, sestre su se stropoštavale sa svojih konja. One svesne više su se raširile, pokušavajući da pokriju širi prečnik, a napetost se iznenada osećala u ophođenju sa konjima, u udvostručenom besu kojim je vatra kuljala na Aijele i munje udarale s neba. Mora da je bilo nešto spolja, ali Aes Sedai su padale, a one nisu znale kako ni zašto.

Broj im se smanjivao, i počeše se ispoljavati posledice. Bilo je manje munja, neke bi se odjednom zaustavile u vazduhu, a više ih je udaralo među Zaštitnike i vojnike. Sve je manje vatrenih lopti iznenada nestajalo ili se rasprskavalo pre nego što bi dostiglo kola. Aijeli počeše da guraju kroz procepe između kola, kola se isprevrtaše. Posle nekoliko trenutka Aijeli sa crnim velovima sve preplaviše i nastade sveopšti metež. Rand je zaprepašćeno piljio.

Zaštitnici i zelenokaputaši borili su se u grupicama protiv Aijela, a Aes Sedai su se okružile vatrenom kišom. Ali bilo je i Aijela koji su se borili protiv Aijela; muškarci sa grimiznim trakama sisvai’amana na glavi i Device sa crvenim krpicama privezanim oko mišica borili su se protiv Aijela bez njih. I kairhijenski kopljanici u njihovim zvonastim šlemovima i Majenci u crvenim grudnim oklopima iznenada su se isto našli među kolima, udarajući Aijele, ali i Zaštitnike. Je li konačno poludeo? Bio je svestan Min, koja mu se drhteči naslanjala na leda. Ona je stvarna. Ovo što vidi mora da je jednako stvarno.

Desetak Aijela, svi bili visoki koliko i on, i viši, potrča ka njemu. Nisu nosili crveno. On ih je radoznalo posmatrao dok, na korak od njega, jedan ne podiže obrnuto koplje kao toljagu. Rand usmeri, a vatra kao da se pojavila iz desetak izvora, na sve strane. Čađavo izuvijano telo stropošta mu se pred noge.

Odjednom, ni deset koraka ispred njega, Gavin zauzda dorata, s mačem u rukama i dvadesetak zelenokaputaša koji su jahali za njim. Za trenutak su se gledali, a Rand se molio da neće morati da povredi Elejninog brata.

„Min“, procedi Gavin, „mogu da te izvučem odavde.“

Ona stade kraj Randa i odmahnu glavom; tako se čvrsto držala za njega da je mislio kako ne bi mogao da je odlepi od sebe čak i kad bi hteo. „Ostajem sa njim Gavine. Gavine, Elejna ga voli.“

Sa Moći u sebi, Rand je video kako su čoveku zglobovi pobeleli na balčaku. „Džisao“, rekao je ravnim glasom. „Okupi Omladince. Probijamo se odavde.“ Ako mu je glas pre toga bio ravan, sada je bio mrtav. „Al’Tore, jednoga dana videću te kako umireš.“ On podbode konja i odgalopira, vičući sa ostalima iz sveg glasa „Omladinci!", a još ljudi u zelenim kaputima pridruživalo im se na svakom koraku.

Čovek u crnom kaputu prolete pored Randa, jureći za Gavinom, a zemlja se raspršta u kovitlacu vatre i grumenja koji obori pet-šest konjanika baš kad su stigli do kola. Rand vide kako se Gavin povi u sedlu, trenutak pre nego što je on buzdovanom od Vazduha oborio crnokaputaša na zemlju. Nije poznavao mladića grubog lica koji mu je pokazivao zube, ali nosio je i mač i Zmaja na visokom okovratniku, a ispunjavao ga je saidin.

U treptaju, činilo se, kraj njih se stvori Taim. Plavo-zlatni Zmajevi blizanci uvijali su se oko rukava njegovog crnog kaputa. Taim oka nije skidao s mladića. Na okovratniku nije imao nikakvu oznaku. „Nećeš udarati na Ponovorođenog Zmaja, Gedvine", reče, istovremeno meko i čelično, a čovek grubog lica uskobelja se na noge i pozdravi s pesnicom na srcu.

Rand je gledao ka mestu gde je Gavin bio, ali video je samo uskomešanu skupinu sa stegom Belog vepra kako proseca duboko kroz okupljene Aijele, dok se još zelenokaputaša probija da im se pridruži.

Taim se okrenu Randu, sa nečim što je ličilo na osmeh na usnama. „Pod ovim okolnostima, nadam se da mi nećeš zameriti što sam prekršio tvoje naređenje o suprotstavljanju Aes Sedai. Imao sam razloge da te posetim u Kairhijenu i...“ On slegnu ramenima. „Ne deluješ baš najbolje, dopustićeš mi da...“ Majušno izvijanje njegovih usana poravna se kada Rand uzmače od njegove ispružene ruke, povlačeći Min za sobom. Ona se držala čvršće nego ikada.

Lijus Terin poče da blebeće o ubijanju, kao i svaki put u Taimovoj blizini, sumanuto je govorio o Izgubljenima i kako treba sve pobiti, ali Rand prestade da ga sluša, utišavši ga do zujanja mušice. To je naučio ležeći u kovčegu, kada nije imao ništa drugo da radi osim da opipava štit i sluša glas u svojoj glavi, koji je češće bio prisutan nego što nije. Ali čak i bez Lijusa Terina, nije želeo da ga Leči muškarac. Činilo mu se, ako bi ga Taim ikada dotakao sa Moći, kako god nevino, ubio bi ga.

„Kako želiš“, ukočeno reče čovek orlovskog nosa. „Postarao sam se da osiguram logor.“

To je delovalo prilično istinito. Tela su bila razbacana po zemlji, ali samo na nekoliko mesta unutar prstena od kola ljudi su se još uvek borili. Ceo logor prekrivala je kupola od Vazduha, a dim iz vatri izlazio je kroz rupu ostavljenu na vrhu. Nije to bilo jedinstveno tkanje saidina; Rand je mogao da vidi gde su se pojedini tokovi međusobno preplitali da bi ga stvorili. On pomisli kako ispod kupole ima najmanje dve stotine ljudi u crnim kaputima. Oluja vatre i munja udarala je u prepreku i rasprskavala se bez ikakvih posledica po njih unutra. Samo nebo kao da se provalilo i gorelo; neprekidan urlik ispunjavao je vazduh. Device sa crvenim krpama na mišicama i sisvai’amani stajali su oko zida koji nisu mogli da vide, izmešani sa Majencima i Kairhijenjanima, od kojih su mnogi takođe hodali. Sa druge strane, mnogobrojni zbijeni Šaidoi piljili su u nevidljivu prepreku koja ih je odvajala od njihovih neprijatelja, ponekad je bockajući kopljima ili hrabro se bacajući na nju. Koplja su se zaustavljala pred njom, a tela su se odbijala.

Unutar kupole završila se i poslednja borba. Pod pogledom šačice muškaraca i Devica obeleženih crvenim, razoružani Šaidoi skidali su odeću okamenjenih lica; uhvaćeni u bici, nosiće gai’šainsko belo godinu i jedan dan čak i ako Šaidoi nekako uspeju da preotmu logor. Kairhijenjani i Majenci bili su straža ovećoj grupi ljutitih Zaštitnika i Omladinaca izmešanih sa uplašenim slugama, a broj stražara i zarobljenika bio je gotovo jednak. Desetak Aes Sedai bile su pod štitovima istog broja Aša’mana, koji su nosili mač i Zmaja. Aes Sedai delovale su zgađeno i uplašeno. Rand je prepoznao tri, ali znao je ime samo Nesuni. Nije poznavao nijednog aša’manskog čuvara. Brojne žene koje je Rand stavio pod štit i onesvestio položili su pored zarobljenica, neke su počele da se pomeraju, dok su u crno odeveni Borci i Predani sa srebrnim mačem na kragnama koristili saidin da dovuku ostale preko tla i spuste ih u taj red. Neko je doneo dve onesvešćene Aes Sedai i zdepastu ženu iz cestara; ona je i dalje vrištala. Kada su ih ubacili u gomilu, neke Aes Sedai se iznenada okrenuše i ispovraćaše.

Bilo je tu i drugih Aes Sedai, okruženih Zaštitnicima, koje su posmatrale crnokaputaše, mada nisu bile pod štitom. Motrile su Aša’mane s jednakom nesigurnošću kao i žene koje su bile pod stražom. Piljile su i u Randa, i bilo je očito da bi mu prišle, samo kad ne bi bilo Aša’mana. Rand ih namršteno odmeri. Eno Alane; nije mu se priviđalo. Nije prepoznao sve njene saputnice, ali jeste dovoljno. Bilo ih je devet. Devet. Iznenadni gnev pokulja van Praznine, a zujanje Lijusa Terina postade glasnije.

U tom trenutku uopšte se nije iznenadio kada je ugledao Perina kako ide ka njemu, krvavog lica i brade, a za njim je hramao Loijal, s ogromnom sekirom, i čovek koji je izgledao kao Krpar, u kaputu sa crvenim prugama, ako se izuzme mač koji je nosio, sečiva grimiznog od vrha do balčaka. Rand se zamalo ne okrenu da potraži i Meta. Ali ugledao je Dobrejna na nogama, sa mačem u jednoj i kopljem Randovog grimiznog barjaka u drugoj ruci. Randu priđe Nandera, dopustivši da joj padne veo, i još jedna Devica, koju Rand zamalo da ne prepozna. Baš je bilo dobro videti Sulin ponovo u kadinsoru.

„Rande“, zasopta Perin, „hvala Svetlosti da si živ. Nameravali smo da nam napraviš prolaz, da bismo pobegli, ali sve se raspalo. Ruark i većina Aijela još su među Šaidoima, kao i većina Majenaca i Kairhijenjana, a ja ne znam šta se dogodilo sa Dvorečanima i Mudrima. Trebalo je da Aes Sedai ostanu sa njima, ali...“ Naslonivši sekiru na zemlju, on se nasloni na držalju teško dišući. Izgledao je kao da će pasti bez potpore.

Oko prepreke počeše da se pojavljuju konjanici, kao i Aijeli sa trakama oko glave i Device sa povezima na mišicama. Prepreka je i njih zadržavala. Gde god da su se pojavili, Šaidoi bi se rojili oko njih i progutali ih.

„Ukloni kupolu”, naredi Rand. Perin odahnu od olakšanja, ni manje ni više. Zar je mislio da će Rand dopustiti da njegovi sopstveni ljudi budu poklani? Ali i Loijal je odahnuo. Svetlosti, šta oni to misle o njemu? Min poče da mu trlja leđa, umirujuće mrmljajući ispod glasa. Zbog nečega, Perin ju je pogledao veoma iznenađeno.

Taim je možda bio iznenađen, ali sasvim sigurno nije odahnuo. „Moj gospodaru Zmaju”, reče on stegnutim glasom, „moja je procena da tamo gore ima još nekoliko stotina Šaido žena, a neke nisu nimalo nevešte kao što izgledaju. Da ne pominjem nekoliko hiljada Šaidoa sa kopljima. Osim ako ne želiš da stvarno proveriš da li si besmrtan, predlažem da sačekamo nekoliko sati, dok dovoljno ne upoznamo ovo mesto, a onda načinimo prolaze koliko-toliko sigurni gde ćemo izaći, pa da odemo. U bici postoje žrtve. Ja sam danas izgubio nekoliko Boraca, devetoricu koju je teže zameniti od ma kog broja odmetničkih Aijela. Ko god umre ovde, umreće za Ponovorođenog Zmaja.“ Da je imalo obraćao pažnju na Nanderu i Sulin, malo bi ublažio svoj govor i pažljivije bi birao reći. Između njih dve planu govor ruku; delovale su spremne da ga srede na licu mesta.

Perin se odgurnu i uspravi, žutog pogleda prikovanog za Randa, istovremeno odlučan i napet. „Rande, čak i ako se Danil i Mudre drže u pozadini, kao što bi trebalo, oni se neće povući sve dok vide ovo.“ On mahnu rukom ka kupoli iznad glave, gde su vatre i munje stvarale svetlosnu presvlaku. „Budemo li sedeli ovde satima, Šaidoi će se okrenuti na njih, pre ili kasnije, ako već i nisu. Svetlosti ti, Rande! Danil, Ban, Vil i Tel... Amis je tamo, i Sorilea i...! Spaljen bio, Rande, već ih je za tebe poginulo i više nego što znaš!“ Perin duboko uzdahnu. „Bar pusti mene napolje. Ako se probijem tako daleko, obavestiću ih da si živ i mogu se povući pre nego što budu ubijeni.“

„Nas dvojica možemo da se išunjamo", tiho dodade Loijal zabacivši svoju ogromnu sekira. „Dvojica imaju više izgleda.“ Krpar se samo osmehnuo, ali gotovo nestrpljivo.

„Otvoriću prepreku na jednom mestu", poče Taim, ali ga Rand oštro prekinu.

„Ne!“ Ne samo za Dvorečane. Niko ne sme da pomisli kako brine za njih više negoli za Mudre. U stvari, moralo je izgledati kao da brine manje. Amis je tamo? Mudre nikada nisu učestvovale u bitkama i krvnim zavadama. One su prekršile običaj, a možda i zakon, da bi ga izvukle. Niti bi dozvolio Perinu da se vrati u tu ludnicu, niti bi njih napustio. Ali to nije smelo da bude ni zbog Dvorečana niti zbog Mudrih. „Sevana želi moju glavu, Taime. Izgleda mi da je mislila kako bi mogla da je se dočepa danas.“ Praznina je oduzimala osećanja u njegovom glasu, i zvučalo je kako je i želeo. Međutim, činilo se da to brine Min; milovala mu je leđa, pokušavajući da ga uspokoji. „Želim da sazna koliko je pogrešila. Rekao sam ti da mi napraviš oružje, Taime. Pokaži mi koliko su smrtonosni. Rasturi Šaidoe. Polomi ih.“

„Po tvojoj zapovesti.“ Ako je Taim pre toga bio ukočen, sada je bio kao od kamena.

„Podigni moj barjak tamo gde može da se vidi", naredi Rand. To će makar pokazati svima koji su napolju ko drži logor. Možda će se Mudre i Dvorečani povući kada ga budu videli.

Loijalu su se uši nesigurno uvijale, a Perin dočepa Randa za ruku dok je Taim odlazio. „Video sam šta oni rade, Rande. To je...“ I pored okrvavljenog lica i krvave sekire delovao je zgađeno.

„A šta bi ti da ja uradim?", pitao je Rand. „Šta drugo mogu da učinim?“

Perinova ruka pade. A on uzdahnu. „Ne znam. Ali ovo ne mora da mi se dopada.“

„Grejdi, podigni Barjak Svetlosti!" povika Taim, a Moć je učinila da mu glas odjekuje. Na tokovima Vazduha, Džur Grejdi podiže grimizni barjak iz ruke zaprepašćenog Dobrejna i podiže ga sve do otvora na vrhu kupole. Vatra je bleštala oko njega a munje su sevale dok se jarkocrveni steg dizao usred dima sa upaljenih kola. Rand je prepoznao veći broj muškaraca u crnim kaputima, ali znao je samo nekoliko imena osim Džurovog. Dejmer i Fedvin i Iben, Džahar i Torvil; od ovih, samo je Torvil nosio Zmaja na okovratniku.

„Aša’mani, u borne redove!", odjeknu Taimov glas.

Ljudi u crnim kaputima požuriše da se postave između prepreke i ostalih, svi osim Džura i onih koji su pazili na Aes Sedai. Izuzimajući Nesunu, koja je prosto upijala svaku sitnicu, društvo iz Kule bezvoljno se stropoštalo na kolena, čak i ne gledajući u muškarce koji su ih držali pod štitom, a čak je i Nesuna delovala kao da bi svakog trenutka mogla početi da povraća. Brojnija skupina iz Salidara hladno je odmeravala Aša’mane koji su ih čuvali, mada bi povremeno okretale te ledene poglede ka Randu. Alana je sve vreme piljila samo u Randa. Koža ga blago pecka, shvatio je; da bi ih on osetio na toj razdaljini, mora da je svih devet prigrlilo saidar. Nadao se da imaju dovoljno zdravog razuma i da neće pokušati da usmeravaju; okamenjeni muškarci sa kojima su se suočavale držali su se saidina do pucanja, a delovali su napeto koliko i Zaštitnici koji su dodirivali svoje mačeve.

„Aša’mani, podignite prepreku za dva hvata!“ Na Taimovu zapoved, ivica kupole podiže se sa svih strana. Iznenađeni Šaidoi, koji su gurali nešto što nisu mogli da vide, zateturaše se unapred. Smesta su se povratili, gomila crnih velova jurnula je napred, ali stigli su da naprave samo korak pre Taimovog sledećeg povika: „Aša’mani, ubijte!“

Prvi redovi Šaidoa razleteše se u komadima. Drugačije se ne može opisati. Prilike u kadinsorima raznete su uz prskanje krvi i mesa. Tokovi saidina probijali su se kroz tu gustu maglu, prelazeći sa čoveka na čoveka u treptaju, i sledeći red Šaidoa bio je mrtav, potom sledeći, pa sledeći, kao da su utrčavali u ogromnu napravu za mlevenje mesa. Zureći u tu klanicu, Rand proguta knedlu. Perin se presamiti da isprazni stomak, a Rand ga je potpuno shvatao. Još jedan red je umro, Nandera pokri rukama oči, a Sulin okrenu leđa. Krvavi ostaci ljudskih bića počeše da prave zid.

Tome se niko ne bi mogao suprotstaviti. Posle još jednog udara smrti, a pre sledećeg, Šaidoi u prvim redovima odjednom počeše da se probijaju unazad, gurajući se kroz gomilu koja se borila da krene napred. Nadiruća upetljana gomila i sama poče da se rasprskava, a onda su svi počeli da se povlače. Ne, da trče. Kiša vatre i munja naspram kupole poče da zastajkuje.

„Aša’mani“, odzvanjao je Taimov glas, „kotrljajući prsten Zemlje i Vatre!“

Pod nogama Šaidoa najbližih kolima tle se odjednom provali u vodoskoke plamena i zemlje, odbacujući ljude na sve strane. Dok su tela još bila u vazduhu, još plamena izbi iz zemlje, i još, u praštavom prstenu svuda oko kola, proganjajući Šaidoe pedeset koraka, sto, dve stotine. Sada tamo nije bilo ničega osim panike i smrti. Koplja i štitovi behu odbačeni. Kupola nad njima stajala je čista, samo se dim dizao sa zapaljenih kola.

„Stani!“ Urlici eksplozija progutali su Randov glas kao i krike ljudi. On izatka tokove koje je Taim koristio. „Stani, Taime!“ Glas mu se poput grmljavine podigao iznad svega.

Još jedan prsten provaljene zemlje, pa Taim viknu: „Aša’mani, predah!“

Vazduh je načas ispunjavala gluva tišina. Randu je odzvanjalo u ušima. Onda je čuo krike i jecaje. Ranjeni su se teturali među naslaganim mrtvacima. A iza njih su Šaidoi bežali, ostavljajući za sobom raštrkane gomilice sisvai’amana i Devica sa crvenim povezima, Kairhijenjana i Majenaca od kojih su neki još bili u sedlu. Gotovo oklevajući, ovi počeše da se kreću prema kolima, a neki Aijeli su spuštali velove. Pošto mu je Moć pojačala vid, uspeo je da razazna Ruarka – hramao je i jedna mu je ruka beživotno visila, ali držao se na nogama. A daleko iza njega Rand vide veliku grupu žena u tamnim širokim suknjama i svetlim bluzama, i za njima ljude u kaputima kakvi se nose u Dvema Rekama, sa njihovim velikim lukovima. Bili su predaleko da bi im razaznao lica, ali ti Dvorečani piljili su u Šaidoe koji su bežali, omamljeni kao i svi ostali.

Randa preplavi olakšanje, iako to nije bilo dovoljno da umiri udaljeno grčenje u stomaku. Min mu je naslonila lice na košulju; plakala je. On je pomilova po kosi. „Aša’mani“, nikada nije bio srećniji što mu zbog Praznine glas zvuči bezosećajno, „dobro ste radili. Čestitam, Taime.“ On se okrenu da više ne bi morao da gleda u klanicu, jedva primećujući povike „Gospodar Zmaj!“ i „Aša’mani!“, koje su glasno izvikivali muškarci u crnim kaputima.

Kada se okrenuo, video je Aes Sedai. Merana je bila sasvim pozadi, ali Alana je stajala gotovo licem u lice sa njim, između dve sestre koje nije poznavao.

„Dobro si učinio", reče mu ona četvrtastog lica. Seljanka, sa bezvremenim licem i očima koje su jedva održavale dostojanstvo, ne obraćajući pažnju na Aša’mane oko sebe. Upadljivo ne obraćajući pažnju na njih. „Ja sam Bera Harkin, a ovo je Kiruna Načiman. Došle smo da te spasemo – uz Alaninu pomoć...“ – to je upadljivo dodala kada se Alana iznenada namrštila – „mada se čini da ti mi nismo ni trebale. Ipak, računaju se dobre namere i...“

„Vaše je mesto sa njima", reče Rand pokazujući na Aes Sedai koje su bile pod štitom i stražom. Dvadeset i tri, video je, a Galina nije bila među njima. Zujanje Lijusa Terina se pojača, ali on je odbijao da ga sluša. Nije bilo vreme za luđačke izlive besa.

Kiruna se ponosno ispravi. Šta god da je bila, očito je da nije seljanka. „Ti zaboravljaš ko smo mi. One su se možda ponele loše pema tebi, ali mi...“

„Ništa ja ne zaboravljam, Aes Sedai", smrknuto odvrati Rand. „Rekao sam da može doći šest, ali vidim devet. Rekao sam da ćete biti u istom položaju kao i Poslanstvo Kule, pa ćete i biti, jer vas je došlo devet. One su na kolenima, Aes Sedai. Klečite!“

Hladna bezizražajna lica piljila su u njega. Osetio je kako Aša’mani pripremaju štitove od Duha. Na Kiruninom licu pojavi se prkos, i na Berinom, i na ostalima. Dvadesetak crnokaputaša napravi krug oko Randa i Aes Sedai.

Taim gotovo da se osmehivao, Rand ga nikada nije video takvog. „Kleknite i zakunite se gospodaru Zmaju", meko reče on, „ili ćete biti primorane na klečanje.“

Kao što biva sa pripovestima, priča se širila, preko Kairhijena i na sever i na jug, nosili su je trgovački karavani i torbari i obični putnici koji su raspredali po gostionicama. Kao što biva sa pripovestima, priča se menjala pri svakom prepričavanju. Aijeli su se okrenuli protiv Ponovorođenog Zmaja i ubili ga, na Dumajskim kladencima, ili negde drugde. Ne, Aes Sedai su spasle Randa al’Tora. Aes Sedai su ga ubile – ne, smirile – ne, odnele ga u Tar Valon, gde je okovan u kazamatima ispod Bele kule, ili negde drugde, gde je Amirlin Tron klekla pred njim. Ali nešto je tu bilo neuobičajeno za priče – bilo je tu nečega gotovo istinitog u šta je većina verovala.

U danu vatre i krvi, potrgani barjak vio se nad Dumajskim kladencima, noseći prastaru oznaku Aes Sedai.

U danu vatre i krvi i Jedne moći, kao što su predskazanja nagovestila, neuprljana kula, slomljena, poklekla je pred zaboravljenim znamenjem.

Prvih devet Aes Sedai zakleše se na vernost Ponovorođenom Zmaju, a svet bi promenjen zauvek.