Gospodar haosa

45 Gorka pomisao

Dok je vodio svoju konjičku izvidnicu kroz ulice Novog grada, nedaleko od visokih spoljnih zidina čiji je sivi kamen bio prošaran srebrnim i belim na podnevnom suncu, Vilnar je razmišljao da li da obrije bradu. Neki drugi su se već obrijali. Svi su govorili kako ova vrućina nije prirodna, i kako kod kuće, u Saldeji, mora biti hladnije.

Pustiti misli da lutaju bilo je dovoljno bezbedno. Mogao je u snu da vodi svoga konja, a samo bi ludo odvažna secikesa pokušala da se bavi svojim zanatom u blizini deset Saldejaca. Jahali su uokolo bez nekog pravila tako da sumnjivci nisu mogli biti sigurni gde su bezbedni. Uistinu, češće nego što su morali da hvataju lopove jednostavno su hapsili one koji su im sami dolazili. I najgori nasilnik u Kaemlinu doleteo bi Saldejcima da ga uhvate pre nego što ga se dočepaju Aijeli. I tako je Vilnar tek polovično osmatrao ulicu dok je puštao misli da mu lutaju. Razmišljao je o devojci kod kuće, u Meharu, kojom bi voleo da se oženi; Terijanin otac bio je trgovac i želeo je vojnika za zeta možda čak i više nego što je Terijan želela jednoga za muža. Razmišljao je o igri koju su one Aijelke predložile; Poljubac Device zvučao je prilično bezazleno, ali u očima su imale nekakav sjaj kome baš i nije verovao. Ali najviše od svega je razmišljao o Aes Sedai.

Vilnar je oduvek želeo da vidi Aes Sedai, a sasvim sigurno za to trenutno nije bilo boljeg mesta od Kaemlina, osim ako nekada bude otišao u Tar Valon. Kako se činilo, Aes Sedai je bilo svuda po Kaemlinu. Bio je odjahao do Kulenovog kera, gde ih je po govorkanjima bilo stotinu, ali u poslednjem trenutku nije mogao sebe da natera da uđe. Bio je dovoljno hrabar s mačem u ruci i konjem pod sobom, a ljudima ili Trolocima pred sobom, ali na pomisao o Aes Sedai postajao je stidljiv. Osim toga, u ovu gostionicu ne bi moglo da stane stotinu žena, a nijedna devojka koju je video nije mogla biti Aes Sedai. Otišao je i do Ružine krune, i posmatrao je sa druge strane ulice, ali nije bio siguran da li je ijedna od žena koje je video Aes Sedai, pa je zato čvrsto verovao da nisu.

Primetio je sićušnu ženu širokog nosa kako izlazi iz visoke kuće koja mora da je pripadala nekom trgovcu; žena je stajala i mrštila se na ulicu, pa je najzad nabila slameni šešir širokog oboda i požurila nekuda. Vilnar odmahnu glavom. Nije mogao da odredi koliko je stara, ali to nije bilo dovoljno. Znao je kako će prepoznati Aes Sedai. Neka samo Džidar tvrdi kako su takve lepotice da mogu ubiti čoveka samim osmehom, i neka Rajsen ustrajava na tome da su sve za stopu više od svakog muškarca. Vilnar je znao da se raspoznaju po licu, bezvremenom licu besmrtnih. Tu je nemoguće pogrešiti.

Kada je izvidnica stigla naspram kule i zasvođenog luka kapije ka Belom Mostu, Vilnar zaboravi na Aes Sedai. Napolju se duž puta prostirala pijaca, dugačke otvorene kamene nadstrešnice sa crvenim i ljubičastim krovićima, torovi puni teladi i prasadi i ovaca, pilića i pataka i gusaka, tezge na kojima se prodavalo sve, od pasulja do bele repe. Obično su ove pijace bile pune halabuke dok su prodavci hvalili svoju robu, ali sada se čuo samo žamor životinja, a tišina je marširala niz pijacu ka kapiji, prateći jednu od najčudnijih svečanih povorki koje je Vilnar ikada video.

Dugačka kolona zemljoradnika na konjima, po četiri u redu, činila je njen najveći deo, a izgleda da je pozadi bilo i kola. Seljaci, sasvim sigurno, u tim grubim kaputima, ali svaki je nosio najduži luk koji je Vilnar ikada video na nečijim leđima, pun tobolac na jednom boku i dug nož ili kratak mač na drugom. Povorku je predvodio beli steg sa crvenom vučjom glavom, i gomilica raznolikih ljudi čudna koliko i kolona. Bilo je tu troje Aijela, pešaka naravno, dve Device i čovek čiji su jarkozeleni prugasti kaput i otrovnožute pantalone vrištali da je on Krpar, ali je o boku nosio mač. On je vodio konja velikog kao našunski tovarni konj, sa sedlom namenjenim divu. Vođa im je, izgleda, bio momak širokih ramena i kudrave kose sa kratkom bradom, i s gadnom sekirom na boku, a pored njega je jahala Saldejka u tamnoj uskoj podeljenoj suknji koja ga je gledala najzaljubljenijim...

Vilnar se uspravi u sedlu. Prepoznao je tu ženu. Pomisli na lorda Bašera, u Kraljevskoj palati, upravo tog trenutka. Povrh toga, pomisli na gospu Deiru, a srce mu potonu; i ona je u palati. Kada bi neka Aes Sedai mahnula rukom i pretvorila tu kolonu u Troloke, Vilnar bi bio van sebe od sreće. Možda je to cena sanjarenja. Da je razmišljao o svojoj dužnosti, izvidnica bi ovuda odavno prošla. Ipak, imao je svoja naređenja.

Pitajući se da li će mu gospa Deira otkinuti glavu, on postavi ljude na kapiju.

Perin pusti svog sivosmeđeg ždrepca da priđe na deset koraka od gradske kapije pre no što cimnu uzde. Korak je bio srećan da se zaustavi; nije voleo vrućinu. Konjanici koji su zagradili kapiju bili su Saldejci, sudeći po tim širokim nosevima i iskošenim očima; neki su imali sjajne crne brade, neki guste brkove, a neki su bili potpuno izbrijani. Svi osim jednog držali su šake na balčacima. Vazduh je strujao iz njihovog pravca, iako ne pravi povetarac; nije bilo mirisa straha. Perin pogleda u Failu, ali ona je bila nagnuta nad Lastavičin izvijen vrat, potpuno obuzeta petljanjem oko uzda crne ždrebice; slabašno je mirisala na biljni sapun i napetost. Čuli su novosti o Saldejcima u Kaemlinu pre dvesta i više milja, a navodno ih je predvodio Failin otac. To, izgleda, nije brinulo Failu, ali bila je potpuno sigurna da će i njena majka biti u Kaemlinu. Rekla je kako je ni to ne brine.

„Čak nam i ne trebaju strelci", tiho reče Aram, milujući balčak koji mu je virio iznad ramena. Njegove tamne oči sijale su od žudnje; a i mirisao je na žudnju. „Samo ih je deset. Ti i ja sami možemo da prosečemo kroz njih.“ Gaul je podigao veo, a gotovo sigurno su to uradile Bain i Čijad pored Faile.

„Bez lukova i bez sečenja“, reče Perin. „I bez kopalja, Gaule.“ Ništa nije rekao Bain i Čijad; one su ionako slušale samo Failu. A ona kao da neće uskoro biti spremna da podigne pogled i progovori. Gaul samo spusti veo sležući ramenima; Aram se namršti od razočaranja.

Perin zadrža blag izraz lica dok se okretao ka Saldejcima. Zlatnožute oči mogle su da uznemire ljude. „Zovem se Perin Ajbara. Mislim da Rand al’Tor želi da me vidi.“

Čovek s bradom koji nije doticao svoj mač lagano se nakloni u sedlu. „Ja sam Vilnar Barada, gospodaru Ajbara, potporučnik zaklet na mač Davramu Bašeru.“ To je izgovorio vrlo glasno, a kad se malo bolje razmisli, ni on nije gledao u Failu. Ona uzdahnu na pomen svoga oca i poče da se mrgodi na Barada, sve više kako je on nastavljao da je izbegava. „Naređenja lorda Bašera", nastavi čovek, pa nakon kraćeg premišljanja dodade: „Kao i gospodara Zmaja, glase da nijedan plemić ne može ući u Kaemlin sa više od dvadeset naoružanih ljudi ili pedeset slugu.“

Aram se uzvrpolji na svom konju. On je bio osetljiviji na Perinovu tobožnju uzvišenost čak i više od Faile, što je štošta govorilo, ali hvala Svetlosti, on neće potegnuti mač sve dok mu Perin to ne kaže.

Perin progovori preko ramena: „Danile, povedi sve nazad do one čistine koju smo prošli pre tri milje i napravi logor. Ako neki seljanin dođe da se žali, dajte mu nešto zlata i primirite ga. Recite mu da ću platiti za bilo kakvu štetu. Arame, ti pođi sa njima.“

Danil Lijuin, gromada od čoveka sa gustim brkovima koji su mu gotovo skrivali usta, podiže pesnicu do čela iako mu je Perin nebrojeno puta rekao da je jednostavno „dobro" sasvim dovoljno, pa smesta poče svima da naređuje okret. Aram se ukočio, naravno – on nikako nije voleo da bude udaljen od Perina – ali ništa ne reče. Ponekad se Perinu činilo da je dobio vučjeg hrta u liku Torbara. Nije dobro za muškarca da bude takav, ali on nije znao šta da preduzme u vezi s tim.

Očekivao je da Faila kaže štošta o tome što ih je sve poslao nazad – očekivao je da će potegnuti priču o tome šta proizilazi iz njegovog takozvanog položaja i da ustrajava na onih dvadeset ljudi koje je Barada pomenuo, a uz to i što više može na onih pedeset – ali ona se upravo naginjala iz sedla da šapatom porazgovara sa Bair i Čijad. Veoma se trudio da ne sluša, ali mogao je da čuje delove reči. Nešto o muškarcima, i zvučala je razveseljeno; žene su uvek bile ili besne ili razveseljene kada su pričale o muškarcima. Sva ova pratnja, od stega do čizama, bila je zbog Faile, mada još uvek nije uspeo da dokuči kako je to izvela. Bilo je i slugu pozadi, u kolima, muškaraca i žena obučenih u livreju sa vučjom glavom na ramenu. Čak se ni Dvorečani nisu bunili; izgledalo je da se ponose njima, baš kao sve izbeglice.

„Je li ovo dovoljno?", upitao je Baradu. „Možeš nas I stale da otpratiš do Randa ako ne želiš da se sami šetkamo okolo.“

„Mislim...“ Baradine tamne oči brzo pogledaše Failu pa odvratiše pogled. „Mislim da bi to bilo najbolje.“

Dok se Faila uspravljala, Bain i Čijad dokasaše do reda konjanika i prođoše kroz njih kao i da ne postoje. Saldejci nisu čak ni delovali iznenađeno, a opet, oni mora da su navikli na Aijele; sva govorkanja su tvrdila da je Kaemlin već prepun Aijela.

„Moram da nađem moju braću po koplju", odjednom reče Gaul. „Neka bi uvek pronašao vode i hlada, Perine Ajbara.“ I on nestade za ženama. Faila sakri veseo osmeh iza ruke u sivoj rukavici.

Perin odmahnu glavom. Gaul je želeo da se Čijad uda za njega, ali, po aijelskim običajima, ona je morala da pita njega, i mada je, prema Failinim rečima, ona bila voljna da mu postane ljubavnica, nije želela da se odrekne koplja i uda se. On je delovao uvređeno kao što bi u tim okolnostima bila neka devojka iz Dveju Reka. Činilo se da je i Bain tu nekako upetljana. Perin nije shvatao kako. Faila je tvrdila kako nema pojma, malo prebrzo, a Gaul se sav usukao kada ga je pitao. Čudni ljudi.

Saldejci su im krčili put kroz gomilu, ali Perin nije mnogo obraćao pažnju ni na gomilu ni na grad. On je jednom već bio u Kaemlinu, koliko-toliko, a više uopšte nije voleo gradove. Vukovi su se retko približavali gradovima; nije osetio nijednog već dva dana. Samo je postrance odmeravao svoju ženu, i trudio se da ona to ne primeti. Mogao je isto tako i da bulji u nju. Ona je uvek jahala uspravljena, ali sada je bila ukočena u sedlu i mrštila se na Baradina leđa. On se pogrbio kao da oseća njen pogled. Kobac nije mogao da zuri tako predano kao Faila.

Perin je pretpostavljao da razmišlja o onome o čemu i on, mada ne na isti način. O njenom ocu. Možda će morati ponešto da mu objasni – ona je, na kraju krajeva, ipak pobegla da postane Lovac na Rog – ali Perin će morati da se suoči sa lordom od Bašera, Tajra i Sidone i objasni mu kako se kovač oženio njegovom ćerkom i naslednicom. Perin se tome nije ni najmanje radovao. On sebe nije smatrao posebno hrabrim – kada čovek radi ono što mora, to nije hrabrost – ali nikada stvarno nije pomislio da bi mogao da bude kukavica. Sve do sada. Od pomisli na Failinog oca sušila su mu se usta. Možda bi trebalo da ode i nadgleda podizanje logora. Pismo lordu Bašeru moglo bi sve da objasni. Pisanje pažljivo sročenog pisma zahtevalo bi dva do tri dana. Možda i više. Nije baš bio vičan rečima.

Pogled na grimizni barjak koji se lenjo vijorio iznad Kraljevske palate ga prenu. Glasine su ga pominjale. Perin je znao da to nije Zmajev barjak, šta god glasine govorile – neki su tvrdili da on znači kako Aes Sedai služe Randu; drugi da on služi njima – a on se pitao zašto Rand ne ističe Zmajev barjak. Rand. Još je mogao da oseti kako ga Rand privlači, jači ta’veren vuče slabijeg. To mu nije kazivalo gde se Rand nalazi; nije to bila ta vrsta privlačenja. Napustio je Dve Reke očekujući da jaše do Tira ili samo Svetlost zna kuda, a samo ga je reka govorkanja i glasina koja je plovila preko Andora ka zapadu dovela ovamo. Reka vrlo uznemiravajućih govorkanja i glasina. Ne, ono što je osećao više je bila potreba da bude blizu Randa, ili možda Randova potreba za njim, kao svrab između lopatica koji ne može da počeše. Sada je bio blizu toga da ga počeše, a on je gotovo poželeo da nije tako. Sanjao je san, jedan od onih kojima bi se Faila smejala, sklona pustolovinama kakva je bila. Sanjao je da živi s njom u maloj kući, negde u unutrašnjosti, daleko od gradova i kavgi. Uvek je bilo neke kavge oko Randa. Ali bio je potreban Randu, a on će uraditi ono što mora.

U velikom dvorištu oivičenom stubovima nad koje su se nadvijali mermerni balkoni i zašiljeni tornjevi, Perin okači svoj pojas, otežan sekirom, na sedlo – bilo je olakšanje otarasiti ga se na neko vreme – a čovek i žena odeveni u belo prihvatiše Koraka i Lastavicu. Uz nekoliko reči Barada predade njega i Failu Aijelima hladnog pogleda od kojih su mnogi nosili grimizne trake oko glave označene crno-belim diskom; ti ljudi ih povedoše unutra i uz još manje reči proslediše ih jednako ledenim Devicama. Perin nije prepoznao nijednu iz Kamena, a njegovi napori da započne razgovor sretali su se samo s praznim pogledima. Šake im zatreperiše govorom ruku Devica i jedna beše odabrana da njega i Failu povede dublje u palatu, vitka žena kose boje peska koja mu je delovala kao Failina vršnjakinja. Reče da joj je ime Lirajna, što je otprilike bilo jedino što im je saopštila, uz upozorenje da je prate. Poželeo je da su Bain ili Čijad prisutne; bilo bi prijatno videti poznato lice. Faila je klizila hodnicima poput velike gospe kakva je i bila, ali ipak je na svakom ukrštanju hodnika brzo gledala levo-desno. Očito, nije želela da je njen otac iznenadi.

Konačno stigoše do dvostrukih vrata, sa lavom izrezbarenim na oba krila, gde se još dve Device podigoše iz čučnja i još govora ruku zatreperi, a onda Devica s kosom boje peska ušeta bez kucanja.

Perin se pitao da li je sada uvek tako oko Randa – aijelska straža i niko ne progovara – kada se vrata iznenada raskriliše i tu je stajao Rand u potkošulji.

„Perine! Faila! Svetlost obasjala dan vašeg venčanja", smejao se on, lagano poljubivši Failu. „Voleo bih da sam bio tamo, na venčanju.“ Faila je izgleda bila zbunjena koliko i Perin.

„Otkud znaš?“, uzviknu on, a Rand se ponovo nasmeja i udari ga po ramenu.

„Bod je ovde, Perine. Bod i Džanasi i sve one. U Kaemlinu, mislim. Dotle su ih Verin i Alana dovele pre nego što su čule za Kulu.“ Izgledao je umorno, upalih očiju, mada njegov smeh nije tako zvučao. „Svetlosti, Perine, šta su mi sve ispričale da si izveo! Lord Perin od Dveju Reka. Šta gazdarica Luhan kaže na to?“

„Zove me gospodar Perin", kiselo promrmlja Perin. Dok je rastao, Alsbet Luhan mu je naprašila zadnjicu više puta nego njegova rođena majka. „Ona mi se klanja, Rande. Ona se meni klanja!“ Faila ga pogleda postrance. Rekla mu je da sramoti ljude kada pokušava da spreči sve te naklone i kleckanje; a na izjavu da je njega sramota kad oni to rade, saopštila mu je kako je to deo cene koju mora da plati.

Devica koja je bila unutra progura se pored Randa izlazeći napolje, a on se trže. „Svetlosti, zadržavam vas na vratima. Uđite; uđite. Lirajna, reci Sulin da mi treba još punča. Medendinje. I reci joj da poskoči.“ Zbog nečega se tri Device nasmejaše kao da je Rand napravio dobru šalu.

Čim su zakoračili u dnevnu sobu, cvetni miris parfema obavesti Perina o prisustvu još jedne žene i pre nego ju je video. Kada ju je ugledao, trgao se. „Min?“ Kosa u kratkim loknama, izvezeni plavi kaputić i pantalone bili su drugačiji, ali lice je bilo pravo. „Min, to si ti!“ Smejući se, privi je u zagrljaj. „Svi se sakupljamo, je li? Faila, ovo je Min. Pričao sam ti o njoj.“

Tada je shvatio kakav miris dopire od njegove žene, pa je spustio Min, koja mu se još uvek široko osmehivala. Odjednom je bio i suviše svestan kako te pripijene pantalone vrlo lepo ocrtavaju oblik Mininih nogu. Faila je imala vrlo malo mana, ali je pomalo naginjala ljubomori. On nije trebalo da zna da je jurila Kalu Koplin štapom preko pola milje, kao da bi on ikada pogledao u neku drugu ženu kada ima nju.

„Faila?“, reče Min ispruživši ruke. „Svaka žena koja može da se nosi sa ovim čupavim nespretnjakovićem dovoljno dugo da se uda za njega zaslužuje moje divljenje. Pretpostavljam da će od njega još i ispasti dobar muž, kad ga budeš naučila lepom ponašanju.“

Faila nasmešena prihvati Minine ruke, ali ah, taj nakiseo, peckav miris... „Još ga nisam naučila, Min, ali nameravam da ga zadržim sve dok mi to ne pođe za rukom.“

„Gazdarica Luhan izvodi naklon?“ Rand je u neverici vrteo glavom. „To ću morati da vidim da bih poverovao. Gde je Loijal? Je li došao? Niste ga ostavili napolju?“

„Došao je", reče Perin pokušavajući da neupadljivo drži Failu na oku, „ali zasad ne dovde. Rekao je da je umoran i da mu je potreban steding, pa sam mu rekao za jedan koji sam znao, onaj napušteni, severno od puta iz Belog Mosta, i on je peške pošao onamo. Rekao je da će ga osetiti kad bude na desetak milja od njega.“

„Pretpostavljam da si dobro upoznala Randa i Perina?", upita Faila, a Min pogleda u Randa.

„Neko vreme, u svakom slučaju. Srela sam ih odmah pošto su napustili Dve Reke. Mislili su da je Baerlon veliki grad.“

„Peške?", reče Rand.

„Da“, polako odvrati Perin. Failin miris se menjao, bodljikava ljubomora je lagano iščezavala. Zašto? „Znaš, on više voli da koristi sopstvene noge. Kladio se sa mnom u zlatnu krunu da će stići ovamo, u Kaemlin, ni deset dana posle nas.“ Dve žene su se odmeravale, Faila smešeći se, a Min pomalo crveneći; Min je mirisala pomalo postiđeno, Faila zadovoljno. I iznenađeno, iako joj se samo nagoveštaj toga pokazivao na licu. „Nisam hteo da prihvatim opkladu – moraće da skrene više od pedeset milja sa svog puta – ali bio je uporan. Čak je hteo da to izvede za pet dana.“

„Loijal je uvek tvrdio kako može da trči brže od konja", nasmeja se Rand, ali onda zamuče. Smeh izblede. „Nadam se da će bezbedno stići", reče on ozbiljnije. On jeste bio umoran, a promenio se i na neki drugi način. Rand koga je Perin video poslednji put u Tiru nije bio mekan, daleko od toga, ali naspram ovoga taj je Rand delovao kao nedužni dečko sa seoskog imanja. Nije treptao dovoljno često, kao da bi mu treptanje sakrilo nešto što bi morao da vidi. Perin je prepoznavao nešto od tog pogleda; viđao ga je na licima ljudi iz Dveju Reka nakon napada Troloka, posle petog, posle desetog, kada se činilo da je sva nada nestala, ali čovek nastavlja da se bori jer je cena predaje previsoka.

„Moj gospodaru Zmaju", reče Faila i iznenadi Perina; ranije ga je uvek zvala Rand, iako su zvanični naziv slušali još od Belog Mosta, „ako dozvoliš, progovorila bih nekoliko reči sa svojim mužem, a onda ostavljam vas dvojicu da razgovarate.“

Jedva da je sačekala Randovo iznenađeno slaganje ramenima da se obruši na Perina, okrenuvši ga tako da joj je Rand gledao u leđa. „Neću biti daleko, srce moje drago. Min i ja ćemo malo da proćaskamo o stvarima koje bi vam verovatno bile dosadne.“ Petljajući oko njegovih rivera, brzo poče da govori ispod glasa, tako tiho da bi svako drugi morao dobro da načulji uši. Ponekad se prisećala njegovog sluha. „Pamti da on više nije tvoj drugar iz detinjstva, Perine. Bar nije samo to. On je Ponovorođeni Zmaj, gospodar Zmaj. Ali ti si lord od Dveju Reka. Znam da ćeš se zauzeti za sebe i za Dve Reke.“ Osmeh koji mu je podarila bio je pun ljubavi i ubeđenja; želeo je da je poljubi na licu mesta. „Eto", nastavi ona običnim glasom. „Sada si ponovo kako treba.“ Više nije nimalo mirisala na ljubomoru.

Ponudivši Randu skladan naklon i mrmljanje „moj gospodaru Zmaju", ona pruži ruku ka Min. „Hajde, Min.“ Minin naklon bio je daleko manje uvežban, a Rand se zbog njega trgao.

Pre no što su stigle do vratnica, jedno krilo se otvori uz tresak i visoka žena u livreji ušeta noseći pehare i vrč koji su mirisali na vino i sok medendinje. Perin gotovo da poskoči. I pored crveno-bele haljine, mogla je da bude Čijadina majka, ili možda baka se tom kratkom uvijenom sedom kosom. Mršteći se na žene koje su izlazile, ona krupnim koracima priđe najbližem stolu i spusti poslužavnik, a lice joj je bilo zamrznuta maska krotkosti. „Rečeno mi je za četvoro, moj gospodaru Zmaju", govorila je čudno; pomislio je da možda pokušava da govori s poniznim poštovanjem, ali joj je nešto zapelo u grlu, „tako da sam donela za četvoro.“ Naspram njenog naklona Min je delovala otmeno, a ova žena je i zalupila vrata dok je izlazila.

Perin pogleda u Randa. „Čini li ti se nekad da su žene čudne?“

„Što ti mene pitaš? Ti si oženjen čovek.“ Rand napuni posrebreni pehar punčom i pruži mu ga. „Ako ti to ne znaš, moraćeš da priupitaš Meta. Ja ih razumem sve manje svakog dana.“

„I ja", uzdahnu Perin. Punč je u svakom slučaju osvežavao, a Rand kao da se uopšte nije znojio. „Kad smo kod njega, a gde je Met? Ako treba da pogađam, pretpostavio bih u najbližoj krčmi, samo je pitanje da li ima čašu za kockice u ruci ili devojku na kolenu.“

„Bolje za njega da nema ni jedno ni drugo", natmureno odvrati Rand i spusti pehar a da nije ni okusio iz njega. „Trebalo bi da dovodi Elejnu ovamo, da bude krunisana. A i Egvenu i Ninaevu, nadam se. Svetlosti, ima toliko toga što treba završiti pre no što ona stigne ovamo.“ Glavu je okretao poput medveda, u vratu, a onda se usredsredi na Perina. „Hočeš li da odeš u Tir za mene?“

„U Tir! Rande, već sam preko dva meseca na putu. Zadnjica mi je poprimila oblik sedla.“

„Mogu tamo da te prebacim večeras. Danas. Možeš da spavaš u zapovedničkom šatoru i da se držiš podalje od sedla koliko god želiš.“

Perin je piljio u njega; delovao mu je sasvim ozbiljno. Odjednom uhvati sebe kako se pita šta je s Randovim razumom. Svetlosti, mora da ga sačuva, bar do Tarmon Gai’dona. On otpi oveći gutljaj punča da spere iz usta gorku pomisao. Kako to razmišlja o prijatelju! „Rande, čak i da možeš ovog trenutka da me spustiš u Kamen Tira, opet bih ti rekao ne. Postoji neko sa kime moram da porazgovaram ovde, u Kaemlinu. A voleo bih da vidim Bod i ostale.“

Rand kao da ga nije slušao. Bacio se u jednu od pozlaćenih stolica i prazno je zurio u Perina. „Sećaš li se kako je Tom žonglirao svim onim lopticama i kako je lako to izgledalo? Pa, ja sad žongliram iz sve snage, i nije nimalo lako. Samael je u Ilijanu; ostali Izgubljeni samo Svetlost zna gde. Ponekad mi se čini da oni i nisu ono najgore. Pobunjenici koji misle da sam lažni Zmaj. Zmajuzakleti koji misle da mogu da pale sela u moje ime. Jesi li čuo za Proroka, Perine? Nema veze, nije ništa gori od ostalih. Imam saveznike koji se međusobno mrze, a najbolji zapovednik koga mogu da imenujem da se suoči sa Ilijanom ne želi ništa više osim da povede napad i bude ubijen. Elejna bi trebalo da stigne ovamo za mesec i po, otprilike, uz malo sreće, ali može me snaći pobuna i pre toga. Svetlosti, želim da joj predam Andor u komadu.

Razmišljao sam da odem i sam je dovedem, ali ništa gore od toga ne bih mogao da učinim.“ Protrljao je lice dlanovima i iza njih rekao: „Ništa gore.“

„Šta kaže Moiraina?“

Rand malo spusti dlanove da bi pogledao preko njih. „Moiraina je mrtva, Perine. Ubila je Lanfear i umrla i to je to.“

Perin sede. Moiraina? To mu nije izgledalo moguće. „Ako su Alana i Verin ovde...“ Okretao je pehar među dlanovima. Nije sebe mogao da natera da veruje ni jednoj ni drugoj. „Jesi li ih pitao za savet?“

„Ne!“ Randova ruka napravi oštar pokret odsecanja. „One se drže podalje od mene, Perine; to sam im razjasnio.“

Perin odluči da zamoli Failu da od Alane i Verin sazna šta se događa. Dve Aes Sedai često su ga činile pomalo nesigurnim, ali izgledalo mu je da se Faila lepo slaže sa njima. „Rande, znaš dobro koliko i ja kako je opasno ljutiti Aes Sedai. Moiraina je došla tražeći nas – pa... tebe, u svakom slučaju – ali bilo je vremena kada sam mislio da je spremna da ubije i Meta i mene i tebe.“ Rand ništa nije govorio, ali bar je izgledalo da sluša, nakrivljene glave. „Ako je deseti deo priča koje slušam još od Baerlona i upola istinit, ovo je možda najgori moguć trenutak da razljutiš Aes Sedai. Neću da se pravim kako znam šta se događa u Kuli, ali...“

Rand se strese i nagnu napred. „Kula se rascepila, pravo kroz sredinu, Perine. Polovina misli da sam prase koje se kupuje na pijaci, a druga polovina... Ne znam šta one misle, tačno. Već tri dana zaredom srećem neke od njihovih predstavnica. Trebalo bi da ih ponovo vidim ovog popodneva, a još uvek ne mogu da ih prozrem. Postavljaju naizgled više pitanja nego što nude odgovora, a ne deluju mi suviše zadovoljno što neću da im dam ništa više odgovora nego što one daju meni. Elaidine – ona je nova Amirlin, ako nisi čuo – njene bar nešto kažu, iako deluju kao da misle da ću biti pod utiskom njihovih naklona pa neću preduboko kopati.“

„Svetlosti!", dahtao je Perin. „Svetlosti! Hoćeš da kažeš kako se deo Aes Sedai zaista pobunio a ti si se namestio tačno između Kule i pobunjenica? Dva se medveda spremaju za borbu a ti si krenuo da bereš borovnice baš između njih! Da li ti je ikada palo na pamet da imaš dovoljno nevolja sa Aes Sedai i bez toga? Da ti kažem istinu, Rande, od Sijuan Sanče grčili su mi se prsti na nogama, ali sa njome si bar znao na čemu si. Ona me je terala da se osećam kao da sam konj, a ona procenjuje je li taj konj dovoljno dobar za dugo teško jahanje, ali bar je jasno pokazivala kako nema nameru da me sama osedla.“

Randov smeh bio je suviše promukao da bi u njemu bilo iole veselja. „Misliš li zaista da bi me Aes Sedai ostavile na miru samo zato što ih ne bih dirao? Mene? Ništa bolje od razdora u Kuli nije mi se moglo dogoditi. Suviše su zauzete međusobnim zurenjem da bi mi posvetile potpunu pažnju. Bez toga, bilo bi dvadeset Aes Sedai gde god da se okrenem. Pedeset. Imam Tir i Kairhijen uz sebe, po navici, a ovde se držim noktima. Bez tog razdora, svaki put kad otvorim usta bio bi tu neko ko bi rekao: ’Da, ali Aes Sedai kažu...’ Perine, Moiraina se trudila koliko je god mogla da mi priveže uzice, sve dok je nisam naterao da prestane, a istinu govoreći, nisam sasvim siguran ni da je tada prestala. Kada Aes Sedai kaže da će ti dati savet i pustiti te da sam odlučiš, to znači da ona zna šta treba da učiniš i da će te naterati na to, ako ikako može.“ On dograbi pehar i žudno otpi. Kada ga je spustio, delovao je mirnije. „Da je Kula ostala cela, imao bih toliko vezica na sebi da ne bih mogao prstom da mrdnem bez dozvole bar šest Aes Sedai.“

Perin gotovo da se i sam nasmejao, ništa veselije nego Rand. „Tako da misliš da je bolje – šta? – podsticati pobunjene Aes Sedai protiv Kule? ’Podržavaj ili bika ili medveda; podržavaj oba, pa ćeš biti i pregažen i pojeden.“

„Nije to tako jednostavno, Perine, iako one to ne znaju", samozadovoljno reče Rand, odmahujući glavom. „Postoji i treća strana, spremna da klekne pred mene. Ako ponovo stupimo u vezu. Svetlosti! Ne treba ovako da provedemo prvi sat našeg ponovnog viđenja, u razgovoru o Aes Sedai. Emondovo Polje, Perine.“ Lice mu je omekšalo, izgledao je gotovo kao onaj Rand koga je Perin nekada poznavao, a osmehivao se sa mnogo čežnje. „Bio sam nakratko sa Bod i ostalima, ali pomenule su raznovrsne promene. Pričaj mi šta se promenilo, Perine. Pričaj mi šta je ostalo isto.“

Dugo potom pričali su o izbeglicama i svim novim stvarima koje su doneli, novim vrstama pasulja i tikvica, novim oblicima krušaka i jabuka, tkanju finih tkanina a možda i čilima, pravljenu cigala i crepova, klesanju kamena i nameštaju nakićenijem od bilo čega što su Dve Reke videle za dugo vremena, ako su ikada i videle. Perin se navikao na brojnost ljudi koji su dolazili preko Maglenih planina, ali to kao da je zaprepastilo Randa. Prednosti i nedostaci zida koji su neki hteli da postave oko Emondovog Polja, ili drugih sela, razmatrane su do tančina, kao i kameni zid naspram balvana. Povremeno je Rand zvučao kao nekada, smejao se što su sve žene u početku bile čvrsto protiv tarabonskih i domanskih haljina, a sada su se delile na one koje neće da nose ništa osim dobrih prostih dvorečanskih haljina i one koje su svoje isekle za krpe. Ili zato što je mnogo mladića puštalo brkove poput Tarabonaca, ili Domanaca, poneki kozju bradicu iz Almotske ravnice, koja je činila da neoprezni bradonja izgleda kao da mu se neka omanja životinjica zakačila ispod nosa. Perin se nije trudio da napomene kako su brade poput njegove još i najomiljenije.

Međutim, bio je zbilja iznenađen kad Rand jasno izreče kako ne namerava da poseti logor, iako je tamo bilo dosta ljudi koje je poznavao. „Ne mogu da zaštitim tebe, ni Meta“, reče on meko, „ali bar mogu njih.“

Posle toga razgovor je tekao sve sporije, dok Rand najzad ne uvide da je gotovo zamro. Konačno, on ustade sa uzdahom, provlačeći ruke kroz kosu i nezadovoljno gledajući oko sebe. „Verovatno želiš da se opereš i odmoriš, Perine. Neću te zadržavati. Pripremiće odaje za tebe.“ Prateći Perina do vrata, on iznenada dodade: „Hoćeš li razmisliti o Tiru, Perine? Potreban si mi tamo. Nema nikakve opasnosti. Reći ću ti ceo plan, ako odlučiš da ideš. Ti ćeš biti tek četvrti čovek koji će znati pravi plan.“ Randovo lice otvrdnu. „Moraš to zadržati za sebe, Perine. Nemoj reći čak ni Faili.“

„Umem da držim jezik za zubima“, odvrati Perin ukočeno. I pomalo tužno. Novi Rand se vratio. „I razmisliću o Tiru.“