Gospodar haosa

21 Ka Šadar Lo​go​tu

„Ako nas tamo odvedeš?" kaza Kovril, zastrašujuće se namrštivši prema karti u Randovim rukama. „To bi nas mnogo skrenulo s puta, ako se dobro sećam mesta gde se nalaze Dve Reke. Ne želim da protraćim više niti dan koji mogu upotrebiti u potrazi za Loijalom.“ Erit odlučno klimnu glavom.

Obraza još vlažnih od suza, Haman odmahnu glavom zbog njihove žurbe, ali reče: „Ne smem to dopustiti. Aridol – Šadar Logot, kako ga ti sada s pravom nazivaš – nipošto nije mesto za nekog tako mladog kao Erit. Uistinu, nije to mesto ni za koga.“

Rand ustade i pusti da mu karta ispadne. Poznavao je Šadar Logot i bolje nego što je želeo. „Nećete nimalo okasniti. Zapravo, dobičete na vremenu. Odvešću vas tamo Putovanjem, kroz prolaz: danas ćete prevaliti najveći deo puta do Dve Reke. Nećemo se dugo zadržavati. Znam da me možete odvesti pravo do Kapije.“ Ogijeri su mogli da osete Kapije ako nisu bile predaleko.

To je prouzrokovalo još jedan dogovor iza vodoskoka, dogovor u kojem je Erit zahtevala da učestvuje. Rand je hvatao samo delove, a opet, bilo je jasno kako se Haman, koji je uporno odmahivao velikom glavom, protivi tom planu, dok je Kovril, ušiju tako ukrućenih da se činilo kao da pokušava da bude što viša, ustrajavala da učine tako. Isprva, Kovril se mrštila na Erit jednako koliko i Haman; kakav god bio odnos između svekrvi i snaja među Ogijerima, bilo je očigledno da smatra kako mlađa žena nema šta da traži u ovome. No, nije joj trebalo mnogo da se predomisli. Ogijerke spopadoše Hamana, neumorno ga zasipajuči rečima.

„...preopasno. Preopasno, zaista“, čulo se nalik dalekoj grmljavini od Hamana.

„...da danas gotovo stignemo tamo...“ Nešto tiša grmljavina od Kovril. „...ionako je već predugo Napolju...“ Bezmalo srebrnasta tutnjava Erit. „...što je brzo, to je i kuso...“

„...moj Loijal...“

„...moj Loijal...“

„...Mašadar pod našim nogama...“

„...moj Loijal...“

„...moj Loijal...“

„...kao starešina...“

„...moj Loijal...“

„...moj Loijal...“

Haman se vrati Randu, povlačeći kaput kao da mu je rascepljen napola, a dve žene su ga sledile. Kovril je uspela da zadrži mirniji izraz na licu od Erit, koja se upinjala da potisne osmeh, ali čupave uši bile su im samouvereno podignute pod istovetnim uglom, nekako odajući osećaj zadovoljstva.

„Odlučili smo“, reče Haman kruto, „da prihvatimo tvoju ponudu. Završimo s tim šašavim vucaranjem kako bih mogao da se vratim svojim učenicima. I Panju. Hm. Hm. Štošta će se izreći o tebi pred Panjem.“

Randa nije bilo briga hoće li ga Haman pred Panjem opisati kao siledžiju. Ogijeri su se držali podalje od ljudi, osim kada su popravljali svoje stare kamene građevine, a bilo je malo verovatno da će njihovo mišljenje o njemu lično na ma koji način uticati na druga ljudska bića. „Dobro“, reče on. „Poslaću nekoga do gostionice, po vaše stvari.“

„Sve nam je ovde.“ Kovril obiđe oko vodoskoka, sagnu se i podiže dva zavežljaja koji su bili skriveni iza njega. I jedan i drugi bi za kakvog muškarca bili težak tovar. Ona jedan pruži Erit, a remen drugog namaknu preko glave, tako da joj je stajao ukoso preko grudi i pridržavao zavežljaj na njenim leđima.

„Da je Loijal ovde“, objasni Erit dok je prtila svoj zavežljaj, „bez odlaganja bismo bili spremni da pođemo, bez odlaganja, natrag u steding Tsofu. Ali, pošto nije, spremni smo da pođemo dalje. Bez odlaganja.“

„Zapravo, posredi su postelje", priznade Haman, podigavši ruke kako bi pokazao veličinu ljudskog deteta. „Ranije su u svakoj gostionici Napolju postojale po dve ili tri sobe za Ogijere, ali čini se da ih je sada teško naći.

Nije to lako razumeti.“ On pogleda na obeležene karte pa uzdahnu. „Bar nije bilo lako razumeti.“

Sačekavši taman toliko da Haman uprti sopstveni zavežljaj, Rand dograbi saidin i otvori prolaz tik pored vodoskoka, rupu u vazduhu kroz koju se ukazaše uništene, ukorovljene ulice i srušene zgrade.

„Rande al’Tore.“ Sulin gotovo nezainteresovano išeta u dvorište, tik ispred gomile slugu i gai’šaina natovarenih kartama. Lija i Kasin bili su s njom i pravili se da su tobože jednako opušteni. „Tražio si još karata.“ Sulinin pogled prema prolazu bio je gotovo optužujući.

„Mogu se štititi bolje nego što biste to činili vi", reče joj Rand hladno. Nije nameravao da zvuči hladno, ali umotan u Prazninu, mogao je da se oglasi jedino hladnim i dalekim zvukom. „Nema ničeg sa čime se vaša koplja mogu poduhvatiti, a ima ponečeg sa čime ne mogu.“

Sulin je i dalje bila prilično stegnuta, kao i ranije. „To je samo razlog više da budemo tamo.“

Ovo je moglo da zvuči suvislo samo Aijelima, ali... „Neću to sporiti", reče on. Ukoliko je odbije, pokušaće da ga sledi; pozvaće Device koje će pokušati da skoče kroz prolaz čak i dok ga on bude zatvarao. „Pretpostavljam da je ostatak vaše straže tu, unutra. Zvizni i okupi ih. Ali svi moraju da se drže blizu mene i ništa ne smeju dirati. Brzo s tim. Hoću ovo što pre da završim.“ Njegove uspomene na Šadar Logot nisu bile prijatne.

„Oterala sam ih, baš kao što si navaljivao", odgovori Sulin s gađenjem. „Izbroj polako do sto i biće dosta.“

„Do deset.“

„Pedeset.“

Rand klimnu glavom, a njeni prsti sunuše. Džalani polete unutra, a Sulinine šake ponovo se pomeriše. Tri gai’šainke, zaprepašćenih lica, ispustiše naramke karata – Aijeli nikada nisu izgledali toliko iznenađeno – pa prikupiše bele odore i iščeznuše natrag u palatu različitim putanjama, ali koliko god brzo da su se kretale, Sulin je bila ispred njih.

Dok je Rand stigao do dvadeset, Aijeli su navirali u dvorište dugim skokovima, bacajući se kroz prozore, đipajući s balkona. Umalo se nije zabrojao. Svi su bili pod velovima, a samo je nekoliko bilo Devica. Okretali su se zbunjeno oko sebe kada su zatekli samo Randa i troje Ogijera, koji su ljubopitljivo treptali posmatrajući ih. Neki su spustili velove. Služinčad iz palate skupila se u prestrašenu grupicu.

Navala je trajala i pošto se Sulin, bez vela, vratila tačno kad je odbrojao pedeset, a dvorište je bilo krcato Aijelima. Ubrzo postade jasno da je raširila glas kako je Kar’a’karn u opasnosti – to je bio jedini način da prikupi dovoljno kopalja za dato joj vreme. Muškarci su pomalo kiselo gunđali, ali većina zaključi kako je posredi dobra šala, pa su se neki kikotali i čegrtali kopljima po štitovima. Ali niko se nije udaljavao; zagledali su se u prolaz i spustili u čučanj kako bi videli šta se dešava.

Sluha izoštrenog usled Moći, Rand je čuo kako Devica po imenu Nandera, žilava ali ipak zgodna i pored više sedih nego plavih vlasi u kosi, šapuće Sulin: „Obratila si se gai’šainima kao da su Far Dareis Mai.“

Sulinine plave oči pogledaše pravo u Nanderine zelene. „I jesam. Time ćemo se pozabaviti pošto se uverimo da je Rand al’Tor danas bezbedan.“

„Kada bude bezbedan“, saglasi se Nandera.

Sulin brzo odabra dvadeset Devica, među kojima i neke iz jutarnje straže, ali kada je Urijen počeo da bira Crvene štitove, muškarci iz drugih klanova bili su uporni u zahtevima da i sami budu odabrani. Grad koji se video kroz prolaz izgledao je kao mesto gde se mogu naći neprijatelji, a Kar’a’karn mora biti zaštićen. Pravo budi rečeno, nema tog Aijela koji bi odustao od moguće borbe, a što su mlađi, to je verovatnije da će se potruditi da borbu i nađu. Umalo da bukne nova svađa kada Rand obznani da muškaraca ne može biti više no Devica – to bi obeščastilo Far Dareis Mai, a on im je podario tu počast da je nose – a Devica nijedna više od onih koje je Sulin već odabrala. Zaista ih je vodio na mesto gde ih nikakva bojna veština ne može štititi, a svako ko sa njim pođe biće samo još jedna briga više. To im nije objasnio; nije bio siguran čiju bi čast time povredio.

„Upamtite", reče on kada su bili spremni, „ništa ne dirajte. Ništa ne uzimajte, čak ni gutljaj vode. I uvek budite na vidiku; nipošto ne ulazite u zgrade.“ Haman i Kovril žustro klimnuše glavom, što je izgleda na Aijele ostavilo veći utisak nego Randove reči. Samo da ostanu pod tim utiskom.

Stupiše kroz prolaz u grad odavno mrtav, grad više nego mrtav.

Zlatno sunce, na više od pola puta prema zenitu, pržilo je ruševine negdašnje veličine. Tu i tamo se nad bledom mermernom palatom uzdizala pokoja ogromna netaknuta kupola, ali većinom su bile pune rupa, a najčešće su od njih preostali samo zakrivljeni i izlomljeni delovi. Dugačka zasvođena šetališta pružala su se do kula viših od bilo kojih o kojima je Kairhijen ikada sanjao, ili do kula krzavih završetaka. Posvuda su bili urušeni krovovi, a opeka i kamen od srušenih zgrada i zidova lepezasto su se širili preko napuklih kamenih pločnika. Razbijeni vodoskoci i slomljeni spomenici krasili su svaku raskrsnicu. Kržljava stabla, svenula od suše, bila su raštrkana po velikim bregovima krša. Sparušeni korov oblagao je pukotine ulica i građevina. Ništa se nije micalo, ni ptica, ni pacov, niti povetarac. Šadar Logot zaogrnula je tišina. Šadar Logot. Gde Senka čeka.

Rand pusti da prolaz iščezne. Nijedan Aijel ne smače veo. Ogijeri su zurili unaokolo, lica napregnutih i ušiju čvrsto poleglih pozadi. Rand je držao saidin u onoj borbi za koju je Taim rekao da čoveku potvrđuje kako je živ. Čak i ako ne bude mogao da usmerava, ili pogotovo tada, ovde će mu trebati to podsećanje.

Aridol beše velika prestonica u doba Troločkih ratova, saveznik Maneterena i ostalih Deset naroda. Kad ti ratovi već potrajaše dovoljno da nadmaše i Stogodišnji rat, kada se činilo kako Senka posvuda pobeđuje, a da svaka pobeda Svetla samo kupuje vreme, čovek po imenu Mordet postade savetnik u Aridolu i savetova vladara da Aridol, ukoliko želi da pobedi i preživi, mora biti otporniji od Senke, suroviji od Senke, nepoverljiviji. Polako to i učiniše, sve dok na kraju Aridol ne postade, ako ne crnji od Senke, ono jednako crn. Dok je još besneo rat sa Trolocima, Aridol se konačno okrenu sam sebi, sam na sebe, te samog sebe proždra.

Nešto je preostalo, nešto što je sprečavalo da iko ikada tu ponovo živi. Ne beše tu ni oblutka koji nije zagađen mržnjom i podozrenjem što pogubi Aridol, a ostavi Šadar Logot. Ni oblutka koji vremenom ne bi mogao zagaditi druge.

A beše tu još nečega, pored zagađenja, mada i ono beše savim dovoljno da bilo kog, iole razumnog čoveka drži podalje.

Rand se polako okretao u mestu, zureći uvis ka prozorima nalik praznim očnim dupljama iskopanih jabučica. Uz sunce koje se dizalo sve više, osećao je nevidljive posmatrače. Kada je prošli put bio ovde, ta slutnja ne beše tako jaka sve dok sunce nije počelo da se spušta. Beše tu mnogo više od zagađenja. Troločka vojska pomrla je dok je tu bivakovala, ne ostavivši za sobom ništa do poruka krvlju ispisanih po zidovima, u kojima su preklinjali Mračnoga da ih spase. Noč nije bila vreme za boravak u Šadar Logotu.

Ovo mesto me zastrašuje, promrmlja Lijus Terin negde iza Praznine. Zar tebe ne zastrašuje?

Randu zastade dah. Zar mu se glas zaista obraćao? Da, plaši me.

Ovde ima tame. Crnila crnjeg od crnog. Ako bi Mračni odlučio da živi među ljudima, odabrao bi ovo mesto.

Da. Odabrao bi.

Moram ubiti Demandreda.

Rand trepnu. Zar je Demandred u nekakvoj vezi sa Šadar Logotom? S ovim mestom?

Konačno se sećam ubistva Išamaelovog. U glasu se osećalo iznenađenje zbog tog novog otkrića. Zaslužio je da umre. I Lanfear je zaslužila da umre, ali drago mi je što ja nisam taj koji ju je ubio.

Je li to bila tek slučajnost što se glas, izgleda, obraćao baš njemu? Zar ga je Lijus Terin čuo, zar mu je odgovarao? Kako sam – kako si ti ubio Išamaela? Reci mi kako.

Smrt. Želim mir smrti. Ali ne ovde. Ne želim ovde da umrem.

Rand uzdahnu. Puka slučajnost. Ni njemu se nije dopadalo da umre na ovom mestu. Obližnja palata, sa izlomljenim stubovima na prednjoj strani, bila je vidno nagnuta prema ulici. Svakog trenutka mogla bi da se sruši i pokopa ih na licu mesta. „Povedi nas“, reče on Hamanu. Aijelima dodade: „Upamtite šta sam rekao. Ne dirajte ništa, ne uzimajte ništa i ne gubite se iz vidokruga.“

„Nisam očekivao da će biti ovako gadno“, promrmlja Haman. „Kapija gotovo da je izbledela.“ Erit je jecala, a Kovril je delovala kao da bi i sama to činila kad ne bi bila suviše dostojanstvena za tako nešto. Ogijeri su bili osetljivi na okruženje koje je tu vladalo. Haman pokaza. Znoj na njegovom licu nije imao nikakve veze sa vrućinom. „Ovuda.“

Izlomljeni pločnici krčkali su pod Randovim čizmama poput škripe kostiju. Haman ih je vodio oko uglova i niz ulice, pored neprekidnog niza ruševina, ali bio je siguran u to gde ide. Aijeli oko njih kretali su se na prstima. Njihove oči, iznad crnih velova, nisu delovale kao da očekuju napad, već kao da se taj napad već desio.

Nevidljivi posmatrači i porušene građevine Randu su prizvali sećanja koja bi rado izbegao. Odavde je Met krenuo na put koji ga je odveo Rogu Valera i pri tom ga umalo nije ubio, možda i na put koji ga je odveo Ruideanu i ter’angrealu o kojem nije želeo da govori. Ovde je Perin nestao kada su svi bili prinuđeni da umaknu u noč, a kada ga je Rand konačno ponovo sreo, daleko odavde, on je imao zlatne oči, tužno lice i tajnu koju Moiraina nikada nije otkrila Randu.

Ni sam nije umakao neozleđen, mada ga Šadar Logot nije neposredno dotakao. Padan Fejn ih je sve sledio ovamo, njega, Meta i Perina, Moirainu i Lana, Ninaevu i Egvenu. Padan Fejn, putujući trgovac i česti posetilac Dveju Reka. Padan Fejn, Prijatelj Mraka, a i još gore od toga, po onome što je Moiraina rekla. Fejn ih je sve sledio ovamo, ali ono što je odavde otišlo bilo je više od Fejna, ili manje. Fejn, ili ono što je ostalo od njega, Randu je želeo samo smrt. Zapretio je svima koje je Rand voleo, ne bi li mu Rand morao doći. Ali, Rand to nije učinio. Perin se postarao za to i zaštitio Dve Reke, ali, Svetlosti, kako je to samo bilo bolno. Šta je Fejn tražio među Belim plaštovima? Da možda i Pedron Nijal nije Prijatelj Mraka? Ako je to mogla da bude jedna Aes Sedai, onda je svakako mogao i gospodar i vrhovni zapovednik Dece Svetla.

„Eno ga“, reče Haman, a Rand se trže. Šadar Logot je bio poslednje mesto na svetu gde čovek sme da se izgubi u mislima.

Starešina je stajao na mestu koje je nekada bilo prostrani trg, mada se sada na jednom kraju uzdizala vremešna humka krša. Usred trga, gde bi mogao da se nalazi vodoskok, umesto njega je stajala ukrasna filigranska ograda od nekog sjajnog metala, visoka poput Ogijera, nedotaknuta rđom. Ona se zatvarala oko nečeg što je ličilo na visok kameni zid sa uklesanim lozicama i lišćem tako tananim da je čovek očekivao da oseti lahor koji ih pomera, a onda iznenađeno shvatao da im je boja siva a ne zelena. Kapija, mada svakako nije ličila ni na kakva vrata.

„Posekli su gaj čim su Ogijeri otišli u steding", promrmlja Haman ljutito, oborivši dugačke smeđe obrve, „posle samo dvadeset ili trideset godina, i proširili su grad.“

Rand dotače ogradu strujanjem Vazduha, zapitavši se kako li će proći, a onda žmirnu kada se čitava skalamerija raspade na dvadesetak komada, koji se stropoštaše uz glasan drhtavi zveket od koga se Ogijeri trgoše. Rand zavrte glavom. Naravno. Metal koji je tako dugo opstao bez ijedne tačkice rđe morao je biti iskovan koriščenjem Moći, a možda je čak i ostatak iz Doba legendi, ali spojevi koji su držali delove na okupu odavno su zarđali i samo su čekali da ih neko takne.

Kovril mu spusti ruku na rame. „Zamolila bih te da to ne otvaraš. Loijal ti je nesumnjivo rekao kako – oduvek je pokazivao preveliko zanimanje za takve stvari – ali Putevi su opasni.“

„Mogu da je zaključam", reče Haman, „tako da se ne može ponovo otvoriti bez Talismana rasta. Hm. Prosta stvar; jednostavno se izvede.“ Mada se nije činilo da je mnogo voljan za to. Nije joj se primakao ni malčice.

„Možda ćemo morati da je upotrebimo, a da nemamo vremena bilo šta da donosimo", reče mu Rand. Možda će svi Putevi morati da se upotrebe, bez obzira na opasnost. Kad bi nekako mogao da ih pročisti... To je bilo bezmalo jednako veličanstveno koliko i njegovo hvalisanje Taimu kako će pročistiti saidin.

On poče da tka saidin oko Prolaza, koristeći svih Pet moći, podižući delove ograde i vraćajući ih natrag, na njihovo mesto. Od prvog strujanja koje je usmerio, činilo se da zagađenost damara u njemu, poput sve jačeg podrhtavanja. To mora da je bilo zlo samog Šadar Logota, odjek zla od zla. Čak i obavijen Prazninom osećao je vrtoglavicu od tih odjeka, kao da se svet pod njegovim nogama njihao u skladu sa njima; došlo mu je da zbog njih povrati sve što je ikada pojeo. Ipak, ustrajao je. Ovde nije mogao poslati ljude da čuvaju stražu, baš kao što ovde nije mogao da ih šalje ni u potragu.

Ali ono što je izatkao, a zatim izvrnuo, bila je opasna zamka koja odgovara tako opasnom mestu. Izuzetno gadna zaštita. Ljudi su tuda mogli da prođu bez posledica, možda čak i Izgubljeni – mogao je da satka zaštitu protiv ljudi ili Senkinog Nakota, ne i protiv jednih i protiv drugih – a čak ni muškarci među Izgubljenima ne bi mogli takvu zaštitu da uoče. Ali ako bilo ko od Senkinog Nakota prođe tuda... U tome je i bila žestina zamke. Ne bi smesta umrli; možda bi čak poživeli dovoljno da izađu van gradskih zidina. Dovoljno dugo da se mrtvi sasvim udalje i ne ostanu tu da zaplaše sledećeg Mirdraala koji naiđe. Možda dovoljno dugo da troločka vojska izađe i pri tom i sama pokupi smrt. To je bilo baš troločki surovo. Stvaranje takve zamke izazivalo je u njemu mučninu koliko i zagađenost saidina.

Kada je podvezao tkanje i otpustio saidin, to je bilo samo malo olakšanje. Sva ona prljavština koja kao da je uvek preostajala još je pulsirala; bezmalo je osećao kako mu tle drhti pod čizmama. Boleli su ga zubi i uši. Nije mogao da dočeka odlazak odatle.

Udahnuvši duboko, pripremio se da ponovo usmeri i otvori prolaz – a onda stade i namršti se. Brzo ih sve prebroja, a onda to ponovi nešto sporije. „Neko nedostaje. Ko je to?“

Aijelima je bio potreban samo tren da se presaberu.

„Lija“, progovori Sulin kroz svoj veo.

„Bila je tik iza mene.“ Džalanin glas bio je prepoznatljiv.

„Možda je nešto videla.“ Zvučalo je kao da je to rekla Desora.

„Rekao sam da se svi držite na okupu!“ Bes preplavi Prazninu poput talasa koji se pene i lome o stene. Jedna od njih nedostaje, i to ovde, a oni to prihvataju s tom aijelskom hladnokrvnošću, Svetlost ih odnela. Nedostaje jedna Devica. Žena nestala u Šadar Logotu. „Kad je samo pronađem...!“ Pedalj po pedalj, suzbijao je jarost koja je pretila da proguta Prazninu što ga je okruživala. Želeo je da urla na Liju sve dok se ne bude onesvestila, da je pošalje Sorilei do kraja života. Bio je to ubistveni bes doveden do belog usijanja. „Podelite se u parove. Vičite, tražite svuda, ali nigde ne ulazite, ni za živu glavu. I klonite se senki. Ovde možete umreti pre nego što shvatite šta se događa. Ako je ugledate u nekoj zgradi, čak i ako izgleda kako treba, potražite mene ukoliko sama ne izađe.“

„Brže ćemo tragati ako budemo tragali sami", reče Urijen, a Sulin klimnu glavom da se slaže s tim. Previše njih je klimalo.

„U parove!“ Rand se ponovo ponese sa svojim besom. Svetlost spržila aijelsku tvrdoglavost! „Tako će vam neko makar čuvati leđa. Uradite barem jednom onako kako vam kažem kada vam to kažem. Ja sam već bio ovde; znam ponešto o ovom mestu.“

Posle nekoliko minuta, provedenih uglavnom u svađi o tome koliko njih treba da ostane sa Random, raštrkalo se dvadeset aijelskih parova. Rand je pomislio da je Džalani ostala uz njega, mada mu je bilo teško da bude siguran u to zbog vela. Prvi put se činilo da nije mnogo srećna zbog toga što mora da ga čuva; u zelenim očima se jasno primećivala mrzovolja.

„Možda bismo i mi mogli da obrazujemo još jedan par“, reče Haman i pogleda u Kovril.

Ona klimnu glavom. „A Erit može ostati ovde.“

„Ne!“, viknuše Rand i Erit gotovo jednoglasno. Stariji Ogijeri okrenuše se k njima s ozbiljnim neodobravanjem na licima. Eritine uši povijale su se sve dok nije izgledalo kao da će joj otpasti.

Rand uspostavi čvrstu kontrolu nad svojim raspoloženjem. Nekada se činilo kako je u Praznini sav bes negde daleko, povezan s njim preko tanane niti. Sada je sve više pretio da ga savlada, da preplavi Prazninu. A to bi mogla biti potpuna propast. Ipak, pored toga... „Izvinjavam se. Nisam imao nikakvog prava da vičem na tebe, starešino Hamane, niti na tebe, govornice Kovril.“ Da li je to rekao kako treba? Je li to uopšte i bila nekakva titula? Po njihovim izrazima nije to mogao da ustanovi. „Radije bih da svi ostanete uz mene. Onda možemo u potragu svi zajedno.“

„Naravno", reče Haman. „Iako stvarno ne vidim kako ti mogu pružiti veću zaštitu od one koju već pružaš sam sebi, ali računaj na nju.“ I Kovril i Erit zaklimaše s odobravanjem. Rand nije imao pojma o čemu to Haman govori, ali činilo mu se da nije prikladan trenutak da pita, kada su se njih troje očigledno pripremili da ga štite. Nije sumnjao u to da može sačuvati sve troje sve dok mu budu u blizini.

„Samo dok poštuješ sopstvena pravila, Rande al’Tore.“ Zelenooka Aijelka bila je uistinu Džalani i činilo se da ju je osokolilo to što ne mora da stoji i da čeka. Rand se nadao da je ostalima malo bolje predočio o kakvom se mestu radi.

Potraga je bila onespokojavajuća od samog početka. Išli su ulicama izloženi pogledima nevidljivih očiju i povremeno se peli preko rasutog šuta, smenjujući se u povicima: „Lija! Lija!“ Od Kovrilinih povika nahereni zidovi su krčkali; od Hamanovih su zlokobno stenjali. Nije bilo nikakvog odgovora. Jedino što se još čulo bili su uzvici drugih tragača i podrugljivi odjeci niz ulice. Lija! Lija!

Sunce se gotovo popelo iznad njih kada je Džalani rekla: „Ne verujem da bi se ovoliko udaljila, Rande al’Tore. Osim ako se nije trudila da umakne od nas, a tako nešto ne bi učinila.“

Rand prekinu da zaviruje kroz osenčene stubove na pročelju širokog kamenog stepeništa i pokuša da osmotri šta se nalazi u odaji iza njega. Koliko je mogao da vidi, unutra nije bilo ničega osim prašine. Nije bilo tragova stopala. Nevidljivi posmatrači su se povukli; još uvek nisu sasvim otišli, ali gotovo kao i da jesu. „Moramo pretražiti sve što možemo. Možda je...“ Nije znao kako da završi. „Neću je ostaviti ovde, Džalani.“

Sunce se vinulo još više i počelo da se spušta, a on je stajao povrh negdašnje palate, ili možda čitavog bloka građevina. Sada je to bilo brdo, dovoljno dugo izloženo zubu vremena da se samo po nekoliko slomljenih opeka i komada obrađenog kamena koji su štrcali iz suve zemlje moglo videti da je tu nekada bilo nečeg drugog. „Lija!" viknu on kroz savijene šake. „Lija!“ „Rande al’Tore“, doviknu mu jedna Devica iz niže ulice i spusti veo kako bi video da je to Sulin. Ona i još jedna Devica, i dalje pod velom, stajale su sa Džalani i Ogijerima. „Siđi.“

Smandrljao se u oblaku prašine i pljusku komadića cigala i kamena, toliko brzo da dvaput umalo nije pao. „Pronašli ste je?“

Sulin odmahnu glavom. „Našli bismo je do sada da je u životu. Svojevoljno se ne bi previše udaljila. Ako ju je iko odneo daleko, mislim da ju je odneo mrtvu; ne bi se ona tek tako lako dala. A ako je toliko teško povređena da se ne odaziva našim povicima, meni se čini da je to potpuno isto kao i da je sada mrtva.“ Haman tužno uzdahnu. Dugačke obrve Ogijerki spustiše im se do jagodica na licu; iz nekog razloga, njihovi tužni, sažaljivi pogledi bili su upereni u Randa.

„Tragajte dalje", reče on.

„Smemo li da pregledamo i unutrašnjosti zgrada? Ima mnogo prostorija koje ne možemo da ispitamo spolja.“

Rand je oklevao. Još nije nastupila sredina popodneva, a on je ponovo osećao oči na sebi. Jednako snažno kao i dok je sunce zalazilo prilikom njegove prve posete ovom mestu. Nije bilo bezbedno u senkama Šadar Logota. „Ne. Ali nastavićemo da tragamo.“

Nije bio siguran koliko je dugo vikao od ulice do ulice, ali nešto kasnije su Urijen i Sulin stupili pred njega, oboje bez vela. Sunce je bilo povrh krošanja na zapadu, krvavocrvena kugla na nebu bez oblaka. Duge senke protezale su se preko ruševina.

„Tragaču koliko god budeš želeo“, reče Urijen, „ali dovoljno smo dozivali i zagledali. Ako smemo da pretražujemo zgrade...“

„Ne.“ Rand je to zakrkljao, pa se zatim nakašljao. Svetlosti, kako bi mu sada prijalo malo vode. Nevidljivi posmatrači bili su na svakom prozoru, u svakom otvoru, na hiljade njih, u željnom iščekivanju. A senke su zaogrnule grad. U senkama Šadar Logota nije bezbedno, ali tama je donosila smrt. Mašadar se dizao sa zalaskom sunca. „Sulin, ja...“ Nije mogao da natera sebe da kaže kako moraju odustati i ostaviti Liju za sobom, mrtvu ili živu, dok možda negde leži obeznanjena, iza nekog zida ili pod kakvom hrpom cigala koje su se mogle sručiti na nju. Moglo je da bude tako.

„Šta god bilo to što nas posmatra, mislim kako čeka da padne noč", reče Sulin. „Gledala sam u prozore odakle je nešto gledalo u mene, ali tamo nije bilo ničega. Ples kopljima sa nečim što ne možemo videti neće biti lak.“ Rand shvati kako želi da ona kaže da je Lija sigurno mrtva, te da mogu poći. Lija je mogla negde biti povređena; to je bilo moguće. On dodirnu džep kaputa; angreal u obliku malog debeljka ostao je u Kaemlinu, zajedno s njegovim mačem i žezlom. Nije bio siguran može li zaštititi sve njih kada padne mrak. Moiraina je smatrala kako čitava Bela kula ne bi mogla da ubije Mašadara. Ako se za njega uopšte moglo reći da je živ.

Haman se nakašlja. „Koliko ja pamtim Aridol", reče on i namršti se, „to jest, Šadar Logot – kada sunce zađe, verovatno ćemo svi umreti.“

„Da.“ Rand nevoljno prodahta tu reč. Lija, možda živa. Svi ostali. Kovril i Erit su primakle glavu jedna drugoj malo dalje od njega. On uhvati promrmljano „Loijal“.

Dužnost je teža od planine, a smrt lakša od pera.

Lijus Terin mora da je to pokupio od njega – sećanja su, izgleda, prelazila u oba smera preko prepreke – ali pogodio ga je tačno u srce.

„Sada moramo poći", reče im on. „Bez obzira na to je li Lija živa ili mrtva, mi – moramo poći.“ Urijen i Sulin samo klimnuše na to, ali Erit se primaknu i potapša ga po ramenu iznenađujuće nežno za šaku koja je mogla da mu obuhvati čitavu glavu.

„Smem li da te zamolim", reče Haman, „zadržali smo se mnogo duže nego što smo očekivali.“ On mahnu prema suncu na zalasku. „Bio bih ti veoma zahvalan kad bi nam učinio uslugu i preneo nas van grada na isti način na koji si nas doveo ovamo.“

Rand je pamtio šumu izvan Šadar Logota. Sada tamo nije bilo ni Mirdraala ni Troloka, ali ta je šuma bila gusta i samo Svetlost zna koliko odatle ima do najbližeg sela ili u kom smeru. „Učiniću više od toga", reče on. „Jednako brzo mogu vas odvesti pravo u Dve Reke.“

Dvoje starijih Ogijera ozbiljno klimnuše. „Neka te prati blagoslov Svetlosti i spokoja zbog tvoje pomoći", promrmlja Kovril. Eritine uši zadrhtaše u iščekivanju, možda jednako zbog toga što će videti Loijala koliko i zato što će napustiti Šadar Logot.

Rand je načas oklevao. Loijal je verovatno u Emondovom Polju, ali on ih tamo nije mogao odvesti. Preveliki je rizik da će vest o njegovoj poseti procureti iz Dveju Reka. Znači, dalje od sela, dovoljno daleko da izbegne imanja u okolini.

Uspravni usek svetla pojavi se i proširi; zagađenost je ponovo bubnjala u njemu, gora nego pre; zemlja kao da mu je tukla u donove čizama.

Pet-šest Aijela skoči preko, a troje Ogijera pođe za njima sa žurbom koja u tim okolnostima nije bila ni najmanje neprilična. Rand zastade i osvrnu se prema porušenom gradu. Obećao je kako će dozvoliti Devicama da umiru za njega.

Kada je i poslednji Aijel prošao, Sulin zacokta, a on je pogleda; zurila je u njegovu šaku. U njegovu nadlanicu, gde je noktima sam sebi naneo ogrebotinu iz koje je navirala krv. Onako umotan u Prazninu, nije ni osećao bol koji kao da je bio tuđ. Fizički beleg nije bio važan; zaceliće. Dublje je zasekao unutra, gde niko nije mogao da vidi. Po jedan rez za svaku umrlu Devicu, rez kojem nikada nije dopuštao da zaraste.

„Ovde smo završili", reče on i kroči kroz prolaz u Dve Reke. Damaranje iščeznu zajedno s prolazom.

Rand se namršti i pokuša da ustanovi gde je. Nije bilo lako tačno postaviti prolaz tamo gde nikada nije bio, ali on je odabrao poznato polje, zaparloženu dolinu koja se nalazila dobra dva sata hoda južno od Emondovog Polja, dolinu koju niko više nije koristio ni za šta. Ali u bledom sutonu ugledao je ovce, pozamašno stado, i dečaka s motkom u rukama i lukom na leđima, koji je zurio u njih sa udaljenosti od stotinu koraka. Randu nije bila potrebna Moć kako bi video da je dečak iskolačio oči. Ovaj ispusti motku i odjuri prema seoskoj kući koja nije bila tu u vreme Randove poslednje posete. Bila je to seoska kuća, s krovom prekrivenim crepovima.

Rand se za trenutak pitao da li se uopšte nalazi u Dve Reke. Ne, osećao je da je tu. Vazduh je mirisao na dom. Sve te promene o kojima su mu pričale Bod i ostale devojke – bile su tek na površini; ništa se nikada nije zaista menjalo u Dve Reke. Da li da pošalje devojke natrag ovamo, kući? Treba da ih se kloniš. Bila je to razdražujuća pomisao.

„Emondovo Polje je onamo", reče on. Emondovo Polje. Perin. I Tam je možda tamo, u krčmi Vinski izvor, sa Egveninim roditeljima. „Loijal bi trebalo da bude tamo. Ne znam hoćete li stići pre mraka. Možete pitati u onoj seoskoj kući. Siguran sam da će vam dati da prenoćite. Nemojte im pričati o meni. Nikome ne pričajte o tome kako ste došli.“ Dečak ih je video, ali dečakova priča mogla bi da se shvati i kao preterivanje zbog pojave Ogijera.

Podesivši zavežljaje na leđima, Haman i Kovril se zgledaše, pa ona reče: „Nećemo reći ni reč o tome kako smo stigli. Neka ljudi smišljaju priče koje im se dopadaju.“

Haman pogladi bradu i nakašlja se. „Ne smeš da se ubiješ.“

Iako u Praznini, Rand se zaprepasti. „Šta?“

„Put koji je pred tobom", grmnu Haman, „dug je, mračan i, jako se plašim, krvav. Isto tako se jako plašim da ćeš nas sve povesti tim putem. Ali moraš poživeti da bi stigao do njegovog kraja.“

„I hoću", odgovori Rand kratko. „Srećan vam put.“ Pokušao je da unese malo topline u to, malo osećanja, ali nije bio siguran je li uspeo.

„Srećan ti put", reče Haman, a žene ponoviše to pre nego što su se sve troje okrenuli prema kući. Ali čak ni Erit nije to rekla kao da veruje da će mu put biti takav.

Rand je stajao tamo još tren. Ljudi su izlazili ispred kuće i gledali kako Ogijeri prilaze, ali on je zurio prema severozapadu, ne prema Emondovom Polju, već ka imanju na kojem je odrastao. Kad se okrenuo i otvorio prolaz za Kaemlin, kao da je sam sebi iščupao ruku. Taj bol je bio daleko prikladniji za sećanje na Liju od puke ogrebotine.