Gospodar haosa

41 Pretnja

Lagano jašući kroz Kaemlin pod užarenim podnevnim suncem, Min nije videla mnogo od grada. Primećivala je ljude u nosiljkama, zaprežna kola ili kočije na zakrčenim ulicama, tek toliko da provede svoju riđu kobilu oko njih. Jedan od njenih vajkadašnjih snova bio je o životu u velikom građu i putovanju na čudna mesta, ali danas su raznobojne kule prekrivene svetlucavim pločicama i široki vidici na mestima gde su ulice vijugale oko brda promicali gotovo neviđeni. Grupice Aijela koje su prolazile kroz gomilu koja se razmicala oko njih zavređivale su još jedan pogled, kao i izvidnice često bradatih ljudi orlovskog nosa, konjanika, ali samo zato što su je podsećali na priče koje su počele još dok su prolazile kroz Murandiju. Meranu su te priče razdražile, kao i garavi dokazi prolaska Zmajuzakletih na koje su naišle jednom-dvaput, ali Min je smatrala da su neke druge Aes Sedai zabrinute. Što su manje iskazivale svoje mišljenje o Randovom pomilovanju, tim bolje.

Na ivici trga pred kraljevskom palatom, ona zauzda Divlju Ružu, a onda pažljivo istapka lice čipkanom maramicom pa je gurnu nazad u rukav. Samo nekoliko ljudi raštrkalo se po velikom krugu, možda zato što su Aijeli čuvali otvorenu glavnu kapiju palate. Još Aijela stajalo je na mermernim balkonima i zasvođenim šetalištima, poput leoparda. Beli lav Andora lepršao je na povetarcu iznad najviše kupole palate. Drugi, skerletni barjak bio je na jednom od tornjeva, malo nižem od bele kupole, povetarcem razvijen taman dovoljno da se razazna prastara crno-bela oznaka Aes Sedai.

Ti Aijeli činili su da joj bude drago što je odbila ponudu da je doprate dvojica Zaštitnika; podozrevala je da bi susret Zaštitnika i Aijela izazvao varnice. Pa, to baš i nije bila ponuda, a ona je to odbila tako što se išunjala sat vremena ranije, kako je pokazivao sat na okviru kamina gostionice. Merana je bila iz Kaemlina, a kad su stigle, pred zoru, povela ih je pravo u gostionicu za koju je tvrdila da je najbolja u Novom gradu.

Međutim, nije Min zbog Aijela ostala na mestu. Ne samo zbog njih, iako je čula raznorazne priče o Aijelima pod crnim velom. Njen kaputić i pantalone bili su od najbolje, najmekše vune koja se mogla naći u Salidaru, bledoružičasti, sa sićušnim plavo-belim cvetovima izvezenim na reverima i orukavlju, kao i duž spoljne strane nogavica. Košulja joj je isto tako bila krojena kao muška, ali od svile krem boje. Kada joj je otac umro, njene tetke u Baerlonu pokušale su da je pretvore u nešto što su nazivale poštena ispravna žena, mada je možda tetka Miren shvatala da je posle deset godina trčanja po rudnicima u dečačkoj odeći možda prekasno da je nateraju u haljine. I pored toga, pokušavale su, a ona se opirala jednako tvrdoglavo kao i kad je odbijala da nauči rukovanje iglom. Osim one nesrečne prigode kada je posluživala oko stolova u Rudarevom odmoru - grubo mesto, ali nije dugo ostala: Rana Džan i Miren svojski su se potrudile da ne ostane iako joj je tada bilo već dvadeset godina – osim tada, nikada dobrovoljno nije nosila haljine. A sada je razmišljala kako je, možda, ipak trebalo da nabavi jednu umesto ovog kaputa i pantalona. Svilenu haljinu, udobno ukrojenog gornjeg dela, otvorenu i...

Moraće da me prihvati onakvu kakva sam, razmišljala je razdraženo uvijajući uzde. Neću se menjati ni zbog jednog muškarca. Pa ipak, ne tako davno odeća bi joj bila jednostavna kao nekom zemljoradniku, kosa joj ne bi visila u uvojcima gotovo do ramena; glasić u njenoj glavi prošaputa: Bićeš sve što ti se samo učini da on želi da budeš. Ona ga zbrisa jednako besno kao što bi zbrisala kakvog štalskog momka koji bi pokušao da se grubo probije, pa potera Divlju Ružu jedva malo nežnije. Mrzela je samu ideju o ženskoj slabosti kada su muškarci u pitanju. Ali postojala je jedna nevolja, a ona je bila prilično sigurna da će vrlo skoro saznati kako to izgleda.

Sjahavši pred kapijom palate, ona potapša svoju kobilu, da joj pokaže kako nije nameravala da je jako podbode, istovremeno nesigurno ođmeravajući Aijele. Polovina su bile žene primetno više od nje, osim jedne. Muškarci su ih dobrano nadvisivali, visoki kao Rand, a neki i viši od njega. Svaki ju je posmatrao – pa delovalo je kao da posmatraju sve redom, ali sasvim sigurno i nju – a niko od njih nije trepnuo nijednom, koliko je mogla da vidi. Sa tim kopljima i štitovima, lukovima na leđima i tobolcima o bokovima, s tim teškim noževima, delovali su spremni da ubiju. Ti crni komadi tkanine što im vise niz grudi mora da su velovi. Čula je da Aijel ne ubija dok ne prekrije lice. Nadam se da je tako.

Predstavila se najnižoj među ženama. Uokvireno jarkocrvenom kosom, kratkom kao što je Minina nekada bila, njeno preplanulo lice izgledalo je kao da je izrezbareno od drveta, ali bila je malo niža čak i od Min. „Došla sam da vidim Randa al’Tora“, reče Min, pomalo nesigurno. „Ponovorođenog Zmaja.“ Zar niko od njih nikada ne trepće? „Zovem se Min. On me poznaje, a ja imam vrlo važnu poruku za njega.“

Crvenokosa se okrenu drugim Aijelima, brzo pokazujući nešto slobodnom rukom. Ostale žene se nasmejaše, a ona se ponovo okrenu ka Min. „Povešću te njemu, Min. Ali ako te on ne poznaje, izaći ćeš mnogo brže nego što si ušla.“ Neke Aijelke nasmejaše se i na to. „Zovem se Enaila.“

„Poznaje me“, reče im Min pocrvenevši. U rukavima svoga kaputića imala je par noževa, Tom Merilin joj je pokazao kako da ih koristi, ali imala je osećaj da bi joj ih ova žena vrlo lako oduzela, a onda ih upotrebila da je odere. Nad Enailinom glavom zatreperi slika, a onda nestade. Nekakav venac; Min nije imala predstavu šta li to znači. „Treba li da uvedem i svoga konja? Čini mi se da Rand ne bi želeo da se susretne i sa njom.“ Na njeno iznenađenje, neki Aijeli se zakikotaše, muškarci i žene, a i Enaili su usne podrhtavale, kao da se suzdržava.

Pojavi se čovek da odvede Divlju Ružu – Min pomisli da je i on Aijel, iako korača oborenog pogleda, u beloj odeći – a ona krenu za Enailom kroz kapiju, preko širokog dvorišta pa u samu palatu. Osetila je neku vrstu olakšanja kad je ugledala sluge u crveno-belim livrejama koje su žurile niz tapiserijama obložene hodnike, iskosa odmeravajući Aijele koji su isto prolazili hodnicima, ali pogledom kojim bi osmotrili nepoznatog psa. Već je pomislila da su palatu ispunili isključivo Aijeli, zamislila je Randa okruženog njima, možda odevenog u kaputić i pantalone u prelivima smeđe, sive i zelene, kako je posmatra ne trepćući.

Pred visokim belim otvorenim vratima, sa izrezbarenim lavovima na njima, Enaila se zaustavi, brzo mašući rukom ka Aijelima koji su čuvali stražu. Sve su bile žene. Jedna, svetložute kose i upadljivo viša od većine muškaraca, uzvrati pomeranjem prstiju. „Čekaj ovde“, reče Enaila, pa uđe unutra.

Min zakorači za njom, a svetlokosa žena nezainteresovano postavi koplje pred nju. Ili možda ne toliko nezainteresovano, ali Min nije bilo briga. Ugledala je Randa.

Sedeo je na velikom pozlaćenom tronu koji je izgledao kao da je sav sastavljen od Zmajeva, odeven u crveni kaput sa gustim zlatovezom, držeći, ni manje ni više, neku vrstu vrha koplja sa zeleno-belom kićankom. Još jedan presto stajao je na visokom postolju iza njega, isto tako pozlaćenom, ali sa lavom napravljenim od belih dragulja naspram crvenih. Lavlji presto, tako su priče kazivale. U tom trenutku, što se nje ticalo, mogao je da ga koristi i kao podupirač za noge. Izgledao je umoran. Bio je tako lep da joj se srce stezalo. Slike su neprekidno poigravale oko njega. Sa Aes Sedai i Zaštitnicima, bujica slika od koje je ona pokušavala da pobegne; nije mogla da ih rastumači ništa bolje nego slike oko drugih ljudi, ali uvek su bile prisutne. Prisiljavala je sebe da vidi slike oko Randa, inače bi, u suprotnom, samo zurila u njegovo lice. Jednu sliku videla bi svaki put kada bi se srela s njim. Beskrajne hiljade treperavih svetala, poput zvezda ili svitaca, žure u veliko crnilo, pokušavaju da ga ispune, kuljaju u njega i bivaju progutane. Izgledalo je da ima više svetala nego što je ikada ranije videla, ali i crnilo ih je isto tako mnogo brže gutalo. A bilo je tu još nečega, nečeg novog, aura žute i smeđe i ljubičaste od koje joj se stomak grčio.

Pokušala je da osmotri plemstvo pred njim – sigurno su velikaši, sa svom tom finom izvezenom odećom i bogato izvezenim haljinama – ali nije bilo slika. Tako je uglavnom i bilo, a i kada bi videla nešto, najčešće nije imala predstavu šta to predskazuje. I pored toga, ona skupi oči, piljeći. Ako uspe da razazna samo jednu sliku, jednu auru, to bi mu moglo pomoći. Sudeći po pričama koje je čula otkad je ušla u Andor, svaka mu je pomoć dobrodošla.

Uz težak uzdah, konačno je odustala. Škiljenje i piljenje nisu bili ni od kakve pomoći ako od početka nije bilo ničega što bi moglo da se vidi.

Odjednom je shvatila da se plemstvo povlači, Rand je ustao a Enaila je mahala, dajući joj znak da uđe. Rand se osmehivao. Min pomisli kako će joj srce iskočiti iz grudi. Znači, tako su se osećale sve one žene kojima se smejala, koje su se bacale muškarcima pred noge. Ne. Nije ona neki lakomisleni devojčurak; starija je od njega, prvi put se poljubila dok je on još mislio kako je izaći i čuvati ovce nešto najzabavnije na svetu, i... Svetlosti, molim te, ne dozvoli da mi klecaju kolena.

Nemarno odloživši Zmajevo žezlo tamo gde je sedeo, Rand u jednom skoku slete sa postolja i potrča niz Veliku dvoranu. Čim je stigao do Min, uhvati je ispod ruku, podiže u vazduh i zavrte oko sebe još i pre no što su Dijelin i ostali izašli. Neki velikaši su zaprepašćeno zurili, ali on se na to nije obazirao. „Svetlosti, Min, tako je lepo videti tvoje lice", smejao se. Bilo je neuporedivo lepše od Dijelininih ili Elorijeninih skamenjenih crta. Ali čak i da su Aemlin i Aratela i Pelivar i Luan i svi oni, do poslednjeg, objavili svoje zadovoljstvo zato što je Elejna na putu za Kaemlin, umesto što su sumnjičavo piljili u njega sa rečju „lažov“ u pogledu, on bi i dalje bio oduševljen što vidi Min.

Kada ju je spustio, ona mu se nasloni na grudi, teško dišući i čvrsto mu se držeći za ruke. „Izvini", rekao je. „Nisam hteo da ti se zavrti u glavi. Samo sam stvarno vrlo srećan što te vidim.“

„Pa, uspeo si da mi se zavrti u glavi, ti vunoglavi čobanine", mrmljala je naslonjena na njegove grudi. Odgurnuvši se od njega, ona ga osmotri iskosa kroz dugačke trepavice. „Veoma sam dugo jahala, stigla sam usred noći, tako nešto, a ti me bacaš uokolo kao da sam džak ovsa. Zar nikada nisi učio pristojno ponašanje?“

„Vunoglavi", meko se nasmejao. „Min, slobodno me nazovi lažovom, ali u stvari mi je nedostajalo da čujem kako me zoveš tim imenom.“ Nije to više ponovila; samo je digla pogled ka njemu, iz koga je ljutina sasvim iščilela. Trepavice su joj izgledale duže nego što se sećao.

Shvativši gde se nalaze, on je uhvati za ruku. Prestona dvorana nije mesto za susrete starih prijatelja. „Dođi, Min. Možemo da popijemo malo hladnog punča u mojoj dnevnoj sobi. Somara, idem u svoje odaje; možeš sve da raspustiš.“

Somara nije delovala nimalo srečno zbog toga, ali ona otpusti sve Device izuzimajući sebe samu i Enailu. Obe su delovale pomalo mrzovoljno, što nije shvatao. On je, pre svega, dopustio Somari da ih tako mnogo okupi u palati jer su dolazili Dijelin i ostali. Bašer je bio napolju, u logoru svojih konjanika, severno od grada, iz istih razloga. Device su bile tu radi podsećanja, Bašer nije bio tu jer je moglo biti i previše podsećanja. Nadao se da ove dve Device nemaju nameru da se ponašaju kao majke. One su se smenjivale čuvajući ga i više nego što bi trebalo, bar se njemu tako činilo, ali Nandera je bila čvrsta kao što je i Sulin bila kad je u pitanju njegovo mešanje u poslove Devica. On možda i jeste zapovednik Far Daeris Mai, ali nije Devica, te ga se to ne tiče.

Dok ju je vodio za ruku niz hodnike, Min je proučavala tapiserije. Gledala je izložene kovčege i stočiće, i u nišama zlataste činije i visoke vaze od porcelana Morskog naroda. Odmerila je Enailu i Somaru od glave do pete, svaku po tri puta. Ali nijednom nije pogledala u njega niti mu se obratila. Šaka mu je obavijala njenu, a mogao je da oseti damare na njenom zglobu kako udaraju brže od konja u galopu. Nadao se da nije stvarno ljuta zato što ju je zavrteo.

Na njegovo ogromno olakšanje, Somara i Enaila zauzeše mesta kraj vrata, iako ga obe odmeriše kada je zatražio punč, te je morao da ponovi zahtev.

U dnevnoj sobi, on skide kaput i nabaci ga preko stolice. „Sedi, Min. Sedi. Odmori se i opusti. Punč će uskoro stići. Moraš sve da mi ispričaš. Gde si bila, kako si stigla ovamo, zašto si doputovala noću. Nije sigurno putovati noću, Min. Sada naročito. Daću ti najbolje odaje u palati – pa, donajbolje; ove su stvarno najbolje – i Aijele da ta vode kuda god želiš. Svaki siledžija ili napasnik strgnuće kapu i poviti glavu, ako ne ustrči pravo uz pročelje najbliže zgrade, samo da bi se sklonio.“

Za trenutak je pomislio da će se ona nasmejati, stojeći tamo, pored vrata, ali umesto toga ona duboko uzdahnu i izvadi pismo iz džepa. „Ne mogu ti reći odakle sam došla – obećala sam, Rande – ali Elejna je tamo i...“

„Salidar“, reče on, pa se osmehnu kad vide kako je raširila oči. „Znam ja neke stvari, Min. Možda i više nego što neki misle da znam.“

„Ja... vidim da znaš“, odgovorila je slabašnim glasom. Potom mu gurnu pismo u ruke pa se ponovo povuče. Glas joj je postao čvršći dok je dodavala: „Zaklela sam se da ću ti, pre bilo čega drugog, predati pismo. Hajde, pročitaj ga.“

On prepoznade pečat, ljiljan na tamnožutom vosku, i Elejnin glatki rukopis u svome imenu, ali je oklevao pre no što ga je otvorio. Najbolje je sve to saseći u korenu, on je to i učinio, ali s pismom u ruci, nije mogao da se obuzda. Čitao je, onda se spustio na sopstveni kaputić i ponovo čitao. Neosporno, bilo je kratko.

Mora da joj je ponestajalo mastila, jer su poslednje linije bile naškrabane u brzini, nimalo nalik lepoti ostalih. Min je izvijala i okretala glavu, pokušavajući da pročita pismo a da ne bude previše upadljiva, ali kada se pridigao kako bi izvukao kaputić – angreal u obliku malog debeljka nalazio se u džepu – ona se ponovo brzo povuče. „Da li sve žene pokušavaju da izlude čoveka?“, promrmljao je.

„Šta!?“

On je zurio u pismo i razgovarao sam sa sobom. „Elejna je tako lepa da ne mogu da ne piljim u nju, a uglavnom ne znam želi li da je poljubim ili da joj kleknem pred noge. Ako ćemo pravo, ponekad želim da kleknem... i obožavam je, Svetlost mi pomogla. Kaže ovde da su mi poznata njena osećanja. Napisala mije dva pisma pre ovoga, jedno puno ljubavi, drugo u kome je rekla kako ne želi nikada više da me vidi. Koliko sam puta sedeo, želeći da je prvo istinito a drugo nekakva šala, ili greška, ili... A Avijenda? Ona je isto lepa, ali svaki dan uz nju bio je bitka. Nema poljubaca od nje, nema više, kao ni dvoumljenja oko njenih osećanja. Čak je bila srećnija da pobegne od mene nego što sam ja bio da je vidim kako odlazi. Samo, neprestano očekujem da je ugledam kada se okrenem, a kada nije tu, kao da u meni nešto nedostaje. Meni u stvari nedostaje bitka, a postoje trenuci kada hvatam sebe kako razmišljam: ’Postoje stvari za koje se vredi boriti.’“ Nešto u tišini oko Min nateralo ga je da podigne pogled. Piljila je u njega, bezizražajnog lica, baš kao neka Aes Sedai.

„Da li ti je iko ikada saopštio koliko je nepristojno jednoj ženi pripovedati o drugoj?“ Glas joj je bio potpuno ravan. „A još manje o dve druge žene.“

„Min, ti si prijatelj", pobunio se. „Ja o tebi ne razmišljam kao o ženi.“ Ništa pogrešnije nije mogao da joj kaže. Znao je to čim su mu te reči izletele.

„O?“ Zabacivši kaputić, ona spusti ruke na bokove. Nije to bila ona sasvim poznata ljutita poza. Zglobove je naslonila na bokove, a prsti su joj štrčali u stranu, i nekako ju je to činilo drugačijom. Jedno koleno je savila, i to... Prvi put ju je stvarno video; ne samo Min, nego kako sada izgleda. Nije imala uobičajeni smeđi kaputić i pantalone, nego bledocrvene, a još i izvezene. Niti uobičajeno kratko podšišanu kosu koja joj je jedva pokrivala uši, nego uvojke koji su joj se spuštali na vrat. „Izgledam li kao dečak?“

„Min, ja...“

„Izgledam li kao muškarac? Kao konj?“ U jednom koraku se stvori kraj njega i posadi mu se u krilo.

„Min", upita je on napeto, „šta to radiš?“

„Ubeđujem te da sam žena, vunoglavi. Zar ne izgledam kao žena? Zar ne mirišem kao žena?“ Slabašno je mirisala na cveće, da, sada je primetio. „Zar se ne osećam... Pa, dosta je toga. Odgovaraj na pitanja, čobanine.“

„Čobanin" i „vunoglavi" umirili su njegovu uzbunu. A i istina je kako je vrlo lepo osećati je u krilu. Ali ona je Min, koja ga je smatrala seljačićem s kosom punom sena i manjkom zdravog razuma. „Svetlosti, Min, znam da si žena. Nisam nameravao da vređam. Ti si i prijatelj, takođe. To je samo zato što se pored tebe osećam opušteno. Pored tebe, nije važno ako ličim na budalu. Tebi mogu da kažem i ono što ne bih rekao nikome drugom, čak ni Metu ili Perinu. Kada sam blizu tebe, svi čvorovi se razdreše, nestane mi sva ukočenost iz ramena, koju čak više i ne primećujem, sve dok ne nestane. Zar ne vidiš, Min? Volim da budem blizu tebe. Nedostajala si mi.“

Prekrstila je ruke i gledala ga iskosa, mršteći se. Noga joj se trzala; da joj je stopalo doticalo pod, lupkala bi po njemu. „Sve to o Elejni. I toj... Avijendi. O, prestani da se trzaš. Duguješ mi neke odgovore. Reći da nisam... Samo mi odgovaraj. Voliš li ih obe?“

„Mislim da je tako“, reče on polako. „Svetlost mi pomogla, mislim da je možda tako. Čini li me to pijavicom, Min, ili samo gramzivom budalom?“ Usta joj se otvoriše i zatvoriše; besno je zabacila glavu i stisnula usne. On požuri pre nego što bi ona stigla da mu saopšti šta mu od toga dvoga bolje pristaje; to zaista nije želeo da čuje od nje. „Ionako to sad nije važno. S tim je završeno. Poslao sam Avijendu od sebe i neću joj dozvoliti da se vrati. Neću sebi dopustiti da pridem ni milju blizu nje, ili Elejne, ni deset milja ako to od mene zavisi.“

„Tako ti ljubavi ka...! Zašto, Rande? Šta ti da je pravo da odlučiš umesto njih?“

„Min, zar ne vidiš? Ja sam meta. Svaka žena koju volim isto tako postaje meta. Čak i ako je strela uperena u mene, može pogoditi nju. Može biti uperena u nju.“ Teško dišući, on spusti ruke na izrezbarene rukohvate stolice ukrašene ružama. Ona se malo izvi, proučavajući ga sa najozbiljnijim izrazom lica koji je ikada video na njoj. Min se uvek osmehivala, uvek kao da ju je sve zabavljalo. Dobro je da sada nije bilo tako; on sam bio je smrtno ozbiljan. „Lan mi je rekao da smo on i ja na neki način slični, a to je istina. Rekao je da postoje muškarci koji zrače smrt. On. Ja. Kad se takav muškarac zaljubi, najbolji poklon koji može nekoj da da jeste što veća razdaljina između njega i nje. Vidiš to, zar ne?“

„Ja vidim...“ Za trenutak je bila tiha. „Pa lepo. Ja sam ti prijateljica, a drago mi je što ti to znaš, ali nemoj se zamajavati pomišlju da ću odustati. Uveriću te da nisam muškarac ni konj.“

„Min, rekao sam ti da ja...“

„O, ne, čobanine. Nije dovoljno dobro.“ Meškoljila mu se u krilu tako da je morao da pročisti grlo, a ona mu je uprla prstom u grudi. „Hoću da ti vidim suze u očima kada to budeš izgovarao. Hoću da ti pljuvačka curi niz bradu a glas podrhtava. Nemoj misliti da te neću naterati da platiš.“

Rand nije mogao da se uzdrži od smeha. „Min, stvarno je divno što si ovde. Ti vidiš samo kaljavka iz Dve Reke, zar ne?“

Raspoloženje joj se promenilo brzinom svetlosti. „Ja vidim tebe, Rande", reče mu, čudno tiha. „Ja vidim tebe.“ Pročistivši grlo, ona se tobože ukoči, s rukama na kolenima. Pa, ako je moguće delovati ukočeno u tom položaju. „Mogla bih i da nastavim sa onim zbog čega sam došla. Očigledno, ti znaš za Salidar. To će izviti nekolike obrve, mogu da ti kažem. Ali verovatno ne znaš da nisam došla sama. Poslanstvo iz Salidara je u Kaemlinu, da bi te posetilo.“

Lijus Terin je mrmljao, udaljena grmljavina. Pominjanje Aes Sedai uvek bi ga uzbunilo, otkad ga je Alana vezala. Iako ne koliko Taimovo prisustvo.

Čak i uz gunđanje Lijusa Terina, Rand gotovo da se osmehnuo. Pretpostavljao je to još otkad mu je Min predala Elejnino pismo. Potvrda je bila gotovo dokaz da su uplašene, kao što je i mislio. A šta bi drugo mogle biti, pobunjenice primorane da se kriju na samoj ivici dosega Belih plaštova? Verovatno žele da dokuče kako da se ušunjaju nazad u Belu kulu, i grizu prste pitajući se kako da smilostive Elaidu. Koliko je on poznavao Elaidu, to je bilo malo verovatno, a one bi trebalo da je poznaju bolje nego on. Ako su uputile poslanstvo Ponovorođenom Zmaju, muškarcu koji može da usmerava, onda mora da su gotovo spremne da prihvate njegovu zaštitu. Ovo nije ličilo na Elaidu, koja je, izgleda, mislila kako će moći da ga kupi, a verovatno i da ga drži u kavezu od pruća kao Štiglica. Egvenina nejasna obećanja o Aes Sedai koje ga podržavaju upravo je trebalo da se ostvare.

„Ko je došao sa tobom?“, upitao je. „Možda je poznajem.“ On nije stvarno poznavao nijednu Aes Sedai osim Moiraine, koja je mrtva, ali susreo ih je nekoliko. Ako je bila neka od tih, to bi malo otežalo stvari. On je tada stvarno bio dečko sa seoskog imanja, spreman da se lecne čim ga ma koja Aes Sedai samo pogleda.

„Više ih je od jedne, Rande. U stvari, ima ih devet.“ On se trže, a ona brzo dodade: „To je zbog ukazivanja počasti, Rande; tri puta onoliko koliko bi poslale nekom kralju ili kraljici. Merana – ona je glavna; pripada Sivom ađahu – Merana će doći ovamo sama ovog popodneva, a nikada više od jedne neće ti prići ni blizu ako se ti ne osećaš udobno zbog toga. Uzele su sobe u Ružinoj kruni, u Novom gradu; praktično su je preuzele, sa svim tim Zaštitnicima i poslugom. Merana me je poslala napred, zato što te poznajem, da izgladim putanju. One ne nameravaju da ti naškode, Rande. U to sam sigurna.“

„Je li to viđenje, Min, ili tvoje mišljenje?“ Izgledalo je čudno razgovarati ozbiljno sa ženom koja mu se gnezdi u krilu, ali to je bila Min, na kraju krajeva. To je činilo razliku. Samo je morao sebe da podseća.

„Moje mišljenje", nevoljno je priznala. „Rande, ja sam ih osmatrala, svaku od njih, svakoga dana, sve vreme dugog puta od Salidara. Da su nameravale da ti naude, morala bih nešto da vidim. Ne mogu da poverujem da se baš ništa ne bi pokazalo sve to vreme.“ Izmakavši se, ona ga brzo osmotri zabrinutim pogledom, koji se brzo pretvori u odlučnu čvrstinu. „Mogu i da ti kažem još nešto, kad sam već kod toga. Videla sam tvoju auru u prestonoj dvorani.

Aes Sedai će te povrediti. U svakom slučaju, žene koje mogu da usmeravaju. Sve je bilo tako zbrkano, nisam sasvim sigurna u ono o Aes Sedai. Ali može se desiti više nego jednom. Mislim da zato sve to deluje toliko zbrkano.“ On je pogleda bez reči, a ona se osmehnu. „To mi se dopada kod tebe, Rande. Ti prihvataš šta mogu da učinim i šta ne mogu. Ti me ne pitaš da li sam sigurna, ili kada će se to dogoditi. Nikada me ne pitaš više od onoga što znam.“

„Pa, pitaću nešto, Min. Možeš li da tvrdiš da Aes Sedai u tvom viđenju nisu Aes Sedai sa kojima si došla?“

„Ne“, odvrati ona jednostavno. A to se njemu dopadalo; nikada nije pokušavala da vrda.

Moram biti pažljiv, napeto prošaputa Lijus Terin. Čak i ove poluobučene devojčice mogu biti opasne kada ih je devet. Moram...

Ja moram, odlučno pomisli Rand. Trenutak zbunjenosti Lijusa Terina, a onda pobeže u senovite šupljine. To je sada uvek radio, kada bi mu se Rand obratio. Jedina nevolja bila je što je Lijus Terin, izgleda, sve više video i sve više čuo, pa na osnovu toga hteo nešto i da preduzima. Nije bilo drugog ispada sa pokušajem preuzimanja saidina, ali Rand je sada bio na oprezu. Čovek je želeo Randovo telo i um za sebe, smatrao je da su njegovi sopstveni, a ako makar jedared uspe da preuzme kontrolu, Rand nije bio siguran da tako ne bi i ostalo. Lijus Terin Telamon bi hodao i govorio, dok bi Rand al’Tor bio samo glas u njegovoj glavi.

„Rande", napeto progovori Min, „Ne gledaj me tako. Ja sam na tvojoj strani, ako dođe do biranja strana. Moglo bi doći; malo. One misle da ću im reći šta ti govoriš. Neću, Rande. One samo žele da znaju kako da se nose sa tobom, šta da očekuju, ali ja im neću reći ni reč koju ti ne želiš, a ako zatražiš od mene da lažem, učiniću to. One ne znaju za moja viđenja. Ona su tvoja, Rande. Znaš da ću pročitati svakoga koga mi naložiš, uključujući Meranu i ostale.“

On se napregnu da ukloni ljutit izraz sa lica, postara se da mu glas bude blag. „Umiri se, Min. Znam da si ti na mojoj strani.“ To je bila prosta istina. Sumnjati u Min bilo bi kao sumnjati u sebe samog. Postarao se za Lijusa Terina, bilo je vreme da se postara za tu Meranu i njeno poslanstvo. „Kaži im da mogu da dolaze po tri istovremeno.“ To ga je Lijus Terin savetovao u Kairhijenu. Taj čovek je, izgleda, verovao kako može da se nosi sa tri Aes Sedai. On je pokazivao popriličan prezir prema onima koje sebe sada nazivaju Aes Sedai. Ali ono što je u Kairhijenu bilo ograničenje, ovde je bilo drugačije. Merana ga je želela mirnog i zaglađenog pre no što mu ijedna Aes Sedai priđe blizu. Neka žvaće malo taj poziv za tri za početak i neka razmišlja šta to može da znači. „Osim toga, nijedna neće ući u Unutrašnji grad bez moje dozvole. I neka ne pokušavaju da usmeravaju u mojoj blizini. Reci im to, Min. Znaću onog trenutka kada dotaknu Izvor, a time neću biti nimalo zadovoljan. Reci im.“

„Ni one neće biti previše zadovoljne, čobanine", odgovorila mu je suvo. „Ali reći ću im.“

Zvuk kršenja natera Randa da okrene glavu.

Sulin je stajala u dovratku u svojoj crveno-beloj haljini, do te mere bez kapi krvi u licu da joj je ožiljak na obrazu bio i bleđi nego obično. Njena seda kosa porasla je od kada je navukla livreju; ali još uvek je bila kraća nego bilo kome od slugu. Gazdarica Harfor namestila joj je kosu u pripijene lokne. Sulin je to mrzela. Pred nogama joj je bio srebrni poslužavnik oivičen žeženim zlatom, sa srebrošaranim zlatnim peharima koji su ležali pored njega. Vinski vrč poslednji put se zaljuljao kada ga je Rand pogledao, a onda nekim čudom ostade da stoji uspravno iako se činilo da je na poslužavniku i tepihu isto onoliko vina koliko je ostalo u vrču.

Min samo što se nije uspravila na noge, kada je on obujmi oko struka i povuče je nazad. Dovoljno je vremena, i previše, da se potvrdi kako je završio sa Avijendom, a Min neće imati ništa protiv da pomogne. U stvari, posle trenutka opiranja, ona se nasloni na njega i spusti mu ruku na grudi.

„Sulin" reče on, „dobra posluga ne razbacuje poslužavnike uokolo. Sada ga podigni i uradi onako kako treba.“ Mrko ga posmatrajući, samo što se nije tresla.

Plan da joj pomogne u namirivanju njenog toha dok se oslobađa barem dela sopstvenih obaveza ka njoj bio je gotovo veličanstven. Sada je Sulin vodila računa o njegovim odajama, a prinosila je i donosila samo njemu. Ona je to mrzela, naravno, naročito jer se postarao da to obavlja svakoga dana, ali više nije lomila leđa ribajući podove svuda po palati ili vukući beskonačne teške kofe sa vodom za pranje veša. Sumnjao je da bi joj bilo draže kada bi svaki Aijel sa ove strane Zmajevog zida video njenu sramotu, nego što to dopušta njemu, ali on joj je primetno olakšao rad, donekle umirivši sopstvenu savest, a ako to što radi za njega pomogne da ranije zaključi kako je ispunila svoj toh, to će samo biti bolje. Sulin je trebalo da se odeva u kadinsor i nosi svoja koplja, a ne da oblači livreju i slaže posteljinu.

Pokupivši poslužavnik, ona pređe preko sobe pa ga grubo gurnu na stočić sa intarzijama od slonovače. Taman je htela da se okrene i ode, kad joj Rand reče: „Sulin, ovo je Min. Ona je moja prijateljica. Ona ne zna aijelske običaje i vrlo bi mi teško palo ako bi joj se išta desilo, od sada nadalje.“ Upravo mu je sinulo da bi Device mogle imati sopstveno viđenje otpremanja Avijende i držanja u krilu druge žene gotovo odmah pošto je prva otišla. Sopstveno viđenje i sopstveni način razrešenja svega toga. „U stvari, ako joj iko naudi, smatraću da je naudio meni.“

„Zašto bi iko osim Avijende želeo da naudi ovoj ženi?", turobno prozbori Sulin. „Ona je provela suviše vremena sanjareći o tebi, a nedovoljno učeći te ono što bi trebalo da znaš.“ Stresavši se ona procedi kroz zube: „Moj gospodaru Zmaju.“ Pretpostavio je da je to trebalo da bude tihi pozdrav. Gotovo da se dva puta pretumbala dok je izvodila naklon pre no što se ponovo uspravila, a onda je zalupila vrata izlazeći napolje.

Min izvi glavu kako bi ga pogledala. „Mislim da nikada nisam videla sobaricu poput... Rande, verujem da bi te izbola, samo da je imala nož.“

„Šutnula bi me, verovatnije", zakikotao se, „ali nikada me ne bi izbola. Ona smatra da sam njen davno izgubljeni brat.“ Min, zbunjena, zatvori oči; znao je da joj se u mislima rađaju stotine pitanja. „To je duga priča. Ispričaću ti je neki drugi put.“ Deo priče, hoće. Niko nikada neće saznati šta je sve morao da trpi od Enaile i Somare i nekoliko drugih. Pa, Device su to već znale, ali niko osim njih.

Melaina je ušla onako kako ulaze Aijeli, što će reći da je proturila glavu kroz vrata, pogledala uokolo, a onda sasvim ušla. Nikada nije uspeo da dokuči šta bi to nateralo Aijela da ne uđe. Poglavari, Mudre i Device ušetavali su kada je bio samo u donjem vešu, u krevetu, u kadi. Prišavši bliže, sunčanokosa Mudra spusti se prekrštenih nogu na tepih nekoliko koraka od njega, uz čangrljanje narukvica, i pažljivo namesti svoje suknje oko sebe. Zelene oči obazreše se na Min bez ikakvih predrasuda.

Ovoga puta Min nije pokušala da ustane. U stvari, kako se naslanjala na njega, glave prislonjene uz njegove grudi, i lagano disala, pitao se nije li možda zaspala. Na kraju krajeva, rekla mu je da je stigla u Kaemlin tokom noći. Odjednom je bio svestan da mu je ruka obavijena oko njenog struka, te je on odlučno pomeri na rukohvat stolice. Min uzdahnu, gotovo sa žaljenjem, pa se pripi još više uz njega. Bez sumnje, tonula je u san.

„Imam novosti", reče Melaina, „a nisam sigurna koje su najhitnije. Egvena je otišla iz šatora. Otišla je u mesto po imenu Salidar, gde ima Aes Sedai. To su Aes Sedai koje će te možda podržati. Zbog njene molbe, nismo ranije razgovarale s tobom o ovome, ali sada ću ti reći da su one neuljudne, nepokorne, svadljive i pune sebe bez ikakvog razloga.“ Glas joj se povisio pred kraj, a glavu je nagla napred.

Znači, jedna od šetača kroz snove iz Kairhijena razgovarala je s Melainom u snovima. To je otprilike bilo sve što je znao o veštinama šetača kroz snove, a mada je to moglo biti i korisno, one su retko bile voljne da mu dopuste da to koristi. Priča o neuljudnosti i ostalom mogla se tumačiti na razne načine.

Većina Aijela kao da je očekivala da će ih Aes Sedai udariti, verovali su da su to sasvim sigurno zaslužili i nameravali su da prime udarac bez treptanja. Čak su i Mudre govorile o Aes Sedai sa poštovanjem, ukoliko su to uopšte činile. Očito se ponešto promenilo. Međutim, samo je rekao: „Znam.“ Ako je Melaina nameravala da mu saopšti zbog čega, uradiće to i bez njegovog zapitkivanja. Ako nije, zapitkivanje mu ne bi pribavilo odgovore. „Za Egvenu, a i za Salidar. Njih devet iz Salidara trenutno je u Kaemlinu. Ovo je Min, a ona je stigla sa njima.“ Min se protrlja o njegove grudi i nešto promrmlja. Lijus Terin je ponovo gunđao, na ivici čujnosti, te ga nije razumeo, a Rand je bio srećan što mu nešto ometa pažnju. Min je osećao... prijatno. Bila bi uvređena do neba kad bi to saznala. A opet, uzevši u obzir njeno obećanje da će ga naterati da plati, možda bi se smejala. Možda. Ponekad je bila poput žive.

Melaina nije pokazala nikakvo iznenađenje što on sve to zna. Nije čak ni šal pomerila. Otkad se udala za Baela izgledalo je kao da je – „primirena" nije prava reč; preblaga je za Melainu – manje razdražljiva. „To je bila moja druga novost. Moraš se pripaziti od njih, Rande al’Tore, i koristiti čvrstu ruku. One ništa drugo neće poštovati.“ Sasvim sigurno, promena.

„Imaćeš dve ćerke", promrmlja Min. „Bliznakinje kao kapi vode.“

Ako Melaina ranije nije bila iznenađena, sada se potpuno prenerazila. Oči joj se raširiše, a tako jako se trgla da se gotovo odigla s poda. „Kako ti možeš...?", započe sumnjičavo, a onda se prekide da se pribere. Pa i pored toga, kada je nastavila glas joj je zvučao kao bez daha. „Ni sama nisam bila sigurna da sam bremenita sve do jutros. Kako si mogla da znaš?“

Min tada jeste ustala, dobacivši mu pogled koji je i predobro poznavao. Zbog nečega je on za sve kriv. Ona nije baš nevinašce, ali to je bilo zanemarljivo. Zamajavajući se oko svoga kaputića, gledala je svuda osim ka Melaini, a kada joj je pogled ponovo pao na njega, jedva da se malčice promenio. On ju je uvalio u ovo; on treba i da je iščupa.

„U redu je, Min", reče on. „Ona je Mudra, a pretpostavljam da zna stvari od kojih bi ti se kosa ukovrdžala.“ Samo što je njena kosa već kovrdžava. Kako žene to uopšte izvode? „Siguran sam da će obećati da će čuvati tvoju tajnu, a njenom obećanju možeš da veruješ.“ Melaina gotovo da se saplela o sopstveni jezik od žurbe da izrekne obećanje.

I pored toga, Rand dobi još jedan pogled, pre no što se Min spustila i sela pored Melaine. Prekoran, verovatno. Kako je samo očekivala da je on iščupa iz ovoga? Melaina ne bi zaboravila ni kada bi je on zamolio, ali će se držati svoga obećanja i sačuvaće tajnu. Dovoljno ih je čuvala od njega.

I pored sveg njenog oklevanja, kad je konačno progovorila, Min je dala mnogo jasnije objašnjenje nego što je njemu ikada dala, možda potpomognuta neprekidnim potpitanjima druge žene, a i Melaininom promenom držanja. Kao da je Melaina zaključila kako Min njene sposobnosti čine na neki način ravnopravnom, nimalo mokrozemkom.

„To je izuzetno", konačno reče Melaina. „Kao da tumačiš snove bez snevanja. Dve, kažeš? Obe devojčice? Bael će biti tako srećan. Dorinda mu je podarila tri sina, ali i ona i ja znamo da on želi ćerku.“ Min zatrepta i zatrese glavom. Naravno – nije ništa znala o sestroženama.

Onda njih dve vrlo brzo pređoše na same porođaje. Nijedna nije do tada rodila dete, ali obe su pomagale babicama.

Rand glasno pročisti grlo. Nije stvar bila u tome što su ga potresale sitne pojedinosti. On je pomagao ovcama da se ojagnje, kobilama da se oždrebe i kravama da se otele. Nerviralo ga je što sede tu, primaknutih glava, kao da je on naprosto ispario. Ni okrenule se nisu sve dok nije ponovo pročistio grlo, dovoljno glasno da se zapitao nije li ogrebao nešto.

Melaina se nagnu bliže ka Min i progovori šapatom koji se mogao čuti u susednoj sobi. „Muškarci se uvek onesveste.“

„I to uvek u najgorem mogućem trenutku", složila se Min potpuno istim tonom.

Šta li bi mislile da su ga videle u ambaru Metovog oca, prekrivenog krvlju i sadržinom vodenjaka sve do ramena, s tri polomljena rebra jer se ta kobila nikada ranije nije ždrebila, pa se od straha ritnula? Ždrebe je bilo divno, a ni kobila se uopšte nije džilitala sledećeg puta.

„Pre nego što se onesvestim", reče im on ukočeno, pridruživši im se na tepihu, „možda bi neka od vas želela da kaže nešto više o Aes Sedai?“ On bi ustao i seo na pod i ranije, samo da mu Min nije sedela u krilu. Među Aijelima, samo su poglavari imali stolice, a poglavarska stolica korišćena je samo za izricanje presuda ili prihvatanje predaje neprijatelja.

Obe žene bile su propisno uzdrmane. Nisu rekle ni reč, ali jedna je nameštala šal, druga kaputić i kao da baš nisu bile voljne da mu uzvrate pogled. Sve je to nestalo kada su konačno počele priču. Min se žilavo držala svoga stanovišta da salidarske Aes Sedai nemaju nameru da naude Randu i kako će mu možda pružiti i pomoć, samo ako se sa njima promišljeno postupi, što znači da im se javno oda svako poštovanje, a ona će lično preneti Randu svaki šapat koji bude čula. „To ne znači da sam izdajica, shvati me, Melaina. Poznavala sam Randa pre nego li ijednu Aes Sedai, osim Moiraine, zapravo, a istina je da je on osvojio moju odanost mnogo pre nego što je ona umrla.“

Melaina nije smatrala Min izdajicom, naprotiv, izgledalo je da čak ima još bolje mišljenje o njoj. Mudre su imale sopstveno viđenje aijelskih shvatanja o uhodama. Ali je uporno tvrdila kako se, osim izvesnih izuzetaka, Aes Sedai može verovati koliko i Šaidoima, što će reći nimalo, dok se ne zarobe i pretvore u gai’šaine. Ona nije bukvalno predložila zarobljavanje Aes Sedai odselih u Ružinoj kruni, ali nije bila ni daleko od toga. „Kako možeš da im veruješ, Rande al’ Tore? Ja mislim da one nemaju časti, izuzimajući Egvenu al’Ver, a ona...“ Melaina je ponovo uvrtala svoj šal. „Kada mi neka Aes Sedai pokaže da ima časti koliko Egvena, ja ću joj verovati, a nikako pre toga.“ Rand je daleko više slušao nego što je govorio, a izrekavši ne više od desetak reći saznao je mnogo toga. Odgovarajući na Melaininu raspravu, Min je navela predstavnice poimence, nabrajajući šta je svaka žena pojedinačno izjavila o podršci Randu i uistinu priznajući da sve i nije baš tako ružičasto. Merana Ambrej i Karejn Steng, Plava, bile su Andorke, pa i pored toga što su Aes Sedai odane samo Beloj kuli, možda zato što su bile udaljene od Kule brinule su jer Rand boravi u Kaemlinu, a možda je i ubio Morgazu. Rafela Sindel, takođe Plava, mogla je biti zadovoljna promenama koje je Rand sproveo u Tiru, gde je usmeravanje nekada bilo protivzakonito a svaka devojčica sposobna da ga nauči bila proterivana iz zemlje, ali ona nije mnogo pričala, a Morgaza je brinula i nju. Seonid Trajgan, Zelena, pretresala je svako govorkanje iz svog rodnog Kairhijena i držala se sopstvenih saveta, a Fejldrin Harela, druga Zelena sestra, povremeno je upoređivala svireposti Zmajuzakletih u Altari i Murandiji sa onima koje su Zmajuzakleti počinili u njenom rodnom Tarabonu, odbijajući čak i da pomene činjenicu da je građanski rat raspolutio njenu otadžbinu pre no što se ijedan čovek u njoj zakleo Zmaju. Međutim, koliko god da je Melaina pritiskala, Min je ustrajavala da svaka od tih Aes Sedai priznaje Randa kao Ponovorođenog Zmaja i da su se sve vreme putovanja iz Salidara vrlo pažljivo raspitivale kakav je i kako je najbolje prići mu a da ga pri tom slučajno ne uvrede ili ne uplaše.

Rand zagunđa na to – što su zabrinute da će ga uplašiti – ali Melaina poče da ustrajava na činjenici da ako većina žena u poslanstvu ima toliko razloga da bude protiv Randa, onda se takvom poslanstvu ne može poveriti ni prikupljanje balege za vatru. Min ga udostoji grimase izvinjenja pa nastavi. Arad Doman susreo se sa Zmajuzakletima koliko i Tarabon, kao i sa sopstvenim građanskim ratom, ali Dimajra Erif, iz Smeđeg ađaha, govorila je samo o susretu s Random i glasinama da je osnovao neku vrstu škole u Kairhijenu; nijedan čovek koju je osnovao školu nije mogao biti umanjen u Dimajrinim očima. Birnisija Morsed, Žuta sestra iz Šijenara, saznala je od Šijenaraca u Salidaru da je Randa u Fal Dari primio veliki kapetan lord Agelmar Džagad, što je bila počast koja je za nju imala određenu težinu; lord Agelmar teško da bi primio nekog grubijana, budalu ili nitkova. To je imalo gotovo jednaku težinu za Masuri Sokavu; ona je bila Smeđa, iz Arafela, koji se graničio sa Šijenarom. Konačno, tu je bila Velajnda Natenos, koja je, prema Mininim rečima, pokazivala nestrpljenje nimalo svojstveno Belima da Rand istera Samaela iz Ilijana; ako bi joj to obećao Min se ne bi iznenadila da mu Velajnda ponudi zakletvu odanosti. Melaina je izražavala nevericu, čak je i kolutala očima, ona nikada nije srela Aes Sedai koja bi imala toliko razuma, što je za Randa bilo više nego neočekivano, budući da bi mu se ona lično verovatno nasmejala u lice ako bi od nje zatražio takvu zakletvu. Međutim, Min je ustrajavala u tvrdnji da je to istina, šta god druga žena tvrdila.

„Ukazaću im koliko god mogu poštovanja, a da ne kleknem pred njih“, kaza Rand Min, kada je konačno presušila. Za Melainu dodade: „A dok mi ne pokažu dokaze dobre volje, neću imati ni mrvicu poverenja u njih.“ Smatrao je da je time zadovoljio obe, jer je svaka dobila upravo ono što je tražila, ali po namrgođenim pogledima koje su mu uputile – nijedna nije bila zadovoljna.

Posle sveg tog raspravljanja gotovo da je očekivao da njih dve skoče jedna drugoj za grlo, ali kao da je Melainina trudnoća stvorila neku vrstu bliskosti. Kada su ustale, žene su bile pune osmeha i zagrljaja, a Melaina reče: „Nisam očekivala da ćeš mi se dopasti, Min, ali dopadaš mi se, a jednu devojčicu nazvaću po tebi, jer si ti prva znala za nju. Moram sada otići da kažem Baelu, da nebi bio ljubomoran na Randa al’ Tora što je to saznao pre njega. Neka bi uvek pronašla vode i hlada, Min.“ Za Randa, dodade: „Pažljivo posmatraj te Aes Sedai, Rande al’Tore, a Min pruži svu zaštitu kada joj bude potrebna. Ozlediće je doznaju li da je zakleta tebi.“ Naravno, otišla je ukazavši mu isto poštovanje kao i pri dolasku – klimnula mu je glavom.

Što ga je ponovo ostavilo nasamo sa Min. Što je zbog nečega delovalo nezgrapno.