Gospodar haosa

23 Shvatiti poruku

Grendal je pošlo za rukom da uđe u sobu a da ne zuri, ali odora od streita na njoj sasvim je počrnela pre nego što se ona sabrala i vratila joj svojstva plave izmaglice. Samael je učinio dovoljno da svakog nagna da posumnja kako je ova odaja u Velikoj dvorani Veća u Ilijanu. Ali opet, grdno bi se iznenadila kada bi iko osim njega ikada prodro ovako duboko u stanište „gospodara Brenda“.

Vazduh je bio prijatno svež; u jednom ćošku uzdizao se šuplji cilindar razmenjivača. Sjajne i postojane svetiljke stajale su tu i tamo u teškim zlatnim svećnjacima i mnogo bolje osvetljavale prostoriju nego sveće ili uljne lampe. Mala muzička kutija nalazila se na mermernoj polici iznad kamina i tkala meke niti zvučne skulpture koju izvan te prostorije niko nije čuo najverovatnije više od tri hiljade godina. A prepoznala je i nekoliko umetničkih dela na zidovima.

Zastala je ispred Zvuka beskraja Serana Tola. To nije bila kopija. „Čovek bi pomislio da si opljačkao muzej, Samaele.“ Bilo joj je teško da iz glasa potisne zavist, a kada je primetila njegov osmejak, shvatila je da joj to nije pošlo za rukom.

Nasuo je vina u dva izgravirana srebrna pehara i pružio joj jedan. „Samo kutiju zastoja. Pretpostavljam da su ljudi poslednjih dana pokušavali da spasu što se spasti moglo.“ Grozni ožiljak preko lica zategao se od osmeha dok je sav ozaren obigravao pogledom po odaji, naročito uživajući u odblescima zara table i providnih kutija koji su poigravali u vazduhu; oduvek je voleo igre sa više nasilja. Naravno, prisustvo zara table značilo je da je njegovu kutiju zastoja napunio neki sledbenik Velikog gospodara; posedovanje jednog jedinog nekada ljudskog piona podrazumevalo je u najmanju ruku zatvor na drugoj strani. Šta li je samo još pronašao?

Otpivši vino – i suzbivši uzdah, jer bilo je ovdašnje i sadašnje, a nadala se blagom satareu ili nekom od izvrsnih komolada – prešla je prstima punim prstenja preko haljine. „I ja sam pronašla jednu, ali je u njoj pored streita bila još samo neviđena gomila beskorisnog đubreta.“ Najzad, pošto ju je već pozvao ovamo i dozvolio joj da ovo vidi, bilo je vreme da mu poveri ponešto. Nešto sitno.

„Baš tužno.“ Opet taj osmejak. Zaista je pronašao nešto što prevazilazi igračke i lepe predmete. „S druge strane", nastavi on, „pomisli samo kako bi užasno bilo kada bi otvorila kutiju i uzbunila gnezdo kafara, recimo, ili džumara, ili možda neku drugu malu Aginorovu tvorevinu. Jesi li znala da džumare tumaraju slobodno po Pustoši? U punoj snazi, mada se više nikad neće preobraziti. Nazivaju ih Crvima.“ Toliko se smejao da se sav tresao.

Grendal se osmehnula daleko toplije nego što se osećala, a ukoliko je njena odora i promenila boju, bilo je to tek za dlaku. Imala je neprijatno, zapravo gotovo smrtonosno iskustvo s jednom Aginorovom tvorevinom. Taj čovek je bio briljantan na svoj način, ali lud. Samo je luđak mogao da stvori golame. „Izgleda da si veoma dobro raspoložen.“

„A zašto da ne budem?" reče on razmetljivo. „Gotovo da sam se dočepao skrivenog skladišta angreala i ko zna čega još. Ne budi toliko iznenađena. Naravno da znam da ste vi ostali pokušavali da mi virite preko ramena u nadi da ću vas tamo odvesti. Pa, ništa vam to ne vredi. O, podeliću ja to sa vama, ali tek kad mi padne šaka i kad najpre izaberem za sebe.“ Opruživši se na debelo pozlaćenoj stolici – a možda je bila i od čistog zlata; to bi ličilo na njega – držao je jednu čizmu povrh špica druge i gladio zlatnu bradu. „Osim toga, poslao sam glasnika al’Toru. A odgovor je bio povoljan.“

Grendal umalo nije prosula vino. „Zar? Čula sam da ti je ubio glasnika.“ Ako ga je njeno saznanje iole potreslo, ničim to nije pokazao. Čak se osmehnuo.

„Al’Tor nije nikoga ubio. Andris je otišao tamo da bi umro; zar misliš da sam hteo da čekam kurire? Ili golubove pismonoše? Al’Torov odgovor bio mi je jasan po tome kako je ovaj umro.“

„A to je?", reče ona oprezno.

„Primirje među nama.“

U potiljak kao da su joj se zarili ledeni prsti. To nije moglo biti istina. A opet, nikada ga od buđenja nije videla tako opuštenog. „Lijus Terin nikada ne bi...“

„Lijus Terin je odavno mrtav, Grendal.“ Prekinuo ju je veselim, gotovo podrugljivim glasom. Bez trunke gneva.

Prikrila je duboki uzdah pretvarajući se da pije. Zar to može biti tačno? „Vojska mu se još okuplja u Tiru. Videla sam je. To mi ni najmanje ne liči na primirje.“

Samael se smesta nasmeja. „Treba vremena da se vojska preusmeri. Veruj mi, neće oni nikad krenuti na mene.“

„Misliš da neće? Nekoliko mojih malih prijatelja vele da on želi tvoju smrt zato što si mu pobio omiljene Device. Da sam na tvom mestu, razmislila bih o nekom manje upadljivom mestu, gde me možda ne bi pronašao.“ Nije ni trepnuo na to. Kao da su sve niti koje su ga obično pomerale poodsecane.

„Pa šta ako je poginulo par Devica?“ Na licu mu se čitala iskrena zbunjenost. „Bila je to bitka; vojnici ginu u boju. Al’Tor je možda čovek seljak, ali ima vojskovođe koji za njega vode bitke i objašnjavaju mu ih. Sumnjam da je uopšte primetio.“

„Ti stvarno nikada nisi ni pogledao ove ljude. Izmenili su se koliko i zemlja, Samaele. Ne samo Aijeli. U ponečemu, ostali su se promenili mnogo više od njih. Ti vojnici su bili žene, a Rand al’Tor u tome vidi razliku.“

On nemarno slegnu ramenima, a ona suzbi u sebi prezir, zadržavši streit u mirnoj magli. Nikada nije shvatao da se ljudi moraju razumeti kako bi se naterali da ti čine po volji. Prinuda je sasvim u redu, ali ne možeš primenjivati Prinudu na čitav svet.

Zapitala se nije li kutija zastoja to skrovito skladište na koje će „uskoro spustiti šapu". Da poseduje makar jedan angreal... Da je tako, ona bi to otkrila, ali verovatno tek kad bi joj on to dozvolio. „Onda pretpostavljam da ćemo saznati koliko je prosti Lijus Terin postao mudriji.“ Podigla je sumnjičavo obrvu i uspela i sama da se osmehne. Ništa nije učinio. Gde li je samo pronašao taj povodac za svoju narav? Samo ime Lijusa Terina trebalo je da bude dovoljno da on prasne. „Ako te ne istera iz Ilijana kao kakvu kozu koja se vere uz drvo, onda možda...“

„Čekanje bi moglo potrajati predugo", preseče je on glatko. „To jest, predugo za tebe.“

„Je li to nekakva pretnja, Samaele?“ Haljina joj postade bledoružičasta, ali ona je ostavi tako. Neka zna da je ljuta. „Mislila sam da si već davno naučio koliko je pogrešno pretiti mi.“

„Nema tu pretnji, Grendal", odgovori on mirno. Sve tačke pritiska su u njemu otupele, i kao da ga ništa nije moglo izbaciti iz te vesele opuštenosti. „Več samo činjenica. Al’Tor me neće napasti, niti ću ja njega. I naravno, saglasio sam se da ne pomažem niti jednom od ostalih Izabranih ukoliko ih al’Tor pronađe. Sve je to sasvim u skladu sa zapovestima Velikog gospodara, zar ne?“

„Naravno.“ Zadržala je miran izraz lica, ali streit je prešao u tamniju ružičastu boju, izgubivši ponešto od svog magličastog svojstva. Boja je delom još bila bes. Ima u ovome još nečega, ali kako ona da sazna šta je to?

„Što znači“, nastavi on, „da ću na Dan povratka najverovatnije ja biti jedini koji će preostati da se suoči s al’Torom.“

„Sumnjam da će mu poći za rukom da nas sve pobije", reče ona kiselo, ali kiselina joj je bućkala i u želucu. Isuviše Izabranih je umrlo. Samael je pronašao način da se drži po strani sve do kraja; to je bilo jedino objašnjenje.

„Misliš da je tako? Čak i ako sazna gde se svi nalazite?“ Taj osmeh se raširio. „Siguran sam da znam šta Demandred spletkari, ali gde se krije? Gde je Semirhag? Mesana? Staje s Asmodeanom i Lanfear? Mogedijen?“

Oni hladni prsti su se vratili i utisnuli joj se u lobanju. On se ne bi ovde ovako izležavao i pričao – ne bi se usuđivao da nagovesti ono što je nagovestio – ako nije... „Asmodean i Lanfear su mrtvi, a sigurna sam da to važi i za Mogedijen.“ Iznenadila se kada je čula sopstveni glas, promukao i nesiguran. Vino joj izgleda nije nakvasilo suvo grlo.

„A ostali?“ Bilo je to puko pitanje; glas mu nije zvučao ni najmanje napeto. Od toga je podiđe jeza.

„Rekla sam ti ono što znam, Samaele.“

„A to nije ništa. Kada budem Nae’blis, odabraću onoga ko će stajati odmah ispod mene. Taj će morati da ostane u životu kako bi primio dodir Velikog gospodara.“

„Zar hoćeš da kažeš da si bio u Šajol Gulu? Da ti je Veliki gospodar obećao...?“

„Sve ćeš saznati kada kucne čas, ne pre. Ali počuj jedan mali savet, Grendal. Pripremi se sad. Gde su oni?“

Misli su joj mahnito jurcale. Sigurno je dobio to obećanje. Sigurno. Ali zašto on? Ne, nije bilo vremena za razmišljanje. Veliki gospodar je birao po sopstvenoj volji. A Samael je, ako ništa drugo, znao gde se ona nalazi. Mogla je da umakne iz Arad Domana, da se nastani drugde; to ne bi bilo teško. Odustajanje od sitnih igara koje je tamo igrala, pa čak i od onih krupnijih koje bi možda morale biti napuštene, bio bi maleni gubitak u poređenju sa tim da al’Tor – ili Lijus Terin – pođe za njom. Nije joj padalo na pamet da se neposredno sukobi s njim; ako su Išamael i Rafhin poklekli pred njim, ona nije smerala da se podvrgne riziku pred njegovom snagom, ne sučelice. Samael je sigurno dobio to obećanje. Kad bi on sada umro... Svakako drži saidin – bio bi inače lud da govori sve to tek tako – i osetio bi istog trena da je prigrlila saidar. Ona bi umrla, a ne on. Sigurno mu je obećano. „Ja... ne znam gde su Demandred ili Semirhag. Mesana... Mesana je u Beloj kuli. To je sve što znam. Kunem se.“

Stezanje koje je osećala u grudima popustilo je kada je on konačno klimnuo glavom. „Pronaći ćeš mi ostale.“ To nije bilo pitanje. „Sve njih, Grendal. Ako hoćeš da poverujem da je iko od njih mrtav, pokaži mi leš.“

Žudela je za hrabrošću da njega pretvori u leš. Odora joj se mreškala kroz silovite prelive crvene boje, u odjeku besa, straha i stida koji su je nekontrolisano prožimali. U redu onda, neka ga, nek misli da ju je za sada zaplašio. Ako je bacio Mesanu al’Toru u čeljusti, onda je to učinio sa svima njima, pa neka bude, dokle god to drži al’Tora što dalje od nje. „Pokušaću.“

„Nemoj samo pokušati, Grendal. Nemoj samo pokušati.“

Kada je Grendal otišla i kad se prolaz do njene palate u Arad Domanu zatvorio, Samael je dozvolio da mu osmeh zgasne na licu. Vilice su ga bolele od njega. Grendal je previše mislila; toliko je navikla da tera druge da delaju umesto nje da nije uspevala ni da pomisli kako da dela sama. Upitao se šta li bi samo rekla kad bi jednog dana saznala da se njome poigrao jednako vešto kao što se ona svojevremeno poigrala s toliko budala. Opkladio bi se u sve da uopšte nije prozrela njegov stvarni cilj. Tako dakle, Mesana je u Beloj kuli. Mesana u Kuli, a Grendal u Arad Domanu. Da je Grendal tada mogla da mu vidi lice, spoznala bi pravi strah. Šta god da se desi, Samael je nameravao da bude onaj koji će još stajati na Dan povratka, kako bi bio imenovan Nae’blisom i kako bi porazio Ponovorođenog Zmaja.