Gospodar haosa

34 Putovanje u Salidar

Egvena se umi. Dva puta. Onda pronađe svoje bisage i napuni ih. Njen češalj od slonovače, četka i ogledalo nađoše se unutra, kao i njen pribor za šivenje – mali umetnički pozlaćen kovčežić koji je, verovatno, nekada čuvao nakit neke gospe – uz belu pogaču sapuna sa mirisom ruža, čiste čarape i košulje i maramice i gomilu stvari, dok se kožne strane nisu napele, a ona jedva uspevala da zatvori kopče na poklopcima. Nekoliko haljina i ogrtača i aijelski šal ostali su da se napravi zavežljaj, koji uredno uveza kanapom. Kad je to završila, pogledala je uokolo imali još nečega što bi želela da ponese. Sve je bilo njeno. Čak joj je i šator bio poklonjen, ali on je sigurno bio suviše kabast, kao i prostirke i jastuci. Njen kristalni umivaonik bio je predivan, ali pretežak. Isto je važilo za sanduke, iako je nekoliko komada bilo prekrasno izrezbareno, sa sjajnim radom na trakama koje su ih povezivale.

Tek tada, dok je razmišljala baš o sanducima, shvatila je kako pokušava da odgodi najteži deo priprema. „Hrabrost", reče suvo. „Srce jednog Aijela.“

Ispostavilo se da je sasvim moguće navući čarape bez sedanja, dok god ti ne smeta da skakućeš uokolo. Čarape su pratile čvrste cipele, veoma pogodne ako bude morala mnogo da pešači, pa svilena košulja, bela i meka. Onda tamnozelena jahaća haljina sa uskim, razdeljenim suknjama. Na nesreću, bila joj je malo tesna na bokovima, dovoljno da je podseti, nepotrebno, da neko vreme neće moći da uživa u sedenju.

Nije imalo svrhe izlaziti. Bair i Amis verovatno su u sopstvenim šatorima, ali nije želela ni da dopusti da je jedna ili druga slučajno ugleda kako ovo radi. To bi bilo kao da im je lupila šamar. Ako uspe, naravno. Ako ne uspe, biće to stvarno dugo jahanje.

Napeto trljajući prste o dlanove, ona prigrli saidar, dopuštajući mu da je ispuni. A noge joj zadrhtaše. Saidar je činio da bude svesnija svega, uključujući i sopstveno telo, što bi tog trenutka vrlo rado preskočila. Isprobavanje nečeg novog, nečeg što, koliko je njoj bilo poznato, niko ranije nije ni pokušao, treba izvoditi polako i pažljivo, ali ovog puta želela je da se što pre otarasi Izvora. Ona oštro poče da usmerava, tokove Duha, baš tako izatkane.

Vazduh zatreperi usred šatora, duž njenog tkanja, sakrivajući drugu stranu izmaglicom. Ako je na pravom putu, upravo je napravila mesto gde je unutrašnjost njenog šatora toliko slična svom odrazu u Tel’aran’riodu da baš i u nije bilo nikakve razlike. Jedno je bilo drugo. Ali postojao je samo jedan način da se uveri u to.

Ona prebaci bisage preko ramena, gurnu zavežljaj pod ruku i zakorači kroz tkanje, a onda otpusti saidar.

Bila je u Tel’aran’riodu. Da to utvrdi bile su dovoljne lampe – ostavila ih je upaljene a sada više nisu gorele, a opet je postojala neka vrsta osvetljenja. Stvari su se malo menjale između dva pogleda, umivaonik, kovčezi. Bila je u Tel’aran’riodu uživo. Nije se osećala nimalo drugačije nego kad ga je posećivala u snovima.

Proverila je napolju. Mesec u trećoj četvrtini sijao je na šatore oko kojih nije gorela nijedna vatra, niti se ko pomerao, na Kairhijen koji je izgledao čudno udaljen i sakriven senkama. To je podseti na teškoću da u stvarnosti stigne do Salidara. Razmislila je o tome. Mnogo je zavisilo od toga ima li toliko moći da menja stvari uživo koliko je imala kad je bila deo Sveta snova.

Učvrstivši u pameti šta će naći, krenu iza šatora – i osmehnu se. Tu je stajala Bela, niska čupava ždrebica koju je jahala odlazeći iz Dveju Reka, tako davno. Samo Bela iz snova, ali stamena ždrebica nabra njušku i zanjišta kad je vide.

Egvena baci svoj teret i obavi ruke oko konjskog vrata. „I meni je drago da te ponovo sretnem", prošaputa. To tamno sjajno oko koje ju je posmatralo bila je Bela, odraz ili ne.

Bela je nosila sedlo sa uzdignutim zadnjim delom koje je takođe zamislila. Obično udobno za duga putovanja, ali ne i meko. Egvena ga odmeri iskosa, razmišljajući kako bi izgledalo da je obloženo, a onda joj sinu. U Tel’aran’riodu je moguće promeniti sve, pa i sebe, samo ako se zna kako. Ako se dovoljno pribrala da stvori Belu dok je u njemu uživo onda... usredsredila se na sebe.

Uz osmeh je pričvrstila bisage i zavežljaj iza sedla i uzjahala, pa se prilično udobno smestila. „To nije varanje", rekla je ždrebici. „Ne bi od mene očekivale da jašem sve do Salidara u takvom stanju.“ Pa, kad malo bolje razmisli, možda i bi. Bez obzira, aijelsko srce ili ne – postoje granice. Egvena okrenu Belu i nežno je potera. „Moram biti veoma brza, a ti ćeš morati da jezdiš poput vetra.“

Pre nego što je uspela da se zakikoće zbog slike koja joj je pala na um – slike punačke Bele koja juri poput vetra – ždrebica je upravo to i radila. Krajolik se zamuti, ubrzavajući pored nje. Za trenutak, Egvena se uhvatila za jabuku sedla širom otvorenih usta. To je bilo kao da ih je svaki Belin korak u kasu prenosio miljama dalje. S prvim, imala je trenutak da shvati da su na obali reke ispod grada, sa brodovima koji su plutali na tamnoj vodi i odrazima mesečine, i dok je pokušavala da povuče uzde, kako bi sprečila Belu da ih sunovrati u reku, sledeći korak odneo ih je u brda obrasla gustim rastinjem.

Egvena zabaci glavu i nasmeja se. Ovo je sjajno! Osim zamućenja, nije bilo pravog osećaja brzine; kosa jedva da joj je poletela unazad od ubrzanja a već je prestalo, da bi se samo tren kasnije ponovo osetilo. Bela se i dalje kretala istim teškim galopom koji je pamtila, ali iznenadne promene svega oko nje razveseljavale su je. Jednog trenutka to je bila seoska ulica, obasjana mesečinom i tiha, sledećeg seoski put što je vijugao između brda, pa zatim livada sa senom visokim skoro do Belinih ramena. Egvena je zastajala tu i tamo da proveri gde je – što ne beše nimalo teško uz onu sjajnu kartu u njenoj glavi, onu koju je napravila žena sa Sijuaninim imenom – a inače je puštala da Bela kasa. Sela i gradovi pojavljivali su se i nestajali u izmaglici, veliki gradovi – za jedan je bila sigurna da je Kaemlin, srebrnobelih zidova na mesečini, a jednom, u pošumljenim brdima, pored Bele se iznenada pojaviše glava i ramena ogromnog kipa koji su virili iz zemlje, ostatak neke zemlje nestale u istoriji, a crte lica bile su tako oronule da Egvena samo što ne vrisnu, ali kip je brzo nestao. Mesec se između skokova uopšte nije pomerao, a dok su ubrzavale – jedva. Dan ili dva da stigne do Salidara? Tako je rekla Šerijam. Mudre su bile u pravu. Svi su verovali kako Aes Sedai znaju sve, pa su i Aes Sedai u to poverovale. Ona će im večeras dokazati koliko greše, ali teško da će one uopšte obratiti pažnju na te dokaze. One znaju.

Posle izvesnog vremena, kad je bila sasvim sigurna da je već dobrano zašla u Altaru, Egvena potera Belu u manje skokove, češće joj povlačeći uzde, čak i jašući običnom brzinom neko vreme, naročito kada bi se našle blizu nekog sela. Ponekad bi mrakom obavijena krčma imala oznaku koja bi imenovala i selo, Krčma Marela i l i Krčma Joninska Vrela, a mesečinom pojačan čudan osećaj osvetljenosti u Tel’aran’riodu činio je da se oznake lako čitaju. Malo-pomalo, bila je sve sigurnija gde je ona i gde je Salidar; pravila je sve manje skokove, pa onda potpuno prestade, samo puštajući Belu da običnom brzinom galopira kroz šumu, u kojoj je visoko drveće ubilo većinu rastinja uko sebe, a suša ostatak.

Pa opet, iznenadila se kad se oveće selo iznenada pojavilo, tamno i tiho na mesečini. Iako je to sigurno bilo pravo mesto.

Kod poslednjih kamenih kuća sa slamnatim krovovima, ona sjaha i uze svoje stvari. Bilo je kasno, ali ljudi su u stvarnom svetu još mogli biti budni. Nema potrebe da bane iz vazduha i prepadne ih. Ako bi je neka Aes Sedai videla da to radi i pogrešno ocenila šta je ona, možda ne bi ni imala prilike da se sretne sa Dvoranom.

„Zaista si trčala kao vetar“, promrmlja, poslednji put grleći Belu. „Volela bih da je moguće povesti te.“ Beskorisna maštarija, naravno. Ono što je načinjeno u Tel’aran’riodu može postojati samo u njemu. Na kraju krajeva, ovo nije prava Bela. I pored toga, osetila je peckanje krivice dok joj je okretala leđa – neće prestati da zamišlja Belu; neka je, neka postoji koliko god može – pa izatka svoju treperavu zavesu Duha. Visoko uzdignute glave, ona prođe kroz njega, spremna da se suoči sa bilo čime svojim aijelskim srcem.

Zakoračila je, a onda se razrogačenih očiju trgla s kratkim: „Oh!“ Pramene koje je napravila u Tel’aran’riodu nisu postojale u pravom svetu ništa više nego Bela. Plamenovi se iznenada vratiše, a sa njima kao da joj se obratila Sorilea. Ako uzmeš ono što si uradila da bi namirila svoj toh i napraviš kao da se nije ni dogodilo, da li si namirila svoj toh? Pamti svoje aijelsko srce, devojko.

Da. Pamtiće. Ona je ovamo došla da se bori, znale to Aes Sedai ili ne, spremna da se bori za svoje pravo da bude Aes Sedai, spremna da se suoči... Svetlosti, sa čime?

Bilo je ljudi na ulicama, neki su se kretali među kućama čiji su osvetljeni prozori pravili zlatne barice. Hodajući pomalo oprezno, Egvena priđe mršavoj ženi sa belom keceljom i izrazom dosade na licu. „Oprosti. Zovem se Egvena al’Ver. Ja sam Prihvaćena" – žena oštro odmeri njenu haljinu za jahanje – „i tek što sam stigla. Možeš li me uputiti do Šerijam Sedai? Moram je pronaći.“ Šerijam je verovatno već zaspala, ali ako i jeste, Egvena je nameravala da je probudi. Rečeno joj je da dođe što je pre moguće i Šerijam će saznati da je stigla.

„Svi dolaze kod mene“, gunđala je žena. „Radi li iko išta sam za sebe? Ne, one hoće da Nildra to uradi. Vi, Prihvaćene, najgore ste od svih. Pa, nemam celu noć. Prati me ako ideš sa mnom. Ako ne, možeš sama da je potražiš.“ Nildra požuri i ne osvrnuvši se.

Egvena ju je pratila u tišini. Bojala se da će – samo li zine – reći toj ženi ono što misli, a to teško da je bio način da otpočne svoj boravak u Salidaru. Koliko god kratak da je. Požele da se njeno aijelsko srce i dvorečanska glava nekako slože.

Nisu išle daleko, deo puta uz ulicu od nabijene zemlje, pa iza ćoška u sledeću, užu ulicu. Iz nekih kuća dopirao je smeh. Nildra se zaustavi pred jednom koja je bila tiha, iako su prozori sobe u pročelju sijali.

Zaustavivši se taman koliko da pokuca na vrata, ona uđe pre nego što je iko odgovorio. Klecnula je sasvim učtivo, iako kratko, a govorila je sa nešto više uvažavanja nego pre toga. „Aes Sedai, devojka kaže da se zove Egvena i ona...“ Nije stigla dalje od toga.

Sve su bile tu, svih sedam iz Srca Kamena, nijedna nije izgledala spremna za počinak, iako su sve osim mlade žene sa Sijuaninim imenom nosile ogrtače. Videvši kako su im stolice raspoređene, Egveni se činilo da je ušetala usred rasprave. Šerijam je prva poskočila iz svoje stolice, odmahujući Nildri da izađe. „Svetlosti, dete! Već?“

Niko nije ni najmanje obraćao pažnju na Nildrin naklon, niti na njeno šta-sve- moram-da-trpim šmrkanje dok je izlazila.

„Uopšte nismo očekivale", progovori Anaija, uhvativši Egvenu za ruke uz topao osmeh. „Ne tako brzo. Dobro došla, dete. Dobro došla.“

„Je li bilo kakvih loših posledica?", zahtevala je da zna Morvrin. Nije ustala, kao ni Karlinja ili mlada Aes Sedai, ali Morvrin se napeto nagla napred. Sve ostale nosile su raznobojne svilene ogrtače, od brokata ili sa vezom; njen je bio od obične smeđe vune mada je delovao meko i umešno izatkan. „Osećaš li ikakve promene posle tog iskustva? Imale smo tako malo polaznih tačaka. Iskreno, sasvim sam iznenađena da je uspelo.“

„Moraćemo da vidimo to na delu da bismo znale koliko je dobro izvedeno.“ Beonin srknu čaj, a onda spusti šoljicu i tacnu na stočić klimavih nogu koji je stajao po strani. Šoljica i tacna nisu se slagale, a opet, ništa od nameštaja nije se slagalo, a većina je bila nakrivljena koliko i stočić. „Ako ima nekih loših posledica, može da bude Lečena, pa da završimo s tim.“

Egvena brzo odstupi od Anaije, spuštajući svoje stvari pored vrata. „Ne, sasvim sam dobro. Zaista jesam.“ Trebalo je da okleva; Anaija je mogla da je Izleči bez pitanja. A to bi bilo varanje.

„Meni deluje dovoljno zdravo", hladno reče Karlinja. Kosa joj je stvarno bila kratka, tamne kovrdže jedva da su joj pokrivale uši; to nije bilo samo nešto što je uradila u Tel’aran’riodu. Naravno, nosila je belo; čak joj je i vez bio beo. „Možemo da zamolimo jednu od Žutih da je kasnije pažljivo pregledaju, da budemo sigurne, za svaki slučaj.“

„Pustite je da spusti noge na zemlju", smejući se progovori Mirela. Bogati crveni i žuti cvetovi prekrivali su ogrtač koji jedva da je imao naznake zelenog. „Upravo je prešla hiljadu liga za noč. Za nekoliko sati.“

„Nemate vremena da je puštate u potragu za sopstvenim nogama", odlučno reče mlada Aes Sedai. Ona je stvarno delovala kao da ne pripada tom skupu, u žutoj haljini sa suknjama prošaranim plavim i okruglim plavo vezenim izrezom. Zbog toga i zato što je bila jedina kojoj su se mogle odrediti godine. „Narednog jutra Dvorana će se obrušiti na nju. Ako ne bude spremna, Romanda će je rasporiti kao ugojenog šarana.“

Egvena zasopta. Taj glas potvrđivao je više nego reči. „Ti si Sijuan Sanče. Ne, to je nemoguće!“

„O, da, sasvim je moguće", suvo primeti Anaija, pogledavši mladu ženu mučenički.

„Sijuan je ponovo Aes Sedai.“ Mirelin pogled bio je više malaksao nego namučen.

Mora da je istina – one jesu tako rekle – ali Egvena jedva da je mogla to da prihvati čak i kad joj je Šerijam objasnila. Ninaeva je Izlečila umirenje? Zato što je bila umirena, Sijuan nije delovala nimalo starije od Ninaeve? Sijuan je uvek bila ustavljena gospodarica zadataka, uštavljenog srca, a ne ova lepuškasta žena svežih obraza sa gotovo nežnim ustima.

Egvena je posmatrala Sijuan dok je Šerijam govorila. Mada, te plave oči ostale su iste. Kako je mogla da sretne taj pogled, dovoljno čvrst da se njime prikucavaju ekseri, a da ne zna? Pa samo lice trebalo bi da bude dovoljan odgovor. Ali Sijuan je isto tako oduvek bila jaka u Moći. Kad devojka tek počinje, potrebno je ispitivanje da se proceni koliko će jaka biti, ali ne i kad dostigne tu snagu. Egvena je sada znala dovoljno da za trenutak može da proceni drugu ženu. Šerijam je očito najjača u prostoriji, izuzimajući samu Egvenu, pa zatim Mirela, mada je bilo teško tačno proceniti; sve ostale imale su približnu snagu, osim Sijuan. Ona je bila daleko najslabija.

„To je zaista jedno od Ninaevinih najčudesnijih otkrića", reče Mirela. „Žute preuzimaju ono što je uradila i izvode sopstvena čuda, ali ona je to otpočela. Sedi, dete, preduga je to priča da bi je slušala stojeći.“

„Više volim da stojim, hvala.“ Egvena je odmerila stolicu visokog naslona i drvenog sedišta na koju je Mirela pokazivala, pa se jedva uzdržala da se ne strese. „A Elejna? Je li i ona dobro? Volela bih da čujem sve i o njoj i o Ninaevi.“ Ninaevino najčudesnije otkriće? To je nagoveštavalo više od jednog. Izgledalo je kao da je zaostala tokom boravka sa Mudrima; moraće mnogo da trči da bi je stigla. Barem je sad mislila kako če joj to dopustiti. Teško da bi je tako toplo pozdravile ako če je odgurnuti osramoćenu. Nijednom se nije naklonila niti je ijednu nazvala Aes Sedai – uglavnom zato što nije imala prilike da to uradi, a ne zbog nekih drugih razloga; odbrana nije bila način sučeljavanja sa Aes Sedai – a opet je niko nije opomenuo. Možda, na kraju krajeva, i nisu znale. Ali onda zašto?

„Ako se izuzmu sitne nevolje koje ona i Ninaeva trenutno imaju sa loncima", otpoče Šerijam, ali je Sijuan brzo prekide.

„Zašto blebećete kao devojke bez mozga? Prekasno je da se plašite nastavka. Otpočelo je; vi ste to otpočele. Ili to završavajte ili će vas Romanda povešati da se sušite na suncu sa sve devojkom, a Delana i Fejsela i ostatak Dvorane biće tamo da vas rastegnu.“

Šerijam i Mirela okrenuše se da se suoče sa njom gotovo istovremeno. To učiniše sve Aes Sedai, Morvrin i Karlinja izvile su se u svojim stolicama. Hladni pogledi rezali su sa hladnih lica Aes Sedai.

U početku Sijuan dočeka te poglede sopstvenim izazivačkim, jednako Aes Sedai koliko i one, samo naizgled mnogo mlađa. Onda joj glava malo klonu, a dve rumene tačke pojaviše joj se na obrazima. Ona se podiže iz stolice, spuštenih očiju. „Govorila sam bez razmišljanja", promrmlja mekano. Oči joj se nisu promenile – možda Aes Sedai to nisu primetile, ali Egvena je videla – a opet, to nije ličilo na Sijuan.

Egvena je videla i da uopšte ne zna šta se ovde događa. Ne samo zašto je Sijuan Sanče blaga poput mleka – bar kad je nateraju da bude takva. To je bilo najmanje od svega. Šta su to započele? Zašto bi nju okačili da se suši ako se ove zaustave?

Aes Sedai izmenjaše poglede, nečitljive koliko samo mogu biti. Morvrin prva klimnu glavom.

„Prizvana si zbog vrlo izuzetnih razloga, Egvena“, ozbiljno saopšti Šerijam.

Egveni srce zalupa brže. Nisu znale za nju. Nisu. Ali, šta?

„Ti“, reče Šerijam, „češ biti sledeća Amirlin Tron.“