Gospodar haosa

24 Poslanstvo

Okrenuvši leđa muzičarima na uglu, oznojenoj ženi koja je duvala u dugačku frulu i muškarcu rumenog lica koji je prebirao po tamburi sa devet žica, Egvena stade da se probija kroz gužvu laka srca. Sunce je bilo visoko na nebu, kao od istopljenog zlata, a kaldrma dovoljno vrela da je peče kroz đonove mekih čizama. Znoj joj je kapao s nosa, a šal labavo prebačen preko laktova bio joj je težak kao ćebe, dok je u vazduhu bilo dovoljno prašine da več priželjkuje kupanje – ali ipak se osmehivala. Neki su je posmatrali iskosa, kada bi pomislili da ih ne gleda, i to je umalo nije nagnalo na smeh. Tako su gledali Aijele. Ljudi su videli ono što očekuju da vide, a videli su ženu u aijelskoj nošnji, ne zapažajući njene oči niti visinu.

Ulični prodavci i putujući trgovci glasno su nudili svoju robu, takmičeći se sa povicima mesara i voskara, sa čegrtanjem i zveketom iz prodavnica srebrnine i grnčarije, sa škripom nepodmazanih osovina. Drski vozači kola i ljudi koji su hodali kraj volovskih zaprega bučno su se uklanjali s puta tamnim lakiranim nosiljkama i kočijama odmerenih boja s oznakama Kuća na vratima. Posvuda je bilo muzičara, sa žonglerima i akrobatama. Kraj nje je razmetljivo prošla grupa bledih žena u jahaćoj odeći, s mačevima; oponašale su muškarce, smejući se preterano raskalašno i gurajući se na način koji bi na desetak mesta duž jedva stotinu koraka izazvao tuče samo da su bile muškarci. Čekić nekog kovača zvonio je po nakovnju. U vazduhu je lebdela sveopšta buka i larma – bio je to zvuk grada, koji je među Aijelima gotovo zaboravila. Možda joj je i nedostajao.

Tada se nasmejala, baš tu, na ulici. Kada je prvi put čula gradsku buku, bezmalo je ostala ošamučena. Ponekad se činilo da je ta devojka širom otvorenih očiju neko drugi.

Neka žena koja se na doratastoj ždrebici probijala kroz gužvu okrenula se da je radoznalo pogleda. U dugačkoj grivi i repu kobile bila su vezana mala srebrna zvonca, a žena ih je imala još u tamnoj kosi što joj je padala do polovine leđa. Lepa, nije mogla biti mnogo starija od Egvene, ali lice joj je bilo tvrdo, oko oštro, dok je za opasačem imala ni manje ni više nego šest noževa, među kojima i jedan gotovo jednako velik kao i aijelski. Lovac na Rog, bez sumnje.

Visoki, zgodni muškarac sa dva mača na leđima posmatrao je kako žena jaše kraj njega. I on je verovatno bio još jedan od Lovaca. Činilo se da ih ima posvuda. Dok je gomila gutala ženu na doratu, on se okrenuo i primetio da ga Egvena posmatra. Osmehnuvši se, najednom zainteresovan, uspravio je široka ramena i pošao prema njoj.

Egvena žurno poprimi krajnje hladan izraz lica, pokušavajući da stvori mešavinu Sorilee u najstrožim trenucima i Sijuan Sanče kada nosi ešarpu Amirlin Tron oko ramena.

On stade, iznenađen. Dok se okretao, jasno ga je čula kako reži: „Prokleti Aijeli.“ Nije mogla da se uzdrži od ponovnog smeha; sigurno je to čuo, uprkos buci, pošto se ukrutio, a onda odmahnuo glavom. Ali nije se osvrnuo.

Imala je dva razloga da bude dobro raspoložena. Kao prvo, Mudre su se konačno složile sa gledištem da je šetnja po gradu jednako fizički korisna kao i obilazak spolja oko njegovih zidova. Činilo se da naročito Sorilea nije shvatala zbog čega ona to želi da provede i minut više nego što mora među mokrozemcima, pogotovo kada su tako nagurani među zidove. Ipak, prevashodno se osećala dobro zato što su joj rekle da sada, pošto su glavobolje koje su ih toliko zbunjivale potpuno iščezle – nije mogla sasvim da ih sakrije – ubrzo može da se vrati u Tel’aran’riod. Ne blagovremeno za sledeći sastanak, zakazan za treću noć od danas, ali pre onog koji će uslediti zatim.

To je za nju bilo višestruko olakšanje. Više neće morati krišom da ulazi u Svet snova. Više neće morati sama s mukom da se snalazi. Više neće morati da strahuje na pomisao da će je Mudre uhvatiti i odbiti da je dalje podučavaju. Više neće morati da laže. A to je bilo neophodno – nije smela sebi dopustiti da gubi vreme; toliko je toga trebalo saznati i nije verovala da će uopšte stići sve da nauči – ali one to nikad ne bi shvatile.

U gužvi su se tu i tamo videli Aijeli, kako u kadin’soru tako i u gai’šainskoj beloj odeći. Gai’šaini su išli tamo kuda bi ih poslali, ali ostali su mogli biti među zidovima prvi, a sasvim moguće i poslednji put u životu. Izgleda da se Aijelima gradovi zaista uopšte nisu dopadali, mada ih je podosta pristiglo pre šest dana da vide Manginovo vešanje. Pričalo se da je sam sebi namaknuo omču oko vrata i naterao nekoliko Aijela da se našale o tome hoće li njemu vrat prepući od užeta, ili će uže prepući od njegovog vrata. Čula je kako neki Aijeli ponavljaju tu šalu, ali ne i da išta govore o samom vešanju. Randu se Mangin dopadao, bila je sigurna u to. Berelajn je izvestila Mudre o presudi kao da im saopštava da će im rublje biti spremno narednog dana, a Mudre su to na isti način saslušale. Egvena je pomišljala kako nikada neće razumeti Aijele. Veoma se plašila da više ne razume ni Randa. A što se Berelajn tiče, nju je razumela i te kako dobro – tu ženu su zanimali samo živi muškarci.

Posle takvih misli morala je da se dobro potrudi kako bi se ponovo oraspoložila. U gradu svakako nije bilo nimalo svežije nego izvan zidina – zapravo, bez lahora i sa toliko ljudi unaokolo, moglo je da bude i vrelije – i gotovo jednako prašnjavo, ali makar nije tabanala okolo samo sa prizorom spaljenog Forgejta pred očima. Još nekoliko dana i biće u stanju da ponovo uči, zaista da uči. Ta pomisao vratila joj je osmeh na lice.

Stala je kraj žilavog Iluminatora znojavog lica; bilo joj je veoma lako da utvrdi šta je on, ili šta je nekad bio. Njegove guste brkove nije prekrivao providan veo kakav su Tarabonci često nosili, ali bio je sasvim prepoznatljiv po vrečastim čakširama izvezenim duž nogavica i jednako komotnoj košulji izvezenoj preko grudi. Prodavao je zebe i slavuje u grubo sklepanim kavezima. Pošto su im podružnicu spalili Šaidoi, jedan broj Iluminatora pokušavao je da dođe do sredstava da se vrati u Tarabon.

„Čuo sam iz pouzdanog izvora", pričao je zgodnoj prosedoj ženi u tamno- plavoj haljini jednostavnog kroja. Trgovkinja, nesumnjivo, koristi priliku da obrlati one koji čekaju na bolja vremena u Kairhijenu. „Aes Sedai", poverio joj se Iluminator, nagnut preko ptice u kavezu kako bi šapnuo, „podeljene su. Aes Sedai su u ratu. Jedne protiv drugih.“ Trgovkinja klimnu glavom pokazavši da se slaže s njim.

Egvena stade tobože da bi pogledala zelenoglavu zebu, pa pođe dalje, mada je morala da odskoči s puta zabavljaču okruglog lica koji je koračao razmetljivo njišući šarenim zakrpljenim plaštom. Zabavljači su vrlo dobro znali da su među onim malobrojnim mokrozemcima koji su dobrodošli u Pustari; nisu se plašili Aijela. Ili su se makar pravili da je tako.

Ta glasina ju je zabrinjavala. Ne to da se Kula podelila – to se nije moglo još dugo skrivati – već govorkanje o ratu među Aes Sedai. Saznanje da su se Aes Sedai okrenule protiv Aes Sedai bilo je poput saznanja da je jedan deo njene porodice suprotstavljen drugom, jedva podnošljivo jer zna prave razloge, ali opet je pomisao da bi moglo biti i gore... Kad bi samo postojao nekakav način da se Izleći Kula, da ponovo bude cela bez krvoprolića.

Malo dalje niz ulicu, znojava žena iz Forgejta, koja bi možda bila lepa da joj je lice čistije, širila je tu glasinu zajedno sa trakama i čiodama s pladnja koji joj je visio o uzici oko vrata. Imala je na sebi plavu svilenu haljinu sa crvenim kosim prugama na suknji, skrojenu za neku nižu ženu; jako iskrzani porub bio je dovoljno visoko da joj se vide grube cipele, a po rupama na rukavima i prsima videlo se gde se isparao vez. „Kažem vam zasigurno", izveštavala je žene koje su joj prebirale po robi, „oko grada su viđeni Troloci. A, da, to zeleno će ti istaknuti boju očiju. Na stotine Troloka i...“

Egvena jedva da je zastala. Da je igde u blizini bilo Troloka, Aijeli bi to znali mnogo pre nego što bi se oni pomenuli u uličnim glasinama. Poželela je da i Mudre malo ogovaraju. Pa, i radile su to ponekad, ali samo o drugim Aijelima. Što se Aijela tiče, ništa u vezi sa mokrozemcima nije bilo naročito zanimljivo. Ipak, pošto je mogla da bane u Elaidinu radnu sobu u Tel’aran’riodu kad god bi joj se prohtelo i da pročita pisma te žene, navikla je da zna šta se dešava u svetu.

Egvena najednom shvati da drugačije posmatra okolinu, da zagleda ljudima lica. U Kairhijenu je bilo doušnika Aes Sedai jednako izvesno kao što je izvesna i činjenica da se ona preznojava. Elaida je sigurno putem goluba pismonoša dobijala izveštaje iz Kairhijena svaki dan, ako ne i češće. Uhode Kule, uhode Ađaha, uhode pojedinih Aes Sedai. Bile su posvuda, često na mestima i u liku koji se najmanje mogao očekivati. Zašto oni žongleri samo stoje tamo? Da dođu do daha, ili da bi je posmatrali? Pokrenuli su se ponovo i jedan je naskočio drugome na ramena u stoj na rukama.

Uhoda Žutog ađaha jednom je pokušala da otpremi Elejnu i Ninaevu za Tar Valon, po naređenju koje je izdala Elaida. Egvena zapravo nije znala da Klaida želi i nju, ali dosećala se da bi svaka druga pretpostavka bila glupa. Kg vena nije mogla sebe naterati da poveruje kako bi Elaida oprostila ma kojoj bliskoj saradnici žene koju je svrgla.

Kad je već kod toga, neke Aes Sedai iz Salidara verovatno su takođe imale ovde svoje doušnike. Ako do njih ikada dopre glas o „Egveni Sedai iz Zelenog ađaha"... Mogao bi to da bude bilo ko. Ona mršava žena na vratima prodavnice, koja naizgled zagleda tubu tamnosivog štofa. Ili ona rošava što klati kraj vrata krčme i hladi lice keceljom. Ili taj debeljko sa kolicima |punim pita – zašto je pa on tako čudno gleda? Umalo nije krenula prema najbližoj gradskoj kapiji.

Sprečio ju je debeljko, ili tačnije način na koji je naglo pokušao da prekrije pite rukama. Zurio je u nju zato što je ona zurila u njega. Verovatno se plašio da će aijelska „divljakuša“ pokušati da mu uzme nešto i da za to ne plati.

Egvena se slabašno nasmeja. Aijelka. Čak su i ljudi koji su je gledali u lice pretpostavljali da je ona Aijelka. Čovek Kule koji je traži prošao bi tik kraj nje. Znatno oraspoložena, vratila se šetnji krivudavim ulicama i osluškivanju tamo gde je to bilo izvodljivo.

Nevolja je bila u tome što je navikla da zna za događaje samo nedeljama, ili čak i danima pošto bi se zbili, i to sa sigurnošću da je do njih došlo. Glasina je mogla da prevali stotinu milja za jedan dan ili da putuje čitav mesec, iznedrivši svakim danom još deset kćeri. Danas je saznala da je Sijuan pogubljena zato što je razotkrila Crni ađah, da Sijuan pripada Crnom ađahu i da je još živa, da je Crni ađah one Aes Sedai koje nisu Crne isterao iz Kule. Nisu to bile nove priče, već samo razni oblici starih. Jedna nova priča, koja se širila kao požar letnjom dolinom, bila je o tome da je Kula stajala iza svih lažnih Zmajeva; to ju je toliko ljutilo da bi se krišom udaljila sva kruta kad god bi je čula. Što znači da se dosta često šunjala sva kruta. Čula je da su Andorci u Aringilu proglasili neku plemkinju kraljicom – Dajlin, Delin, ime se javljalo u nekoliko oblika – pošto je Morgaza sada mrtva, što je moglo biti tačno, te da Aes Sedai jurcaju po Arad Domanu i čine krajnje neverovatne stvari, što svakako nije tačno. Prorok stiže u Kairhijen; Prorok je krunisan kao kralj Geldana – ne, Amadicije; Ponovorođeni Zmaj je ubio Proroka zbog svetogrđa. Svi Aijeli odlaze; ne, namerili su da ostanu i nastane se. Berelajn će biti krunisana na Sunčevom prestolu. Ispred jedne krčme, neki mršavi sitni muškarac nemirnih očiju umalo nije dobio batine od svojih slušalaca zato što je rekao da je Rand jedan od Izgubljenih, ali Egvena se u to umešala bez razmišljanja.

„Zar nemate ni trunke časti?", upitala je hladno. Četiri muškarca grubih lica koji samo što nisu dohvatili mršavca zatreptaše na nju. Bili su Kairhijenjani, ne mnogo viši od nje, ali mnogo glomazniji, slomljenih noseva i utonulih zglobova svojstvenih pesničarima, a opet ih je zadržala ukopane u mestu pukom snagom svoje pojave. Time – i prisustvom Aijela na ulici; nisu bili toliko glupi da u takvim okolnostima postupaju grubo s jednom Aijelkom, za šta su je držali. „Ako se morate s nekim sukobiti zbog njegovih reči, onda to činite jedan po jedan, časno. Ovo nije borba; sramotite sebe ako idete četvorica na jednoga.“

Zurili su u nju kao da je poludela i lice joj se polako zacrvenelo. Ponadala se da to tumače kao bes. Nije ih pitala kako se usuđuju da diraju slabijeg od sebe, već kako se usuđuju da mu ne dozvole da se bije s njima pojedinačno.

Upravo im je očitala bukvicu kao da oni slede đi’e’toh. Naravno, da su to činili, ne bi ni bilo potrebe za bukvicom.

Jedan od njih pognu glavu u nekakvom polunaklonu. Nos mu nije bio samo kriv, več mu je nedostajao i vrh. „Mmm... sad je več otišao... mm... gospoja. Možemo li i mi?“

To je bilo tačno; mršavac je iskoristio njeno mešanje da iščezne. Osetila je blesak prezira. Pobegao je zato što se uplašio od četvorice. Kako je samo mogao da trpi takvu sramotu? Svetlosti, opet ona s tim.

Zaustila je da kaže kako, naravno, mogu – i nije se ni oglasila. Njenu tišinu su shvatili kao pristanak, ili možda izgovor, pa su požurili odatle, ali ona je jedva primetila da odlaze. Zurila je u leđa grupe na konjima koja se probijala ulicom.

Nije prepoznala desetak vojnika pod zelenim plaštovima koji su krčili sebi stazu kroz gomilu, ali kad su posredi osobe koje su sprovodili, to je već bilo drugačije. Videla je samo leđa žena – pet ili šest, učinilo joj se, između vojnika – samo delove njihovih leđa, ali i to je bilo više nego dovoljno. Mnogo više. Žene su imale na sebi lake plaštove za prašinu, od bledog platna u prelivima smeđe boje, i Egvena je shvatila da pilji u nešto nalik na sasvim beli disk izvezen na leđima jednog od tih plaštova. Samo se vezom iscrtani beli plamen Tar Valona razlikovao od poruba koji je označavao Beli ađah. Ugledala je načas zelenu, crvenu boju. Crvenu! Pet ili šest Aes Sedai jahalo je prema Kraljevskoj palati, gde se Zmajev barjak grčevito vijorio povrh stepenaste kule pored jedne od Randovih grimiznih zastava sa drevnim simbolom Aes Sedai. Neki su to nazivali Zmajevim barjakom, drugi al’Torovim barjakom, pa čak i Aijelskim barjakom, i desetinama drugih imena.

Provlačeći se kroz gužvu, pratila ih je dvadesetak koraka, a onda stala. Prisustvo jedne Crvene sestre – ili makarone Crvene koju je videla – značilo je da je to dugo očekivano poslanstvo iz Kule, ono za koje je Elaida napisala da će otpratiti Randa do Tar Valona. Više od dva meseca posle prispeća pisma koje je doneo kurir nemilosrdno goneći konja; ova grupa je sigurno pošla ubrzo za njim.

Neće pronaći Randa – osim ako se on nije ovamo zavukao nenajavljen; zaključila je da je on nekako ponovo otkrio Talenat po imenu Putovanje, ali to je nimalo nije približilo saznanju o načinu na koji se on koristi – opet, bez obzira na to hoće li pronaći Randa ili ne, ne smeju pronaći Egvenu. Najbolje čemu je mogla da se nada bilo je da je odvuku nazad u Kulu jer je Prihvaćena bez društva punopravne sestre koja bi je nadgledala, a to se moglo očekivati samo ukoliko Elaida zaista ne traga za njom. Čak i tada bi je odvukli natrag u Tar Valon, Elaidi; uopšte se nije zavaravala da bi mogla odoleti grupi od pet ili šest Aes Sedai.

Pogledavši poslednji put Aes Sedai koje su se udaljavale, prikupila je suknje i dala se u trk između ljudi, odbijajući se povremeno od njih, saginjući se ispod gubica upregnutih životinja koje su vukle kola ili kočije. Čula je za sobom ljutite povike. Kada je najzad suknula kroz jednu od visokih četvrtastih i zasvođenih gradskih kapija, vreo vazduh tresnuo ju je po licu. Bez građevina koje bi ga sputavale, nosio je zavese prašine od kojih joj se kašljalo, ali ona je i dalje trčala, sve do niskih šatora Mudrih.

Na njeno iznenađenje, pred Amisinim šatorom stajala je vitka siva kobila, sa ukrašenim sedlom i oglavom ukrašenim i opervaženim zlatom, pod nadzorom gai’šainke koja je podizala pogled samo kada je tapšala živahnu životinju. Sagnuvši se da uđe, zatekla je jahačicu, Berelajn, kako pijucka čaj sa Amis, Bair i Sorileom, opružena uz njih na svetlim jastucima s kićankama. Jedna žena u belom, Rodera, klečala je sa strane i krotko čekala da im dopuni pehare.

„U gradu su Aes Sedai“, reče Egvena čim je ušla, „i zaputile su se prema Sunčevoj palati. To je sigurno Elaidino poslanstvo Randu.“

Berelajn ljupko ustade; Egvena je morala da prizna, mada nevoljno, da je ta žena zaista graciozna. A haljina za jahanje bila joj je pristojno skrojena, jer čak ni ona nije bila toliko glupa da jaše po suncu u svojoj uobičajenoj odeći. Ostale poustajaše s njom. „Izgleda da se moram vratiti u palatu", uzdahnu ona. „Samo Svetlost zna šta će pomisliti kada ne bude nikoga da ih tamo dočeka. Amis, ako znaš gde je Ruark, možeš li mu poslati poruku da se sastane sa mnom?“

Amis klimnu glavom, ali Sorilea reče: „Ne treba toliko da zavisiš od Ruarka, devojko. Rand al’Tor je poverio Kairhijen tebi da ga čuvaš. Većina muškaraca je takva da će, ako im daš mali prst, vrlo brzo hteti čitavu šaku. A ako mali prst daš poglavaru klana, uzeće ti čitavu ruku.“

„Istina", promrmlja Amis. „Ruark je hlad moga srca, ali to je istina.“

Izvukavši tanke jahaće rukavice zadenute za opasač, Berelajn poče da ih navlači. „Podseća me na mog oca. Ponekad i previše.“ Na trenutak je žalosno iskrivila lice. „Ali veoma me dobro savetuje. I zna kad treba da deluje preteče, i koliko. Mislim da čak i Aes Sedai nije svejedno kada Ruark zuri u njih.“

Amis se grleno nasmeja. „On je zaista upečatljiv. Poslaću ti ga.“ Ona lako poljubi Berelajn u čelo i obraze.

Egvena je zurila; tako majka ljubi sina ili kćerku. Šta se to dešava između Berelajn i Mudrih? Naravno, nije smela da pita. Takvo pitanje posramilo bi i nju i Mudre. Berelajn takođe, mada Berelajn to ne bi shvatila, a Egveni ne bi smetalo da izlaže Berelajn sramoti sve dok toj ženi kosa ne opadne od toga.

Kada se Berelajn okrenula da izađe iz šatora, Egvena joj spusti ruku na mišicu. „Sa njima se mora postupati pažljivo. Neće biti prijateljski nastrojene prema Randu, ali pogrešne reči, pogrešni pokreti, mogli bi kod njih da izazovu neskriveno neprijateljstvo.“ To je bilo sasvim tačno, ali ne i ono što je trebalo da kaže. Radije bi da joj iščupaju jezik nego da moli Berelajn za uslugu.

„Već sam imala posla s Aes Sedai, Egvena Sedai", reče druga žena suvo.

Egvena se uzdrža da ne udahne duboko. To se moralo učiniti, ali nije nameravala da pokaže toj ženi koliko joj sve to teško pada. „Elaida Randu ne smera ništa dobro, baš kao što lasica nema dobrih namera prema kokoši, a ove Aes Sedai su Elaidine. Ako saznaju da postoji neka Aes Sedai koja je na Randovoj strani, ovde gde im je nadohvat ruke, ta bi mogla ubrzo da nestane.“ Zagledala se u Berelajnino neodgonetljivo lice, nesposobna da natera sebe da kaže još štogod.

Dugi trenutak kasnije, Berelajn se osmehnu. „Egvena Sedai, učiniću za Randa sve što je u mojoj moći.“ I njen osmeh i ton njenog glasa... ulivali su nepoverenje.

„Devojko", oštro reče Sorilea i začudo, Berelajnini obrazi buknuše rumenilom.

Ne gledajući Egvenu, Berelajn reče pažljivo i naoko bez ikakvih nagoveštaja u glasu: „Volela bih da ne kažete Ruarku.“ Zapravo, nije gledala ni u koga, ali se trudila da ne primećuje Egvenino prisustvo.

„I nećemo", ubaci Amis brzo, ostavivši Sorileu otvorenih usta. „Nećemo.“ Ponavljanje je bilo namenjeno Sorilei, s mešavinom čvrstine i molbe, tako da najstarija Mudra konačno klimnu glavom, mada donekle nevoljno. Berelajn je bukvalno uzdahnula od olakšanja pre nego što se sagnula i izašla iz šatora.

„U tom detetu ima duha", nasmeja se Sorilea ubrzo pošto je Berelajn otišla. Zavalivši se ponovo na jastuke, potapšala je mesto kraj sebe pozivajući Egvenu da se tu smesti. „Treba da joj nađemo odgovarajućeg muža, čoveka koji bi joj bio pravi par. Ako takav postoji među mokrozemcima.“

Brišući ruke i lice vlažnom krpom koju joj je donela Rodera, Egvena se zapitala da li je to dovoljno temeljan uvod za pristojno raspitivanje o Berelajn. Uzela je šoljicu za čaj od zelenog porcelana Morskog naroda, i zauzela svoje mesto u krugu Mudrih. Ako neka od ostalih odgovori Sorilei, biće to sasvim dovoljno.

„Da li si sigurna da te Aes Sedai misle da naude Kar’a’karnu?", upita Amis umesto toga.

Egvena porumene. Misli na govorkanja u času kada se mora pozabaviti važnim pitanjima. „Da“, odgovori ona brzo, a onda sporije: „Ili makar... ne znam baš tačno da li nameravaju da mu naude. Bar ne namerno.“ U Elaidinom pismu pomenute su „sve počasti i poštovanje" koje on zaslužuje. A koliko po mišljenju jedne bivše Crvene sestre zaslužuje ma koji muškarac kadar da usmerava? „Ali ne sumnjam da će hteti da ga nekako nadziru, da ga nagnaju da postupa po Elaidinoj volji. One mu nisu prijatelji.“ A koliko su mu prijatelji Aes Sedai iz Salidara? Svetlosti, mora da popriča s Ninaevom i Elejnom. „I baš je njih briga što je on Kar’a’karn.“ Sorilea nabusito zagunđa.

„Smatraš da će pokušati tebi da naude?", upita Bair i Egvena klimnu glavom.

„Ako otkriju da sam ovde...“ Pokušala je da prikrije drhtaj srknuvši čaj od nane. Bilo kao sredstvo pritiska na Randa, bilo kao Prihvaćenu bez nadzora, daće sve od sebe da je odvuku natrag u Kulu. „Neće me ostaviti na slobodi ako se iole budu pitale za to. Elaida će hteti da Rand sluša samo nju i nikog više.“ Bair i Amis se smrknuto zgledaše.

„Onda je odgovor jednostavan.“ Sorilea je zvučala kao da je sve već odlučeno. „Ti ćeš ostati u šatorima, i one te neće pronaći. Mudre izbegavaju Aes Sedai, u svakom slučaju. Ako ostaneš sa nama još nekoliko godina, od tebe ćemo napraviti odličnu Mudru.“

Egvena umalo ne ispusti pehar. „Laskaš mi", reče ona obazrivo, „ali pre ili kasnije moraću da odem.“ Sorilea nije izgledala uverena u to. Egvena je naučila da s Amis i Bair nekako drži do svog mišljenja, ali sa Sorileom...

„Ne bih rekla da će to biti uskoro", reče joj Bair s osmehom, kako ne bi zvučala zajedljivo. „Ti imaš još mnogo toga na naučiš.“

„Da, i željna si da se vratiš učenju", nadoda Amis. Egvena se trudila iz petnih žila da ne pocrveni, a Amis se namrštila. „Čudno mi izgledaš. Da se nisi jutros premorila? Bila sam sigurna da si se dovoljno oporavila...“

„Jesam", žurno reče Egvena. „Uistinu jesam. Već danima nemam glavobolje. To je zbog prašine, dok sam trčala ovamo. A i u gradu je veća gužva nego što pamtim. I bila sam toliko uzbuđena da nisam dovoljno doručkovala.“

Sorilea mahnu Roderi. „Donesi malo medenjaka, ako ih je ostalo, sira i sve voće koje možeš pronaći.“ Ona bočnu Egvenu u rebra. „Žena mora imati malo mesa na sebi.“ I to joj kaže žena koja izgleda kao da je toliko dugo provela na suncu da su joj se svi mišići sasušili.

Egveni zapravo i nije smetalo da pojede nešto – jutros je bila previše uzbuđena da bi obedovala – ali Sorilea je nadgledala svaki njen zalogaj i taj nadzor malčice joj je otežavao gutanje. Kao i činjenica da su želele da razgovaraju o tome šta da čine s Aes Sedai. Ako su Aes Sedai neprijateljski raspoložene prema Randu, moraće biti pod prismotrom i moraće se pronaći način da se on sačuva. Čak je i Sorilea bila pomalo uznemirena zbog mogućnosti da se neposredno sukobe s Aes Sedai – nije se plašila; nelagodnost je u njoj izazivalo suprotstavljanje običajima – ali sve što je neophodno da se zaštiti Kar’a’karn moraće da se učini.

Što se Egvene tiče, ona se brinula da će one možda Sorilein predlog da ostane među šatorima pretvoriti u zapovest. To ne bi mogla nikako da izbegne, ne bi mogla izbeći pedeset očiju, osim ako bi ostala u svom šatoru. Kako to Rand Putuje? Mudre će učiniti sve što bude neophodno, sve dok to ne dira u đi’e’toh; Mudre ga možda tu i tamo tumače drugačije, ali drže se svog tumačenja čvrsto koliko i bilo koji drugi Aijel. Svetlosti, Rodera je iz Šaidoa, jedna od više hiljada zarobljenih u boju koji je Šaidoe oterao dalje od grada, ali Mudre prema njoj nisu postupale nimalo drugačije nego prema ma kom drugom gai’šainu, i koliko je Egvena mogla da primeti, Rodera se nije ponašala nimalo drugačije od ma kog drugog gai’šaina, ni najmanje. One neće prekršiti đi’e’toh, koliko god to bilo neophodno.

Na svu sreću, ta tema nije pokrenuta. Nažalost, pitanje njenog zdravlja jeste. Mudre nisu poznavale Isceljivanje, niti kako da koristeći Moć provere nečije zdravlje. Umesto toga, imale su sopstvene načine ispitivanja. Neki su joj izgledali poznato iz vremena kada je učila od Ninaeve kako bi postala Mudrost: zavirivanje u oči, osluškivanje srca kroz šuplju drvenu cev. Neki postupci bili su osobeno aijelski. Doticala je nožne prste sve dok ne bi osetila vrtoglavicu, skakala gore- dole u mestu sve dok ne bi pomislila da će joj oči iskočiti iz glave, te trčala oko šatora Mudrih dok joj pred očima ne bi izbile tačkice, a onda bi je kakav gai’šain polio vodom, popila bi onoliko koliko je bila u stanju da zadrži u sebi, prikupila suknje i nastavila da trči. Aijeli su se veoma uzdali u izdržljivost. Da je za korak bila prespora, da se zateturala i stala pre nego što joj je Amis rekla da sme, zaključile bi da joj se zdravlje ipak nije dovoljno oporavilo.

Kada je Sorilea najzad klimnula glavom i rekla: „Devojko, zdrava si kao Devica", Egvena se zanosila i soptala. Jedna Devica to ne bi morala da radi, bila je sigurna. Opet, osetila je ponos. Nikada sebe nije smatrala mekušcem, ali znala je vrlo dobro da bi pre nego što je započela svoj život s Aijelima na polovini ovakve probe pala na nos. Još godina, pomislila je, i trčaću jednako dobro kao i ma koja Far Dareis Mai.

S druge strane, jedva da joj je i bilo do povratka u grad. Pridružila se Mudrima u šatoru za preznojavanje – najzad je ne teraju da preliva vrelo kamenje vodom; to je radila Rodera – i uživala u vlažnoj vrelini koja joj je opuštala mišiće, a izašla je samo zato što su im se pridružili Ruark i dva druga poglavara klanova, Timolan od Mijagoma i Indirijan od Kodara, visoki i krupni prosedi muškarci grubih i trezvenih lica. Izjurila je iz šatora da se žurno obavije šalom. Uvek je očekivala da čuje smeh kada je to činila, ali Aijeli kao da nikako nisu mogli da shvate zbog čega ona to žuri da napusti šator za preznojavanje kad god unutra uđu muškarci. Da su shvatali, to bi se sasvim uklopilo u aijelski humor, ali na svu sreću nisu ništa povezali, i bilo joj je veoma drago zbog toga.

Prikupivši sa urednih hrpica ispred šatora za preznojavanje ostatak odeće, pohitala je u svoj šator. Sunce je sada već bilo nisko, i posle lakog obroka bila je spremna da zaspi, previše umorna čak i da pomisli na Tel’aran’riod. Previše umorna da se seti i većine svojih snova – tome su je Mudre učile, između ostalog – ali od onih koje je pamtila najviše ih je bilo o Gavinu.