Gospodar haosa

EPILOG Odgovor

Čovek se zaustavio koliko da odmori ruku na vratima nosiljke i otišao je čim je Falion uzela poruku iz njegovih prstiju. Njeno kuckanje nateralo je dvojicu nosača da se pokrenu gotovo i pre nego što se čova u livreji iz Tarezinske palate pomešao sa gomilom na trgu.

Samo je jedna reč bila na malom papirnom četvorouglu. Otišle. Ona ga zgužva u pesnici. Opet su se nekako izvukle a da njeni ljudi unutra nisu ništa primetili. Meseci uzaludne potrage uverili su je da ne postoji nikakvo skrovište angreala, šta god da je Mogedijen verovala. Čak je razmatrala i da stavi neku Mudru, ili možda dve, na ispitivanje; neka bi mogla znati gde je ono, ako je uopšte postojalo. A konji bi mogli da lete. Ovde, u ovom bednom gradu, zadržavala ju je samo jednostavna činjenica da naređenje Izabranog slušaš sve dok se ne promeni. Sve drugo bila je prečica do bolne smrti. A opet, ako su Elejna i Ninaeva ovde... sve su upropastile u Tančiku. Bile one sada pune sestre ili ne – koliko god da je to delovalo nemoguće – Faolajn njihovo prisustvo nije smatrala slučajnim. Možda ipak postoji skrovište. Prvi put joj bi drago što je Mogedijen zaboravila na nju još otkad joj je dala naređenja pre onoliko meseci, u Amadiciji. Ono što je delovalo kao napuštanje moglo je biti prilika za uzdizanje u očima Izabrane. Ove dve mogle bi još i da je odvedu do skrovišta, a ako ne, onda skrovišta i nema... Mogedijen je, izgleda, bila zainteresovana za samu Elejnu i Ninaevu. Predati ih bilo bi u svakom slučaju bolje od nepostojećih angreala.

Ona se nasloni i dopusti da je ljuljanje nosiljke umiri. Stvarno je mrzela ovaj grad – bila je ovde kada je pobegla, u vreme kada je bila polaznica – ali, možda će se ova poseta na kraju i završiti prijatno.

Kada se golam protisnuo ispod vrata radne sobe, Herid je virio u lulu i pitao se ima li čime da je upali. Naravno, čak i da je Fel obraćao pažnju, on u to što vidi ne bi poverovao, a kad se golam jednom nađe u prostoriji, malo je ljudi išta moglo da učini.

Kada je nešto kasnije Idrijen došla u Felovu radnu sobu, upiljila se u ono što je bilo složeno, suviše uredno, na podu pored stola. Nije odmah shvatila u šta gleda, a kada jeste, onesvestila se pre nego što je i stigla da vrisne. Koliko god puta da je čula kako je neko raščerečen ud po ud, nikada ranije to nije i videla.

Jahač okrenu svoga konja na vrhu brda da bi poslednji put pogledao u Ebou Dar, koji je belo bleskao na svetlosti sunca. Dobar grad za pljačku, a po onome što je čuo od meštana, oni će se braniti, što znači da će Krv dopustiti pljačku. Oni će se braniti, ali nadao se da druge oči donose izveštaje o rasulu kakvo je i sam video. Otpor neće dugo trajati, kad takozvana kraljica vlada majušnim parčetom zemlje, a to je davalo najbolje mogućnosti. Okrenuvši svoga konja, jahao je na zapad. Ko zna? Možda je primedba onog tipa bila dobar znak. Možda će Povratak uskoro doći, a Kći Devet meseca sa njim. To bi sasvim sigurno bio najbolji znak pobede.

Te noći, ležeći na leđima, Mogedijen je piljila u krov šatorčića koji je imala samo za sebe kao jedna od Amirlinine posluge. S vremena na vreme bi škrgutala zubima, ali čim bi to primetila, ponovo bi ih umirila, vrlo svesna a’dama oko svoga vrata. Ova Egvena al’Ver bila je grublja nego što su Elejna i Ninaeva ikada bile; manje je dopuštala a više zahtevala. A tek kad bi predala narukvicu Sijuan ili Leani! Naročito toj Sijuan... Mogedijen zadrhta. Mora da bi tako izgledalo kad bi Birgita mogla da nosi narukvicu.

Zastor na ulazu u šator pomeri se u stranu, propuštajući taman toliko mesečine da vidi kako neka žena ulazi unutra.

„Ko si ti?“, oštro upita Mogedijen. Kada bi noću slali po nju, ko god da je dolazio, doneo bi fenjer.

„Zovi me Aran’gar, Mogedijen", reče veseo glas, a usred šatora rascveta se maleno svetlo.

Na zvuk sopstvenog imena Mogedijen se jezik prilepi za nepce; to je ime ovde značilo smrt. Naprezala se da progovori, da kaže kako se zove Marigan, kada odjednom postade stvarno svesna svetla. Mala, svetlucava bela lopta. Bleda, visila je u vazduhu blizu nj ene glave. Sa a’damom na sebi, ona je mogla samo da pomisli na saidar bez dozvole, ali još uvek je mogla da oseti kad se usmerava, da vidi kako su mreže tkane. Ovoga puta nije osetila ništa, nije videla ništa. Samo malecnu loptu čistog svetla.

Piljila je u ženu koja je sebe nazivala Aran’gar, upravo je prepoznavši. Halima, pomislila je; pisarka kod jedne od sestara, ako se ne vara. Ali sasvim sigurno žena, iako je izgledala kao da ju je osmislio muškarac. Žena. Ali, ta lopta svetlosti, to mora da je saidin! „Ko si ti?“ Glas joj je slabašno podrhtavao, ali bila je iznenađena koliko je mirno delovao.

Žena joj se osmehnu – osmehom nekoga ko se veoma zabavlja – dok se šetkala pored slamarice. „Rekoh ti, Mogedijen. Zovem se Aran’gar. Naučićeš to ime u budućnosti, ako budeš imala sreće. Sada me pažljivo slušaj, ne zapitkuj više. Reći ću ti ono što treba da znaš. Za trenutak ću ti skinuti tu tvoju lepu ogrlicu. Kad to učinim, nestaćeš brzo i tiho kao što je i Logan učinio. Ako ne, umrećeš ovde. A to bi bilo sramota, jer si prizvana u Šajol Gul, noćas.“

Mogedijen obliza usne. Prizvana u Šajol Gul. To je moglo da znači večnost u Jami usuda, ili besmrtnost i vladanje svetom, ili bilo šta između ta dva. Mala je verovatnoća da je to značilo kako će biti naimenovana Nae’blisom, ne ako je Veliki gospodar znao dovoljno o tome kako je provela poslednje mesece da bi poslao nekoga ko će je osloboditi. A opet, to je bilo prizivanje koje nije mogla da odbije. A to je značilo konačno se osloboditi a’dama. „Da. Ukloni ga. Polazim odmah.“ Ionako nije imalo smisla da odugovlači. Ona jeste jača od ma koje žene u logoru, ali nije nameravala da dopusti krugu od trinaest da se isproba na njoj.

„Učinilo mi se da ćeš to tako videti", glasno se zakikota Halima – ili Aran’gar. Ona dotaknu ogrlicu, malo se stresavši, a Mogedijen se ponovo zamisli o ženi koja, izgleda, usmerava saidin i koja je, koliko god to bilo slabo, bila povređena kada je dotakla ono što bi trebalo da povredi samo muškarca koji može da usmerava. Onda je ogrlica smaknuta, pa brzo gurnuta u ženinu kesu. „Idi, Mogedijen. Idi sada.“

Kada je Egvena stigla do šatora i promolila glavu i fenjer u njega, našla je samo izgužvane prostirke. Polako se povukla.

„Majko“, brižno se oglasi Čeza iza nje, „ne bi trebalo da izlaziš na nočni vazduh. Nočni vazduh je loš vazduh. Ako si htela Marigan, ja sam mogla da ti je pozovem.“

Egvena pogleda uokolo. Osetila je kada je ogrlica smaknuta, a osetila je i blesak bola koji je značio da je muškarac koji može da usmerava dotakao vezu. Večina ljudi več je spavala, ali nekolicina je još uvek sedela pred svojim šatorima, oko niskih vatri, a neki su bili nedaleko. Možda je moguće saznati koji je muškarac ulazio u „Mariganin“ šator.

„Mislim da je ona pobegla, Čeza“, rekla je. Čezino ljutito mrmljanje o ženama koje napuštaju svoje gospodarice pratilo ju je sve do njenog sopstvenog šatora. To nije mogao da bude Logan, zar ne? On nije mogao da se vrati, nije mogao da zna. Ili je mogao?

Demandred je klečao u Jami usuda, i prvi put nije mario što ga Šajdar Haran gleda kako podrhtava, svojim bezokim bezizražajnim pogledom. „Zar nisam dobro učinio, Veliki gospodaru?“

Smeh Velikog gospodara ispuni Demandredovu glavu.