Gospodar haosa

52 Talasi Moći

Muškarci koji su sedeli oko stola u zajedničkoj sobi Izgubljene žene uglavnom su bili meštani. Nosili su dugačke prsluke sa tačkama od jarke svile, najčešče brokata, preko svetlih košulja širokih rukava. Prstenje su im krasili granati i biseri, alke u ušima bile su zlatne a ne pozlaćene, a mesečevo kamenje i safiri svetlucali su sa balčaka zakrivljenih noževa zadenutih u pojaseve. Nekoliko muškaraca imalo je svilene kapute, koji su im visili prebačeni preko ramena, sa srebrnim ili zlatnim lancem provučenim između uskih revera izvezenih cvećem ili životinjama. Kaputi su delovali čudno, u stvari – premali da bi se obukli; nikad nisu ni bili namenjeni ničemu drugom osim da posluže kao ogrtači – ali oni koji su ih nosili imali su duge uske mačeve uz svoje zakrivljene bodeže, i delovali su jednako spremni da upotrebe i jedno i drugo oružje, zbog pogrešne reči, pogrešnog pogleda, ili zato što im se baš tako prohtelo.

Sve u svemu, bila je to raznolika gomila. Dva murandijska trgovca sa uvijenim brkovima i onim smešnim bradicama, uz Domanca sa kosom preko ramena i tankim brkovima, koji je nosio zlatnu narukvicu, vrlo pripijenu zlatnu ogrlicu i krupan biser u levom uhu. Tamnoputi Ata’an Mijere u jarko-zelenom kaputu, istetoviranih šaka i sa dva noža zadenuta u crvenu tkanicu, uz Tarabonca s prozirnim velom preko brkove što su mu gotovo sakrivali usta, a uz njih mnoštvo stranaca koji su mogli biti iz bilo koje zemlje. Ali pred svakim čovekom stajala je hrpica novčiča, manja ili veća. Tako blizu Tarezinske palate, Izgubljena žena privlačila je mušterije koji su imale zlata za trošenje.

Čangrljajući sa pet kockica u kožnoj čaši, Met ih prosu na sto. Zaustaviše se na dve krune, dve zvezde i kupi. Pristojno bacanje; ništa više. Sreća mu se kretala u talasima, a ovog trenutka činilo se da je talas nizak, što je značilo da je dobio ne više od polovine svojih bacanja. Do sada je uspeo da izgubi deset zaredom, što je bilo potpuno neuobičajeno za njega. Kockice pređoše plavookom strancu, grubom čoveku uskog lica koji je izgleda imao podosta novčića za dopunjavanje, i pored svog jednostavnog smeđeg kaputa.

Vanin se nagnu da prošapuće Metu u uvo: „Ponovo su izašle. Tom tvrdi da nema pojma kako.“ Met tako pogleda u debeljka da se ovaj ispravi brže nego što bi iko očekivao od tako krupnog čoveka.

Iskapivši polovinu punča od medendinje iz svog srebrnog pehara, Met se namršti na sto. Ponovo! Bacanje plavookog čoveka kotrljalo se preko stola, a kockice se zaustaviše na tri krune, ruži i štapu. Njegova pobeda izazva žamor.

„Krvi mu i pepela", mrmljao je Met. „Još mi samo treba da se Kći Devet meseca pojavi i položi prava na mene.“ Plavooki čovek zagrcnu se svojim slavljeničkim pićem. „Je li ti poznato ime?“, upita ga Met.

„Punč mi je otišao kuda ne treba", reče čovek s mekim tečnim naglaskom koji Met nije poznavao. „Koje ime si pomenuo?“

Met umirujuće odmahnu rukom; viđao je tuče koje su otpočinjale i beznačajnijim povodom. On pokupi svoje zlato i srebro nazad u kesu, pa je nabi u jedan od džepova na kaputu dok je ustajao. „Završio sam. Blagoslov Svetlosti na svima ovde.“ Svi za stolom ponoviše blagoslov, čak i stranac. Ljudi su u Ebou Daru bili vrlo pristojni.

Iako još nije bila sredina jutra, zajednička soba već se popunila, a još jedan krug kockica izazvao je još smeha i povika. Dva mlađa sina gazdarice Anan pomagali su devojkama koje su posluživale da iznesu kasni doručak. Sama gostioničarka sedela je u zadnjem delu prostorije, blizu belih kamenih stepenica bez rukohvata, držeći sve na oku, uz mladu, lepuškastu ženu čije su krupne crne oči imale razdragan odsjaj, kao da ona zna neku šalu koju niko drugi ne zna. Lice joj je bilo savršen oval uokviren sjajnom crnom kosom, a dubok izrez njene sive haljine sa crvenim pojasom pokazivao je izazovan prizor. Razdraganost u očima poveća joj se kada se osmehnula Metu.

„Sa tvojom srećom, gospodaru Kautone", reče gazdarica Anan, „moj muž bi trebalo da te pita kuda da šalje svoje ribarske brodove.“ Zbog nečega joj je glas bio veoma suv.

Met bez treptaja prihvati oslovljavanje. U Ebou Daru, malo ko bi izazvao osim drugih lordova; za njega je to bila prosta računica. Bilo je mnogo manje lordova nego običnih ljudi, a to je značilo manje prilika da će neko pokušati da zabode nož u njega. Pa i pored toga, morao je da razbije tri glave u poslednjih deset dana. „Bojim se da se moja sreća ne proteže na takve stvari, gazdarice.“

Pored njega se iznenada stvori Olver. „Možemo li na trke, Mete?“ , pitao je nestrpljivo.

Frijela, srednja ćerka gazdarice Anan, dotrča i uhvati dečaka za ramena. „Oprosti, gospodaru Kautone", reče mu uzbuđeno, „izmigoljio mi se. Tako mi Svetlosti, jeste.“ Uskoro je trebalo da se uda – pripijena srebrna ogrlica za njen venčani nož već joj je krasila vitki vrat – a dobrovoljno se javila da pazi na Olvera, i uz smeh govorila kako želi da ima šest sinova. Metu se učini da se sada već nada ćerkama.

Nalesin je upravo silazio niz stepenice, i Met ga namršteno prostreli pogledom, tako teškim da se zaustavio na mestu. On je prijavio Vetra za dve trke, sa Olverom kao jahačem – ovde su dečaci jahali na trkama – a Met nije imao pojma dok se to nije završilo. To što se Vetar pokazao dostojan svoga imena nije mnogo pomoglo. Dve pobede učinile su da Olver poželi još. „Nije tvoja krivica, gazdarice", reče Met Frijeli. „Stavi ga u bačvu, ako moraš, imaš moj blagoslov.“

Olver ga optužujuće pogleda, ali trenutak kasnije okrenu se Frijeli i počasti je drskim cerekom koji je negde usput pokupio. Delovao je čudno sa njegovim klempavim ušima i širokim ustima; on nikada neće biti zgodan momak. „Sedeću mirno ako me pustiš da te gledam u oči. Imaš predivne oči.“

Frijela je prilično ličila na svoju majku, ne samo izgledom. Ona se slatko nasmeja i počeša ga ispod brade, nateravši ga da pocrveni. Njena majka i krupnooka žena osmehnuše se prema stolovima.

Odmahujući glavom, Met pođe uz stepenice. Moraće da porazgovara sa dečakom. Pa ne može tek tako da se kezi svakoj ženi koju vidi. A još joj je i rekao kako ima prelepe oči! U tim godinama! Met nije imao pojma odakle to Olveru.

Kada je stigao do Nalesina, ovaj mu reče: „Ponovo su se išunjale, zar ne.“ To nije bilo pitanje, a kad Met klimnu glavom, on povuče svoju zašiljenu bradicu i opsova. „Prikupiću ljude, Mete.“

Nerim se muvao po Metovoj sobi, brišući sto krpom kao da služavke već nisu toga jutra obrisale prašinu. On je delio manju sobu pored te sa Olverom i retko je napuštao Izgubljenu ženu. Ebou Dar je razuzdan i prost, tvrdio je.

„Moj gospodar izlazi?“, žalosno upita Nerim kada Met podiže svoj šešir. „U tom kaputu? Bojim se da je na ramenu još ona mrlja vina od sinoć. Ja bih je uklonio da moj gospodar nije jutros na brzinu navukao to, a tu je i rez na rukavu – od noža, pretpostavljam – koji bih zakrpio.“

Met ga pusti da iznese sivi kaput sa zavojitim ukrasima od srme na orukavlju i visokom okovratniku, a dade mu zeleni sa zlatovezom.

„Verujem da će moj gospodar bar pokušati da ga danas ne uprlja krvlju. Tako je teško ukloniti mrlje od krvi.“

Tako su se nagodili. Met je trpeo Nerimovo nesrećno lice i turobne primedbe, puštao je čoveka da donosi, čisti i dodaje mu stvari koje bi isto tako mogao i sam da uzme; zauzvrat, Nerim se složio, nevoljno, da ne pokušava stvarno da ga oblači.

Proverivši jesu li na mestu noževi sakriveni u rukavima, pod kaputom i pod prevrnutim sarama čizama, Met ostavi koplje naslonjeno u uglu pored razvezanog luka pa siđe do prednjeg dela gostionice. Oko tog koplja rojili su se poput muva na med idioti željni tuče.

I pored šešira, na Metovom licu zasij a znoj onog trena kad je iskoračio iz senke i kakve-takve hladovine gostionice. Jutarnje sunce odgovaralo je podnevnom usred leta, u običnim vremenima, ali Trg Mol Hara bio je pun ljudi. Met je najpre stajao i namršteno motrio Tarezinsku palatu. Džuilin i Tom osmatrali su iznutra, sa Vaninom spolja, i kako su onda uspevale da se iskradu neprimećene? Izlazile su gotovo svakog dana. Posle trećeg puta, Met je postavio ljude da osmatraju svaki mogući izlaz iz te gomile belog kamena i maltera pod kupolom, a mesta su zauzimali pre zore. Bilo ih je sasvim dovoljno, uključujući njega i Nalesina. Niko nije video ni dlaku, ali baš pred podne Tom izađe da im kaže kako su žene nekako otišle. Stari zabavljač bio je van sebe, spreman da iščupa rođene brkove. Met je znao šta se događa. Rade to samo da bi mu prkosile.

Nalesin i ostali čekali su u smrknutoj znojavoj gomili. Nalesin se poigravao balčakom svoga mača kao da je željan da ga danas upotrebi.

„Danas ćemo pogledati preko reke“, reče Met. Nekoliko pripadnika Crvene ruke razmeni nesigurne poglede. Čuli su govorkanja.

Vanin se prebacivao s noge na nogu odmahujući glavom. „Gubimo vreme", reče on ravno. „Gospa Elejna nikada ne bi otišla na takvo mesto. Aijelka, možda, ili Birgita, ali ne gospa Elejna.“

Met na trenutak zatvori oči – kako li je Elejna uspela da uništi dobrog čoveka za tako kratko vreme? Nadao se da će dovoljno vremena bez njenog uticaja povratiti Vanina, ali nada mu se polako gasila. Svetlosti, kako samo prezire plemkinje. „Pa, ako ih ne vidimo danas, možemo da zaboravimo na Rahad – štrčaće poput obojenih ševa u jatu kosova, tamo – ali nameravam da ih pronađem makar se skrivale pod krevetom u Jami usuda. Pretražujte po dvojica, kao obično, i čuvajte leđa jedan drugom. Sad da pronađemo nekog čamdžiju koji će nas prevesti preko. Spaljen bio, nadam se da nisu otišle da prodaju voće na brodovima Morskog naroda.“

Elejni je ulica ličila na onu iz Tel’aran’rioda – nad neravan pločnik nadvijale su se petospratnice i šestospratnice od cigala prekrivene oljuspanim belim malterom, nabijene jedna do druge. Samo su u ovo doba dana, kad je zlatno sunce peklo iznad glava, senke potpuno nestajale iz uskih prolaza. Muve su svuda zujale. Jedina razlika u poređenju sa Svetom snova bilo je rublje koje je visilo sa prozora, ljudi – nije ih bilo mnogo napolju, naravno – i mirisi, duboka oštra isparenja raspadanja zbog kojih je disala plitko. Na nesreću, sve ulice u Rahadu ličile su jedna na drugu.

Zaustavivši Birgitu dodirom ruke, odmeravala je ružnu gomilu cigala na kojoj je pomodreli veš visio sa polovine prozora. Odnekud iznutra dopirao je slabašan plač odojčeta. Broj spratova bio je pravi – šest. Ona je bila sigurna da ih je šest. Ninaeva je ustrajavala na pet.

„Ne mislim da treba da stojimo i zijamo", meko reče Birgita. „Ljudi nas posmatraju.“

To nije baš bila istina, samo se Birgita brinula za nju. Muškarci bez košulja, u često pocepanim prsnicima, kočoperili su se niz ulicu dok im je sunce odsijavalo sa mesinganih naušnica u obliku alki i mesinganog prstenja sa staklom u boji, ili su se šunjali uokolo poput pasa koji bi mogli da zareže ali i da ujedu. U stvari, tako su se držale i žene, u najčešće iznošenim haljinama i s njihovim nakitom od mesinga i obojenog stakla. Svi su nosili zakrivljene noževe zadenute za pojas, a poneki i obične noževe za rad.

Istinu govoreći, niko nije ni obraćao pažnju na nju i Birgitu, iako je Birgitino ostarelo lice često bivalo izazivačko, a ona sama je bila visoka za ženu iz Ebou Dara. To je bilo ono što su videli, uz pomoć ne baš jednostavnog tkanja Vazduha i Vatre koje je Elejna ispovrnula i vezala. Kada bi Elejna pogledala u Birgitu, videla bi ženu sa tankim borama, crnih očiju i crne kose prošarane sedima. Prerušavanje je bilo lakše što ste bliže ostajali stvarnom izgledu osobe, tako da je kosa koja se Birgiti spuštala niz leđa, uvezana na četiri mesta otrcanim zelenim trakama, bila upadljivo duža nego što su Eboudarke obično nosile, ali ni Elejna nije podsekla svoju kosu, a činilo se da niko na to ne obrača pažnju. Bilo je to savršeno prerušavanje; samo je želela da ne mora i da se znoji. Uz dodatak još zamršenijeg tkanja Duha koje je sakrivalo ženinu sposobnost da usmerava, Elejna je prošla pravo pored Merilile izlazeći iz palate toga jutra. Još uvek je držala to tkanje – ne jednom su videle Vandenu i Adeleas na ovoj strani reke.

Njihova odeća nije nastala tkanjem Moći, naravno; nosile su pohabane vunene haljine sa rasparanim vezom na rukavima i oko dubokih uskih izreza. Košulje i čarape takođe su bile vunene, a Elejnu su njene, bar joj se tako činilo, svrbele. Tilin ih je opskrbila odećom, ali i različitim savetima i venčanim noževima belih kanija. Izgleda da su udate žene manje podložne izazovima od neudatih, a udovice koje odbijaju drugi brak najmanje od svih. I godine su pomagale. Niko nije izazivao sedokosu baku, iako bi ona mogla da izazove nekog drugog.

„Mislim da možemo da uđemo", reče Elejna, a Birgita stupi ispred nje, s rukom na nožu zadenutom u njen grubi smeđi vuneni pojas, i odgurnu neobojena vrata. Iza njih je bio polumračan hodnik duž kojeg su se pružala gruba vrata, sa strmim uzanim stepeništem od olupane cigle u pozadini. Elejna još nije uzdahnula s olakšanjem.

S belim kanijama ili bez njih, ulazak u zgradu gde ne pripadate ovde je odličan način da završite u tuči noževima. Kao i raspitivanje i radoznalost. Tilin ih je upozorila na to, ali prvoga dana posetile su krčme, označene samo plavim vratima, nameravajući da kažu kako kupuju stvari iz starih skladišta da bi ih obnovile i ponovo prodale. Ona je krenula sa Birgitom, a Ninaeva sa Avijendom, da bi pokrile veći predeo. Zajedničke sobe bile su tamna, turobna mesta, i Birgita ju je dva puta izgurala napolje, s bodežom u rukama, Baš pre nego što bi počele ozbiljne nevolje. Drugi put, Elejna je morala nakratko da usmerava, saplevši dve žene koje su izjurile za njima na ulicu, a čak i tada Birgita je bila sigurna da ih je neko pratio do kraja dana. Ninaeva i Avijenda imale su iste neprilike, osim što ih niko nije pratio; Ninaeva je stvarno udarila neku ženu stolicom. Tako su odbačena i najbezazlenija pitanja, a preostalo im je samo da se nadaju da neće naleteti na nož prolazeći kroz vrata.

Birgita se pela uz stepenice, iako se često okretala da pogleda i iza sebe. Mirisi kuvanja mešali su se sa smradom Rahada i izazivali mučninu. Beba je prestala da plače, ali negde u zgradi neka je žena počela da viče. Na trećem spratu, muškarac širokih ramena, bez košulje ili prsnika, otvorio je vrata upravo kad su one naišle. Birgita se namršti na njega, a on podiže obe ruke, sa dlanovima prema njima, i brzo se povuče iz hodnika, šutnuvši vrata da se zatvore za njim. Na poslednjem spratu, gde je trebalo da bude skladište ako je ovo prava zgrada, ispijena žena u prljavoj lanenoj košulji sedela je na stoličici u svom dovratku, hvatajući ono malo povetarca, i oštrila bodež. Glava joj se okrenu ka njima, a sečivo prestade da se kreće po brusu. Nije skidala pogled sa njih dok su se lagano povlačile niz stepenice, a meko struganje metala po kamenu nije započelo sve dok nisu stigle do donjeg sprata. Elejna tada ispusti uzdah olakšanja.

Bilo joj je veoma drago što Ninaeva nije prihvatila njenu opkladu. Deset dana. Ispala je lakoverna budala. Ovo je bio jedanaesti dan od njenog hvalisanja, jedanaest dana u kojima joj se ponekad činilo da ujutro i uveče hoda istom ulicom, jedanaest dana bez ikakvog nagoveštaja gde je zdela. Ponekad su ostajale u palati samo da bi razbistrile glave. Sve je bilo tako onespokojavajuće. Makar ni Vandena i Adeleas nisu imale sreće. Koliko je Elejna mogla da vidi, niko u Rahadu ne bi dragovoljno razgovarao sa Aes Sedai. Ljudi bi naprosto nestali kada bi shvatili šta su njih dve; videla je dve žene kako pokušavaju da izbodu Adeleas, bez sumnje da bi opljačkale budalu koja šeta Rahadom u svilenoj haljini, a dok je Smeđa sestra podigla njih dve na tokovima Vazduha i gurnula ih kroz neki prozor dva sprata iznad ulice, na vidiku više nije bilo ni žive duše. Pa, ona neće dopustiti ovima dvema da nađu njenu zdelu i otmu joj je ispred nosa.

Kada je izašla na ulicu, imala je još jedan podsetnik da u Rahadu postoji i koješta gore od nespokojstva. Pravo ispred nje, vitak čovek krvavih grudi i s nožem u ruci iskoči iz jedne kapije i smesta se obrnu da se suoči sa čovekom koji ga je pratio; drugi je bio viši i teži, a krvario je iz posekotine na licu. Kružili su jedan oko drugoga, zakovanih pogleda, dok su isturena sečiva svetlucala i izazivala. Nekoliko ljudi okupilo se da ih posmatra, kao da su iznikli iz grubog pločnika; niko nije dotrčao, ali niko nije ni odlazio.

Elejna i Birgita pomeriše se postrance, ali nisu odlazile. U Rahadu bi odlazak privukao pažnju, a to je bilo poslednje što su želele. Uklopiti se značilo je posmatrati, ali Elejna uspe da pogled usredsredi negde iza dva čoveka, primećujući samo neodređenu zamagljenost brzih pokreta, dok se, odjednom, pokreti ne zaustaviše. Ona zatrepta i natera sebe da pogleda. Čovek sa krvlju na grudima šepurio se uokolo, cereći se i mašući sečivom sa koga su padale crvene kapi. Krupniji čovek ležao je licem nadole na ulici, ispuštajući slabašno isprekidano krkljanje, ni dvadeset koraka od nje.

Elejna se pomeri ne razmišljajući – njena malecna sposobnost Lečenja bila je bolja od nikakve, kada čovek krvari na smrt, a neka ide do Jame usuda ko god šta ovde mislio o Aes Sedai – međutim, pre nego što je stigla da napravi drugi korak, neka žena več je klečala pored muškarca. Možda malo starija od Ninaeve, nosila je plavu haljinu sa crvenim kaišem, u nešto malo boljem stanju negoli većina u Rahadu. Elejna je najpre pomislila da je to draga umirućeg čoveka, pogotovo kada se pobednik dvoboja odjednom uozbiljio. Niko se nije micao, svi su u tišini posmatrali dok je žena okretala muškarca na leđa.

Elejna se trže kada, umesto da mu nežno obriše krv sa usana, žena izvuče iz svoje kese nešto što je ličilo na šaku biljaka i brzo to ugura čoveku u usta. Pre nego što joj je ruka napustila njegovo lice, obasjao ju je sjaj saidara, a ona poče da tka tokove Lečenja mnogo veštije nego što bi Elejna ikada učinila. Čovek ispusti vazduh dovoljno jako da izbaci skoro sve iz usta, strese se – a onda je ležao mirno, upola otvorenih očiju okrenutih ka suncu.

„Prekasno, izgleda.“ Ustajući, žena se suoči sa vitkim muškarcem. „Moraš saopštiti Mazikovoj ženi da si joj ubio muža, Barise.“

„Da, Asra", pitomo odvrati Baris.

Asra se okrenu ne pogledavši nijednog od njih, a majušna se gomila raziđe pred njom. Prolazila je na nekoliko koraka od Elejne i Birgite i Elejna opazi nešto. Najpre ženinu snagu; Elejna ju je namerno odmerila. Očekivala je da oseti popriličnu, ali Asri verovatno nikada ne bi dopustili da polaže za Prihvaćenu. Lečenje mora da je bilo njena najjača moć – verovatno i jedina koju je posedovala, pošto mora da je divljakuša – ali vrlo dobro izbrušena od upotrebe. Možda je čak i verovala kako su te biljke neophodne. Drugo što je Elejna primetila bilo je ženino lice. Nije bilo preplanulo od sunca, kao što joj se u početku učinilo. Asra je gotovo sasvim sigurno bila Domanka. Šta, za ime Svetlosti, domanska divljakuša traži u Rahadu?

Elejna bi možda i pratila ženu da je Birgita nije povukla na drugu stranu: „Prepoznajem taj tvoj pogled, Elejna.“ Birgitine oči pretraživale su ulicu kao da je očekivala da ih neko od prolaznika prisluškuje. „Ne znam zašto želiš da juriš za tom ženom, ali čini se da je ovde uvažavaju. Priđi joj, pa se možeš naći pred više isukanih sečiva nego što ti i ja zajedno možemo da savladamo.“

To je bila prosta istina, kao i činjenica da nije došla u Ebou Dar da bi pronalazila domanske divljakuše.

Dotakavši Birgitinu ruku, ona klimnu glavom ka dvojici koji su upravo izbili iza ugla pred njima. U svom plavom kaputu sa satenskim prugama Nalesin je svakim delićem izgledao kao tairenski lord; postavljeni kaput bio mu je zakopčan do grla, a oznojeno lice svetlucalo mu je gotovo koliko i nauljena brada. On se mrštio na svakoga ko bi ga i za trenutak pogledao, toliko da bi sasvim sigurno bio u borbi do sada, osim što je milovao balčak svoga mača kao da je željno očekuje. Met, sa druge strane, uopšte se nije mrštio. Šepurio se uokolo, a izimajući njegov nezadovoljan izgled, mogao je sasvim da uživa. Sa raskopčanim kaputom i nisko natučenim šeširom i tom maramom oko vrata, delovao je kao da je proveo noć vukući se kroz krčme, što je možda i bio slučaj. Na svoje iznenađenje, shvatila je kako nije pomislila na njega danima. Svrbelo ju je da ima taj njegov ter’angreal u rukama, ali činija je bila daleko bitnija. „Nikada ranije mi nije sinulo", promrmlja Birgita, „ali čini mi se da je Met opasniji od njih dvojice. Jedan N’Šar među Mejmrisima. Pitam se šta li traže na ovoj strani Eldara?“

Elejna se zapilji u nju. Šta je gde? „Verovatno su ispili sve vino na drugoj strani. Stvarno, Birgita, volela bih da se usredsrediš na ono zbog čega smo ovde.“ Ovoga puta neće je pitati.

Dok su Met i Nalesin bez žurbe prolazili pored njih, Elejna ih ponovo izbaci iz misli pa stade da proučava ulicu. Bilo bi prekasno kada bi danas pronašle tu činiju. Ne zato što će, kada sledeći put dođu, biti sa Avijendom. Ta je žena počinjala da joj se dopada – i pored njenih preterano čudnih namera u vezi s Random i njima; stvarno preterano! – ali naginjala je ohrabrivanju žena koje su delovale spremne da izvuku nož. Avijenda čak kao da je bila razočarana što muškarci spuštaju pogled kada zuri u njih, umesto da isuču nož kao što bi žene učinile!

„Ona tamo", reče Elejna, pokazujući prstom. Ninaeva nije bila u pravu za pet spratova. Ili jeste? Elejna se stvarno nadala da je Egvena pronašla rešenje.

Egvena je strpljivo čekala dok je Logan popio još vode. Njegov šator nije bio tako prostran kao što su mu bile odaje u Salidaru, ali još je bio prostraniji od većine u logoru. Moralo je da bude mesta za šest sestara koje su sedele na stoličicama, održavajući štit iznad njega. Egvenin predlog da štit vežu propraćen je nečim nalik preneraženosti, gotovo grdnjom; niko nije želeo da je podrži, pogotovo sada, tako brzo nakon što je četiri žene uzdigla u Aes Sedai bez ispita na Štapu zakletvi, a verovatno i nikada. Sijuan ju je upozorila da neće. Običaj je nalagao šest sestara, mada, ako je Logan oslabio koliko Sijuan i Leana, ma koje tri sestre u logoru sigurno su mogle da ga zadrže, a običaj je nalagao da se štit održava, ne uvezuje. Jedna jedina lampa davala je slabašno svetlo. Ona i Logan sedeli su na prostirkama na podu.

„Da se razumemo", reče Logan kada je spustio svoj kalajisani pehar, „ti hoćeš da znaš šta ja mislim o al’Torovom pomilovanju?“ Neke se sestre uzvrpoljiše na svojim stoličicama, možda zato što je nije oslovio sa „majko", ali verovatno zato što su prezirale priču o tome.

„Želim tvoje mišljenje, da. Sigurno ga imaš. U Kaemlinu, sa njim, vrlo verovatno bi imao počasno mesto. Ovde, mogu da te smire bilo kad. Sad. Ti si uspeo da se odupreš ludilu šest godina, kažeš. Kolika je verovatnoća, šta misliš, da bilo koji drugi muškarac koji mu dođe učini isto?“

„Je l’ one stvarno nameravaju da me ponovo smire?“ Glas mu je bio tih, ali povređen i ljut. „Ja sam sve uložio u vas. Uradio sam sve što ste tražile. Ponudio sam da se zakunem bilo kojom zakletvom koju izaberete.“

„Dvorana će uskoro odlučivati. Neke bi volele kad bi prikladno umro. Ako ti Aes Sedai ispriča priču, svi znaju da Aes Sedai ne mogu da lažu. Ali ne verujem da ti preti ta opasnost. Služio si nam suviše dobro i neću dozvoliti da te povrede. Šta god se dogodilo, još uvek možeš da poslužiš i postaraš se da Crveni ađah bude kažnjen, upravo onako kako želiš.“

Logan se podiže na kolena, režeći, a ona prigrli saidar i u trenutku ga čvrsto obavi tokovima Vazduha. Sestre koje su držale štit iznad njega svu svoju snagu usmerile su u to – još jedan običaj; moraš koristiti svaki delić snage kad postavljaš štit muškarcu – ali nekoliko njih umelo je da razdeli tkanje, a neka bi mogla da se okrene na njega ako bi pomislila da će je povrediti. Nije želela da on bilo kako bude povređen.

Tokovi su ga tamo primoravali da kleči, ali on kao da ih nije primećivao. „Hoćeš da znaš šta mislim o al’Torovom pomilovanju? Voleo bih da sam tamo, sa njim, ovog trenutka! Spaljene bile sve vi! Uradio sam sve što ste tražile! Svetlost vas spalila sve do jedne!“

„Umiri se, gosparu Logane.“ Egvenu iznenadi što joj je glas tako staložen. Srce joj je tuklo kao ludo, a to sasvim sigurno nije bilo zbog straha od njega. „Ovo ti se zaklinjem. Nikada te neću povrediti, niti ću dopustiti da te povredi iko od mojih sledbenika, ako to mogu da sprečim, osim ako se okreneš protiv nas.“ Gnev mu je nestao sa lica, sada je delovalo odrvenelo. Da li ju je slušao? „Ali Dvorana će učiniti ono što odluči. Jesi li sada mirniji?“ On slabašno klimnu glavom, a ona otpusti tokove. On se stropošta na zemlju ne gledajući u nju. „Razgovaraćemo o pomilovanju kada budeš pribraniji. Možda za dan ili dva.“ On ponovo klimnu glavom, ukočeno, i dalje je ne gledajući.

Dok je izlazila u pomrčinu, dva Zaštitnika koji su napolju čuvali stražu pokloniše joj se. Bar Gaidine nije bilo briga što joj je tek osamnaest, što je Prihvaćena uzdignuta u Aes Sedai samo zato što je uzdignuta u Amirlin. Za Zaštitnike, Aes Sedai je Aes Sedai, a Amirlin je Amirlin. Pa ipak, nije sebi dopustila da izdahne dok se nije dovoljno udaljila da je oni ne čuju.

Logor je bio prilično veliki, šatori za stotine Aes Sedai razapeti po šumi, za Prihvaćene i polaznice i poslugu, uz kola i taljige i konje na sve strane. Miris kuvanja večernjeg obroka bio je gust u vazduhu. Uokolo su se širile vatre za pripremu obroka za ljudstvo Gareta Brina; većina ljudi tamo spavaće na zemlji, a ne u šatorima. Takozvana družina Crvene ruke ulogorila se na oko deset milja južno; Talmanes nikada nije dopuštao da se razdaljina promeni za više od milje tamo-vamo, danju i noću, na putu dužem od dve stotine milja. Oni su već obavili ono što je ona naumila, kao što su joj predložile Sijuan i Leana.

Sila Gareta Brina porasla je za ovih šesnaest dana otkada su napustili Salidar. Dve vojske koje lagano marširaju ka severu kroz Altaru, očito nimalo prijateljski nastrojene jedna prema drugoj, privlačile su pažnju. Plemstvo se jatilo sa svojim doprinosima, da bi sklopili saveze sa jačom silom. Uistinu, niko od te gospode i gospi ne bi položio zakletve koje je položio da su znali kako neće biti nikakve velike bitke na njihovoj zemlji. Pravo budi rečeno, kad bi imali slobodan izbor, svako od njih bi odjahao onog trenutka kada su shvatili da je Egvenina meta Tar Valon, a ne vojska Zmajuzakletih. Ali oni jesu položili zakletve, jednoj Amirlin u najmanju ruku, pred Aes Sedai koje su sebe nazivale Dvoranom kule, dok su ih stotine posmatrale. Kršenje takvog zaveta vratilo bi se da ih proganja. Osim toga, čak i da Egvenina glava završi na kocu u Beloj kuli, nijedan od njih nije verovao kako bi Elaida zaboravila šta su se zakleli. Možda su oni namamljeni u savez, na nekakvu vernost, ali oni će biti među najvatrenijim njenim pristalicama. Iz te zamke mogli su izaći čitavih vratova samo ukoliko vide Egvenu kako nosi ešarpu u Tar Valonu.

Sijuan i Leana bile su odlučne u tome. Egvena nije bila sigurna kako se oseća. Kada bi postojao način da ukloni Elaidu bez prolivanja i kapi krvi, ona bi ga smesta prigrlila. Međutim, činilo joj se da ga nema.

Posle lake večere od kozjeg mesa, repe i nečega o čemu se nije pobliže raspitivala, Egvena se vrati u svoj šator. On nije bio najveći u logoru, ali je sasvim sigurno bio najveći koji je zauzimala samo jedna osoba. Čeza je bila tamo, čekajući da pomogne Egveni da se svuče, i samo što nije prsnula od želje da joj saopšti novosti da je nabavila nešto od naboljeg mogućeg lana od sobarice neke altarske gospe, tanani materijal od koga će napraviti najhladovitije moguće noćne košulje. Egvena je često puštala Čezu da spava u njenom šatoru, radi društva, iako je gomila prostirki teško mogla da se poredi sa Čezinim poljskim krevetom. Danas ju je otpustila kada je bila spremna za počinak. Biti Amirlin donosilo je i neke povlastice. Kao što je poseban šator za sobaricu. Kao što je spavati sama onih noći kada je to potrebno.

Egvena još uvek nije bila dovoljno umorna da bi otišla na spavanje, ali to nije bila nikakva teškoća. Bilo je lako utonuti u san; ona je učila od aijelskih šetača kroz snove. Stupila je u Tel’aran’riod...

...i našla se u odaji koja je tako kratko bila njena radna soba u Maloj kuli. Sto i stolice su ostali, naravno. Kad se pokrene vojska, ne nosi se nameštaj. Svako mesto delovalo je prazno u Svetu snova, ali ona stvarno prazna još i više od ostalih. Mala kula je već delovala... šuplje.

Egvena iznenada primeti da joj je ešarpa Amirlin obmotana oko vrata. Ona je izbrisa baš na vreme. Odmah potom Ninaeva i Elejna bile su tu, Ninaeva čvrsta koliko i ona, Elejna magličasta. Sijuan je oklevala da vrati izvorni prstenasti ter’angreal; bila je neophodna odlučna naredba. Elejna je nosila zelenu haljinu sa čipkom koja joj se prelivala preko šaka i uokviravala uzan ali zapanjujuće dubok izrez, a on je otkrivao nožić koji je visio sa pripijene zlatne ogrlice; balčak joj se gnezdio među dojkama, sav optočen biserima i plamenkapima. Činilo se da Elejna uvek bez zadrške prigrli mesni način odevanja, gde god da ode. Ninaeva je, sasvim očekivano, nosila široku haljinu iz Dveju Reka, tamnu i jednostavnu.

„Uspele ste?" upita Egvena, puna nade.

„Nismo još, ali hoćemo.“ Elejna je zvučala toliko sigurno i puna nade da se Egvena gotovo trgla; mora da se stvarno potrudila da bi tako zvučala.

„Sigurna sam da će to biti uskoro", reče Ninaeva, zvučeći još uverenije. Mora da su udarale glavama u zid.

Egvena uzdahnu. „Možda bi trebalo da mi se ponovo pridružite. Sigurna sam da možete naći činiju za nekoliko dana, ali neprekidno razmišljam o svim tim pričama.“ One umeju da paze na sebe. Znala je to, a biće to i divna misao da se izrekne nad njihovim grobovima. Sijuan joj je rekla kako nijedna priča koju je čula nije preterana.

„O, ne, Egvena", pobuni se Ninaeva. „Činija je suviše važna. Znaš da jeste. Svi ćemo se skuvati u sopstvenim sokovima ako je ne nađemo.“

„Osim toga", dodade Elejna, „u kakvu nevolju možemo da upadnemo? Svake noći spavamo u Tarezinskoj palati, ako si slučajno zaboravila, a ako nas Tilin ne ušuška pred spavanje, ona bar svrati da popričamo.“ Haljina joj se promenila; izrez se nije smanjio, ali materijal je postao grub i iznošen. Ninaeva je nosila gotovo istu takvu, ali na balčaku njenog noža nije bilo više od devet ili deset staklenih perli. Teško da je to bila odeća za palatu. Još gore, pokušavala je da deluje nedužno. Ninaeva uopšte nije imala iskustva u tome.

Egvena pusti da to prođe. Ta činija jeste bitna, one jesu umele da vode računa o sebi, a sama je vrlo dobro znala da nisu pretraživale Tarezinsku palatu. Gotovo da je pustila da to prođe, u svakom slučaju. „Koristite Meta, zar ne?“

„Mi...“ Elejna iznenada postade svesna svoje haljine i trže se. Zbog nečega, međutim, izgledalo je kao da ju je zaprepastio nožić. Iskolačenih očiju, ona dograbi balčak, pregršt krupnih crvenih i belih staklenih perli, a lice joj postade potpuno grimizno. Odmah potom, bila je u zelenoj svilenoj andorskoj haljini visokog okovratnika. Najsmešnije je bilo što je Ninaeva shvatila u šta je obučena samo udar srca nakon Elejne, i ponela se potpuno istovetno.

Potpuno. Osim, možda, što se Elejna zacrvenela kao zalazak sunca, a Ninaeva za dvoje. Bila je ponovo u vuni iz Dveju Reka još pre nego što se Elejna promenila.

Pročistivši grlo Elejna kratko reče: „Met je prilično koristan, sigurna sam, ali ne možemo mu dopustiti da nam se nađe na putu, Egvena. Znaš i sama kakav je. Međutim, možeš biti sigurna da ćemo, ako radimo išta opasno, imati njega i njegove vojnike tik uz nas.“ Ninaeva je bila tiha, i delovala je kiselo. Možda se sećala Metovih pretnji.

„Ninaeva, nećeš gurati Meta suviše, je li tako?“

Elejna se nasmeja. „Egvena, ona ga uopšte ne gura.“

„To je naprosto istina", brzo dodade Ninaeva. „Nisam mu rekla nijednu grubu reč od kad smo došli u Ebou Dar.“

Egvena sumnjičavo klimnu glavom. Mogla je da stigne do korena ovoga, ali to bi zahtevalo... Ona hitro proveri da se ešarpa nije ponovo pojavila, i vide samo treptaj koji čak ni ona nije mogla da razazna.

„Egvena", reče Elejna, „jesi li uspela da razgovaraš sa šetačima kroz snove?" „Da“, nadoveza se Ninaeva, „znaju li u čemu je problem?“

„Jesam", uzdahnu Egvena. „Ne znaju, ne sasvim.“

Bio je to čudan sastanak, pre samo nekoliko dana, koji je otpočeo pronalaženjem Bairinog sna. Bair i Melaina srele su je u Kamenu Tira; Amis je rekla da ona više neće podučavati Egvenu, pa nije ni došla. U početku, Egvena se osećala čudno. Nije mogla sebe da natera da im kaže kako je sada Aes Sedai, a još manje Amirlin, uplašena da bi mogle pomisliti kako je to još jedna laž. Tu sasvim sigurno nije imala poteškoća sa iskrsavanjem ešarpe. A tu je bio i njen toh prema Melaini. Ona to pomenu, razmišljajući sve vreme koliko će milja morati da provede u sedlu narednog dana, ali Melaina je bila toliko puna zadovoljstva što će imati ćerke – prosto je uznosila Minino viđenje – da ne samo što je odmah objavila kako Egvena nema nikakav toh prema njoj, nego je još dodala kako će jednu kćer nazvati Egvena. To je bilo malo zadovoljstvo u noći punoj beskorisnosti i razdražljivosti.

„One su rekle", nastavila je, „da nikada nisu čule da neko ponovo pokušava da nađe nešto pomoću potrebe pošto je to već jednom nađeno. Bair je mislila da je to kao da pokušaš da pojedeš istu... jabuku dva puta.“ Bair je rekla istu motai; motai je bila jedna vrsta gusenica koja je živela u Pustari. Prilično slatka i hrskava – dok Egvena nije saznala šta to jede.

„Hoćeš da kažeš kako ne možemo da se vratimo u skladište?“ Elejna uzdahnu. „Nadala sam se da smo nešto radile pogrešno. O, pa dobro. Ionako ćemo je naći.“ Oklevala je, a haljina joj se ponovo promeni, iako se činilo da ona to ne primećuje. I dalje je bila andorska, ali crvena, sa belim lavovima Andora, koji su se peli uz rukave i marširali preko gornjeg dela. Haljina za kraljicu, čak i bez Ružine krune na njenim crvenozlatnim uvojcima. Ali haljina za kraljicu sa pripijenim gornjim delom koji je otkrivao grudi više nego što bi ijedna andorska kraljica ikada dozvolila. „Egvena, jesu li rekle nešto o Randu?“

„On je u Kairhijenu, izležava se u Sunčevoj palati, reklo bi se.“ Egvena je uspela da ne trepne. Ni Bair ni Melaina nisu bile otvorene, ali Melaina je natmureno mrmljala o Aes Sedai dok je Bair rekla kako ih sve treba redovno tući; šta god da Sorilea kaže, jednostavne batine bi trebalo da budu dovoljne. Egvena se veoma plašila da je Merana nekako uspela da zakorači u pogrešnom pravcu. Bar je držao Elaidine poslanice na odstojanju; ona je mislila da on ne ume da se nosi sa njima ni upola dobro kao što je mislio. „Perin je s njim. I Perinova žena! Oženio se Failom!“ To izazva uzvike; Ninaeva je smatrala kako je Faila suviše dobra za njega, ali to je rekla široko se osmehujući; Elejna reče kako se nada da će biti srećni, ali zbog nečega je zvučala kao da sumnja u to. „I Loijal je tamo, i Min. Nedostaje samo Met i nas tri.“

Elejna je grickala donju usnu. „Egvena, hoćeš li da preneseš... poruku Mudrima za Min? Reci joj...“ Oklevala je, grizući usnu dok je razmišljala. „Reci joj kako se nadam da će moći da zavoli Avijendu koliko voli mene. Znam da to zvuči čudno“, nasmejala se. „To je nešto lično među nama.“ Ninaeva je pogledala Elejnu vrlo čudno, isto kao što je i Elejna gledala nju.

„Hoću, naravno. Samo, ne nameravam da ponovo razgovaram sa njima u skorije vreme.“ To nije imalo mnogo svrhe kad su tako zatvorene kada je o Randu reč. A i tako neprijateljski raspoložene prema Aes Sedai.

„O, dobro", brzo reče Elejna. „To stvarno nije bitno. Pa, ako ne možemo da koristimo potrebu, moraćemo da koristimo noge, a u Ebou Daru moje upravo bole. Ako ti ne smeta, vraćam se u svoje telo da se propisno naspavam.“

„Samo ti idi", reče Ninaeva. „Ja ću ostati još samo malo.“ Kada je Elejna nestala, ona se okrenu Egveni. Haljina joj se opet promenila, a Egvena pomisli kako odlično zna zbog čega. Bila je svetloplava, sa dubokim izrezom. U kosi je imala cveće, u kiku su joj bile upletene mašne, kao što bi bile za njeno venčanje, tamo, kod kuće. Egveni se srce steže zbog nje. „Jesi li čula išta o Lanu?", tiho upita Ninaeva.

„Ne, Ninaeva, nisam. Tako mi je žao. Volela bih da mogu da ti kažem nešto bolje. Znam da je još živ, Ninaeva. I znam da te voli koliko i ti voliš njega.“

„Naravno da je živ", odlučno reče Ninaeva. „Neću dopustiti ništa drugo. Nameravam da ga učinim svojim. On jeste moj, a ja neću dopustiti da bude mrtav.“

Kada je Egvena probudila samu sebe, Sijuan je sedela pored njenog poljskog kreveta, jedva vidljiva u tami. „Je li gotovo?", upita Egvena.

Sjaj okruži Sijuan dok je pravila mali štit protiv prisluškivanja oko njih dve. „Od šest sestara na dužnosti koja će početi u ponoć, samo tri imaju Zaštitnike, a ti će Gaidini biti na straži napolju. Biće poslužene čajem od nane, uz mali dodatak, koji ne bi trebalo da osete.“

Egvena za trenutak zatvori oči. „Radim li pravu stvar?“

„Ti pitaš mene?", zagrcnu se Sijuan. „Uradila sam ono što mi je naređeno, majko. Radije bih skočila u ribnjak pun gladnih srebrozuba nego što bih pomagala tom čoveku da pobegne, ako bi to zavisilo od mene.“

„One će ga smiriti, Sijuan.“ Egvena je već raspravljala o ovome sa njom, ali trebalo joj je da to još jednom prođu, zbog nje same, da samu sebe ubedi kako ne greši. „Čak ni Šerijam više ne sluša Karlinju, a Lelejna i Romanda to pokušavaju da proguraju. Ili to, ili da neko stvarno uradi ono što Delana uporno nagoveštava. Neću dopustiti ubistvo! Ako ne možemo čoveku da sudimo a potom ga pogubimo, onda nemamo prava da sredimo da on umre. Neću dozvoliti da ga ubiju, a ne mogu da dopustim ni da ga smire. Ako je Merana stvarno nečim uznemirila Randa, to bi bilo kao bacanje debele cepanice u vatru. Volela bih samo da mogu biti sigurna da će otići i pridružiti se Randu a ne pobeći, Svetlost zna kuda i uraditi Svetlost zna šta. Bar će tako tamo postajati neki način da se nadgleda šta on radi.“ Egvena ču kako se Sijuan vrpolji u tami.

„Uvek sam mislila da je ešarpa teška koliko i trojica dobrih muškaraca", tiho reče Sijuan. „Malo je lakih odluka koje Amirlin mora da donese, a platiće skupo ako pogreši. Ponekad i ako je u pravu.“

Egvena se meko nasmeja. „Nešto mi se čini da sam to već čula.“ Posle nekog vremena njena veselost splasnu. „Postaraj se da nikoga ne povredi pri odlasku, Sijuan.“

„Po tvome naređenju, majko.“

„Ovo je užasno", mrmljala je Nisao. „Ako se pročuje, osuda će biti dovoljno teška da te otera u izgnanstvo, Mirela. A i mene sa tobom. Pre četiri stotine godina to je možda bilo uobičajeno, ali niko tako ne misli danas. Neki će to nazvati zločinom.“

Mireli je bilo drago što je mesec već bio u opadanju. Nije joj se video izraz lica. Trebalo je sama da izvede Lečenje, ali Nisao je proučavala bolesti uma, stvari koje Moć nije mogla ni da dotakne. Mirela nije bila sasvim sigurna da li se ovo uopšte računa u bolest, ali vredelo je pokušati sa svakim oruđem koje bi moglo da pomogne. Nisao je mogla da priča šta hoće; Mirela je znala da bi radije odsekla sebi ruku nego što bi propustila ovu mogućnost da produbi istraživanje.

Osećala ga je tamo, u noći, kako se približava. Već su se prilično udaljile od šatora, podalje od vojnika, a oko njih je bilo samo raštrkano drveće. Osećala ga je onog trenutka kada je veza prešla njoj, što je bio zločin oko koga se Nisao uzvrtela. Zaštitnikova veza prešla je od jedne Aes Sedai drugoj, bez njegove saglasnosti. Nisao je bila u pravu u jednom. Moraće ovo da taje koliko god budu mogle. Mirela je osećala njegove rane, neke gotovo zaceljene, neke skoro sveže. Neke opasno zagađene. On ne bi skrenuo s puta da traži borbu. Morao je da dođe k njoj, jednako sigurno kao što je kamen pušten niz planinu morao da se skotrlja do dna. Osećala je njegovo putovanje kroz razdaljine, i krv; njegovu krv. Preko Kairhijena i Andora, Murandije i Altare, kroz zemlje opoganjene pobunjenicima i grubijanima, razbojnicima i Zmajuzakletima, usredsređen na nju poput strele koja juri ka meti, prosecajući svoju stazu kroz naoružane ljude koji bi mu stali na put. Čak ni on to nije mogao da izvede bez povreda. Ona sabra njegove rane u mislima i začudi se kako je još živ.

Do nje najpre dopreše zvuci konjskih kopita, ravnomernim korakom, a tek tada primeti u noći visokog crnog bojnog konja. Izgledao je kao da ga noć jaše. Mora da je stavio ogrtač. Konj se zaustavi na pedesetak koraka od nje.

„Nije trebalo da šalješ Nuhela i Kroja da me pronađu", javi se nevidljivi jahač hrapavim glasom. „Zamalo da ih ubijem dok sam video ko su. Avere, i ti bi mogao da izađeš iza tog drveta.“ Na desnoj strani, noć kao da se pomerila; Aver je isto tako nosio svoj ogrtač, zato nije očekivao da će ga neko uočiti.

„Ovo je ludilo", promrmljala je Nisao.

„Ćuti", prošišta Mirela. Zatim glasnije pozva: „Dođi k meni.“ Konj se ne pomeri. Vučji hrt koji oplakuje umrlu gospodaricu ne dolazi novoj dragovoljno. Veoma pažljivo ona istka Duh i dotače onaj deo njega u kome se nalazila veza; to je moralo da se radi pažljivo, inače bi on postao svestan toga, a samo je Tvorac znao kakvom bi eksplozijom to moglo da se završi. „Dođi k meni.“

Ovoga puta konj krenu napred, a čovek se spusti da bi prepešačio poslednjih nekoliko koraka. Pod mesečinom, četvrtasto lice visokog čoveka delovalo je kao isklesano od kamena. Onda je stajao pred njom, stajao nad njom, a ona pogleda u hladne plave oči Lana Mandragorana i vide smrt. Svetlost joj pomogla. Kako li će uspeti da ga održi u životu dovoljno dugo?