Gospodar haosa

13 Ispod prašine

Pitajući se da li da rasplete kiku, Ninaeva se mrštila pod ubrusom sa crvenim prugama na svoju haljinu i bluzu koje su visile preko naslona stolica i cedile se po tek očišćenim podnim daskama.

Još jedan iskrzani ubrus, sa zeleno-belim prugama, znatno veći, služio joj je kao zamena odeće. „Sada znamo da šok ne deluje", zareža ona na Teodrin i žacnu se. Vilica ju je bolela, a obraz i dalje pekao. Teodrin je imala brze reflekse i jaku ruku. „Mogla bih sad da usmeravam, ali tamo mi je za trenutak saidar bio poslednje što sam imala na pameti.“ U tom trenutku, dok se sva mokra borila za dah, misli su je napustile i nagon je preuzeo kontrolu.

„Pa, osuši svoje stvari usmeravanjem", promrmlja Teodrin.

Ninaevi je vilica bila bolje dok je gledala kako Teodrin gleda u razbijeni trougao ogledala i prstom opipava oko. Meso se tamo već malo nadulo, a Ninaeva je podozrevala da će modrica biti za primer, ako je niko ne bude dirao. Ni ona nema baš slabu ruku. A Teodrin je zaslužila još mnogo više od modrice!

Možda je Domanka mislila isto, jer je uzdahnula: „Neću to ponovo pokušati. Ali ovako ili onako, naučiću te da se predaš saidaru a da nisi prethodno dovoljno besna da ga zagrizeš.“

Mršteći se na mokru odeću, Ninaeva razmisli na trenutak. Nikada ranije nije uradila ništa slično. Zabrana obavljanja poslova primenom Moći bila je jaka, s dobrim razlogom. Saidar je zavodljiv. Što više usmeravaš, to više želiš da usmeravaš, a što više želiš da usmeravaš, to je veći rizik da ćeš na kraju povući isuviše i sebe umiriti ili ubiti. Sada ju je slast Istinskog izvora lako ispunila. Teodrinina kofa vode postarala se za to, ako već nije ostatak prepodneva. Jednostavno tkanje Vode izvuklo je iz njene odeće svu vlagu, koja je završila na podu u lokvi i razlila se da se spoji s vodom prolivenom iz vedra.

„Ne umem naročito dobro da se predajem", reče ona. Ili makar ukoliko više nema svrhe boriti se. Samo budala nastavljala tamo gde više nema izgleda. Ona nije mogla da diše pod vodom, nije mogla da leti mlatarajući rukama – i nije mogla da usmerava, osim kada je besna.

Teodrin pomeri namršteni pogled sa lokve na Ninaevu i podboči se pesnicama, onako mršava. „Svesna sam toga", reče ona isuviše ravnim tonom. „Ali po svemu što sam učila, ti uopšte ne bi trebalo ni da budeš u stanju da usmeravaš. Učili su me da moraš biti smirena da bi usmeravala, hladna i smirena unutra, otvorena i krajnje popustljiva.“ Sjaj saidara ju je okružio, a tokovi Vode prikupili su lokvu u loptu koja se sasvim neprikladno nalazila na podu. „Moraš se predati pre nego što budeš u stanju da navodiš. Ali ti, Ninaeva... koliko god se trudila da se predaš – a videla sam da se trudiš – držiš se noktima sve dok ne budeš dovoljno besna da zaboraviš na to.“ Tok Vazduha podiže drhtavu loptu. Za trenutak, Ninaeva pomisli da starija žena smera da je hitne na nju, ali vodena kugla zalebde kroz sobu i izlete kroz otvoreni prozor. Jako je pljusnula kada je pala, a neka mačka je zakreštala zaprepašćeno i besno. Možda zabrana ne važi kad se dođe do Teodrininog nivoa.

„Zašto ne ostavimo to tako?“ Ninaeva je pokušala da zvuči vedro, ali pomislila je da joj to nije uspelo. Želela je da usmerava kad god joj je volja. Ali kao što veli ona stara izreka, „da su želje krila, svinje bi umele da lete.“ „Nema svrhe traćiti...“

„Ostavi to", reče Teodrin kada je Ninaeva počela da koristi tkanje Vode u svojoj kosi. „Pusti saidar i ostavi kosu da se prirodno osuši. I obuci se.“

Ninaeva skupi oči. „Nisi mi valjda spremila još neko iznenađenje?“

„Ne. Počni sada da pripremaš um. Ti si pupoljak koji oseća toplotu Izvora, spreman da se pred tom toplotom otvori. Saidar je reka, a ti si obala. Reka je moćnija od obale, ali obala je opet zadržava i navodi. Neka u tvojim mislima ne ostane ništa osim pupoljka. U tvojoj glavi je samo pupoljak. Ti si pupoljak...“

Navukavši bluzu preko glave, Ninaeva je uzdahnula dok je Teodrinin glas govorio hipnotički i monotono. Vežbe za polaznice. Da je to imalo učinka na nju, već odavno bi usmeravala kad god to poželi. Trebalo bi da prekine s ovim i vidi šta zaista može da uradi, kao na primer da ubedi Elejnu da odu u Kaemlin. Ali želela je da Teodrin uspe u svojim nastojanjima, pa makar to podrazumevalo i deset kofa vode. Prihvaćene nisu odlazile; Prihvaćene nisu prkosile. Mrzela je da joj govore šta ne sme još više nego da joj naređuju šta mora da radi.

Sati su prolazili, a one su sada sedele okrenute jedna prema drugoj preko stola koji kao da je tu dospeo iz neke srušene seoske kuće, sati ponavljanja vežbi koje verovatno i polaznice u tim trenucima obavljaju. Pupoljak i obala. Letnji lahor i brbotavi potok. Ninaeva je pokušala da bude seme maslačka koje lebdi na vetru, zemlja koja upija u sebe letnju kišu, koren koji se polako probija kroz zemlju. Sve bez rezultata, ili makar bez rezultata koji je Teodrin želela. Ona je čak predložila da Ninaeva zamisli sebe u zagrljaju ljubavnika, što se pretvorilo u katastrofu, zato što je morala da pomisli na Lana, i na to kako se samo usudio da ovako nestane! Ali kad god bi nemoć raspalila bes kao vreli ugljen suvu travu i doveo joj saidar nadohvat, Teodrin bi je naterala da ga pusti i počne iznova, blago, umirujuće. Neprestana usredsređenost te žene na ono što želi da učini izluđivala ju je. Ninaeva je pomislila kako ova može i mazge da uči tvrdoglavosti. Nikada se nije srdila; od smirenosti je napravila pravu umetnost. Ninaeva je želela da prevrne vedro hladne vode iznad njene glave i vidi kako se njoj to sviđa. Ali opet, imajući u vidu to koliko je vilica tišti, to možda i nije bila tako dobra zamisao.

Teodrin je Iscelila tištanje pre nego što je Ninaeva otišla, što je otprilike bio njen krajnji domet u tom Talentu. Trenutak kasnije, Ninaeva joj je uzvratila Isceljivanjem. Teodrinino oko postalo je blistavoljubičasto i ona bi zaista radije da ga ostavi tako, pa neka ženu podseća da ubuduće malo više pripazi, ali ovako je bilo pošteno i Teodrinino soptanje i drhtaji dok su je prožimali tokovi Duha, Vazduha i Vode donekle su nadoknadili Ninaevino brektanje kada se ta kofa ispraznila na njoj. Naravno, i ona je drhtala, od sopstvenog Isceljivanja, ali čovek ne može baš sve da ima.

Sunce je napolju bilo na pola puta do zapadnog obzorja. Niz ulicu se gomila mreškala od klanjanja i knikseva, a onda se gužva razišla da otkrije Tarnu Fejr, koja je klizila kao kraljica koja hoda kroz svinjac, sa crveno opervaženim šalom prebačenim preko ruku poput razmetljivog stega. Čak i sa udaljenosti od pedeset koraka njen stav je bio jasan, po načinu na koji je držala glavu, po načinu na koji je čuvala suknje od prašine, po načinu na koji je ignorisala čak i one koje su pred njom pravile kniks dok je prolazila. Prvog dana je bilo mnogo manje knikseva i mnogo više pretnji, ali jedna Aes Sedai bila je Aes Sedai, ako ništa drugo, ono za sestre u Salidaru. Da bi to utuvile sebi u glavu, dve Prihvaćene, pet polaznica i gotovo desetak slugu i sluškinja provodilo je svoje slobodno vreme iznoseći kuhinjsko smeće i prazneči i zakopavajući sadržinu noćnih posuda u šumi.

Dok je Ninaeva uzmicala, pre nego što je Tarna mogla da ugleda nju, želudac joj je zakrčao dovoljno glasno da se neki čova sa korpom repe na leđima okrenuo i zapanjeno je pogledao. Vreme doručka prošlo je u Elejninim pokušajima da probije zaštitu, a ručak u Teodrininim vežbama. A ona još nije završila s tom ženom. Teodrinina uputstva nalagala su joj da ove noći ne spava. Možda će iscrpljenost postići ono što šok nije mogao. Svaka blokada može da se probije, a ja ću probiti tvoju. Dovoljno je jednom. Jednom da usmeravaš bez besa i saidar će biti tvoj.

U tom trenutku Ninaeva je želela samo malo hrane. Služinčad je, naravno, već čistila i samo što nije završila, ali njoj se nos trzao od mirisa ovčijeg paprikaša i pečene prasetine koji su se zadržali u kuhinji. Morala je da se zadovolji sa dve jadne jabuke, malo kozjeg sira i okrajkom hleba. Dan se nimalo nije popravio.

Kada se vratila u sobu, zatekla je Elejnu opruženu na krevetu. Mlađa žena pogledala ju je ne podigavši glavu, a onda zakolutala očima i nastavila da zuri u tavanicu. „Ninaeva, imala sam očajan dan“, uzdahnula je. „Eskaralda uporno traži da nauči kako da pravi ter’angreal iako nije dovoljno jaka za to, a Varilin je uradila nešto – ne znam šta – i kamen na kojem je radila pretvorio se u loptu... pa, nije to baš bio plamen... u njenim rukama. Da nije bilo Dagdare, mislim da bi umrla; niko drugi nije mogao da je Isceli, a ne verujem da je bilo vremena da se pozove neko ko to ume. Onda sam pomislila na Marigan – ako ne možemo da naučimo kako da otkrijemo muškarca koji usmerava, možda možemo naučiti kako da otkrijemo ono što je on uradio; mislim da je Moiraina natuknula kako je to moguće. Mislim to – u svakom slučaju, mislila sam o njoj i neko me je dodirnuo po ramenu, a ja sam vrisnula kao da me je ubola igla. To je samo neki ubogi rabadžija hteo da me upita za nekakvu budalastu glasinu, ali ja sam ga uplašila, pa umalo nije pobegao.“

Najzad je udahnula, a Ninaeva je odustala od pomisli da je gađa poslednjim ogriskom jabuke i iskoristila trenutak tišine. „Gde je Marigan?“

„Završila je sa spremanjem – a i to je radila krajnje sporo – pa sam je poslala u njenu sobu. Narukvica je još na meni. Vidiš?“ Ona mahnu rukom u vazduhu i pusti je da padne na dušek, ali tok reči joj nije usporio. „I dalje je strašno cvilela o tome kako treba da pobegnemo u Kaemlin, a ja prosto više nisam mogla to da trpim ni minut, ne povrh svega ostalog. Moj čas sa polaznicama prošao je užasno. Ona grozna Kearlin – ona nosata? – stalno je mrmljala kako kod kuće nikad ne bi dozvolila jednoj devojci da joj naređuje, a Faolajn je oholo upala da pita zašto je i Nikola na mom času – otkud sam ja mogla da znam kako Nikola treba da obavlja njene poslove? – a onda je Ibrela odlučila da proveri koliko veliki plamen može da napravi i umalo nije zapalila ceo razred, da bi me Faolajn izribala pred svima zbog toga što čas ne držim pod kontrolom, a Nikola je rekla da ona..“

Ninaeva je odustala od pokušaja da ubaci neku reč – možda je ipak trebalo da je gađa ogriskom – već je samo viknula: „Mislim da je Mogedijen u pravu! “

Na to ime druga žena zaćuta i sede uspravno, razrogačivši oči. Ninaeva nije mogla da se ne osvrne i uveri kako je niko nije čuo, iako su bile u sopstvenoj sobi.

„To je budalaština, Ninaeva.“

Ninaeva nije znala misli li Elejna na predlog ili na glasno izgovaranje Mogedijeninog imena, i nije nameravala da se raspituje. Sela je na sopstvenu postelju spram Elejne i namestila suknje. „Ne, nije. Džaril i Sev će vrlo brzo nekome reći da im Marigan nije majka, ako to već nisu uradili. Jesi li spremna na pitanja koja će uslediti posle toga? Ja nisam. Neka Aes Sedai će veoma brzo početi da kopa po tome kako ja to otkrivam bilo šta, a da nisam besna od jutra do mraka. Svaka druga Aes Sedai s kojom pričam pominje to, a Dagdara me u poslednje vreme čudno gleda. Osim toga, one će samo nastaviti da sede ovde. Dok ne odluče da se vrate u Kulu. Prišunjala sam se i prisluškivala Tarnin razgovor sa Šerijam.. “

„Šta si uradila?“

„Prišunjala se i prisluškivala” reče Ninaeva ravnodušno. „Poruka koju šalju Elaidi glasi da im treba još vremena za razmatranje. To znači da u najmanju ruku razmatraju mogućnost da zaborave na Crveni ađah i Logana. Kako to mogu, ne znam, ali sigurno je tako. Ako ostanemo još ovde, možemo završiti kao poklon za Elaidu. U najmanju ruku, ako sada krenemo, možemo Randu reći da ne računa na podršku ma koje Aes Sedai. Možemo mu reći da ne veruje nijednoj Aes Sedai.“

Namrštivši se sitničavo, Elejna ukrsti noge. „Ako još razmatraju, znači da nisu odlučile. Ja mislim da treba da ostanemo. Možda im možemo pomoći da odluče kako treba. Osim toga, ako ne uspeš da nagovoriš Teodrin da krene s nama, nikada nećeš razbiti tu svoju blokadu.“

Ninaeva na to nije obraćala pažnju. Baš joj je Teodrin mnogo pomogla. Vedro vode. Bez sna ove noći. Staje sledeče? Ta žena je zapravo rekla da će pokušati sve i svašta dok ne ustanovi šta deluje. Po Ninaevinom mišljenju, sve i svašta je malčice previše. „Da im pomognemo da odluče? Neće one nas da slušaju. I Sijuan nas jedva sluša, a ako nas već ona drži za gušu, držimo i mi nju “

„I dalje mislim da treba da ostanemo. Makar dok Dvorana ne donese odluku. Tada, ako već krene sve po zlu, možemo to makar saopštiti Randu kao činjenicu, a ne kao prepostavku.“

„A kako to da ustanovimo? Ne možemo računati na to da ću i drugi put pronaći pravi prozor za prisluškivanje. Ako budemo čekale da one to objave, možemo se naći pod stražom. Ili barem ja. Nema niti jedne Aes Sedai koja ne zna da i Rand i ja potičemo iz Emondovog Polja.“

„Sijuan će nam reći pre nego što bilo šta bude objavljenog reče Elejna mirno. „Ne misliš valjda da će ona i Leana krotko da se vrate Elaidi?“

To je bilo tačno. Elaida bi Sijuan i Leanu skratila za glavu pre nego što bi stigle kniks da načine. „To i dalje ne otklanja opasnost od Džarila i Sevija“ bila je uporna.

„Smislićemo nešto. U svakom slučaju, oni nisu prva izbeglička deca o kojima se brine neko ko im nije rod.“ Elejna je verovatno mislila da je taj njen osmeh s jamicama na obrazima ohrabrujući. „Treba samo da mućnemo glavom. U najmanju ruku, treba da sačekamo da se Tom vrati iz Amadicije. Ne mogu ga ostaviti.“

Ninaeva diže ruke. Da izgled odražava narav, Elejna bi trebalo da izgleda kao mazga isklesana u kamenu. Ta devojka je u Tomu Merilinu videla zamenu za oca koji je umro kada je bila mala. Isto tako se ponekad činilo da ne ume da nađe put ni do stola s večerom ako njega ne drži za ruku.

Jedino upozorenje koje je Ninaeva imala bio je osećaj da je neko u blizini dohvatio saidar, a onda se vrata otvoriše pred naletom Vazduha i Tarna Fejr stupi u sobu. Ninaeva i Elejna skočiše na noge. Jedna Aes Sedai je Aes Sedai, a neki od onih koji sada zakopavaju izmet čine to samo zahvaljujući Tarninoj reči.

Plavokosa Crvena ih osmotri, nadmenog lica nalik na zimski mermer. „Tako dakle. Kraljica Andora i obogaljena divljakuša.“

„Još ne, Aes Sedai“, odgovori Elejna hladno i učtivo. „Ne dok ne budem krunisana u Velikoj dvorani. I to samo ako mi je mati mrtva" nadoda.

Tarnin osmeh mogao je da zaledi mećavu. „Naravno. Pokušale su da te sačuvaju kao tajnu, ali šapat se brzo prenosi.“ Ona osmotri uske postelje i klimavu hoklicu, odeću na zidnim klinovima i ispucali malter. „Mislila sam da ćete imati bolje odaje, imajući u vidu sva ta čudesa koja ste postigle. Da ste u Beloj kuli, gde vam je i mesto, ne bi me iznenadilo da sada obe ne polažete ispit za šal.“

„Hvala“, reče Ninaeva kako bi pokazala da ume biti uljudna koliko i Elejna. Tarna je pogleda. U poređenju sa tim plavim očima, ostatak njenog lica izgledao je toplo. „Aes Sedai“, dodade Ninaeva žurno.

Tarna se ponovo okrenu Elejni. „Ti u Amirlininom srcu zauzimaš posebno mesto, baš kao i Andor. Ne bi poverovala u to kakvu je potragu pokrenula za tobom. Znam da bi bila izuzetno zadovoljna ako bi se ti sa mnom vratila u Tar Valon.“

„Mesto mi je ovde, Aes Sedai.“ Elejnin glas bio je i dalje prijatan, ali brada joj se podigla jednako oholo kao i Tarnina. „Vratiču se u Kulu kada to učine i sve ostale.“

„Shvatam", reče Crvena ravno. „U redu onda. Ostavi nas sada. Želim da razgovaram nasamo sa divljakušom.“

Ninaeva i Elejna se zgledaše, ali Elejna je mogla samo da načini kniks i da ode.

Kada su se vrata zatvorila, Tarna se strahovito promeni. Ona sede na Elejninu postelju i podiže noge, ukrsti gležnjeve naslonivši se na olupano uzglavlje i prekrsti ruke na stomaku. Lice joj se raskravi i čak se i osmehnu. „Izgledaš kao da ti je neprijatno. Ne treba tako da se osećaš. Neću te ujesti.“

Ninaevi bi lakše u to poverovala da su se ženi izmenile i oči. Osmeh ih nije ni taknuo; naprotiv, izgledale su još deset puta nemilosrdnije, stotinu puta hladnije. Od toga se Ninaeva sva naježila. „Nije mi neprijatno", reče ona kruto, ukopavši se nogama kako ne bi počela da se premešta s jedne na drugu.

„Ah. Uvređena, je li? Zašto? Zato što sam te nazvala ’divljakušom’? Znaš, i ja sam divljakuša. Galina Kazban je lično razbila moju blokadu. Znala je moj Ađah mnogo pre mene same i lično se zainteresovala za mene. Uvek to čini sa onima za koje pomisli da će odabrati Crveni.“ Ona odmahnu glavom kroz smeh, dok su joj oči bile kao zamrznuti noževi. „Koliko sam samo sati provela zavijajući i jecajući pre nego što sam uspela da pronađem saidar, a da mi oči nisu čvrsto zatvorene; ne možeš da tkaš ako ne vidiš tokove. Koliko sam shvatila, Teodrin na tebi primenjuje blaže metode.“

Ninaevi se stopala pomeriše i protiv njene volje. Teodrin svakako ne bi pokušala s tim! Svakako ne bi. To što su joj se kolena ukrutila nimalo joj nije olakšalo treperenje u stomaku. Dakle, nije trebalo da se vređa? Da li je trebalo da prenebregne i ono „obogaljena"? „O čemu si to htela sa mnom da razgovaraš, Aes Sedai?“

„Amirlin želi da Elejna bude bezbedna, ali ti si u mnogo čemu jednako značajna. Možda i više od nje. Ono što u svojoj glavi imaš o Randu al’Toru može biti neprocenjivo. Kao i ono što Egvena al’Ver ima u svojoj. Znaš li gde je ona?“

Ninaeva je želela da obriše znoj sa lica, ali ruke su joj ostale opružene niz kukove. „Dugo je nisam videla, Aes Sedai.“ Mesecima, od poslednjeg sastanka u Tel’aran’riodu. „Smem li da pitam, šta to...“ Niko u Salidaru nije Elaidu nazivao Amirlin, ali ona je trebalo da ukaže poštovanje toj ženi. „...Amirlin smera s Random?“

„Smera, dete? On je Ponovorođeni Zmaj. Amirlin to zna i smera da mu ukaže svaku počast koju on zaslužuje.“ Tarnin glas poprimi prizvuk napetosti. „Pomisli samo, dete. Sve ove će se vratiti kada im sasvim sine šta čine, ali svaki dan može biti od suštinske važnosti. Tri hiljade godina Bela kula je rukovodila vladarima; bez Kule bilo bi više ratova i još gorih događaja. Svet je suočen s propašću ako al’Toru budu nedostajale te smernice. Ali ne možeš voditi nešto što ne poznaješ, baš kao što ja nisam mogla da usmeravam zatvorenih očiju. Za njega bi najbolje bilo da se vratiš sa mnom i svoja saznanja o njemu predočiš Amirlin sada, umesto za nekoliko nedelja ili meseci. To bi isto tako bilo najbolje i za tebe. Ovde nikada nećeš postati Aes Sedai. Zavetni štap je u Kuli. Ispitivanje se može obaviti samo u Kuli.“

Znoj zapeče Ninaevu u očima, ali odbila je da trepne. Zar ta žena misli da je može podmititi? „Ja zapravo nikad nisam provodila mnogo vremena s njim. Živela sam u selu, razumeš, a on je bio na imanju u Zapadnoj šumi. Uglavnom pamtim dečaka koji nikako nije hteo da se urazumi. Morali su da ga sile da radi ono što je trebalo, ili da ga mame na posao. Naravno, bilo je to kad je bio mali. Šta znam, možda se i promenio. Većina muškaraca su samo izrasli dečaci, ali on je mogao da se promeni.“

Jedan dugi trenutak Tarna je samo gledala u nju. Bio je to veoma dug trenutak pod tim ledenim pogledom. „Pa”, reče ona najzad i osovi se na noge tako brzo da Ninaeva umalo nije ustuknula, iako u malenoj sobi nije imala gde da ustukne. Na Tarninom licu i dalje je lebdeo uznemirujući osmeh. „Ovde je okupljena veoma čudna družina. Nisam ih videla, ali koliko razumem, Salidar su svojim prisustvom počastvovale i Sijuan Sanče i Leana Šarif. Te nisu od sorte sa kojom bi se pametna žena družila. A možda tu ima i drugih čudaka? Mnogo bi ti bolje bilo kad bi pošla sa mnom. Krećem ujutro. Večeras mi javi da li mogu očekivati da te zateknem na drumu.“

„Plašim se da ne...“

„Razmisli o tome, dete. Ovo bi mogla biti najvažnija odluka koju ćeš ikada doneti. Dobro razmisli.“ Prijazna maska iščeznu i Tarna izlete iz sobe.

Ninaevi zaklecaše kolena i ona se sruči na postelju. Ta žena je u njoj izazvala toliko različitih osećanja da nije znala kako da ih protumači. Nelagodnost i bes mešali su se s ushićenjem. Poželela je da Crvena ima načina da razgovara sa Aes Sedai iz Kule koje traže Randa. O, kad bi samo mogla da bude muva na zidu dok one pokušavaju da primene njen sud o njemu. Pokušala je da je podmiti. Pokušala je da je zaplaši. I u ovom potonjem bila prilično uspešna. Tarna je bila toliko sigurna da će ovdašnje Aes Sedai kleknuti pred Elaidom; bila je to gotova stvar, samo se još trenutak nije znao. I je li to natuknula nešto o Loganu? Ninaeva je podozrevala da Tarna zna o Salidaru više nego što to pretpostavljaju Dvorana ili Šerijam. Možda Elaida ovde ima pristalice.

Ninaeva je očekivala Elejnin povratak i kada je prošlo dobrih pola sata bez nje, izašla je u lov, najpre dugim koracima po prašnjavim ulicama, uzduž i popreko, zatim trkom, zastajkujući da se popne na kola, uzvere uz prevrnuto bure ili kameni doksat, virne iznad glava gomile. Sunce se spustilo tako da nije ni punim obimom sijalo iznad krošanja kad se ona vratila u sobu, mrmljajući sebi u bradu. I tamo zatekla Elejnu, koja je očigledno i sama upravo stigla.

„Pa gde si ti bila? Mislila sam da te je Tarna možda negde vezala!“

„Išla sam da uzmem ovo od Sijuan.“ Elejna otvori šaku. Na dlanu su joj bila dva izuvijana kamena prstena.

„Je li jedan od njih pravi? Dobro si smislila da ih uzmeš, ali trebalo je da pokušaš da dođeš do pravog.“

„Ništa me nije nateralo da se predomislim, Ninaeva. I dalje mislim da treba da ostanemo.“

„Tarna...

„Samo me je ubedila u to. Ako odemo, Šerijam i Dvorana će umesto Randa izabrati da Kula ponovo bude celovita. Jednostavno znam to.“ Ona spusti Ninaevi ruke ramena, pa i sama Ninaeva dopusti da je posedne na krevet. Elejna sede preko puta i napregnuto se nagnu napred. „Sećaš se šta si mi rekla o tome da primenim potrebu kako bih našla nešto u Tel’aran’riodu? Nama je potreban način da ubedimo Dvoranu da ne ode Elaidi.“

„Kako? Šta ako Logan nije dovoljno...“

„Znaćemo šta je to kada ga pronađemo" reče Elejna odlučno.

Ninaeva se odsutno poigravala pletenicom debelom kao ruka. „Hoćeš li pristati da odemo ako ne pronađemo ništa? Ne volim mnogo pomisao na to da sedim ovde sve dok ne odluče da nas stave pod stražu.“

„Pristaću pod uslovom da ti pristaneš ako pronađemo nešto korisno. Ninaeva, koliko god želim da ga vidim, ovde možemo učiniti više dobrog.“

Ninaeva je oklevala pre nego što je konačno promrmljala. „Pristajem.“ To joj je izgledalo kao nešto sigurno. Pošto nisu imale pojma za čim to tragaju, nije mogla da zamisli da će išta pronaći.

Ako se dotad činilo da dan prolazi sporo, sada je počeo da puzi. Stale su u red pred jednom kuhinjom da sačekaju na sledovanja režnjeva šunke, repe i graška. Činilo se da sunce satima sedi na krošnjama. Većina je u Salidaru išla na spavanje o zalasku sunca, ali na prozorima se pojavilo nekoliko svetiljki, naročito u najvećoj građevini. Dvorana je večeras priredila Tarni gozbu. Iz bivše krčme povremeno bi doprlo malo muzike sa harfe; Aes Sedai su pronašle nekakvog svirača među vojnicima, obrijale ga i strpale u nešto nalik na livreju. Ljudi koji su prolazili kraj krčme upućivali su joj brze poglede pre nego što bi pohitali dalje ili su je tako upadljivo ignorisali da su se bukvalno tresli od tog truda. Garet Brin je još jednom bio izuzetak. On je svoj obrok jeo smešten na drvenu kutiju nasred ulice; ko god je iz Dvorane pogledao kroz prozor morao je da ga opazi. Sporo, strašno sporo, sunce je klizilo za drveće. Mrak je došao naglo, takoreći bez sutona, i ulice su se ispraznile. Sviračeva melodija je ponovo započela. Garet Brin je i dalje sedeo na svojoj kutiji, na ivici kruga svetlosti koja je dopirala iz Dvorane gde se održavao prijem. Ninaeva zavrte glavom; nije znala je li ovaj vredan divljenja ili budala. Pomalo i jedno i drugo, pretpostavljala je.

Tek kada se našla u postelji sa pegavim kamenim ter’angrealom o uzici oko vrata i sa Lanovim teškim zlatnim pečatnim prstenom, pored utrnute sveče, setila se Teodrininih uputstava. Pa, sadje za to prekasno. Teodrin ionako nikad neće saznati je li ona spavala ili nije. I gde je više taj Lan?

Zvuk Elejninog disanja je usporio, Ninaeva se ušuškala u maleni jastuk s uzdahom i...

...shvatila da stoji u dno svoje prazne postelje, zagledana u magličastu Elejnu u nestvarnom svetlu noći Tel’aran’rioda. Tu nije bilo nikoga da ih vidi. Možda je u blizini Šerijam ili neko iz njene klike, ili Sijuan ili Leana. Istina, njih dve su imale prava da posete Svet snova, ali u večerašnjoj potrazi niti jedna nije želela da odgovara na pitanja. Elejna je očigledno na to gledala kao na naznaku; svesno ili ne, odenula se kao Birgita, u zeleni kaput i bele čakšire. Trepnula je na srebrni luk koji je držala u ruci i ovaj je iščeznuo zajedno sa tobolcem.

Ninaeva je pogledala sopstvenu odeću i uzdahnula. Plava svilena balska haljina sa zlatnim cvetovima izvezenim oko dubokog izreza i isprepletanim linijama duž suknje do poda. Osećala je satenske plesne cipelice na nogama. Nije zaista bilo važno šta nosiš u Tel’aran’riodu, ali šta li je to moglo da je obuzme pa da izabere baš to? „Shvataš da ovo možda neće uspeti", reče ona, presvukavši se u dobru, običnu vunenu dvorečansku odeću i izdržljive cipele. Elejna nije imala nikakvog prava da se tako osmehuje. Srebrni luk. Ha! „Trebalo bi da imamo makar nekakvu predstavu o tome šta tražimo, nešto o tome.“ „Ovo će morati da bude dovoljno, Ninaeva. Po tvojim rečima, Mudre su rekle da je potreba ključ, što jača to bolje, a nama je nešto svakako potrebno, inače će pomoć koju smo obećale Randu iščeznuti i preostaće samo ono što je Elaida voljna da pruži. Neću dozvoliti da do toga dođe, Ninaeva. Neću.“ „Polako, de. Neću ni ja, ako išta možemo da uradimo u vezi s tim. Bolje da počnemo s ovim.“ Uhvativši Elejnu pod ruku, Ninaeva zatvori oči. Potreba. Nadala se da neki deo njenog bića ima predstavu o torne šta je potrebno. Možda se ništa neče dogoditi. Potreba. Najednom kao da je sve skliznulo oko nje; osetila je kako se Tel’aran’riod trese i ruši.

Smesta je otvorila oči. Svaki korak pri koriščenju potrebe preduzima se naslepo, iz nužde, i dok te svaki takav korak vodi bliže onome što tražiš, isto tako može da te dovede do jame pune otrovnica, ili lava kraj plena, uznemirenog dovoljno da ti odgrize nogu.

Nije bilo nikakvih lavova, ali je ono što je ugledala bilo uznemirujuće. Obrela se usred bela dana, ali to joj nije smetalo; ovde vreme protiče drugačije. Ona i Elejna držale su se za ruke na popločanoj ulici, okružene građevinama od cigle i kamena. Doterani karniži i frizovi ukrašavali su kuće i radnje. Krovove sa crepovima krasile su kupole, a kameni ili drveni mostovi izvijali su se preko ulice, ponegde i na visini dvospratnica. U uglovima su se gomilale hrpe đubreta, stare odeće i slomljenog nameštaja, a okolo je trčkaralo mnoštvo pacova i povremeno zastajkivalo da ih neustrašivo izaziva. Ljudi koji su sebe dosanjali na rub Tel’aran’rioda načas bi se pojavili i odmah nestali. Neki čovek pao je s krikom s jednog mosta i iščeznuo pre nego što je udario o kaldrmu. Žena koja je zavijala u iscepanoj haljini pretrčala je desetak koraka prema njima pre nego što je i sama nestala. Prekinuti krici i povici odjekivali su ulicama, a ponekad i grubi smeh sa luđačkim prizvukom.

„Ne dopada mi se ovo“, reče Elejna zabrinutim glasom.

U daljini se iznad grada uzdizao veliki obelisk beo kao kost, nadvisivši nadaleko druge tornjeve među kojima su mnogi bili povezani mostovima, mnogo višim od onih u blizini. Nalazile su se u Tar Valonu, u delu gde je Ninaeva prošli put načas ugledala Leanu. Leana nije bila naročito predusretljiva u vezi s onim što je radila; rekla je s osmehom da uveličava strahopoštovanje i legendu o tajanstvenim Aes Sedai.

„Nije važno“, reče Ninaeva odlučno. „Niko u Tar Valonu čak i ne zna za Svet snova. Nećemo ni na koga naleteti.“ Želudac joj se prevrnuo kad se niotkuda pojavio muškarac krvavog lica i zateturao prema njima. Nije imao ruke, već samo patrljke iz kojih je brizgala krv.

„Nisam na to mislila", promrmlja Elejna.

„Hajdemo dalje.“ Ninaeva zatvori oči. Potreba.

Premeštanje.

Bile su u Kuli, u jednom hodniku s tapiserijama na zidovima. Najednom se samo tri koraka dalje pojavi neka bucmasta devojka odevena kao polaznica, razrogačivši krupne oči kad ih je ugledala. „Molim vas“, zacvile ona. „Molim vas?“ Pa nestade.

Elejna iznenada zasopta: „Egvena!“

Ninaeva se okrenu u mestu, ali prolaz je bio prazan.

„Videla sam je“, tvrdila je Elejna. „Znam da jesam!“

„Pretpostavljam da ona može da dotakne Tel’aran’riod u običnom snu kao i svako drugi“, reče joj Ninaeva. „Nastavimo s onim zbog čega smo došle ovamo “ Nelagodnost koju je osećala sve se više pojačavala. Ponovo su se uhvatile ruku pod ruku. Potreba.

Premeštanje.

To nije bilo obično skladište. Duž zidova su se pružale police i obrazovale dva kratka reda, uredno popunjene kutijama različitih veličina i oblika, od običnog drveta, sa duborezom ili lakiranih, sa predmetima umotanim u platno, malim kipovima i figurama i neobičnim oblicima koji su izgledali kao da su od metala ili stakla, kristala, kamena ili gleđosanog porcelana. Ninaevi nije bilo potrebno ništa više od toga da bi znala kako to moraju biti predmeti Jedne moči, najverovatnije ter’angreali, možda pokoji angreal i sa’angreal. Tako raznovrsna zbirka, tako uredno uskladištena, nije u Kuli mogla sadržati ništa drugo.

„Ne verujem da ovde ima smisla zalaziti dalje“ reče Elejna odsutno. „Ne znam kako bismo išta mogle odavde da uzmemo.“

Ninaeva kratko cimnu kiku. Ako ovde zaista ima nečeg što bi mogle da upotrebe – moralo je biti tako, osim ako Mudre nisu slagale – onda mora da postoji i način da se do toga dođe u svetu jave. Angreali i slični predmeti nisu bili strogo čuvani; kada je ona bila u Kuli, obično im je jedina zaštita bila brava i jedna polaznica. Vrata su ovde bila od jakih dasaka sa teškom crnom gvozdenom bravom. Nije bilo nikakve sumnje da je zaključana, ali ona ju je otključala u mislima i gurnula.

Vrata su se otvorila u stražarsku prostoriju. Duž jednog zida stajale su uske postelje naredane jedna povrh druge, a helebarde u soškama stajale su duž drugog. Iza teškog, pohabanog stola okruženog stolicama bez naslona bila su još jedna vrata, okovana gvožđem, sa ugrađenom malom rešetkom.

Kada se okrenula Elejni, odjednom je shvatila da su vrata ponovo zatvorena. „Ako ne možemo ovde doći do onoga što nam je potrebno, možda možemo na nekom drugom mestu. Mislim, možda će i nešto drugo poslužiti. Sad u najmanju ruku imamo naznaku. Mislim da su ovo ter’angreali koje niko još nije naučio da koristi. To je jedini razlog zbog kojeg bi ih ovako čuvali. Moglo bi čak biti opasno usmeravati blizu njih.“

Elejna je pogleda kiselo. „Ali ako ponovo pokušamo, neće li nas to naprosto vratiti ovamo? Osim ako... Osim ako ti Mudre nisu rekle kako da isključiš neko mesto iz pretrage.“

Nisu – nisu one bile naročito voljne da joj kažu bilo šta – ali na mestu gde možeš da otključaš bravu mislima, sve bi trebalo da bude moguće. „To je upravo ono što činimo. Shvatamo da ono što nam je potrebno nije u Tar Valonu.“ Namrštivši se na police, ona nadoda: „A kladila bih se da je to upravo ter’angreal koji niko ne ume da koristi.“ Mada nije mogla da zamisli na koji način bi to moglo da ubedi Dvoranu da podrži Randa.

„Treba nam ter’angreal koji nije u Tar Valonu" reče Elejna kao da sama sebe ubeđuje u to. „U redu onda. Idemo dalje.“

Ona pruži ruke i trenutak kasnije Ninaeva ih uze. Ninaeva nije bila sigurna u to kako je ona zatražila da nastave. Želela je da napusti Salidar, a ne da iznađe razloge da ostane u njemu. Ali ako bi to obezbedilo da salidarske Aes Sedai podrže Randa...

Potreba. Ter’angreal. Koji nije u Tar Valonu. Potreba.

Premeštanje.

Gde god da su se našle, grad u svetlu zore nije bio Tar Valon. Ni dvadeset koraka od njih, široka popločana ulica prelazila je u beli kameni most sa kipovima s obe strane, izvijen preko kanala kamenih ivica. Na drugu stranu, pedeset koraka dalje, bio je još jedan. Posvuda su se uzdizale vitke kule sa prstenastim balkonima, kao koplja zarivena u okrugle režnjeve kitnjastih slatkiša. Sve su zgrade bile bele, vrata i prozori visoki zašiljeni lukovi, ponegde dvostruki i trostruki. Na većim građevinama, dugački balkoni od kovanog gvožđa obojenog u belo, sa zamršenim zastorima od kovanog gvožđa kako bi stanari tamo ostali skriveni, gledali su na ulice i kanale, a bele kupole opasane skerletnim ili zlatnim prstenovima uzdizale su se do vrhova šiljatih poput kula.

Potreba. Premeštanje.

Mogao je to biti i neki drugi grad. Ulica je bila uska i neravnomerno kaldrmisana, oivičena s obe strane četvorospratnicama i petospratnicama sa kojih se beli malter ljuštio na mnogim mestima tako da se ispod videla cigla. Tu nije bilo balkona. Unaokolo su letele muve i bilo je teško ustanoviti da li je još zora s obzirom na senke po tlu.

Zgledale su se. Bilo je malo verovatno da će tu naći terangreal, ali otišle su predaleko da bi sada stale. Potreba.

Premeštanje.

Ninaeva kinu pre nego što je stigla da otvori oči, pa kinu ponovo kada ih je otvorila. Svaki pokret njenih stopala dizao je oblake prašine. Ovo skladište nije bilo ni nalik onome u Kuli. Mala prostorija bila je puna škrinja, sanduka i bačvi, nagomilanih zbrda-zdola jedna povrh druge, tako da je između njih jedva bilo prolaza, a sve je prekrivao debeli sloj prašine. Ninaeva je kinula toliko jako da je pomislila da će iskočiti iz cipela – a prašina je nestala. Potpuno. Elejna se samozadovoljno osmehivala. Ninaeva nije rekla ništa, samo je u mislima čvrsto držala sobu bez prašine. Trebalo je da se seti toga.

Pogledavši krš i lom, ona uzdahnu. Soba nije bila nimalo veća od one u kojoj su njihova tela ležala u Salidaru, ali pretraga kroz sve to... „Trebaće nam nedelje za ovo.“

„Možemo pokušati ponovo. Makar da vidimo koje stvari treba da pregledamo.“ Elejnin glas je izražavao jednako veliku sumnju.

Opet, bio je to sasvim dobar predlog, kao i svaki drugi. Ninaeva zatvori oči i ponovo oseti premeštanje.

Kada je opet pogledala, stajala je na kraju prolaza dalje od vrata, okrenuta prema četvrtastoj drvenoj škrinji višoj od njenog struka. Gvozdene trake izgledale su sasvim zarđalo, a sama škrinja kao da je proteklih dvadeset godina provela pod udarcima maljeva. Ninaeva nije mogla da zamisli neprikladnije spremište za nešto korisno, pogotovo za ter’angreal. Ali Elejna je stajala kraj nje i zurila pravo u istu škrinju.

Ninaeva spusti ruku na poklopac – šarke će se otvoriti bez zastoja – i podiže ga. Nije se čuo čak ni nagoveštaj škripe. Unutra su, povrh gomile predmeta umotanih u platno i nečeg što je ličilo na otpatke iz nečijeg ormana sa starom odećom i iz nekoliko kuhinja, ležala dva veoma zarđala mača i jednako smeđ grudni oklop sa projedenom rupom.

Elejna opipa mali čajnik sa slomljenim grlićem. „Ne nedelje, ali u svakom slučaju, ostatak noći.“

„Još jednom?" predloži Ninaeva. „Ne može da škodi.“ Elejna slegnu ramenima. Zatvorene oči. Potreba.

Ninaeva posegnu i ruka joj se spusti na nešto tvrdo i zaobljeno, prekriveno platnom u raspadanju. Kad je otvorila oči, Elejnina ruka bila je kraj njene. Osmeh je mlađoj ženi bezmalo pocepao lice na dva dela.

Nije im bilo lako da to izvade. Nije bilo malo, a morale su da pomere dronjave kapute, ulubljene posude, zamotuljke koji su se krunili i otkrivali figurice, izrezbarene životinje i slično đubre. Kada su to izvadile – široki, pljosnati disk umotan u trulu tkaninu, morale su da ga pridrže između sebe. Kada su skinule tkaninu, ispostavilo se da je to plitka činija od debelog kristala, prečnika više od dve stope, duboko izbrušena u nešto nalik na uskovitlane oblake.

„Ninaeva", reče Elejna polako, „mislim da je ovo...“

Ninaeva se trže i umalo ne ispusti svoju stranu činije kada je ova najednom poprimila bledu vodenoplavu boju i kad su se izrezbareni oblaci malo pomerili. Za otkucaj srca kasnije, kristal je ponovo bio providan, izrezbareni oblaci nepomični. Samo što je ona bila sigurna da oblaci nisu kao pre.

„Jeste", uskliknu Elejna. „To jeste ter’angreal. I opkladila bih se u bilo šta da ima nekakve veze s vremenskim prilikama. Ali nisam još dovoljno jaka da ga sama upotrebim.“

Ninaeva proguta knedlu i pokuša da umiri lupanje srca. „Ne čini to! Zar ne shvataš da bi mogla da se umiriš petljanjem po ter’angrealu čije dejstvo ne poznaješ?“

Budalasta devojka je bila toliko drska da se iznenađeno zagleda u nju. „To jeste ono po šta smo došle, Ninaeva. I zar misliš da postoji neko ko zna više o ter’angrealu od mene?“

Ninaeva šmrknu. To što je žena bila u pravu nije značilo da ne treba da je upozori. „Ne kažem ja da ne bi bilo divno kad bi ovo moglo nekako da popravi vremenske prilike – bilo bi – ali ne vidim kako to može biti ono što nam treba. Ovo neće Dvoranu okrenuti ni ovako ni onako u odnosu na Randa.“

„’Ono što ti treba nije uvek i ono što želiš’,“ navede Elejna. „Lini je to govorila kad nije htela da me pusti da jašem ili da se penjem na drvo, ali možda u ovom slučaju može da se primeni.“

Ninaeva ponovo šmrknu. Možda i jeste tako, ali ona je sada želela ono što je želela. Zar je bilo previše da to i traži?

Činija im iščeznu u rukama i sad na Elejnu dođe red da se trgne, mrmljajući kako se nikada neće navići na to. I škrinja je bila zatvorena.

„Ninaeva, kada sam usmerila u činiju, osetila sam... Ninaeva, ovo nije jedini ter’angreal ovde. Mislim da ovde ima i angreala, možda čak i ter’angreala.“

„Ovde?", reče Ninaeva s nevericom, zagledajući pretrpani sobičak. Ali ako je tu jedan, zašto ne bi bilo i dva? Ili deset, stotinu? „Tako ti Svetlosti, ne usmeravaj ponovo! Šta ako slučajno pokreneš neki od njih? Mogla bi da se umiriš...“

„Znam šta radim, Ninaeva. Zaista znam. Sledeće što treba da uradimo jeste da ustanovimo gde se ova soba tačno nalazi.“

Ispostavilo se da to nije lak zadatak. Iako se činilo da su šarke sasvim zarđale, vrata nisu bila kočnica, ne u Tel’aran’riodu. Nevolje su počinjale posle toga. U tamnom uskom hodniku napolju bio je samo jedan mali prozor na kraju, a i kroz njega se nije videlo ništa do belog omalterisanog zida. Nije im vredeo ni silazak niz skučeno kameno stepenište. Ulica napolju mogla je biti prva koju su ugledali u ovoj četvrti grada, gde god pa to bilo, i sve su zgrade bile toliko slične da se ni po čemu nisu mogle razlikovati. Na malenim radnjama duž ulice nije bilo tabli, a jedino što je obeležavalo gostionice bila su plavo obojena vrata. Izgleda da su crvena označavala kafane.

Ninaeva se udaljila u potrazi za nekim obeležjem, za nečim što bi moglo da ukaže na to gde se nalaze. Za nečim što bi im reklo koji je to grad. Svaka ulica do koje je došla ličila je na prethodnu, ali ubrzo je pronašla most od običnog kamena, za razliku od drugih koje je videla, i bez kipova. Sa središta luka video se samo kanal koji se spajao sa drugima u oba smera, još mostova i još zgrada sa kojih je otpadao beli malter.

Ona najednom shvati da je sama. „Elejna.“ Tišina, samo odjek njenog glasa. „Elejna? Elejna!“

Zlatokosa žena pojavi se iza ugla blizu podnožja mosta. „A, tu si“, reče Elejna. „U poređenju s ovim gradom i zečja jazbina izgleda dobro zamišljena. Okrenula sam glavu na trenutak i više te nije bilo. Jesi li išta pronašla?“

„Ništa.“ Ninaeva ponovo nakratko pogleda kanal pre nego što se pridružila Elejni. „Ništa korisno.“

„Makar možemo biti sigurne gde se nalazimo. U Ebou Daru. Mora da smo tu.“ Elejnin kaputić i široke čakšire pretvorili su se u zelenu svilenu haljinu sa čipkom koja joj je visila preko šaka, visokim bogato vezenim okovratnikom i uskim izrezom dovoljno dubokim da joj se vidi poprilično od poprsja. „Ne pada mi na pamet nijedan drugi grad sa toliko kanala osim Ilijana, a ovo svakako nije Ilijan.“

„Nadam se da nije“ reče Ninaeva jedva čujno. Nikad joj nije palo na pamet da bi slepa potraga mogla da ih dovede u Samaelovu jazbinu. Shvatila je da se i njena haljina promenila u tamnoplavu svilu pogodnu za putovanje, sa sve platnenim putnim ogrtačem. Ona ukloni plašt, ali zadrža ostalo.

„Dopao bi ti se Ebou Dar, Ninaeva. Mudre žene Ebou Dara znaju o bilju više od svih. Mogu sve da izleče. Moraju, zato što se u Ebou Daru održavaju dvoboji čim neko kine, bili posredi plemiči ili puk, muškarci ili žene.“ Elejna se nasmeja. „Tom kaže da je tamo bilo leoparda, ali su otišli odatle jer su shvatili da im je život sa Eboudarcima preopasan.“

„Sve je to jako lepo“, reče joj Ninaeva, „ali što se mene tiče, mogu slobodno da se međusobno poubijaju. Elejna, mogle smo isto tako i da sklonimo prstenove i prosto zaspimo. Ja ne bih umela da pronađem put natrag do te sobe, sve i da me tamo čeka šal. Kad bi samo postojao neki način da napravimo mapu...“ Ona iskrivi lice. Isto tako je mogla da zatraži krila u svetu jave; kad bi mogle da sačine mapu Tel’aran’rioda, mogle bi isto tako i da uzmu činiju.

„Onda ćemo morati da dođemo u Ebou Dar i počnemo da tragamo", reče Elejna odlučno. „U stvarnom svetu. Makar znamo u kom delu grada da tražimo.“

Ninaeva se ozari. Ebou Dar se nalazio samo nekoliko stotina milja niz Eldar od Salidara. „To ti je vrlo dobro zapažanje. A i odvešće nas daleko pre nego što nam se sve ne sruči na glave.“

„Stvarno, Ninaeva. Zar ti je i dalje to najvažnije?“

„To je značajna stvar. Možeš li se setiti još nečeg što, bismo ovde uradile?“ Elejna odmahnu glavom. „Onda možemo i da se vratimo. Volela bih da noćas malo odspavam.“ Nije se moglo ustanoviti koliko je vremena prošlo u svetu jave tokom boravka u Tel’aran’riodu; ponekad je sat tamo bio i sat ovde, a ponekad i dan ili više. Na svu sreću, činilo se da to ne deluje u suprotnom smeru, ili makar ne u velikoj meri, inače bi čovek mogao da umre od gladi u snu.

Ninaeva istupi iz sna...

...i oči joj se širom otvoriše, zagledane u jastuk jednako mokar od znoja kao i ona. Kroz otvoreni prozor nije dopirao ni dašak vetra. Tišina je prekrila Salidar, a najglasniji zvuk bili su tanušni krici noćnih čaplji. Ona se uspravi, razveza uzicu oko vrata i skinu izuvijani kameni prsten, zastavši na trenutak da opipa prstima Lanov debeli zlatni prsten. Elejna se promeškolji, a onda sede zevnuvši i usmeri da upali patrljak sveće.

„Misliš da će iole vredeti?“, upita Ninaeva tiho.

„Ne znam.“ Elejna zaćuta kako bi pokrila zev šakom. Kako je toj ženi uspevalo da izgleda lepa dok zeva, raščupana i sa crvenim tragovima jastuka na obrazu? Bila je to tajna koju je trebalo da istraže Aes Sedai. „Znam samo da bi ta činija trebalo da bude u stanju da učini nešto u vezi s vremenskim prilikama. Znam da se zaliha ter’angreala i angreala mora dovesti u prave ruke. Naša je dužnost da ih predamo Dvorani. Ili makar Šerijam. Znam da ću, ukoliko ih to ne natera da podrže Randa, nastaviti da tragam sve dok ne nađem nešto pogodno za to. I znam da mi se spava. Možemo li pričati o ovome ujutro?“ Ne sačekavši odgovor, ona utrnu sveću, sklupča se ponovo i poče da diše duboko i sporo, usnula čim joj je glava dotakla jastuk.

Ninaeva se ponovo protegnu, zureći u tavanicu kroz mrak. Bar će ubrzo krenuti put Ebou Dara. Možda već sutra. Za dan-dva, najkasnije, kad se pripreme za putovanje i zaustave rečnu lađu u prolazu. Makar...

Najednom se seti Teodrin. Ako im bude trebalo dva dana da se pripreme, Teodrin će tražiti da je dvaput poseti, bez ikakve sumnje. A očekivala je da Ninaeva noćas ne spava. Nije bilo nikakvog načina da zna, ali...

Uzdahnuvši duboko, ona ustade iz postelje. Nije imala mnogo prostora za šetkanje, ali iskoristila ga je sasvim, sve razjarenija i razjarenija. Htela je samo da pobegne. Rekla je da ne ume baš dobro da se predaje, ali možda se sve bolje snalazi u bežanju. Bilo bi tako divno da usmerava kad god to poželi. Nije ni primetila suze koje su joj potekle licem.