Gospodar haosa

22 Na jug

Pet kamenova glatko se okretalo iznad Metovih ruku, jedan crven, jedan plav, jedan providan i zelen, i dva sa zanimljivim prugama na sebi. Met je jahao i navodio Kockicu kolenima, sa kopljem crne držalje zataknutim iza kolana sedla, spram razvezanog luka. Kamenje ga je podsetilo na Toma Merilina, koji ga je učio kako da žonglira, i on se zapitao je li taj čiča još živ. Verovatno nije. Rand je poslao muzičara u jurnjavu za Elejnom i Ninaevom pre, kako se činilo, vrlo mnogo vremena, navodno da pripazi na njih. Ako postoje dve žene na koje treba manje paziti, Met takve nije poznavao, ali nema one koja bi pre dovela čoveka do pogibije zbog svoje nerazumnosti. Ninaeva, koja je čačkala po svemu što bi čovek učinio ili rekao i sve vreme cimala onu svoju prokletu kiku, i Elejna, ta prokleta kći naslednica, koja je mislila da može da se provuče tako što će podići nos u vazduh i reći zašto jednako loše kao što je to činila i Ninaeva, samo što je Elejna bila gora, jer kad god bi omanula oholost, Elejna bi se osmehnula, pokazala jamicu na bradi i očekivala da svi padnu na nos pred njenom lepotom. Nadao se da je Tom uspeo da preživi u njihovom društvu. Nadao se da su i one dobro, ali ne bi mario i ako su se našle u sosu makar jednom otkad su zbrisale, sama Svetlost zna gde. Neka vide kako je to kad nema njega da ih izvuče, i pri tom još ne – več samo toliko da požele da je Met Kauton u blizini da ih ponovo izbavi kao kakav maloumnik.

„Šta ti kažeš, Mete?“, upita Nalesin priteravši konja bliže. „Jesi li se ikada zapitao kako bi izgledalo da si Zaštitnik?“

Met umalo ne ispusti kamenje. Daerid i Talmanes ga pogledaše, znojavih lica, u iščekivanju odgovora. Sunce je klizilo prema obzorju; još malo pa će morati da se zaustave. Činilo se da suton traje malo duže jer su se dani skratili, ali Met je želeo da se do sumraka skrasi sa svojom lulom. Osim toga, na ovakvom terenu konji lome noge pošto nestane svetla. Ljudi takođe.

Družina se rastezala na sever iza njih, konjanici i pešadinci pod uzdignutim repom prašine, uzvijorenih barjaka ali utihlih doboša, po brežuljcima prekrivenim škrtim žbunjem i raštrkanim čestarima. Jedanaest dana posle odlaska iz Maerona, nalazili su se na pola puta do Tira ili nešto više od toga, i kretali se brže nego što se Met uistinu nadao. A konje su odmarali samo jedan celi dan. Nije mu se mnogo žurilo da zauzme Vejramonovo mesto, ali nije mogao da se ne zapita koliku bi udaljenost mogli da prevale od svitanja do sumraka, ako bi na to bili primorani. Dosad su najviše prešli četrdeset pet milja za dan, koliko su mogli da izračunaju. Naravno, kolima sa namirnicama trebalo je pola noći da ih sustignu, ali pešadinci su u poslednje vreme dokazivali kako mogu da se mere sa konjicom, ako ne u kratkom, ono svakako u dugom maršu.

Malo dalje pozadi, na istoku, grupa Aijela popela se na uzvisinu opervaženu drvećem i u lakom trku polako prevaljivala udaljenost. Moguće je da kaskaju još od svitanja i da će tako nastaviti sve dok ne padne noć, pa i posle toga. Ako prestignu Družinu dok još ima svetla, biće to ohrabrenje za sutra. Kad god bi je Aijeli prestigli, činilo se da je Družina spremna da sutradan pređe još milju ili dve više.

Nekoliko milja ispred njih čestar se ponovo stapao u gustu šumu; moraće da se spuste bliže Erininu pre nego što tamo stignu. Dok su se peli na vrh brega, Met je video reku i pet unajmljenih rečnih brodova na kojima su se vijorile zastave Crvene ruke. Još četiri su se vraćala u Maeron na ponovni utovar, uglavnom po hranu za konje. Ali nije mogao da vidi ljude, iako je znao da su tu i da krivudaju uzvodno ili nizvodno, te menjaju smer kad god bi naišli na grupu koju je vodio neko ko ume ubedljivo da priča. Malobrojni su imali kolica i obično su ih vukli sami, kao i nekoliko kola s arnjevima, ali većina je posedovala samo ono što je imala na sebi; čak su i najtuplji razbojnici shvatili da takve nema smisla gnjaviti. Met nije imao pojma kuda su se zaputili, baš kao ni oni sami, ali opet ih je bilo taman toliko da zakrče jadni puteljak duž reke. Družina je ovde gore mogla mnogo brže da se kreće i nije morala toljagama da rasteruje ljude pred sobom.

„Zaštitnik?" reče Met, ubacivši kamenje u bisage. Mogao ih je još naći drugde, ali dopadale su mu se boje. Tamo mu je bilo i orlovo pero, kao i komad vremešnog kamena belog kao sneg, koji je nekada možda bio deo kakve rezbarije. Naišao je i na kamenčinu koja je izgledala kao glava nekog kipa, ali za to bi mu bila potrebna kola. „Nikada. Sve su to budale i poslušnici, koji dozvoljavaju da ih Aes Sedai vuku okolo za nos. Otkud ti tako nešto pade na pamet?“

Nalesin slegnu ramenima. Prilično se znojio, ali je i dalje na sebi imao kaput – danas na crvene i plave pruge – zakopčan do grla. Metov je bio raskopčan, ali se njemu svejedno činilo da se kuva. „Pretpostavljam da su za sve krive Aes Sedai“, reče Tairen. „Tako mi duša sagorela, mora čovek da se zamisli, zar ne? Mislim, tako mi duša sagorela, šta li su samo smislile?“ Mislio je na Aes Sedai s one strane Erinina, koje navodno trčkaraju uzvodno ili nizvodno malo brže od tumarala koja su takođe bila tamo.

„Ja velim da je najbolje ne pomišljati na njih.“ Met dodirnu srebrnu lisičju glavu kroz košulju; čak i sa tim, bilo mu je drago što su Aes Sedai s druge strane reke. Šačica njegovih vojnika putovala je na svakom rečnom plovilu i koliko god sela bila retka, pristajali su uz obalu kraj svakog na koje bi naišli sa suprotne strane kako bi videli šta mogu da saznaju. Za sada su vesti bile nejasne, a često i neprijatne. Gomilanje Aes Sedai bilo je najmanja nevolja.

„A kako da ne pomišljamo na njih?", upita Talmanes. „Zar misliš da je Kula zaista upravljala Loganom?“ Bila je to jedna od novijih vesti, od pre samo dva dana.

Mat je skinuo šešir da obriše čelo pre nego što je odgovorio. Kad padne noć, biće malo svežije. Ali bez vina, bez piva, bez žena, bez kockanja. Ko bi još poželeo da bude vojnik? „Malo je toga od čega bi se Aes Sedai ustezale.“ On zavuče prst za maramu oko vrata i olabavi je. Koliko je o Zaštitnicima mogao da zaključi, makar zahvaljujući tome što je posmatrao Lana, oni kao da se nikada nisu znojili. „Ali to? Talmanese, pre bih poverovao da si ti Aes Sedai. I jesi, zar ne?“

Daerid se presamitio od smeha preko jabučice sedla, a Nalesin se umalo nije smandrljao s konja. Talmanes se najpre ukočio, ali se najzad iscerio. Gotovo se zakikotao. Taj nije imao naročiti smisao za humor, ali bolje ikakav nego nikakav.

Ipak, brzo se ponovo uozbiljio. „A šta je sa Zmajuzakletima? Ako je to tačno, Mete, biće nevolje.“ Smeh ostalih kao da je presečen sekirom.

Met iskrivi lice. To je bila najsvežija vest ili glasina – kako god bilo – za koju su saznali juče, o spaljenom selu negde u Murandiji. Još gore, navodno su pobili sve koji nisu hteli da se zakunu Ponovorođenom Zmaju, uključujući i čitave porodice. „Rand će ih srediti. Ukoliko je to istina. Aes Sedai, Zmajuzakleti, sve su to njegova posla, a mi smo sasvim po strani od njih. Imamo svoja posla o kojima moramo da brinemo.“

Naravno, nikome se od toga lice nije ni najmanje razvedrilo. Videli su previše spaljenih sela, i videće ih još ubrzo pošto stignu do Tira. Ko bi još poželeo da bude vojnik?

Na uzvisini ispred njih pojavio se neki jahač i zagalopirao prema njima preskačući preko grmlja umesto da ga obilazi, čak i niz padinu. Met je pokazao da se zaustave i dodao: „Bez truba.“ Iza njega se glas prosuo u zamirućem mrmoru, ali njemu su oči ostale prikovane za jahača.

Sav znojav, Čel Vanin zauzda svog sivosmeđeg škopca ispred Meta. U grubom sivom kaputu koji je njegovoj proćelavoj telesini pristajao kao džak, sedeo je u sedlu baš kao vreća. Vanin je bio debeo i to se nikako nije moglo prenebregnuti. Ali opet, koliko god izgledalo neverovatno, umeo je da jaše sve što se ikad jahati dalo i vrlo dobro je to radio.

Mnogo pre nego što su stigli do Maerona, Met je iznenadio Nalesina, Daerida i Talmanesa zatraživši da mu kažu ko su među njihovim ljudima najbolji krivolovci i konjokradice, oni za koje znaju da su krivi, ali ništa protiv njih ne mogu da dokažu. Dva plemića pogotovo nisu hteli da priznaju kako imaju takve među potčinjenima, ali posle malo podsticanja izgovorili su imena trojice Kairhijenjana, dva Tairenca i, začudo, dva Andorca. Met nije ni pomišljao da je ijedan od Andoraca dovoljno dugo s Družinom da se tako proslavi, ali očigledno se pričalo o njima.

Tu sedmoricu je odveo u stranu i rekao im da mu trebaju izvidnici, te da dobar izvidnik koristi umnogome iste veštine kao i krivolovac ili konjokradica. Prenebregnuvši žestoko poricanje da su ikada počinili ikakav zločin – svaki je to poricao revnosnije od Talmanesa i Nalesina zajedno, jednako rečito mada daleko grublje – ponudio je pomilovanje za sve krađe počinjene pre tog dana, trostruku platu i poštedu od radne obaveze sve dok izveštavaju istinito. Isto tako i vešanje za prvu laž; mnogo ljudi moglo je da izgine zbog laži izvidnika. I pored pretnje, lakomo su to prihvatili, verovatno pre zbog manje rada nego zbog dodatnih srebrnjaka.

Ali sedmorica je bilo premalo, pa ih je zamolio da mu predlože i druge, imajući na umu ono što je rekao o potrebnim veštinama, kao i da to hoće li poživeti dovoljno da naplate svoju utrostručenu zaradu umnogome zavisi od sposobnosti onih čija imena navedu. To je izazvalo silno češanje po bradi i poglede ispod oka, ali na kraju su zajedno došli do još jedanaest imena, naglašavajući sve vreme da time ničim ne optužuju te ljude. Jedanaest muškaraca, dovoljno dobrih krivolovaca i konjokradica da ni Daerid ni Talmanes ni Nalesin ne posumnjaju u njih, ali nedovoljno dobrih da ih prva sedmorica ne zapaze. Met je ponovio istu ponudu i ponovo zatražio imena. Kada više nije mogao doći ni do jednog imena, imao je na raspolaganju četrdeset sedam izvidnika. Teška vremena nagnala su mnoge da odu u vojnike umesto da se bave pozivom kojem su bili skloniji.

Poslednji koga su pomenula sva trojica neposredno pre njega bio je Čel Vanin, Andorac koji je živeo u Maeronu, ali je tumarao nadaleko s obe strane Erinina. Vanin je umeo da ukrade jaja ispod fazanke a da je ne uznemiri u gnezdu, mada bi teško propustio da i nju ne strpa u džak. Umeo je da zdipi konja ispod plemića a da plemić to ne sazna čitava dva dana. Ili su bar tako tvrdili oni koji su ga predložili, sa strahopoštovanjem u glasu. Sa krezubim osmehom i izrazom krajnje nedužnosti na okruglom licu, Vanin se bunio kako je on samo štalski momak i povremeno potkivač, kada može da nađe posla. Ali prihvatio bi se zadatka za učetvorostručenu uobičajenu platu Družine. Do sada ju je i te kako zaradio.

Dok je sedeo na svom sivcu ispred Meta na tom bregu, Vanin je izgledao uznemireno. Dopadalo mu se to što Met ne želi da mu se obraća sa „moj gospodaru" pošto nije naročito voleo da se ikome zvanično klanja, ali uspeo je da dotakne čelo u nekakvom grubom salutiranju. „Mislim da ovo moraš da vidiš. Sam ne znam šta o tome da mislim. Moraš pogledati lično.“

„Sačekajte ovde“, reče Met ostalima, a Vaninu: „Pokaži mi.“

Nisu morali daleko da jašu, samo preko sledeča dva brega pa uz krivudavi potok sa širokim rubovima od sasušenog blata. Smrad je najavio ono što je Vanin hteo da Met vidi pre nego što su se prvi lešinari tromo vinuli u nebo. Drugi su samo odlepetali nekoliko koraka pre nego što su se ponovo spustili, strelovito pomerajući gole glave tamo-amo, izazivački kričeči. Najgori su bili oni koji nisu ni podigli glavu od svog obroka, kao uzmuvane hrpe umazanog crnog perja.

Po prevrnutim kolima nalik na kućice na točkovima, obojenim u jarko zeleno, plavo i žuto, videlo se da je posredi čerga Krpara, ali malo je kola izbeglo spaljivanje. Posvuda su ležala tela u odeći jarkih boja iscepanoj i potamneloj od sasušene krvi, tela muškaraca, žena i dece. Jednim delom svog bića Met je to hladno osmatrao; drugim je želeo da se ispovraća, pobegne, učini makar šta, samo da ne sedi tu na Kockici. Napadači su najpre naišli sa zapada. Tamo je ležala većina muškaraca i starijih momaka, zajedno sa onim što je preostalo od krupnih pasa, kao da su pokušali da obrazuju stroj, da zadrže ubice telima dok žene i deca ne umaknu. Beskoristan beg. Po nagomilanim leševima videlo se kuda su glavačke bežali – pravo na drugu grupu napadača. Sada su se kretali samo lešinari.

Vanin s gađenjem pljunu kroz razmaknute zube. „Oteraš ih pre nego što ti sve živo pokradu – ako ne paziš, zdipiće ti dete, podići ga kao svoje – i možda ih pri tom malo ritneš da ih požuriš, ali ne činiš ovo. Ko bi tako postupio?“

„Ne znam. Razbojnici.“ Nije bilo nijednog konja. Ali razbojnicima je bilo do krađe, ne do ubijanja, i nijedan Krpar ne bi se odupirao sve da mu ukradeš i poslednji groš s kaputom pride. Met natera sebe da popusti stisak ruku na uzdama. Nije imao gde da pogleda, a da ne vidi mrtvu ženu, mrtvo dete. Ko god da je ovo uradio, nije hteo da ostavi niti jednog preživelog. Polako je objahao oko poprišta, pokušavajući da ne obraća pažnju na lešinare koji su šištali i širili krila dok je prolazio – tle je bilo previše tvrdo da bi u njemu ostali tragovi, mada mu se činilo da su se konji udaljili u nekoliko pravaca – a onda se vratio Vaninu. „Mogao si da mi opišeš ovo. Nema potrebe da ovo gledam.“ Tako mi Svetlosti, nema!

„Mogao sam da ti kažem kako nema valjanih tragova", reče Vanin okrenuvši konja da zagaca po plitkom potoku. „Ali možda treba da vidiš ovo.“

Kola koja su ležala postrance dobrim delom su izgorela, ali sanduk kola je preostao, na žutim točkovima sa crvenim žbicama. Neki muškarac u drečavo-plavom kaputu ležao je čvrsto stisnut uz kola, jedne opružene ruke počrnele od krvi. Ono što je ispisao drhtavim slovima bilo je tamnije od drveta u dnu kolskog sanduka.

Šta da mu kažem?, pomisli Met. Da je neko pobio čitavu čergu Krpara? Ili da je taj čovek umro pre nego što je stigao da napiše ko je to učinio? Ne bi bilo prvi put da Krpari natrapaju na nešto važno. U priči bi ovaj poživeo taman toliko da ispiše ono najvažnije, što može doneti pobedu. Pa, kakva god poruka bila, sada više niko neće znati ni reč od nje.

„Bio su u pravu, Vanine.“ Met je oklevao. Šta da kaže Ponovorođenom Zmaju? Nije imao razloga da stvara nove glasine povrh onih koje su već kolale. „Postaraj se da ostatak ovih kola izgori pre nego što pođeš. A ako te iko bude pitao, ovde nije bilo ničeg osim gomile mrtvih ljudi.“ I žena, i dece.

Vanin klimnu glavom. „Divljaci prljavi", promrmlja on i ponovo pljunu kroz zube. „Verovatno je to mogao učiniti neko od njih.“

Ona družina Aijela ih je sustigla, tri ili četiri stotine njih. Strčali su niz padinu i prešli potok na manje od pedeset koraka od kola. Nekolicina je podigla ruku u znak pozdrava; Met ih nije prepoznao, ali mnogi Aijeli čuli su za prijatelja Randa al’Tora, onoga što ima šešir na glavi i s kojim je bolje ne kockati se. Preko potoka pa uz sledeću padinu, i svi ti leševi kao da više i ne postoje.

Prokleti Aijeli, pomisli Met. Znao je da Aijeli izbegavaju Krpare, ne obraćaju pažnju na njih, mada ne i zbog čega, ali ovo... „Ne verujem", reče on. „Postaraj se da to izgori, Vanine.“

Talmanes i ostala dvojica bili su, naravno, tačno tamo gde ih je ostavio. Kada im je Met saopštio šta ih čeka napred, kao i da treba otposlati ljude za sahranjivanje, smrknuto su zaklimali glavama, dok je Daerid mrmljao u neverici: „Krpari?“

„Ovde ćemo bivakovati", nadoda Met.

Očekivao je nekakav odgovor – preostalo je svetla za još nekoliko milja, a ta trojica su se toliko zanela pitanjem koliko Družina može prevaliti na dan da se umalo nisu opkladili – ali Nalesin je samo rekao: „Poslaću dole čoveka da znacima dojavi lađama da ne odmaknu previše.“

Možda su se osećali kao i on. Ukoliko ne skrenu sasvim do reke, neće moći da izbegnu u najmanju ruku prizor lešinara koji će se razbežati u nebo pred grupama za sahranjivanje. Činjenica da je neko već prisustvovao smrti ne znači da u tom prizoru mora i da uživa. Što se Meta tiče, on je mislio da će na samo još jedan pogled na te ptice isprazniti želudac. Ujutro će tamo biti samo grobovi, bezbedno udaljeni od vidokruga.

Ali sećanje mu nije iščilelo iz glave, čak ni kada mu je šator podignut upravo na vrhu onog brega sa kojeg je mogao da oseti lahor sa reke, ako ovome ikada padne na pamet da zaduva. Tela koja su iskasapile ubice i unakazili lešinari. Gore od bitke oko Kairhijena protiv Šaidoa. Tamo su ginule Device, ali on nije video nijednu, a ni dece nije bilo. Niko nije ubijao Putujući Narod. Bezvoljno je jeo pasulj s govedinom i povukao se u šator čim je uzmogao. Čak ni Nalesinu nije bilo do priče, a Talmanes je izgledao napetiji nego ikada.

Glas o pokolju se raširio. U logoru je zavladao muk koji je Met već ranije čuo. Kroz tamu se obično prolamao pomalo grubi smeh, a ponekad i pesme bez sluha i boje, sve dok barjaktari ne bi oterali pod ćebad one malobrojne koji ne žele da priznaju da su umorni. Večeras je bilo kao onomad kad su pronašli selo puno nepokopanih mrtvaca ili grupu izbeglica koja je pokušala da sačuva ono malo svoje imovine od razbojnika. Malo je bilo onih koji su posle toga mogli da se smeju ili pevaju, a te koji su mogli ostali bi obično ućutkali.

Met je ležao i pušio lulu dok se smrkavalo, ali u šatoru mu je bilo tesno, a san mu nije dolazio zbog sećanja na mrtve Krpare i starijih sećanja na starije mrtvace. Isuviše bitaka, isuviše mrtvih. Prešao je prstima po koplju, prateći zapis na Starom jeziku duž crne držalje.

Nešto kasnije, uzeo je ćebe, trenutak zatim i koplje, pa je bosonog izašao u donjem rublju, a srebrna lisičja glava na njegovim golim grudima odbleskivala je svetlom okrnjenog meseca. Osećao se blagi lahor, jadno meškoljenje s malo svežine što je jedva pomeralo barjak Crvene ruke na motki pobodenoj u tle ispred njegovog šatora, ali je opet bilo bolje nego unutra.

Bacivši ćebe među grmlje, legao je na leđa. Kada je bio mali, ponekad je sam sebe uspavljivao nabrajajući sazvežđa. Na tom vedrom nebu mesec je bio dovoljno svetao da sjajem zakloni većinu zvezda, mada je bio u opadanju, ali preostalo ih je dovoljno. Visoko iznad njegove glave bila su Kola sena, pa Pet sestara i Tri guske koje su pokazivale na sever. Strelac, Orač, Kovač, Zmija. Aijeli su to sazvežđe nazivali Zmaj. Štit, koji su neki nazivali Hokvingov štit – na tu pomisao se uznemirio; u nekim svojim sećanjima nije ni najmanje voleo Artura Pendraga Tanreala – Jelen i Ovan. Pehar, i Putnica sa jasno podignutim štapom.

Nešto je načuo, ali nije bio siguran šta. Da noč nije bila tako mirna, slabi zvuk možda i ne bi zazvučao tako potajno, ali bila je, pa je zazvučao. Ko se to mogao šunjati u blizini? Radoznao, pridigao se na lakat – i ukočio.

Oko njegovog šatora kretala su se obličja, poput mesečevih senki. Mesečina je obasjala jedno dovoljno da Met razabere velom prekriveno lice. Aijel? Svetlosti, šta je sad pa to? Tiho su okružili njegov šator, prišli mu; sjajni metal blesnuo je u noći, uz šapat rasečenog sukna, a onda su nestali unutra. Samo časak kasnije ponovo su se obreli napolju. I obazirali su se oko sebe; bilo je dovoljno svetla da to vidi.

Met podvi stopala ispod sebe. Ako ostane pri tlu, možda će moći da šmugne a da ga niko ne čuje.

„Mete?“, doviknu Talmanes odozdo; zvučao je pijano.

Met se umiri; možda će se čovek vratiti ako pomisli da on spava. Aijeli kao da su se istopili u mraku, ali bio je siguran da su polegali na tle tamo gde su se zatekli.

Talmanesove čizme zakrckaše bliže. „Mete, imam malo rakije. Mislim da bi trebalo da cugneš. Od nje se dobro sanja, Mete. Snove i ne upamtiš.“

Met se zapitao da li bi ga Aijeli čuli pored Talmanesove buke ako bi sada krenuo. Desetak koraka do mesta gde spavaju najbliži vojnici – Prvi Barjak Konja, Talmanesovi Gromovi, imali su večeras tu„čast“ da stražare – i manje od deset do njegovog šatora i Aijela. Oni su brzi, ali sa korakom ili dva prednosti, ne bi trebalo da ga uhvate pre nego što se nađe nadohvat pedesetorice ljudi..

„Mete? Ne verujem da spavaš, Mete. Video sam ti lice. Bolje je jednom kad ubiješ snove. Veruj mi, znam.“

Met čučnu, stegnuvši koplje, pa udahnu duboko. Dva koraka.

„Mete?“ Talmanes je prišao bliže. Blesan samo što nije natrapao na Aijele. Preklaće ga bez najmanjeg zvuka.

Izgori u plamenu, pomisli Met. Trebala su mi samo dva koraka. „Mačeve u šake!", viknu on i skoči. „Aijeli u bivaku!“ Stušti se niz padinu. „Svi oko barjaka! Svi kod Crvene ruke! Okupite se, pljačkaši grobova i jahači kerova!“

Naravno, to ih je sve probudilo, jer je rikao kao bik u strnjikama. Povici se raširiše na sve strane; bubnjevi zalupaše za zbor, a trube zatrubiše znak za okupljanje. Ljudi Prvog Konja urlajući izleteše ispod svojih prekrivača, u trku prema barjaku, zamahujući mačevima.

Opet, istina je bila i da su Aijeli morali da pretrče manje rastojanje od vojnika. I znah su koga jure. Nešto – nagon, njegova sreća, to što je ta’veren, jer svakako ništa od larme nije čuo – nateralo ga je da se okrene baš kada se prvo obličje pod velom pojavilo iza njega kao da je niklo iz vazduha. Nije imao vremena da razmišlja. Zaustavio je ubod koplja držaljem svoga, ali Aijel je primio uzvratni zasek štitom i ritnuo ga u trbuh. Metu je očajanje dalo snage da ostane na nogama iako nije imao vazduha u plućima; mahnito se izvio u stranu od šiljka koplja koje mu je zaseklo rebra, podbio Aijelu noge držaljom svog koplja i proburazio mu srce. Svetlosti, nadao se da je posredi bio muškarac.

Istrgnuo je koplje taman na vreme da se suoči s naletom. Proklet da sam, trebalo je da pobegnem čim mi se ukazala prilika! Rukovao je oružjem kao palicom brže nego ikad u životu, obrtao se, zaustavljao udarce aijelskih šiljaka, ne stižući da uzvrati. Previše ih je bilo. Trebalo je da ćutim i bežim! Dah mu se povratio. „Ovamo, kukavice, kradljivci ovaca! Zar ste gluvi svi do jednog? Operite uši i ovamo!“

Začuđen što još nije mrtav – imao je sreću s jednim Aijelom, ali niko nije toliko srećan da može da se suoči s ovim – najednom je shvatio da više nije sam. Neki mršavi Kairhijenjanin u donjem vešu pade gotovo pod njegove noge s prodornim krikom, samo da bi ga zamenio Tairenac u uzlepetaloj košulji, zamahujući mačem. Još ih je nahrupilo, izvikujući koješta, od „Za gospodara Metrima i pobedu!" preko „Crvena ruka!" pa do „Pobijte crnooku gamad!“

Met šmugnu natrag i ostavi ih da se bave time. Vojskovođa koji na čelu hrli u bitku obična je budala. To je poteklo iz jednog od tih starih sedanja, reči nekoga čije ime je iz tih sedanja iščilelo. Čovek bi tamo mogao da pogine. To je bio izvorni Met Kauton.

Na kraju, sve se svelo na brojčanu nadmoč. Tuce Aijela na, ako ne čitavu Družinu, ono na nekoliko stotina koje su uspele da stignu do vrha brega pre nego što se sve svršilo. Tuce mrtvih Aijela i, pošto su to bili Aijeli, dvostruko više mrtvih pripadnika Družine, sa još dvostruko ili više onih koji su krvarili, još živi, i stenjali dok su im previjali rane. Iako je kratko učestvovao u borbi, Met je bio izboden i krvario je na desetak mesta, a pretpostavljao je da če najmanje tri rane morati da mu zašivaju.

Koplje mu je dobro poslužilo kao štap dok je hramao okolo do mesta gde je Talmanes ležao na tlu, a Daerid mu je podvezivao levu nogu.

Talmanesova izvučena i oklembešena bela košulja tamno se presijavala na dva mesta. „Izgleda", prodahta on, „da če Nerim ponovo modi da se okuša kao švalja na meni, neka sagori u plamenu taj bik ogromnih šaka.“ Nerim je bio njegov sluga i krpio je svog gospodara jednako često kao i njegovu odeću.

„Hode li mu biti dobro?“, upita Met tiho.

Daerid slegnu ramenima. Imao je na sebi samo čakšire. „Mislim da krvari manje od tebe.“ On podiže pogled. Doda će još jedan ožiljak zbirci koju je imao na licu. „Dobro je što si im izmakao, Mete. Jasno je da su tebe tražili.“

„Dobro da im nismo dali ono po šta su došli.“ Žacnuvši se, Talmanes se uskobelja na noge oslonivši se Daeridu na rame. „Bila bi prava šteta da Družina ostane bez svog miljenika sreće zbog šačice divljaka u noći.“

Met pročisti grlo. „I meni se čini da je tako.“ Slika Aijela koji nestaju u njegovom šatoru zaleprša mu pred očima i on se strese. Zašto bi, za ime Svetlosti, Aijeli želeli da ga ubiju?

Nalesin se pojavi sa mesta gde su mrtvi Aijeli bili poredani jedan do drugog. Čak je i sada imao na sebi kaput, mada raskopčan; neprestano se mrštio na mrlju od krvi na pešu, možda sopstvene, a možda i ne. „Neka mi duša sagori, ali znao sam da će se ti divljaci pre ili kasnije okrenuti protiv nas. Pretpostavljam da su došli iz one grupe koja je ranije prošla kraj nas.“

„Sumnjam", reče Met. „Da su me hteli, natakli bi me na ražanj i turili iznad vatre za večeru pre nego što bi iko od vas za to saznao.“ Primorao je sebe da odšepa tamo i zagleda Aijele, uzevši fenjer koji je neko doneo da pojača mesečinu. Kolena mu umalo nisu zaklecala od olakšanja zbog toga što je ugledao samo muška lica. Nije poznavao nikoga od njih, ali opet, on i nije poznavao naročito mnogo Aijela. „Pretpostavljam da su iz Saidoa", reče on vrativši se ostalima s fenjerom. Mogli su da pripadaju Šaidou. Mogli su biti i Prijatelji Mraka; znao je i te kako dobro da i među Aijelima ima Prijatelja Mraka. A Prijatelji Mraka su, naravno, imali razloga da priželjkuju njegovu smrt.

„Sutra“, reče Daerid, „mislim da treba da pokušamo da pronađemo neku od onih Aes Sedai s druge strane reke. Talmanes će preživeti pod uslovom da sva rakija nije iscurela iz njega, ali neki drugi možda neće imati toliko sreće.“ Nalesin oćuta, ali njegovo gunđanje bilo je dovoljno rečito; najzad, on je bio Tairenac i voleo je Aes Sedai još manje od Meta.

Met se saglasio bez oklevanja. Neće dozvoliti da ijedna Aes Sedai usmerava na njega – u neku ruku, svaki ožiljak označavao je malu pobedu, novu priliku kada je izbegao Aes Sedai – ali ni od koga nije mogao zahtevati da umre. Onda im je saopštio šta još želi.

„Jarak?", reče Talmanes s prizvukom neverice.

„Skroz oko bivaka?“ Nalesinova šiljata brada uzdrhta. „Svake noći?“

„I palisadu?“, uskliknu Daerid. Bacivši pogled oko sebe, on utiša glas. Okolo se vrzmalo poprilično vojnika i odvlačilo mrtve. „Mete, izbiće pobuna.“

„Neće", kaza Met. „Do jutra će svi do poslednjeg znati da su se Aijeli prošunjali kroz bivak da bi stigli do mog šatora. Polovina njih neće moći da spava od pomisli da će se probuditi s aijelskim kopljem među rebrima. Vas trojica se samo pobrinite da oni shvate činjenicu da palisada može sprečiti Aijele da se ponovo ušunjaju.“ Ili će ih u najmanju ruku usporiti. „A sad idite i pustite me da ove noći uhvatim malo sna.“

Pošto su otišli, zagledao je šator. Dugački useci u zidovima kroz koje su Aijeli ušli mreškali su se pred naletima lahora. On uzdahnu i krenu s ćebetom natrag u grmlje, a onda zastade. Taj zvuk koji ga je uzbunio. Aijeli nisu načinili nijedan drugi, ni šapatom. Aijeli su tihi kao senke. Šta je to onda bilo?

Oslanjajući se o koplje, hramao je oko šatora i zagledao tle. Nije bio siguran šta to traži. Meke aijelske čizme nisu ostavile tragove koje je mogao da uoči pod svetlom fenjera. Dva užeta šatora visila su tamo gde su bila presečena, ali... On spusti fenjer i opipa užad. Taj zvuk je mogao poteći od presecanja razapetog užeta, ali ono se nije moralo preseći da bi se ušlo. Nešto u vezi s uglom zaseka, s načinom na koji su se uklapali, privuklo mu je pažnju. On podiže fenjer i obazre se unaokolo. Žilavi žbun u blizini bio je okresan duž jedne strane, a grančice sa sitnim lišćem ležale su na tlu. Veoma čisto potkresivanje, savršeno ravno, krajevi odsečenih grana bili su glatki kao da ih je uglačao kakav stolar.

Metu se nakostrešiše dlačice na potiljku. Tu je bila otvorena jedna od onih rupa u vazduhu kakve je koristio Rand. Kao da nije bilo dovoljno loše to što su Aijeli pokušali da ga ubiju, već ih je poslao neko ko ume da otvara takve... prolaze, tako ih je Rand nazivao. Svetlosti, ako nije bezbedan od Izgubljenih usred Družine, gde onda može biti na sigurnom? Upitao se kako će od sada pa nadalje spavati, sa stražarskim vatrama oko šatora? I sa stražarima; mogao je to nazvati počasnom stražom kako bi malo ublažio težinu svega, stražom koja će ga čuvati u unutrašnjosti šatora. Sledeći put će posredi verovatno biti stotinu Troloka, ili hiljadu, umesto šačice Aijela. Ili on možda nije dovoljno važan za tako nešto? Ako zaključe da je isuviše važan, sledeći put može doći neko od Izgubljenih. Tako mu krvi i pepela! Nikada nije tražio da bude ta’veren, niti da bude vezan s krvavim Ponovorođenim Zmajem.

„Krvi mu i krvavog...!“

Krckanje na tlu pod nečijim nogama upozorilo ga je pa se okrenuo na peti i zamahnuo kopljem, zarežavši. Jedva je stigao da zaustavi zamah sečiva kad je Olver vrisnuo i pao na leđa, razrogačeno zureći u vrh koplja.

„Šta, u krvavoj Jami usuda, ti tražiš ovde?", brecnu se Met.

„Ja... ja...“ Dečak prekinu kako bi progutao knedlu. „Kažu da je pedeset Aijela pokušalo da te ubije u snu, gospodaru Mete, ali ti si njih pobio i hteo sam da se uverim da si dobro, i... Gospodar Edorion mi je kupio cipele. Vidiš?“ On podiže obuveno stopalo.

Promrmljavši nešto upola glasa, Met povuče Olvera da se osovi na noge. „Nisam na to mislio. Zašto nisi u Maeronu? Zar Edorion nije pronašao nekoga ko će se starati o tebi?“

„Njoj je bilo samo do novca gospodara Edoriona, a ne i do mene. Imala je šestoro svoje dece. Gospodar Burdin daje mi dosta hrane, a moram samo da mu hranim i pojim konje i da ih timarim. To mi se sviđa, gospodaru Mete. Mada, ne dozvoljava mi da ih jašem.“

Neko se nakašlja. „Poslao me je gospodar Talmanes, moj gospodaru.“ Nerim je bio nizak čak i za jednog Kairhijenjanina; duguljasto lice mršavog sedokosog muškarca kao da je govorilo kako trenutno, i na duže staze, ništa ne ide kako treba, mada je ovaj dan bolji od većine. „Ako mi gospodar oprosti što to kažem, one krvave fleke se nikada neće oprati s njegovog veša, ali ako mi gospodar dozvoli, možda ću moći da uradim nešto u vezi s poderotinama na njemu samom.“ Pod pazuhom je nosio kutiju sa šivaćim priborom. „Dečko, donesi malo vode. I ne odgovaraj mi. Vode za mog gospodara, što pre.“ Nerim je istovremeno uspeo da se nakloni i podigne fenjer. „Da li bi moj gospodar stupio unutra? Noćni vazduh nije dobar za povrede.“

Met je ubrzo ležao kraj svoje postelje – „Bolje da moj gospodar ne umrlja prekrivače" – kraj koje ga je Nerim prao od usirene krvi i ušivao. Talmanes je bio u pravu; kao švalja, taj je čovek bio krajnje nespretan. Pošto je Olver bio tu, Met nije imao izbora do da stegne zube i istrpi.

U pokušaju da skrene misli s Nerimove igle, Met je pokazao na iskrzanu suknenu torbicu koja je Olveru visila o ramenu. „Šta imaš tu?“, prodahta on.

Olver steže otrcanu torbu uz grudi. Bio je svakako čistiji nego pre, mada ne i lepši. Činilo se da su mu cipele izdržljive, a vunena košulja i čakšire izgledale su mu kao nove. „To je moje“, reče on braneći se. „Ništa nisam ukrao.“ Trenutak kasnije on otvori torbu i poče da vadi i reda predmete iz nje. Druge čakšire, još dve košulje i nešto čarapa nije ga mnogo zanimalo, ali istakao je posebno druge stvari. „Ovo je moje pero crvenog kopca, gospodaru Mete, a ovo je kamen baš boje sunca. Vidiš?“ Dodao je tome i malu kesu. „Imam pet bakrenjaka i jedan srebrni novčić.“ Umotana tkanina uvezana vrpcom i mala drvena kutija. „Moja igra ’zmija i lija’; otac mi je to napravio; nacrtao mi je tablu.“ Za trenutak mu se lice sneveselilo, a onda je nastavio. „I vidiš, u ovom kamenu je riblja glava. Ne znam otkud tu. A ovo je moj kornjačin oklop. Od plavocrne kornjače. Vidiš pruge?“

Trgavši se od naročito jakog naleta igle za šivenje, Met pruži ruku prema umotanoj tkanini. Mnogo bolje je da diše kroz nos. Čudno je bilo kako su te rupe u njegovom stvarnom pamćenju delovale; mogao je da se seti kako se igraju ’zmije i lije’, ali ne i da je to ikada igrao. „Baš lep kornjačin oklop, Olvere. I ja sam jednom imao takav. Zeleni.“ Pruživši ruku na drugu stranu, posegnuo je za sopstvenom kesom; izvukao je dve zlatne kairhijenske krune. „Stavi ovo u svoju kesu, Olvere. Čoveku treba malo zlata u džepu.“

Olver kruto poče da trpa predmete natrag u torbicu. „Ja ne prosim, gospodaru Mete. Mogu da zaradim sebi obrok. Nisam prosjak.“

„Nisam ni mislio to da kažem.“ Met pokuša žurno da pronađe nekakav razlog kako bi dečaku platio dve krune. „Ja... treba mi neko ko će prenositi moje poruke. Ne mogu to da tražim ni od koga iz Družine; svi su zauzeti vojevanjem. Naravno, morao bi da vodiš računa o sopstvenom konju. Ne bih mogao ni od koga da tražim da to čini umesto tebe.“

Olver se uspravi. „Imao bih svog konja?", reče on s nevericom.

„Naravno. Mada, upamti jedno. Zovem se Met. Ako me ponovo nazoveš gospodar Met, vezaću ti nos u čvor.“ On dreknu i trže se, uspravivši se dopola. „Sagori, Nerime, proklet bio, to je noga, a ne goveđi but!“

„Kako moj gospodar kaže“, promrmlja Nerim, „noga mog gospodara nije goveđi but. Hvala, gospodaru, što si me uputio u to.“

Olver s oklevanjem opipa nos, kao da razmišlja o tome bi li se ovaj mogao vezati u čvor.

Met se spusti i zastenja. Sada se opteretio tim dečakom, a nije mu učinio nikakvu uslugu – ne ukoliko se ovaj nađe u blizini kada Izgubljeni sledeći put pokušaju da smanje broj ta’verena na svetu. Pa, ako Randov plan upali, broj Izgubljenih umanjiće se za jedan. Ako bude po volji Meta Kautona, on će se kloniti nevolja i opasnosti sve dok svi Izgubljeni ne nestanu.