Gospodar haosa

49 Ogledalo Izmaglica

Rand je zadovoljno pućkao na lulu – sedeči u potkošulji, leđima naslonjen na jedan od vitkih belih stubova koji su okruživali malo ovalno dvorište – i gledao vodu kako prska u mermernoj fontani, svetlucajući na suncu poput dragulja. Jutro je ovaj deo dvorišta još uvek držalo u prijatnom hladu. Čak je i Lijus Terin bio miran. „Jesi li siguran da nećeš razmotriti Tir?“

Naslonjen na drugi stub, takođe bez kaputa, Perin ispusti dva koluta od dima pre nego što odloži svoju lulu, prilično živopisnu stvarčicu ukrašenu vučjim glavama. „A šta ćemo sa onim što je Min videla?“

Randov pokušaj da napravi kolut krenu naopako zbog kiselog gunđanja i izađe samo običan pramičak dima. Min nije imala pravo da priča o tome tamo gde je Perin mogao da je čuje. „Zar ti stvarno želiš da budeš vezan za moj pojas, Perine?“

„Ono što ja želim uopšte se ne računa još otkad smo sreli Moirainu, tamo, u Emondovom Polju", suvo reče Perin. Uzdahnuo je. „Ti si ono što jesi, Rande. Ako ti padneš, sve će propasti.“ On se iznenada nagnu, mršteći se ka širokom ulazu iza stubova sa njihove leve strane.

Dug trenutak kasnije; Rand začu korake iz tog pravca, suviše teške da bi bili ljudski. Široka prilika koja se sagla da prođe kroz ulaz i ušetala u dvorište bila je gotovo dva puta viša od služavke koja je gotovo trčala da održi korak sa Ogijerovim dugačkim nogama.

„Loijale!", viknu Rand, uskobeljavši se na noge. On i Perin istovremeno stigoše do Ogijera. Osmeh na Loijalovim širokim ustima samo što nije podelio njegovo ogromno lice na pola, ali njegov dugački kaput, koji se širio iznad čizama do kolena podvinutih sara, još je po sebi imao prašinu s puta. Veliki džepovi isto tako su se izbočili od nečeg četvrtastog – Loijal se nikada nije odvajao od knjiga. „Jesi li dobro, Loijale?“

„Deluješ umorno", reče Perin, vodeći Ogijera prema vodoskoku. „Sedi na stepenike.“

Loijal dopusti da ga vode, ali duge obešene obrve su se dizale, a ćubaste uši treperile od začudenosti dok je pogledom prelazio od jednog do drugog. Kada je seo, bio je visok koliko i Perin, koji je stajao. „Dobro? Umoran?“ Glas mu je tutnjio poput odrona zemlje. „Naravno da sam dobro. A ako sam umoran, to je zato što sam pešačio izdaleka. Moram vam reći da je dobar osećaj vratiti se na sopstvene noge. Uvek znaš kuda će te sopstvene noge odvesti, ali sa konjem to nikada nije sigurno. U svakom slučaju, moje su noge brže.“ On se iznenada gromko nasmeja. „Duguješ mi zlatnu krunu, Perine. Ti i tvojih deset dana. Kladiću se u još jednu krunu da nisi stigao pre više od pet dana.“

„Dobićeš svoju krunu", nasmeja se Perin. Postrance se obraćajući Randu, zbog čega Loijalu uši uvređeno zatreperiše, dodade: „Gaul ga je pokvario. Sada se kocka, a kladi se na konjskim trkama čak i kad jedva razlikuje jednog konja od drugog.“

Rand se osmehnu. Loijal je uvek sumnjičavo odmeravao konje, što i nije čudno kad su mu noge duže od njihovih. „Jesi li siguran da si dobro, Loijale?“

„Jesi li pronašao taj napušteni steding?", upita Perin preko svog čibuka.

„Jesi li ostao dovoljno dugo?“

„O čemu to vas dvojica pričate?“ Loijalovo nesigurno mrštenje spustilo mu je krajeve obrva na obraze. „Samo sam želeo da ponovo vidim steding, da ga osetim. Spreman sam za narednih deset godina.“

„Tvoja majka ne kaže tako", ozbiljno primeti Rand.

Loijal je bio na nogama pre nego što je Rand završio, divlje se okrećući na sve strane, povijenih drhtavih ušiju. „Moja majka? Ovde? Ona je ovde?“

„Ne, nije", reče Perin, a Loijalu uši klonuše od olakšanja. „Izgleda da je ona u Dvema Rekama. Ili je bar bila tamo pre mesec dana. Rand je upotrebio neki svoj način skakutanja uokolo da odvede nju i starešinu Hamana – šta se desilo?“

Na pola puta da ponovo sedne, Loijal se zaledi, savijenih kolena, kada je pomenuto ime starešine Hamana. Sklopljenih očiju, on se vrlo polako spusti do kraja. „Starešina Haman", mrmljao je, brišući lice šakom debelih prstiju. „Starešina Haman i moja majka.“ On začkilji ka Perinu. Onda ka Randu. Niskim i preterano nezainteresovanim glasom, on upita: „Je li s njima bio još neko?“ Pa, bilo je to nisko za Ogijera; kao džinovski bumbar koji zuji u velikom bokalu.

„Mlada Ogijerka po imenu Erit“, reče mu Rand. „Ti...“ Samo dotle je stigao.

Uz jauk, Loijal ponovo skoči na noge. Posluga proturi glave na vrata i prozore da vide kakva je to buka, a onda ponovo nestadoše kada ugledaše Randa. Loijal se ushoda tamo-ovamo, ušiju i obrva toliko oklembešenih da je izgledalo kao da se topi. „Žena“, mumlao je. „To ne može da znači ništa drugo, ne sa majkom i starešinom Hamanom. Žena. Premlad sam da bih se ženio!“ Rand brzo rukom pokri osmeh; Loijal je možda i bio mlad za jednog Ogijera, ali u ovom slučaju to je značilo preko devedeset godina. „Odvući će me nazad u steding Šangtai. Znam da me neće pustiti da putujem s vama, a ja još nemam dovoljno beležaka za svoju knjigu. O, samo se ti smeškaj, Perine. Faila radi sve što joj kažeš.“ Perin se zagrcnu na lulu, hropćući sve dok ga Rand ne udari po leđima. „Sa nama je drugačije", nastavio je Loijal. „Smatra se veoma nepristojnim ne uraditi ono što ti žena kaže. Veoma nepristojno, znam da će me naterati da se skrasim uz nešto čvrsto i cenjeno, kao što je pevanje drveću ili...“ Odjednom, on se namršti i prestade da šetka. „Reče li ti to Erit?“ Rand klimnu glavom; Perin je činilo se, konačno došao do daha, ali se upiljio u Loijala s nekom vrstom zlurade veselosti. „Erit, kći Ive kćeri Alarine?“ Rand ponovo klimnu glavom, a Loijal se stropošta nazad na svoje mesto u hladu fontane. „Pa ja nju poznajem. Ti je se sećaš, Rande. Sreli smo je u stedingu Tsofu.“

„To sam ja tebi pokušavao da kažem", strpljivo reče Rand. Ali kao da se i sam zabavljao. „To je ona što je rekla da si zgodan. A dala ti je i cvet, koliko se sećam.“

„Možda je i rekla", mrmljao je Loijal kao da se brani. „Možda je tako nešto i uradila, ne sećam se.“ Ali jedna mu je ruka poletela prema džepu punom knjiga, a Rand je mogao da se kladi u bilo šta da je tu bio cvet, pažljivo odložen. Ogijer pročisti grlo, dubokom tutnjavom. „Erit je prelepa. Nikada nisam sreo nekoga toliko lepog. A i pametna je. Slušala je vrlo pažljivo kada sam joj objašnjavao Serdenovu teoriju – to je Serden, sin Koloma sina Radlinog; on je pisao pre oko šest stotina godina – kada sam joj objašnjavao njegovo stanovište o tome kako su Putevi...“ On se prekide kao da je tek tada opazio kako se oni široko osmehuju. „Pa, jeste me slušala. Pažljivo. Bila je veoma zainteresovana.“

„Siguran sam da jeste", nezainteresovano odvrati Rand. Pominjanje Puteva dalo mu je ideju. Većina Kapija bila je blizu stedinga, a ako je verovati Loijalovoj majci i starešini Hamanu, Loijalu su potrebni stedinzi. Naravno, on nije mogao da odvede Loijala samo do ruba nekog stedinga; nije mogao da usmerava ka samom stedingu ništa više nego što je mogao da usmerava u nekome od njih. „Slušaj, Loijale. Hoću da postavim straže na sve Kapije. A treba mi neko ko ne samo što može da ih nađe, nego može da porazgovara sa starešinama i da dobije njihovu dozvolu.“

„Svetlosti", s gađenjem zareža Perin. On istrese svoju lulu, pa ugasi žišku na kamenu potpeticom svoje čizme. „Svetlosti! Meta si poslao da se suoči sa Aes Sedai, mene hočeš da baciš usred rata sa Samaelom, a uz mene i nekoliko stotina ljudi iz Dveju Reka, od kojih mnoge poznaješ, a sada hoćeš da pošalješ Loijala koji samo što je stigao. Spaljen bio, Rande, pogledaj ga! Potreban mu je odmor. Postoji li iko koga ti nećeš iskoristiti? Možda želiš da ti Faila krene u lovna Mogedijen ili Semirhag? Svetlosti!“

U Randu se uskovitla gnev, bura od koje poče da se trese. Žute oči namršteno su zurile u njega, ali on odvrati olujnim pogledom. „Iskoristiću sve koje moram. Sam si rekao: ono sam što jesam. A ja koristim i sebe, Perine, zato što moram tako. Kao što ću iskoristiti i svakog drugog ako je to neophodno. Više nemamo izbora. Ni ja, ni ti, niti bilo ko!“

„Rande, Perine", zabrinuto je mrmljao Loijal. „Umirite se, budite staloženi. Nemojte se prepirati. Ne vas dvojica.“ Šake veličine šunke trapavo potapšaše i jednog i drugog po ramenima. „Obojica bi trebalo da se odmorite u stedingu. Stedinzi su veoma umirujući, vrlo opuštajući.“

Rand je piljio u Perina, Perin je piljio u Randa. Gnev je još uvek sijao u njemu, plamsaji munja u oluji koja neće da se umiri. Gunđanje Lijusa Terina tutnjalo je na mahove, negde u daljini. „Žao mi je", promrmljao je, misleći na obojicu. Perin samo odmahnu rukom, možda pokazujući da nema razloga za izvinjenje, možda prihvatajući ga, ali sam ga nije ponudio. Umesto toga, glava mu se opet okrenu ka stubovima, prema vratima kroz koja je Loijal ušao. Ponovo je prošlo nekoliko trenutaka pre nego što je Rand čuo bat nogu u trku.

Min ulete trčeći koliko je noge nose. Ne primećujući ni Loijala ni Perina, ona se uhvati Randu za ruke. „One dolaze", teško je dišala. „Upravo su krenule ovamo.“

„Polako, Min", reče Rand. „Umiri se. Već sam počeo da mislim da su sve pale u krevet kao – kako si rekla da se zove? Dimajra?“ U stvari, osećao je primetno olakšanje, iako su se gunđanje i hrapavi smeh Lijusa Terina pojačali čim su pomenute Aes Sedai. Tri je dana Merana svakog popodneva dolazila sa po dve sestre, tačna kao najbolje časovničarsko umetničko delo, ali te posete su iznenada prestale pre pet dana bez ijedne reči objašnjenja. Min nije imala pojma zašto. On se već zabrinuo da se nisu previše uvredile zbog njegovih pravila i odlučile da odu.

Ali Min ga je posmatrala puna očaja. Shvatio je da ona drhti. „Slušaj me! Njih je sedam, ne tri, a nisu me poslale da tražim tvoju dozvolu ni da te obavestim niti bilo šta. Iskrala sam se ispred njih i terala sam Divlju Ružu galopom duž celog puta. Nameravaju da budu u palati pre nego što ti i saznaš da su ovde. Čula sam kad je Merana razgovarala sa Dimajrom, ali nije znala da sam i ja prisutna. Nameravaju da stignu do Velike dvorane pre tebe, tako da ti moraš njima da dođeš.“

„Je li to ono tvoje viđenje, šta misliš?“, mirno ju je upitao. Žene koje mogu da usmeravaju gadno će ga povrediti, tako je rekla. Sedam!, prigušeno prošaputa Lijus Terin. Ne! Ne! Ne! Rand nije obraćao pažnju na njega; ništa drugo nije ni mogao da učini.

„Ne znam“, odvrati Min očajnim glasom. Rand poče da shvata da joj tamne oči sijaju od zadržavanih suza. „Misliš li da ti ne bih rekla kada bih znala? Sve što znam je da one dolaze i...“

„I nemaš čega da se plašiš", odlučno je prekide. Aes Sedai mora da su je stvarno uplašile kada je Min na ivici suza. Sedam. Lijus Terin je stenjao. Ne mogu da se nosim sa sedam, ne odjednom. Ne sa sedam. Rand pomisli na angreal u obliku debelog čovečuljka, a glas izblede do mrmljanja; mada je i dalje zvučao uznemireno. Barem Alana nije jedna od njih; Rand je mogao da je oseti u daljini, nije se kretala, u svakom slučaju ne prema njemu. Nije bio siguran usuđuje li se da se ponovo suoči sa njom. „Nemamo vremena za gubljenje. Džalani?“

Mlada Devica bucmastih obraza tako se iznenada pojavi iza stuba da Loijalu uši poleteše uvis. Min kao da je tek tada primetila Ogijera, a i Perina; i ona se trže.

„Džalani", reče Rand, „reci Nanderi da idem u Veliku dvoranu, gde uskoro očekujem Aes Sedai.“

Ona je pokušavala da zadrži nepomično lice, ali nagoveštaj samozadovoljnog osmeha činio joj je obraze još bucmastijim. „Berlana je već otišla da obavesti Nanderu, Kar’a’karne.“ Loijalove uši zatrepereše od iznenađenja zbog takvog oslovljavanja.

„Onda, da li bi rekla Sulin da me sačeka u garderobi iza Velike dvorane s mojim kaputom? I Zmajevim žezlom.“

Džalani se otvoreno osmehivala. „Sulin je već otrčala u svojim haljinama mokrozemaca, poput sivonosog kunića koji je seo na bodlje segade.“

„U tom slučaju", reče Rand, „možeš da dovedeš moga konja u Veliku dvoranu.“ Mlada Devica ostade razjapljenih usta, pogotovo kada se Perin i Loijal presamitiše od smeha.

Minina pesnica pogodi Randa u rebra i natera ga da zastenje. „Ovo nije stvar za šalu, ti čobanine tvrdoglavi! Merana i ostale uvijale su se u šalove kao da navlače oklope. Sada me saslušaj. Staću sa strane, iza stubova, tako da ti možeš da me vidiš, ali one ne, pa ako nešto vidim, daću ti nekakav znak.“

„Ti ostaješ ovde sa Loijalom i Perinom", rekao joj je. „Ne znam kakav bi znak mogla da napraviš a da ga ja razumem, a ako samo naslute da si tu, znače da si me upozorila.“ Ona mu udeli jedan od onih jogunasto tvrdoglavih pogleda „pesnice na bokovima, zurenje kroz trepavice". „Min?“

Na njegovo iznenađenje, ona uzdahnu i reče: „Da, Rande", pokorna kao mlečna voda. Takvo njeno ponašanje probudi u njemu podozrivost, kao što bi bio prema Elejni ili Avijendi, ali nije imao vremena da prekopava po tome ako je nameravao da stigne u Veliku dvoranu pre Merane. Klimnuvši glavom, nadao se da ne izgleda onako nesigurno kako se oseća.

Pitajući se da li je trebalo da zamoli Perina i Loijala da je tamo zadrže – ona bi to prosto obožavala – trčkarao je sve do garderoba iza Velike dvorane, sa Džalani za petama, koja se mrmljajući raspitivala da li je konj stvarno bio šala. Sulin je već bila tamo, sa zlatom oprevaženim crvenim kaputom i Zmajevim žezlom; koplje je izazvalo odobravajuće gunđanje, iako bi ga ona sigurno više cenila bez zeleno-bele kićanke, sa dužom drškom i bez rezbarija. Rand opipa džep i uveri se da mu je angreal tu. Tu je, a on je prodisao lakše, mada se činilo da Lijus Terin još uvek napeto dahće.

Kada je Rand kročio kroz jedna lavovima ukrašena vrata u Veliku dvoranu, ustanovio je da su svi bili brzi poput Sulin. Bael se nadnosio sa jedne strane prestola, prekrštenih ruku, Melaina sa druge, mirno nameštajući svoj tamni šal. Preko stotinu Devica poredalo se kod vrata, klečeći na jednom kolenu, pod Nadreninim budnim pogledom, sa sve kopljima i štitovima, rožnatim lukovima na leđima i punim tobolcima na bokovima. Samo su im se oči videle iznad tamnih velova. Džalani potrča da se pridruži jednom od tih redova. Iza njih, još Aijela tiskalo se među debelim stubovima, muškaraca i Devica, mada se činilo da od oružja imaju samo noževe širokog sečiva. Međutim, bilo je mnogo natmurenih lica. Sigurno im nije prijala misao da se suočavaju sa Aes Sedai, i to ne zbog straha od Moći. Kako god Melaina i ostale Mudre sada govorile o Aes Sedai, prastari neuspeh Aijela čvrsto je usađen u svest skoro svakog od njih.

Bašer nije bio tu, naravno – on i njegova žena izašli su u jedan od svojih logora za obuku – a nije bilo nijednog pripadnika andorskog plemstva, koji su se inače rojili oko palate. Rand je bio siguran da su Nijana i Elenija i Lir i cela ta klika saznali za ovo okupljanje čim je otpočelo. Oni nikada nisu propustili prijem kod prestola, osim ako bi ih on udaljio. Njihovo odsustvo značilo je da su na putu ka Velikoj dvorani saznali šta se zbiva, a to je značilo da su Aes Sedai već u palati.

I stvarno, samo što je Rand seo na Zmajev presto sa Zmajevim žezlom na kolenu kada gazdarica Harfor ulete u Veliku dvoranu delujući smeteno, što je bilo potpuno neuobičajeno za nju. Jednako zaprepašćeno piljeći u njega i u Aijele, ona reče: „Svuda sam poslala sluge da te nađu. Aes Sedai su...“ Dotle je stigla pre nego što se sedam Aes Sedai pojavilo u širokim vratnicama.

Dodirujući angreal, Rand oseti kako Lijus Terin ponovo poseže za saidinom, ali on ga sam dočepa, držeći taj pobesneli kovitlac plamena i leda, prljavštine i slasti, čvrsto koliko i parče seanšanskog koplja.

Sedam, mračno je gunđao Lijus Terin. Rekao sam im tri, a došlo ih je sedam. Moram biti pažljiv. Da. Pažljiv.

Ja sam rekao tri, odbrusi Rand glasu. Ja! Rand al’Tor! Lijus Terin se utiša, a onda udaljeno mrmljanje ponovo otpoče.

Gazdarica Harfor gledala je čas Randa čas sedam žena u šalovima sa resama, pa kao da je odlučila kako je naći se između njih najgore moguće što ju je moglo zadesiti. Aes Sedai dobiše njen prvi naklon, Rand drugi i ona odšeta do jedne strane vratnica izvevši odličnu predstavu smirenosti. Kada sve Aes Sedai uđoše i stadoše jedna uz drugu, ona zbrisa iza njih, malčice užurbano.

Za svaku od svojih poseta Merana je dovodila različite Aes Sedai, tako da ih je Rand sada prepoznao sve osim jedne, od Fejldrin Harele zdesna, tamne kose u slapu sitnih pletenica ukrašenih jarko obojenim perlicama, do punačke Velajnde Natenos sleva, u njenom šalu sa belim resama i beloj haljini. Sve su bile obučene u boje svojih Ađaha. Znao je koja mora da je ona koju nije prepoznavao. Ta bakarna koža ukazivala je da je ljupka lepa žena u tamnobronzanoj svili Dimajra Erif, Smeđa sestra za koju je Min javila da je pala u postelju. Ali ona je stajala u sredini reda, korak ispred ostalih, dok je Merana stajala između Fejldrin i bucmaste Rafele Sindal, okruglog lica, koja je danas delovala još ozbiljnije nego kada ju je prvi put video s Meranom pre šest dana. Sve su izgledale vrlo ozbiljno.

Na trenutak su zastale, posmatrajući ga bezizražajno, a onda kliznuše napred, prvo Demira, pa Seonid i Rafela, potom Merana i Masuri, praveći vrh strele uperen pravo u Randa. Nije mu bilo potrebno slabašno peckanje na koži da bi znao kako su prigrlile saidar. Svakim korakom svaka žena delovala je upadljivo viša.

Nameravaju da me zadive ispredajući Ogledalo Izmaglica? Nepoverljivi smeh Lijusa Terina preraste u luđačko cerekanje. Randu nije trebalo objašnjenje, jednom je video Moirainu kako izvodi nešto slično. Asmodean je to isto nazivao Ogledalo Izmaglica, ali i Varka. Melaina razdraženo poče da namešta šal i glasno šmrknu, ali Bael je iznenada delovao kao da se suočio, sasvim sam, sa napadom stotine. On je nameravao da im se suprotstavi, ali nije očekivao da će se to dobro završiti. Što se toga ticalo, neke se Device uskomešaše, dok se Nandera ne namršti na njih iznad svoga vela, ali to nije zaustavilo meki zvuk aijelskih stopala među stubovima.

Dimajra Erif progovori, a usmeravanje je očito i tu bilo upotrebljeno. Nije vikala, ali glas joj je ispunio Veliku dvoranu, naizgled dolazeći sa svih strana. „Pod ovim okolnostima, odlučile smo da ću ja govoriti u ime svih. Ne želimo da te povredimo ovde i sada, ali ograničenja koja smo prihvatile ranije, da bi se ti osećao siguran, sada moramo da odbacimo. Očito je da nikada nisi znao kakvo poštovanje treba ukazati Aes Sedai. Sada to moraš da naučiš. Od sada nadalje, dolazićemo i odlaziti kako nam je drago, samo ćemo te, po sopstvenom izboru, i dalje prvo unapred obaveštavati kada želimo da razgovaramo sa tobom. Tvoji aijelski osmatrači oko naše gostionice moraju biti uklonjeni i više niko da nas ne prati ili posmatra. Svaka buduća uvreda našeg dostojanstva biće kažnjena, iako su oni koje ćemo morati da kaznimo kao deca, a ti ćeš biti odgovoran za njihov bol. Tako mora biti. Tako će biti. Znaj da smo mi, Aes Sedai.“

Kada se taj dugački vrh strele zaustavio pred prestolom, Melaina ga brzo pogleda, mršteći se, bez sumnje se pitajući je li zadivljen. Da nije imao neku predstavu o tome šta se dešava, i bio bi; nije bio siguran da nije i inače. Sedam Aes Sedai stajale su visoke poput Loijala, možda i više, glava na gotovo pola puta do tavanice sa prozorima od obojenog stakla. Dimajra ga je merkala odozgo, hladna i bezizražajna, kao da možda premišlja treba li da ga podigne jednom rukom, koja je delovala dovoljno velika za tako nešto.

Rand natera samog sebe da se ležerno zavali, skupivši usta kada je shvatio kako se napreže da bi to učinio, mada ne previše. Lijus Terin blebetao je i vrištao, ali u daljini, nešto tome kako ne treba čekati, treba udariti odmah. Ona je naglašavala određene reči, kao da je Rand znao o čemu govori. Pod kakvim okolnostima? Ranije su prihvatile ograničenja; zašto odjednom to kršenje dogovora? Zašto su odjednom odlučile kako, umesto da ga uljuljkaju osećajem sigurnosti, mogu da mu prete? „Poslanstvo Kule u Kairhijenu prihvatilo je iste uslove kao vi i nisu se uvredile.“ Pa, barem se nisu previše uvredile. „Umesto nejasnih pretnji one nude darove.“

„One nisu mi. One nisu ovde. Mi te nećemo kupovati.“

Prezir u Dimajrinom glasu žacnuo ga je. Randu su prsti trnuli od čvrstog stiskanja Zmajevog žezla. Njegov bes imao je odjek u Lijusu Terinu i on odjednom shvati kako se ovaj ponovo bori da se dočepa Izvora.

Spaljen bio!, pomisli Rand. Nameravao je da ih stavi pod štit, ali Lijus Terin progovori hropćući gotovo panično:

Nema dovoljno snage. Čak ni sa angrealom, možda nema dovoljno snage, ne da se zadrži svih sedam. Ti budalo! Predugo si čekao! Suviše opasno!

Trebalo je poprilično snage da se bilo ko stavi pod štit. Uz angreal, Rand je bio ubeđen da može napraviti sedam štitova, čak i ako su već prigrlile saidar, ali ako bi makar jedna mogla da raskine taj štit... ili više od jedne. Želeo je da ih zadivi svojom snagom, a ne da im pruži priliku da ga nadvladaju. Ali, postojao je drugi način. Tkajući Vazduh, Vatru i Zemlju baš tako, on udari gotovo kao da namerava da postavi štitove.

Ogledalo Izmaglica se rasprsnu. Odjednom je tu bilo samo sedam običnih žena, koje su stajale pred njim zaprepaštenih lica. Međutim, iznenađenje smesta nestade ispod smirenosti Aes Sedai.

„Čuo si naše zahteve", reče Dimajra običnim glasom ali naredbodavnim tonom, kao da se uopšte ništa nije dogodilo. „Očekujemo da im se prikloniš.“

Rand je, iako nevoljno, zurio u njih. Šta još treba da uradi kako bi im pokazao da neće dozvoliti da ga zastrašuju? Saidin je divljao u njemu, ključali bes. Nije se usuđivao da ga otpusti. Lijus Terin sada je besomučno urlao pokušavajući da iščupa Izvor iz Randovog stiska. Mogao je samo da se drži. Polako ustade. Uz dodatnu visinu postolja, nadnosio se nad njima. Sedam nepomućenih lica ga pogleda. „Ograničenja ostaju", tiho im reče. „A postavljam i još jedan, lični, zahtev. Od danas očekujem da vidim poštovanje koje zaslužujem od vas. Ja sam Ponovorođeni Zmaj. Sada možete otići. Prijem je okončan.“

Koliko za deset otkucaja srca, stajale su tamo, čak i ne trepćući, kao da pokazuju kako ne nameravaju da pomere jednu papučicu po njegovom naređenju. Onda se Dimajra okrete, čak i ne klimnuvši glavom. Dok je prolazila pored Seonid i Rafele, one stupiše iza nje, pa ostale po redu, sve glatko klizeći, bez žurbe, preko crveno-belih pločica pa napolje iz Velike dvorane.

Kada nestaše u hodniku, Rand siđe sa postolja.

„Kar’a’karn je dobro postupio prema njima", reče Melaina, dovoljno glasno da je čuju u svakom ćošku. „Treba ih dohvatiti za potiljak i naučiti ih časti dok ne proplaču za njom.“ Bael nije sasvim uspevao da prikrije svoju nelagodnost što čuje da se na takav način govori o Aes Sedai.

„Možda tako treba postupati i sa Mudrima?" upita Rand uspevajući da se osmehne.

Melaina spusti glas, pomerivši šal da naglasi svoje reči. „Nemoj biti potpuna budala, Rande al’Tore.“

Bael se zakikota, mada mu je žena pokazivala zube. Barem je izvukao kikot. Međutim, Rand se nije oraspoložio zbog šale, a to nije bilo samo zato što je Praznina sve prigušivala. Gotovo je poželeo da je pustio Min da dođe. Bilo je tu suviše podzemnih struja koje nije razumeo, a bojao se da postoje i neke koje čak i ne vidi. Čemu li su one stvarno težile?

Zatvorivši vratašca garderobe, Min se nasloni na tamnu drvenu oplatu izrezbarenu lavovima i duboko udahnu. Faila je došla po Perina, a koliko god da se Loijal bunio kako je Rand želeo da ostane tamo, morao je da se povuče pred prostom istinom kako Rand nema nikakva prava da je tera da ostane bilo gde. Naravno, da je Loijal imao ikakvu predstavu o tome šta je nameravala, možda bi je stavio pod pazuh – sasvim nežno, naravno – i nastavio da sedi u dvorištu čitajući joj.

Stvar je bila u tome što, iako je sve čula, nije mnogo toga videla, izuzimajući Aes Sedai koje se nadnose nad presto i stepenike. Mora da su usmeravale, što je znalo da pomuti slike i aure, ali ona je bila toliko preneražena da ih ne bi primetila i da su bile prisutne. Dok se provratila, one se više nisu nadnosile, a Dimajrin glas više nije bubnjao sa svih strana.

Grickajući donju usnu, brzo je razmišljala. Bile su tu dve prepreke, koliko je mogla da vidi. Prva – Rand i njegovi zahtevi za poštovanjem, šta god da je pod tim mislio. Ako je očekivao da mu se Merana pokloni i spusti čelo na pod, moraće da se načeka, a u međuvremenu, sasvim sigurno ih je naterao da se nakostreše. Mora da postoji neki način na koji to može da se izgladi, samo kada bi ga ona i videla. Druga prepreka su bile Aes Sedai. Rand kao da misli da je to nekakav hir, koji se može obuzdati ako se lupi nogom o zemlju. Min nije bila sigurna da li su Aes Sedai podložne hirovima, ali čak i da jesu, bila je sasvim sigurna da je ovo nešto daleko ozbiljnije. Međutim, jedino mesto gde je to mogla da otkrije bila je Ružina kruna.

Ponovo uzevši Divlju Ružu iz štale u prednjem dvorištu palate, ona otkasa na doratastoj ždrebici do gostionice i predade je klempavom štalskom momku uz zahtev da je dobro istimari i nahrani sa nešto zobi. Do palate je zaista galopirala, a Divlja Ruža je zasluživala nagradu što joj je pomogla da onemogući plan Merane i ostalih. Zbog hladnog besa u Randovom glasu, nije želela da zna šta bi se dogodilo da je iz vedra neba saznao kako ga sedam Aes Sedai čeka u Velikoj dvorani.

Zajednička soba Ružine krune izgledala je gotovo istovetne kao i kada se nešto ranije išunjala kroz kuhinje. Zaštitnici su sedeli oko stolova, neki igrajući domine ili kamenčiće, drugi bacajući kockice. Kada je ušla, svi podigoše poglede, kao jedan, pa, pošto su je prepoznali, nastaviše ono čime su se bavili. Gazdarica Sinčonajn stajala je ispred vrata vinske odaje – nikakve bačve vina i piva nisu bile naredane duž zida zajedničke sobe u Ružinoj kruni – prekrštenih ruku i sa kiselim izrazom lica. Zaštitnici su bili jedini za stolovima, a po pravilu, Zaštitnici su pili slabo i retko. Nekoliko kalajisanih kupa i pehara stajalo je na stolovima, ali Min nije primetila da je iko išta okusio. Međutim, opazila je čoveka koji bi možda hteo nešto da joj kaže.

Mahiro Šukosa sedeo je sam za stolom i sklapao mozgalice, a dva mača koja je obično nosio na leđima bila su uza zid, na dohvat ruke. Prosedih slepoočnica i plemenitog nosa, Mahiro je bio privlačan na neki grub način, mada bi ga sasvim sigurno samo zaljubljena žena nazvala lepim. U Kandoru on je bio lord. Posetio je dvorove gotovo svih zemalja, putovao je sa omanjom bibliotekom, a dobijao je i gubio na kocki uz taj isti opušteni osmeh. Umeo je da govori poeziju i svira harfu, a plesao je kao u snovima. Sve u svemu, osim što je bio Rafelin Zaštitnik, bio je upravo onakav muškarac kakve je volela pre nego što je upoznala Randa. Još uvek ih voli, u stvari, kada samo uspe da ih primeti od razmišljanja o Randu. Na dobro ili na zlo, Mahiro je nju prihvatao na kandorski način, pretpostavila je, kao mlađu sestru kojoj je povremeno potreban razgovor sa nekim i poneki savet, kako ne bi slomila vrat dok seje svoju divlju zob. Rekao joj je da ima lepe noge, kako nikada ne bi pomislio da ih dodirne, i da će slomiti šiju svakom muškarcu koji na to i pomisli bez njene dozvole.

Vesto uklapajući složene gvozdene oblike, on spusti mozgalicu na gomilu onih koje je rešio pa uze novu, sa druge gomile, dok je ona sedala preko puta njega. „Pa, cvećkice“, nasmeši se on, „vratila si se čitavog vrata, nisi oteta i nisi se udala.“ Jednoga dana moraće da ga pita šta time misli; uvek joj je tako govorio.

„Da li se išta dogodilo otkad sam izašla, Mahiro?“

„Misliš, osim što su se sestre iz palate vratile nalik planinskoj oluji.“ Kao i obično, mozgalica mu se rastavi u rukama kao da je usmeravao.

„Šta ih je uznemirilo?“

„Pretpostavljam al’Tor.“ Mozgalica ponovo postade cela sa jednakom lakoćom i pridruži se gomili odbačenih; još jedna sa druge gomile smesta joj se pridružila. „Tu sam složio pre mnogo godina", poverio joj se.

„Ali kako, Mahiro? Šta se dogodilo?“

Tamne oči su je odmeravale; oči leoparda ličile bi na Mahirove da su gotovo sasvim crne. „Min, jednogodac koji nabije njušku u pogrešan odeljak može da završi odgrizenih ušiju.“

Min žmirnu. Sve je bilo još kako tačno. Kakve sve gluposti žena radi zato što je zaljubljena. „To je upravo ono što bih da izbegnem, Mahiro. Ja sam ovde da bih prenosila poruke tamo-ovamo između Merane i palate, ali ja šetam bez i najblaže predstave u šta ću ušetati. Ne znam zašto su sestre prestale da se sastaju sa njime svaki dan, niti zašto su ponovo počele, ni zašto je danas otišla cela grupa umesto samo tri. Mogli bi mi odgristi i više, ne samo uši, jer ne znam. Merana mi sigurno neće reći. Ona mi ne govori ništa osim idi tamo, uradi to. Samo nagoveštaj, Mahiro? Molim te?“

On se udubi u mozgalicu, ali znala je da razmišlja, jer su se isprepletani parčići pomerali među njegovim prstima, ali ništa se nije odvajalo.

Pokret u zadnjem delu zajedničke sobe privuče joj pažnju i ona upola okrenu glavu pre nego što joj se vrat ukoči. Dve Aes Sedai vraćale su se iz kupatila, sudeći po njihovom izgledu, sveže okupane. Ove dve poslednji put je videla pre mnogo meseci, pre nego što su otposlate iz Salidara, jer je Šerijam imala nagoveštaj da se Rand nalazi negde u Aijelskoj pustari. Tamo su Bera Harkin i Kiruna Načiman bile upućene; u Pustaru, ne u Kaemlin.

Izuzimajući njeno bezvremeno lice, Bera bi ličila na seljanku, sa smeđom kosom kratko podsečenom oko četvrtastog lica, ali ovog trenutka na tom licu je bila samo zlosutna odlučnost. Kiruna, profinjena i upadljiva, svakim delićem je izgledala kao ono što je i bila, sestra kralja Arafela, a i sama moćna gospa. Njene krupne tamne oči svetlucale su kao da se priprema da naredi pogubljenje i uživa u tome. Slike i aure treperile su oko njih kao i uvek oko Aes Sedai i Zaštitnika. Jedna zape Min za oko, kada je zasijala istovremeno oko obe žene, smećkastožuta i tamnoljubičasta. Same boje nisu imale nikakvo značenje, ali od te aure Min se preseče dah.

Sto nije bio daleko od podnožja stepenica, ali dve žene nisu ni pogledale u Min dok su se okretale da se popnu. Nijedna je nije dobro pogledala ni u Salidaru, a sada su bile zauzete sopstvenim razgovorom.

„Alana je trebalo odavno da ga pripitomi.“ Kirunin glas bio je nizak, ali blizu otvorene ljutnje. „Ja bih to učinila. Kada dođe, to ću joj i reći, a Mračni nek nosi lepo vaspitanje.“

„Trebalo je privezati mu povodac", ravnim glasom složi se Bera, „i to pre nego što još više naškodi Andoru.“ Ona je bila Andorka. „Što pre to bolje, kažem ja.“

Dok su se njih dve pele uz stepenice, Min shvati da Mahiro gleda u nju. „Kako su one dospele ovamo?", upitala ga je, iznenađena što joj glas zvuči tako obično. Kiruna i Bera činile su trinaest. Trinaest Aes Sedai. A tu je bila i ta aura.

„Pratile su priče o al’Toru. Bile su na pola puta do Kairhijena kada su čule da je ovde. Ja bih se držao podalje od njih, Min. Njihovi Gaidini kažu mi da ni jedna ni druga nisu dobro raspoložene.“ Kiruna je imala četiri Zaštitnika, a Bera tri.

Min uspe da se osmehne. Želela je da izleti iz gostionice, ali to bi izazvalo talas sumnje, čak i kod Mahira. „To zvuči kao dobar savet. Šta je sa mojim nagoveštajem?“

On je oklevao još časak, a onda spusti slagalicu. „Neću ti reći šta jeste ili šta nije, ali reč u dobro uvo... Možda možeš da očekuješ da je al’Tor uznemiren. Možda bi čak trebalo da razmisliš o tome da neko drugi prenosi poruke, možda jedan od nas.“ Mislio je na Zaštitnike. „Možda su sestre odlučile da al’Tora malčice nauče poniznosti. A to je, cvećko, možda i reč više nego što je trebalo da kažem. Razmislićeš o tome?“

Min nije znala da li je „malčice nauče" bilo ono što se dogodilo u palati ili nešto što će se tek dogoditi, ali sve se uklapalo. A i ta aura. „To mi zvuči kao dobar savet, Mahiro. Ako me Merana traži da prenesem njenu poruku, reci joj da sam narednih nekoliko dana zauzeta proučavanjem znamenitosti Unutrašnjeg grada.“

„Biće to dugo putovanje", zakikotao se nežno je začikavajući. „Još ćeš negde da otmeš i muža ako ne budeš pažljiva.“

Klempavi konjušar samo je zinuo kada mu je Min saopštila kako će morati da izvede Divlju Ružu iz boksa i ponovo je osedla. Iz štalskog dvorišta izjahala je laganim korakom, ali čim je prvi zaokret sakrio Ružinu krunu, Min je podbode i natera ljude da skaču u stranu, njoj sa puta, dok je galopirala ka palati svom brzinom kojom je Divlja Ruža mogla da je nosi.

„Trinaest", ravnim glasom reče Rand, a samo izgovaranje toga bilo je dovoljno da Lijus Terin ponovo pokuša da preotme saidar od njega. Bila je to borba bez reči sa podivljalom zveri. Kada je Min prvi put rekla da u Kaemlinu zbilja ima trinaest Aes Sedai, Rand je jedva uspeo da se dočepa Moći pre Lijusa Terina. Znoj mu je lio niz lice; na kaputu mu se pojaviše tamne mrlje. Mogao je da se usredsredi samo na jednu stvar. Da drži saidar podalje od Lijusa Terina. Mišići na obrazima podrhtavali su mu od napora. Desna ruka mu se tresla.

Min prestade da se šetka preko tepiha dnevne sobe i poigravala je na vrhovima prstiju. „Nije samo to, Rande", reče mu potreseno. „Ta aura. Krv, smrt, Jedna Moć, te dve žene i ti, sve to na istom mestu u isto vreme.“ Oči su joj ponovo sijale, ali ovoga puta suze su joj bezglasno lile niz lice. „Kiruna i Bera te ne vole, nimalo! Sećaš li se šta sam videla oko tebe? Žene koje mogu da usmeravaju povređuju te. To je u aurama, kao i trinaest, kao i sve ostalo, Rande. To je previše!“

Ona je uvek govorila kako se njena viđenja ostvaruju, iako nikada nije mogla da kaže da li za dan, za godinu, ili kroz deset godina, a ako ostane u Kaemlinu, činilo mu se da bi moglo biti za dan. Iako mu je u glavi odjekivalo samo režanje, znao je da Lijus Terin želi da udari na Meranu i ostale pre nego što one uspeju da udare na njega. U stvari, ta misao se, nelagodno, javljala i Randu. Možda je to bila samo slučajnost, možda je njegovo ta’verensko uvrtanje verovatnoće radilo protiv njega, ali činjenica je stajala. Merana je rešila da ga izazove istog onog dana kada je broj Aes Sedai stigao do trinaest.

Ustavši, on odšeta do svoje spavaće sobe da pokupi mač iz zadnjeg dela ormana i stavi kopču u obliku Zmaja. „Ti ideš sa mnom, Min“, saopštio joj je dok je uzimao Zmajevo žezlo i kretao ka vratima.

„Polazim, kuda?“, pitala je, brišući obraze maramicom, ali ga je pratila, a on je već bio u hodniku. Džalani skoči na noge za tren brže od Beralne, koščate crvenokose plavih očiju i divljeg osmeha.

Da su oko njih bile samo Device, Beralna bi piljila u njega kao da razmatra treba li mu učiniti veliki uslugu i postupiti kao što je naložio, ali ovoga puta on je sam oštro odmeri. Praznina mu je činila glas hladnim i udaljenim. Lijus Terin snizio se do mumlavog cmizdernja, ali Rand se nije usuđivao da se opusti. Ne u Kaemlinu; nigde ni blizu Kaemlina. „Beralna, nađi Nanderu i reci joj da treba da se vidimo u Perinovim odajama, uz onoliko Devica koliko želi da povede.“ Nije mogao da ostavi Perina za sobom, a to nije bilo samo zbog Mininog viđenja; kada Merana bude saznala da je Rand otišao, jedna od njih mogla bi da veže Perina onako kako je Alana vezala njega. „Možda se neću vraćati ovamo. Ako iko vidi Perina ili Failu ili Loijala, neka im prenese poruku da se i oni nađu tamo. Džalani, pronađi gazdaricu Harfor. Prenesi joj da mi trebaju pera i mastilo i papiri.“ Morao je da napiše pisma pre nego što ode. Ruka mu je ponovo podrhtavala, a on dodade. „Dosta papira. Pa? Hajde! Hajde!“ One razmeniše samo jedan pogled, pa otrčaše. On pođe u suprotnom pravcu dok je Min gotovo trčkarala da održi korak.

„Rande, kuda idemo?“

„U Kairhijen.“ Pošto je bio uvijen u Prazninu, to je zvučalo poput šamara. „Veruj mi, Min. Neću te povrediti. Pre bih sebi odsekao ruku negoli tebe povredio.“ Bila je tiha, a on konačno spusti pogled i vide kako ga proučava sa čudnim izrazom na licu.

„To je bilo lepo čuti, čobanine.“ Glas joj je bio čudan koliko i lice. Pomisao na trinaest Aes Sedai koje dolaze po njega mora da ju je zbilja uplašila, što i nije čudno.

„Min, ako dođe do suočavanja sa njima, obećavam da ću te nekako poslati dalje od opasnosti.“ Kako bi ijedan muškarac mogao da se suoči sa trinaest? Od te pomisli Lijus Terin ponovo izlete urlajući.

Na njegovo iznenađenje, ona razmahnu onim noževima iz svojih rukava i zausti da nešto kaže, ali onda vrati noževe jednako glatkim pokretom – mora da je vežbala – pre nego što je progovorila. „Možeš da me vodiš za nos do Kairhijena ili bilo gde drugde, čobanine, ali bolje ti je da se dobro ukopaš i upotrebiš svu snagu ako nameravaš da me ikuda oteraš.“ Zbog nečega je bio siguran da nije to nameravala da mu kaže.

Kada su stigli do Perinovih odaja, Rand je pronašao pravi skup. Na jednoj strani dnevne sobe Perin i Loijal sedeli su u potkošuljama, prekrštenih nogu na plavom tepihu, i pušili na lule sa Gaulom, Kamenim psom, koga se Rand sećao iz bitke u kojoj je pao Kamen. Na drugoj strani sobe sedela je Faila, takođe na podu, sa Bain i Čijad, koje su isto bile u Kamenu. Kroz otvorena vrata druge sobe Rand je mogao da vidi kako Sulin presvlači posteljinu, rastresajući je kao da bi je radije iscepala na trake. Svi podigoše pogled kada on i Min uđoše, a Sulin priđe vratima spavaće sobe.

Nastade komešanje kada je objasnio za trinaest Aes Sedai i šta je Min načula. Međutim, nije objašnjavao i viđenja; neki u sobi su znali, neki nisu, a on nije nameravao nikome da priča o tome ako im sama ne kaže. Što nije učinila. Niti o Lijusu Terinu, naravno; ni koliko ga plaši ono što bi se moglo dogoditi u gradu sa trinaest Aes Sedai čak i ako ne bi prstom makle. Neka misle kako se uspaničio, ako im je tako drago; ionako nije bio siguran da nije. Lijus Terin se ućutao, ali Rand je mogao da ga oseti, kao usijane oči koje posmatraju iz tame. Ljutnja i strah, a možda i panika, puzali su iz praznine poput velikih paukova.

Perin i Faila odmah započeše sa ubrzanim pakovanjem, a Bain i Čijad zatrepereše prstima jedna ka drugoj objavivši kako nameravaju da prate Failu, na šta Gaul objavi da će on pratiti Perina. Rand nije shvatao šta se tu događa, ali to je uključivalo da Gaul upadljivo nije gledao u Bain i Čijad, niti one u njega. Loijal prosto istrča, mrmljajući ispod glasa kako je on mislio, o tome kako je Kairhijen mnogo dalje od Dveju Reka nego Kaemlin, a njegova majka je čuvena po brzom pešačenju. Kada se vratio, imao je poluupakovan zavežljaj pod jednom rukom i ogromne bisage preko ramena, iz kojih su još uvek visile košulje. Loijal je bio spreman da smesta krene. Sulin je isto tako nestala, vrativši se sa zavežljajem u rukama koji kao da je u potpunosti bio napravljen od crveno-belih haljina. Sa licem zaleđenim u toj neprimerenoj blagosti, ona zareža na Randa kako joj je zapoveđeno da služi njega i Perina i Failu, a da bi samo gušter sa sunčanicom mogao da pomisli kako ona to može da radi u Kaemlinu ako su svi oni u Kairhijenu. Čak je dodala i „moj gospodaru Zmaju", što je zvučalo kao psovka, kao i naklon, koji je – prosto neverovatno – izvela bez greške. Ovo poslednje kao da je zaprepastilo i nju samu.

Nandera se pojavi gotovo istog trena kad i gazdarica Harfor, koja je nosila kovčežič za pisanje sa nekoliko pera čeličnog vrha i dovoljno papira i mastila i pečatnog voska za pedeset pisama. Sto se pokazalo vrlo dobro.

Perin je želeo da pošalje poruku Danilu Lijuinu obaveštavajući ga da ga prati sa ostatkom ljudi iz Dveju Reka – nije nameravao da ostavi ma koga od njih za Aes Sedai – a odustao je od naređenja da Danil povede Bod i devojke iz Kulenovog kera tek kad su mu i Rand i Faila ukazali kako, pod jedan, Aes Sedai neće dozvoliti da one odu, a pod dva, vrlo je verovatno kako ove to neće ni hteti. I ona i Perin bili su nekoliko puta u gostionici, a čak je i Perin morao da prizna kako su devojke uglavnom delovale nestrpljive da nastave na putu da postanu Aes Sedai.

Sama Faila imala je da brzo napiše dva pisma, majci i ocu, kako ne bi brinuli, rekla je. Rand nije znao koje je koje, ali bila su različita po tonu, jedno započinjano pet-šest puta pa onda cepano, a nad svakom rečju u njemu se mrštila i premišljala, drugo hitro ispisano uz osmehe i kikotanje. On je mislio kako to mora da je za njenu majku. Min je pisala prijatelju po imenu Mahiro, u Ružinu krunu, a zbog nečega se potrudila da naglasi Randu kako je u pitanju stariji čovek, iako je pocrvenela kada je to rekla. Čak je i Loijal uzeo pero u ruke, posle kraćeg oklevanja. Ali sopstveno pero; ljudsko bi se izgubilo u njegovim ogromnim šakama. Zapečativši svoju poruku on je predade gazdarici Harfor sa zahtevom da je lično preda ako joj se ukaže prilika. Palcem veličine podebele kobasice prekrio je veći deo primaočevog imena, ispisanog ljudskim i ogijerskim pismom, ali vida izoštrenog zbog Jedne moći Rand primeti ime „Erit". Ipak, nije pokazivao nikakve nagoveštaje želje da sačeka i sam joj ga preda.

Randova sopstvena pisma pokazaše se mučna koliko i Failina, ali zbog drugih razloga. Znoj koji mu je kapao sa lica razmazivao je mastilo, a ruka mu se toliko tresla da je morao više puta da ponovo počinje zbog mrlja od mastila. Međutim, tačno je znao šta želi da kaže. Taimu, upozorenje o trinaest Aes Sedai i ponovljeno naređenje da ih se kloni. I za Meranu, druga vrsta upozorenja i neka vrsta poziva; nije bilo svrhe da pokušava da se krije – Alana bi ga na kraju pronašla bilo gde na svetu. Međutim, to je moralo da bude pod njegovim uslovima, ako je ikako moguće.

Kada ih je konačno zapečatio – zbog prisustva pečata od zelenog kamena izgraviranog Zmajem uputio je zaprepašćeni pogled gazdarici Harfor, koji ona uzvrati sa potpunim mirom – Rand se okrenu Nanderi. „Imaš li tvojih dvadeset Devica napolju?“

Nandera podiže obrve. „Dvadeset? Tvoja poruka glasila je koliko god želim, kao i da se možda nećeš vraćati. Imam ih pet stotina, a bilo bi ih i više da nisam podvukla liniju.“

On samo klimnu glavom. U glavi mu je bila tišina, osim njegovih sopstvenih misli, ali mogao je da oseti Lijusa Terina, unutar Praznine zajedno sa njim, kako čeka kao zapeta opruga. Sve dok nije sve proveo kroz prolaz do odaja u Kairhijenu i dopustio procepu da se zatvori, presecajući osećaj Alane na nejasan utisak tamo negde ka zapadu, sve do tada Lijus Terin kao da se nije udaljavao. A onda je bilo kao da je, oslabljen rvanjem sa Random, čovek jednostavno zaspao. Konačno Rand odgurnu saidar, i tada shvati koliko ga je borba iscrpla. Loijal je morao da ga odnese do njegovih odaja u Sunčevoj palati.

Merana je tiho sedela pored prozora dnevne sobe, leđima okrenuta ulici i sa pismom Randa al’Tora u krilu. Njegov sadržaj znala je napamet.

Merana, započinjalo je. Ne Merana Aes Sedai, čak ni Merana Sedai.

Na kraju je tako jako pritisnuo pero da je gotovo procepio papir; poslednja dva kao da je pisala druga ruka.

Merana je sedela vrlo tiho. Nije bila sama. Ostatak poslanstva, ako je još uvek moglo tako da se naziva, sedeo je u stolicama pored zidova, u različitim stanjima. Najgore je što je samo Birnisija sedela skupljena kao Merana, bucmastih ruku položenih u krilu, glave malo pognute i pažljivih ozbiljnih očiju; nije progovarala ni reč ako joj se ne bi obratile. Fejldrin je sedela prilično ponosno i govorila je kad god je želela, a isto su radile Masuri i Rafela. Sto se toga ticalo, Seonid je delovala jedva nešto manje neobuzdana, sedeči na ivici svoje stolice i često se odlučno osmehujući. Ostale su bile više kao Velajnda, gotovo spokojne. Sve su bile prisutne, osim Verin i Alane, a Gaidin je bio poslat da ih pronađe. Kiruna i Bera, stojeći usred odaje, sasvim sigurno su bile prisutne.

„Zgađena sam na pomisao da je iko mogao da pošalje takvo pismo jednoj Aes Sedai.“ Kiruna nije grmela, uspevala je da joj glas istovremeno bude hladan i smiran ali i snažan. Ali iz njenih tamnih očiju sevale su munje. „Dimajra, može li tvoj doušnik da potvrdi al’Torov odlazak u Kairhijen?“

„Putovanje", s nevericom je mrmljala Bera. „Ko bi pomislio da će on to ponovo otkriti.“

Jarke perlice na Fejldrininim pletenicama zazveckaše dok je klimala glavom. „Ne možemo da smislimo ništa drugo što bi moglo da bude. Bolje bi bilo da pamtimo kako je on možda moćniji čak i od Logana, ili Mazrima Taima, da?“

„Zar se ništa ne može učiniti u vezi s Taimom?“ Rafelino okruglo lice, obično blago i prijatno, bilo je prilično ukočeno, a njen najčešće sladunjav glas – ravan. „Ima najmanje stotinu muškaraca koji mogu da usmeravaju – cela stotina! – ni dvadeset milja od mesta na kome sedimo.“ Kajren je odlučno klimala glavom, ali nije progovarala.

„Oni moraju da sačekaju", odlučno reče Kiruna. „Svetlosti mi i časti, ne znam koliko će sestara biti potrebno da se ponese sa tolikim brojem. Al’Tor je bitna stvar, a sa njime možemo da se nosimo. Dimajra?“

Dimajra je čekala da ostale završe, naravno. Malo nakrivljene glave, ona reče: „Samo znam da je otišao, čini se sa velikim brojem Aijela, a vrlo verovatno i sa Perinom Ajbarom.“

Verin ukliza u sobu kada je Demajra počela, pa dodade: „Nema sumnje za Perina. Poslala sam Tomasa da proveri logor ljudi iz Dveju Reka. Čini se da su iz palate poslali dvojicu sa Perinovim konjem i onim njegove žene. Ostali su napustili kola i sluge i već jašu na istok što brže mogu. Pod Perinovom vučjom glavom i Crvenim orlom Maneterena.“ Usne joj se izviše u slabašan osmeh kao da je sve to zabavlja. Kajren vrlo očito nije; ona glasno uzdahnu, a potom čvrsto stisnu usne u tanku crtu.

Ni Merani to nije bilo zabavno, ali to je bila takva sitnica u poređenju sa ostalim. Dašak mirisa nečeg pokvarenog kada već sedite na hrpi đubriva; pas koji reži na tebe kad ti vukovi već vuku suknje. Kad samo pomisli koliko se brinula oko Verin, kako se samo koprcala. Verin jedva da je dotakla njene sopstvene planove, osim što je navela Dimajru da predloži današnji nesrećan sukob. To je urađeno tako vešto; Merana je sumnjala da bi iko osim Sive išta primetio. A opet, ona sama složila se čak i sa tim. Suočavanje sa al’Torom i njegovo spuštanje – pokušaj suočavanja i spuštanja – bilo je najmanje što su mogle da urade. Brinula se o Verin, a onda su se pojavile Kiruna i Bera, nijedna vezana za njenu vlast, a obe jake koliko i Masuri ili Fejldrin ili Rafela.

„E, to je trula repa ubačena u paprikaš", smrknuto progunđa Bera. Kajren i nekoliko ostalih klimnuše da se slažu.

„Mala repa“, reče joj Kiruna suvim glasom. Gotovo sve klimnuše glavom osim Merane i Verin. Merana samo meko šmrcnu; Verana je posmatrala Kirunu tim pogledom ptice, nakrivljene glave. „Šta zadržava Alanu?“, pitala je Kiruna, nikoga određenog. „Ne želim da dva puta pričam isto.“

Merana je pretpostavljala da je sve to sama započela, popustivši Verin. Ona je još uvek bila glava poslanstva, sve su i dalje sledile njena naređenja, čak i Masuri i Rafela i Fejldrin. Ali sve su one znale. Nije još uvek bila sigurna da li je Kiruna preuzela kormilo ili je to bila Bera – to što je jedna bila rođena na farmi a druga u palati uopšte nije bilo važno; to nije imalo nikakve veze sa tim što su Aes Sedai – ali u jedno je Merana bila sasvim sigurna: poslanstvo se krunilo oko nje. Tako nešto se nikada ne bi dogodilo da je Bela kula ostala cela, kada je poslanica imala punu moć Kule i Amirlin Tron iza sebe, pa nije imalo nikakve veze da li joj je trebalo i trideset godina da dođe do šala i da li je imala jedva dovoljno snage da ne bude izbačena. Ove su bile samo skup Aes Sedai, sada, koje su nesvesno zauzimale svoja uobičajena mesta.

Kao da ju je izgovaranje njenog imena prizvalo, Alana se pojavila baš kad je Bera otvorila usta. Ova se, zajedno sa Kirunom, ustremi na Alanu. „Al’Tor tvrdi da je otišao u Kairhijen", odlučno reče Bera. „Možeš li ti išta da kažeš?“

Alana se ponosno suočila sa njima, a oči su joj opasno svetlucale. Na kraju krajeva, one su govorile o njenom Zaštitniku. „On je negde na istoku. To je sve što znam. Mogao bi da bude Kairhijen.“

„Ako si već vezala muškarca bez pitanja", zahtevala je Kiruna tim zapovedničkim glasom, „zašto, tako ti Svetlosti najsvetije, nisi upotrebila Vezii da ga podvrgneš svojoj volji? U poređenju sa onim drugim to je kao da ga pljesneš po nadlanici.“

Alana je još mogla da kontroliše deo svojih osećanja. Na obrazima joj se pojavi boja, delimično zbog ljutnje, sudeći po tome kako su joj sevale oči, a sasvim sigurno delimično i zbog stida. „Zar ti niko nije rekao?", upitala je, suviše razdragano. „Pretpostavljam da nijedna ne želi ni da razmišlja o tome. Znam da ja sigurno ne želim.“ Fejldrin i Seonid zagledaše se u pod, a one nisu bile jedine. „Pokušala sam da ga prinudim nekoliko trenutaka pošto sam ga vezala za sebe“, nastavi Alana kao da ništa ne primećuje. „Da li si ikada pokušala da golim rukama iščupaš hrast iz korena, Kiruna? To je bilo manje-više isto.“

Kirunin odgovor bio je samo lagano širenje očiju i lagano duboko disanje. Bera uspe da promrmlja: „To je nemoguće. Nemoguće.“

Alana zabaci glavu i nasmeja se. Zbog toga što je držala ruke na bokovima, smeh je delovao prezirno, od čega se Beri skupiše usta a Kiruni oči hladno zasijaše. Verin ih je posmatrala, nelagodno podsećajući Meranu na crvendaća koji posmatra crve. Nekako je Verin uspevala da pokori bez pokoravanja, iako Merana nije uspevala da otkrije kako.

„Nijedna ranije nije vezala čoveka koji može da usmerava", reče Alana kada ju je prošla razdraganost. „Možda je to na neki način povezano.“

„Ako je i tako", odlučno odvrati Bera. Pogled joj je bio jednako odlučan. „Ako je i tako. Još možeš da ga pronađeš.“

„Da“, reče Kiruna. „Ti ćeš poći sa nama, Alana.“ Alana zatrepta kao da se priziva svesti. Glava joj se malo pognu u prećutnoj saglasnosti.

Vreme je, odlučila je Merana. Ako će da održi ovo poslanstvo na okupu, ovo joj je poslednja prilika. Ona ustade, presavijajući al’Torovo pismo da bi nečim zabavila ruke. „Kada sam dovela ovo poslanstvo u Kaemlin", otpočela je, kako bi ih sve podsetila da je ona na čelu; hvala Svetlosti da joj je glas miran, „data su mi široka ovlašćenja, a opet izgledalo je očigledno šta treba uraditi i mi smo", mali podsetnik da ont jesu poslanstvo, „krenule na to uz veliku verovatnoću uspeha. Al’Tor je trebalo da se povuče iz Kaemlina kako bismo mogle da vratimo i krunišemo Elejnu, tako da bi Andor čvrsto stajao uz nas. Lagano, al’Tora je trebalo privići da nam veruje kako ga nećemo povrediti. A i naučen je da pokazuje propisno uvažavanje. Dve ili tri od nas, pažljivo odabrane, zauzele bi Moiraino mesto savetujući ga i vodeći ga. Uključujući Alanu, naravno.“

„A kako znaš da nije ubio Moirainu", prekide je Bera, „kao što se priča da je ubio Morgazu?“

„Čule smo raznorazna govorkanja o njenoj smrti", dodade Kiruna. „Neki čak govore da je umrla boreći se sa Lanfear. Većina tvrdi kako je bila sama sa al’Torom kada je umrla.“

Merana se s naporom uzdrža od odgovora. Ako dozvoli tim ukorenjenim nagonima ijednu reč, na kraju će preovladati nad svima. „Sve smo to imale u šaci", nastavi ona, „kada ste stigle vas dve. Sasvim slučajno, znam, i prateći svoj poriv da ga nađete, ali to je podiglo naš broj na trinaest. Koji muškarac al’Torove vrste ne bi pobegao što brže može kada bi čuo za trinaest Aes Sedai zajedno? Prosto i jednostavno, svaki neuspeh naših planova mora se pripisati tebi, Kiruna, i tebi, Bera.“ Onda je samo mogla da čeka. Ako je iole uspela da ostvari nadmoć...

„Jesi li završila?", hladno je upita Bera.

Kiruna je bila još nepristojnija. Okrenula se ostalima. „Fejldrin, ti češ poči sa nama za Kairhijen, ukoliko želiš. A i ti Masuri, i Rafela.“

Merana je podrhtavala. Presavijeno pismo gužvala je u šaci. „Zar ne vidite?", povikala je. „Pričate kao da možemo da nastavimo isto kao ranije, kao da se ništa nije promenilo. Elaidino poslanstvo je u Kairhijenu, iz Bele kule. Al’Tor to sigurno tako vidi. On je nama potrebniji nego mi njemu, a bojim se da on to i zna!“

Za trenutak se na svim licima, osim na Verininom, videla preneraženost. Verin samo zamišljeno klimnu glavom, tajanstveno se smeškajuči. Za trenutak, svako drugo lice bilo je iskolačenih očiju, zaprepaščeno. Te reči kao da su odzvanjale u vazduhu. On je nama potrebniji nego mi njemu. Nisu im bile potrebne Tri zakletve da bi znale kako je to tačno.

Onda Bera reče vrlo odlučno: „Sedi, Merana, i smiri se.“ Merana je sedela pre nego što je to i shvatila; i dalje podrhtavajući i dalje sa željom da urla, ali sedela je ruku stisnutih oko al’Torove poslanice.

Kiruna joj namerno okrenu leđa. „Seonid, ti ćeš poči, naravno. Još dva Gaidina uvek su korisna. I Verin, čini mi se.“ Verin klimnu glavom kao da je to bilo pitanje. „Dimajra", nastavi Kiruna, „znam da imaš neraščišćene račune sa njim, ali ne želimo da ga ponovo uplašimo, a neko mora da odvede ovu božanstvenu zbirku devojaka iz Dveju Reka do Salidara. Ti, Velajnda, Kajren i Birnisija, moraćete da pomognete Merani u tome.“

Ostale četiri naimenovane promrmljaše prihvatanje bez imalo oklevanja, ali Merana se ohladi. Poslanstvo se nije krunilo; raspalo se u prah.

„Ja...“ Prekide se kada je Bera pogleda, a za njom i Kiruna. I Masuri i Fejldrin i Rafaela isto tako. Raspalo se u prah, a sa njime i sva njena nadmoć. „Možda će vam zatrebati Siva", reče im slabašno. „Sasvim sigurno će doći do pregovora i...“ Ponovo je ostala bez reči. Ovo se nikada ne bi dogodilo da je Kula ostala cela.

„Vrlo dobro", reče Bera konačno, takvim glasom da je uz sve obuzdavanje Merana jedva uspela da joj se obrazi ne zažare od stida.

„Dimajra, ti ćeš odvesti devojke u Salidar", reče Kiruna.

Merana je sedela veoma mirno. Molila se da je Dvorana do sada izabrala Amirlin. Nekoga vrlo jakog, kako u moći tako i u srcu. Trebaće nova Deana, nova Rašima da od njih ponovo napravi ono što su nekada bile. Molila se da ih Alana dovede do al’Tora pre nego što on odluči da prizna Elaidu. Jer, u tom slučaju, ni nova Rašima ne bi mogla da ih spase.