Gospodar haosa

50 Bodlje

Rand je proveo ostatak dana u svojim odajama u Sunčevoj palati, uglavnom ležeći, u ogromnoj postelji sa četiri pravougaona stuba od crnog drveta, deblja od njegove noge, uglačana do visokog sjaja. Kao suprotnost svoj pozlati u primaćoj i dnevnoj sobi, spavaća soba bila je opremljena nameštajem od crnog drveta i slonovače, mada jednako uglastim.

Sulin je trčkarala unutra-napolje, rastresala mu perjane jastuke i nameštala lanene čaršave preko njega, gunđala da su ćebad na podu daleko zdravija, donosila mu čaj od nane koji nije tražio i punč koji nije želeo, sve dok joj nije naredio da prestane. „Po zapovesti moga gospodara Zmaja", zarežala je iza slatkastog osmeha. Uspela je da izvede svoj drugi savršeni naklon, ali je ka vratima poletela kao da ih neće otvoriti već samo prohujati kroz njih.

Min je ostala uz njega. Sedela je na dušecima, držala ga za ruku i mrštila se dok nije posumnjao da ona možda misli da on umire. Konačno je uspeo da je otpremi napolje, dovoljno dugo da bi navukao svileni haljetak od tamnosive svile koji je uvek ostavljao u ormanu. Još je nešto pronašao tamo, daleko pozadi, iza svih stvari. Usku jednostavnu drvenu kutiju, i u njoj flautu, poklon od Toma Merilina u, kako mu se činilo, drugom životu. Seo je pored jednog visokog uskog prozora i pokušao da svira. Posle toliko vremena, u početku je uspeo da proizvede samo cijukave tonove i tišinu. Ti čudni zvuci privukli su Min da se vrati.

„Sviraj mi“, reče mu smejući se oduševljeno, ili možda zaprepašćeno i, naravno, posadi mu se na koleno, dok je on bezuspešno pokušavao da izvede nešto što bi makar ličilo na melodiju. Tako su ih Mudre i zatekle, Amis, Bair i Sorilea i još desetak njih. Min se brzo uspravi na noge, pocrvenevši pri tom, i toliko je vukla i gladila kaput da bi čovek pomislio kako su se rvali.

Bair i Sorilea stigle su do njega pre nego što je stigao da izusti jednu reč.

„Pogledaj ulevo“, naredi mu Sorilea, podigavši mu palcem očni kapak i unese svoje smežurano lice u njegovo. „Pogledaj udesno!“

„Bilo ti prebrzo udara“, mrmljala je Bair, naslanjajući mu koščate prste na vrat.

Činilo se da je Nandera poslala Device u trk čim su mu otkazala kolena. Izgleda da je Sorilea okupila omanju vojsku Mudrih, koje su nameravale da se sruče na palatu poput kakve horde. A činilo se da ionako svaka želi svoju priliku da pregleda Kar’a’karna. Kada su ona i Bair završile, njeno mesto preuze Amis a Bairino Kolinda, vitka žena prodornih sivih očiju koja je izgledala kao da još nije dostigla srednje godine, a opet joj duh beše snažan kao i Sorilein. A opet, tako je bilo i sa Amis, naravno, kao i sa mnoštvom njih. Bockale su ga, istezale, motrile i nazivale tvrdoglavim kad nije hteo da skače. I kao da su stvarno očekivale da to učini.

Ni Min nisu ostavili na miru dok su se Mudre smenjivale oko Randa; ostale su je okružile i postavile stotine pitanja, sve u vezi s njenim viđenjima. Na to je ona, najblaže rečeno, iskolačila oči i zapiljila se u njih i u Randa, kao da se pita da li joj čitaju misli. Amis i Bair joj objasniše – Melaina nije mogla da zadrži novosti o svojim ćerkama za sebe – i umesto da joj se oči još više iskolače, što verovatno i nije bilo moguće, činilo se da će joj iskočiti iz glave. Sorilea kao da je čak prihvatila i Melainin stav da Min njene sposobnosti na izvestan način izjednačuju sa njima, ali pošto su Mudre Mudre – kao što su Aes Sedai Aes Sedai – morala je sve da ponovi gotovo onoliko puta koliko je Mudrih bilo prisutno, jer su one koje su se motale oko Randa želele da budu sigurne kako ništa nisu propustile.

Kada su Sorilea i ostale oklevajući zaključile kako mu samo treba odmor i otišle naredivši mu da se odmori, Min mu se ponovo udobno smesti u krilu. „One razgovaraju u snovima?", upitala je odmahujući glavom. „To izgleda neverovatno, kao nešto iz priča.“ Na čelu joj se pojavi bora. „Sta misliš, koliko je Sorilea stara? A ta Kolinda? Videla sam... ne. Ne, to nema nikakve veze sa tobom. Možda vrućina utiče na mene. Kada znam, ja uvek znam. Mora da je od vrućine.“ Oči joj obešenjački zasvetlucaše, a ona se polako nagnu ka njemu i napući usne kao za poljubac. „Ako ih postaviš ovako", mrmljala je gotovo dotičući njegove, „moglo bi da pomogne. Bilo je delića u tom poslednjem što si pokušavao koji su gotovo zazvučali kao Pevac na gumarabiki.“ Za trenutak je nije shvatio; video je samo njene oči, a kada je konačno shvatio, mora da je pružao i te kakav prizor, jer mu se ona stropošta na grudi smejući se.

Ubrzo stiže poruka od Koiren: raspitivala se o njegovom zdravlju, izražavala nadu da nije bolestan i pitala može li mu doći u posetu sa dvema svojim sestrama; ponudila je i Lečenje, ukoliko bi ga on želeo. Lijus Terin promeškolji se kao da je uznemiren u snu dok je Rand čitao, ali njegovo udaljeno nepovezano mrmljanje nije bilo ni delić njegovog besa u Kaemlinu, a činilo se da je ponovo zaspao čim je Rand spustio pismo.

Bila je to oštra suprotnost Meraninom ponašanju. A i podsetnik da je teško da se išta desi u Sunčevoj palati u podne a da Koiren ne zna sve o tome pre zalaska sunca, ako ne i ranije. On joj posla uljudno zahvaljivanje i uljudno odbijanje. Ustao iz postelje ili ne, još je osećao strahovit umor, a želeo je da bude sasvim pribran pre no što se suoči sa ma kojom Aes Sedai. Tako je moralo biti.

U istoj toj povratnoj belešci, Rand pozva Gavina da ga poseti. On je samo jednom sreo Elejninog brata, ali momak mu se dopadao. Međutim, Gavin nije došao niti mu je odgovorio. Rand sa žaljenjem zaključi kako je Gavin poverovao u priče o svojoj majci. A ne možeš tek tako zamoliti čoveka da prestane da veruje u tako nešto. I svaki put kad bi pomislio na to toliko bi se sneveselio da je čak i Min sve više očajavala smišljajući kao da ga razvedri; ni Perin ni Loijal nisu hteli da budu u njegovoj blizini kad bi bio takav.

Tri dana kasnije od Koiren stiže novi zahtev, jednako uljudan, a treći posle još tri dana, ali on je i tada pronašao izgovore. To je delimično bilo zbog Alane. Još uvek ju je osećao, slabašno i udaljeno, ali svakoga sata bila je sve bliža. To ga nije iznenadilo; bio je siguran da će Merana izabrati Alanu da bude jedna od šest. Nije nameravao da pusti Alanu ni na milju od sebe, ili bar ne negde gde bi mogao da je vidi, ali rekao je da će biti na ravnoj nozi sa Koiren a to je i nameravao. Dakle, Koiren će morati da se naoruža strpljenjem još neko vreme. Osim toga, bio je zauzet, ovako ili onako.

Kratka poseta školi u Bartanesovoj negdašnjoj palati odužila se. Idrijen Tarsin ponovo ga je čekala na vratima da mu pokaže raznovrsne pronalaske i otkrića, najčešće nerazumljive, kao i radnje u kojima su sada pravili za prodaju raznorazne nove plugove i drljače i kosilice, ali teškoću je predstavljao Herid Fel. Ili možda Min. Felove misli su lelujale, kao i obično, jezik ih je sledio i on je vrlo očito zaboravio da je Min prisutna. Mnogo puta ju je zaboravljao. Ali čim bi ga Rand usmerio na glavnu stvar, tada bi je Fel iznenada ponovo primetio i strašno bi se trgao. Neprekidno joj se izvinjavao zbog polupopušene lule, koju se inače nikada nije ni sećao da pripali, neprestano je brisao pepeo sa svoga punačkog stomaka, i neprekidno je gladio svoju sedu kosu. Min kao da je uživala u tome, mada, zašto bi uživala u društvu čoveka koji zaboravlja da je ona tu Rand nije mogao da kaže. Čak ga je i poljubila u teme kada su ona i Rand ustali da krenu, što je čoveka potpuno ošamutilo. To sve nije nimalo pomoglo da sazna šta je Fel dokučio o Pečatima na tamnici Mračnog ili o Poslednjoj bici.

Sledeči dan doneo je belešku nažvrljanu na otkinutom komadiću pergamenta.

Bila je to užurbana škrabotina sa potpisom utisnutim u ugao pergamenta, a Randu uopšte nije bila jasna. Međutim, kada je ponovo pokušao da dođe do Fela, čovek je navodno rekao Idrijen kako se ponovo oseća mlad pa je krenuo na pecanje. Usred suše. Rand se pitao je li starac konačno skrenuo pameću. Min je sasvim sigurno belešku smatrala zabavnom; pitala je može li da je zadrži, a nekoliko puta ju je uhvatio kako se smejulji nad njom.

Skrenuo Fel pameću ili ne, Rand je odlučio da sledećeg puta ostavi Min, ali u stvari, ona i nije bila s njim uvek kada je to želeo. Kao da je više vremena provodila sa Mudrima nego s njim. Nije shvatao zašto ga to toliko žesti, ali primetio je kako ima želju da se obrecne na koga god kada bi Min bila napolju, među šatorima. Dobro je što nije prečesto uz njega. Ljudi bi primetili. Ljudi bi pričali i pitali se. U Kairhijenu, gde čak i sluge igraju svoju Igru kuća, bilo bi opasno da se ljudi pitaju je li ona važna. Dobro je to. Pokušao je da se ne breca.

Min mu je, naravno, bila potrebna da pogleda plemstvo koje je počelo da dolazi kod njega, jedan po jedan pripadnik, i da se raspituje za njegovo zdravlje – ono popuštanje kolena mora da je uzrokovalo govorkanja. Dolazili su i osmehivali se, pitali koliko namerava da ostane u Kairhijenu ovog puta, kakve su mu namere, ako smeju da pitaju, pa su se još osmehivali, uvek toliki osmesi. Jedini koji mu se nije tako napadno osmehivao bio je Dobrejn, još uvek vojnički izbrijanog temena, još jednako iskrzanih pruga na kaputu, izlizanih od grudnog oklopa koji je skidao pre dolaska u palatu, a bio je tako turoban dok je pitao sve jedno te isto da je Rand bio gotovo srećniji da vidi njega kako odlazi negoli ikoga drugog.

Min je uspevala da bude na tim prijemima, našavši za njih malo vremena pored onoga, šta god da je to bilo, što je radila sa Mudrima; Rand nije nameravao da se raspituje. Teškoća je bila kako je sakriti.

„Mogla bih da se pretvaram da sam ti milosnica", smejala se Min. „Mogla bih da se uvijam oko tebe i hranim te grožđem – pa dobro, suvim grožđem, već neko vreme nisam videla pravo grožđe – a ti bi mogao da me nazivaš svojim malim medenjakom. Onda se niko ne bi pitao šta ću ja tu.“

„Ne“, odrezao je, a njoj lice poprimi zvaničan izraz.

„Misliš li zaista da bi Izgubljeni pošli za mnom samo zbog toga?“

„Mogli bi", odvratio joj je jednako ozbiljno. „Prijatelj Mraka, kao što je Padan Fejn učinio bi to, a on je još živ. Neću da pokušavam tako nešto, Min. U svakom slučaju, ne želim da ovi Kairhijenjani sa njihovim poganim umovima imaju takvo mišljenje o tebi, a ni Tairenci.“ Aijeli su drugačiji; oni su njeno začikavanje smatrali smešnim, u stvari veoma zabavnim.

Min je u svakom slučaju umela da se menja. Smesta je iz zvaničnosti prešla u razdraganost, bez ikakve zadrške, sva u osmesima koji se nisu gasili ni za trenutak. Dok prijem nije odista i počeo.

Izrezbareni pozlaćeni drveni zaslon postavljen u uglu prijemne odaje bio je čist promašaj. Maringilove tamne svetlucave oči toliko su izbegavale da pogledaju na tu stranu da je Rand istog časa znao da će ovaj prevrnuti Sunčevu palatu naglavačke samo da sazna ko se tu krije. Dnevna soba pokazala se bolja – Min je virila kroz pukotinu na vratima primaće, ali nisu svi imali slike i aure koje je mogla da vidi za vreme tih prijema, a ono što je i videla, tu ili šetajući hodnicima, bilo je bledo. Maringil, bele kose, tanak poput sečiva i hladan kao led, umreće od noža. Kolaver, čije je veoma privlačno lice najzad bilo mirno i sabrano, kada je saznala da Avijenda ovoga puta nije sa Random, umreće od konopca oko vrata. Mejlan, sa svojom zašiljenom bradicom i sladunjavim glasom, umreće od otrova. Budućnost je nosila teško breme za Visoke lordove Tira. Arakome i Marakon i Guejam će isto tako umreti, krvavom smrću, kako se Min činilo, u bici. Rekla je da nikada toliko često nije viđala smrt.

Kada je videla kako Guejamovo široko lice prekriva krv, njihovog petog dana u Kairhijenu, toliko joj je pozlilo od te misli da ju je Rand naterao da legne, a Sulin je donela vlažne obloge da joj stavi na čelo. Ovoga puta je on sedeo na dušecima i držao njenu ruku. Držala ga je vrlo čvrsto.

Međutim, nije odustala od začikavanja. Mogao je biti potpuno siguran da će biti prisutna kada bi on vežbao mačevanje, izvodeći figure sa četvoricom ili petoricom najboljih koje je mogao da nađe među tairenskim i kairhijenskim vojnicima, ili kada bi on, Gaul i Ruark bacali jedan drugoga uokolo i pokušavali da šutnu jedan drugog u glavu. Min bi neizbežno prešla prstom preko njegovih golih grudi i napravila neku šalu o tome kako se uzgajivači ovaca ne znoje jer su navikli da na sebi imaju gusto runo, ili nešto slično. Ponekad bi dotakla upola zalečen, nezalečiv ožiljak na boku, taj krug bledoružičastog mesa, ali drugačije, mekše; s tim nikada nije zbijala šale. Uštinula bi ga za zadnjicu – što je bilo najblaže rečeno užasavajuće kada je uokolo bilo drugih ljudi; Device i Mudre skoro bi popadale od smeha svaki put kada bi poskočio; Sulin je delovala kao da će pući od zatomljenog smeha – a Min bi mu se ušuškala u krilo i cmakala ga u svakoj prilici, čak mu je pripretila da će doći i izribati mu leđa kada. bude u kadi, jedne od narednih noći. Kada bi tobože ječao i zamuckivao, smejala mu se i govorila kako to nije dovoljno dobro.

Min bi brzo odustala ako bi neka Devica proturila glavu unutra da najavi nekoga, pogotovo Loijala, koji se nikada nije dugo zadržavao i sve vreme je pričao o Kraljevskoj biblioteci, ili Perina, koji je ostajao još kraće i zbog nečega je delovao sve umornije. Min bi naročito poskočila kada bi Devicu pratila Faila. Dva puta kada se to dogodilo, Min je brzo pronašla knjigu među onima koje je Rand imao u spavaćoj sobi, pa je sedela i pravila se da čita, sa knjigom otvorenom negde na sredini kao da je sve vreme bila tu. Rand nije shvatao hladne poglede koje su dve žene izmenjivale. Nije to bila prava netrpeljivost, čak ni prava nenaklonost, ali Rand je podozrevao da bi, kada bi jedna pravila listu osoba sa kojima ne želi da provodi vreme, ime one druge bilo pri vrhu.

Najzabavnije je bilo to što se drugi put ispostavilo da je knjiga u kožnom povezu prvi deo Eseja o promišljanju Darije Gahand, koji su njemu bili teški i koje je nameravao da vrati u Kraljevsku biblioteku sledeči put kada Loijal navrati. Min je stvarno nastavila da čita i kada je Faila otišla, i pored sveg mrštenja i mrmljanja te noći ju je ponela u svoje odaje u gostinskom krilu.

Ako je između Min i Faile vladala hladna nezainteresovanost, između Min i Berelajn uopšte nije bilo netrpeljivosti. Kada je Somara drugog poslepodneva najavila Berelajn, Rand je navukao kaput, ušao u prijemnu dvoranu i zauzeo visoku pozlaćenu stolicu na postolju pre nego što je rekao Somari da je pusti. Međutim, Min je bila prespora kada je pošla u dnevnu sobu. Berelajn ulete unutra, lepa kao i uvek, u mekoj plavoj haljini, duboko izrezanoj kao i uvek – i oči joj se zaustaviše na Min u njenom bledoružičastom kaputiću i pantalonama. Nekoliko dugih časaka Rand je mogao i da ne postoji. Berelajn je otvoreno odmerila Min od glave do pete. Min je zaboravila na dnevnu sobu; spustila je ruke na bokove i stajala je tako, savijenog kolena, jednako otvoreno proučavajući Berelajn. Osmehnule su se jedna drugoj; Rand pomisli da će mu se kosa nakostrešiti kada su to učinile. To ga je više od ičega podsećalo na dve nepoznate mačke koje se upravo otkrile da su zatvorene u istoj maloj prostoriji. Očito zaključivši kako sad više nema svrhe da se krije, Min odšeta – odleluja bi bila bolja reč; uspela je da Berelajnin hod deluje kao dečački! – pa sede prekrštenih nogu, i dalje se osmehujući. Svetlosti, kako su se samo te žene osmehivale.

Konačno, Berelajn se okrenu Randu, široko rasprostre suknje i duboko se nakloni. Čuo je Lijusa Terina kako mu zvižduće u glavi, uživajući u prizoru veoma lepe žene koja štedno pokazuje svoje draži. I Rand je uživao u prizoru, iako se pitao da li bi trebalo da skrene pogled, bar dok se ona ne uspravi, ali nije on bez razloga seo na postolje. Pokušao je da mu glas istovremeno bude odlučan i pun razumevanja. „Ruarku se omaklo da si zanemarivala svoje dužnosti, Berelajn. Čini se kako si se danima skrivala u svojim odajama pošto sam otišao poslednji put. Čujem da je morao oštro da razgovara s tobom kako bi te naterao da izađeš.“ Ruark nije stvarno to rekao, ali odavao je takav utisak. Njoj na obrazima procvetaše grimizne mrlje. I nagovestiše da je Rand tačno procenio. „Ti dobro znaš zbog čega si ti zadužena za ovo ovde a ne on. Ti treba da slušaš njegove savete, a ne da sve prepuštaš njemu. Nije mi potrebno da se Kairhijenjani odluče na pobunu zato što misle da sam postavio Aijela da vlada nad njima.“

„Bila sam... zabrinuta, moj gospodaru Zmaju.“ I pored oklevanja i zažarenih obraza, glas joj je bio staložen. „Od kad su došle Aes Sedai, govorkanja niču kao pečurke posle kiše. Mogu li da pitam, koga nameravaš da postaviš za vladara ovde?“

„Elejnu Trakand. Kćer naslednicu Andora. Kraljicu Andora, sada.“ Ili barem uskoro. „Ne znam na koja govorkanja misliš, ali ti brini da u Kairhijenu sve bude kako treba, a meni ostavi brigu o Aes Sedai. Elejna će biti zahvalna za ono što činiš ovde.“ Zbog nečega, Min glasno šmrcnu.

„Ona je dobar izbor", zamišljeno reče Berelajn. „Kairhijenjani će je prihvatiti, mislim, možda čak i pobunjenici u brdima.“ To je bilo dobro čuti; Berelajn je pronicljivo pratila strujanja, gotovo kao i svaki Kairhijenjanin. Ona duboko uzdahnu, nateravši Lijusa Terina da prestane da pevuši. „Što se tiče Aes Sedai, priče kazuju kako su došle da te otprate do Bele kule.“

„A ja kažem – ostavi Aes Sedai meni.“ Nije reč o tome da on nema poverenja u Berelajn. Dovoljno joj je verovao da joj prepusti vladavinu Kairhijenom dok Elejna ne zauzme Sunčev presto, čak je verovao kako ona sama nema nikakvih težnji ka prestolu. Ali je isto tako znao: što je manje onih koji su svesni da on ima ikakve namere sa Aes Sedai, to je manja verovatnoća da će Koiren saznati da on misli na nešto drugo osim na njeno zlato i dragulje.

Čim su se vrata zatvorila iza Berelajn, Min ponovo šmrcnu. U stvari, ovog puta to je više ličilo na gunđanje. „Pitam se zašto li su opšte zamajava da se oblači. Pa, biće prezrena, pre ili kasnije. Nisam videla ništa što bi ti moglo biti korisno. Samo čoveka u belom za kojim će poleteti naglavačke. Neke žene uopšte nemaju stida!“ Isto to po podne zatražila mu je novac da bi zaposlila celu sobu švalja, pošto je iz Kaemlina došla samo sa onim što je imala na sebi, a one su neprestano šile, čitavo more kaputića i pantalona i bluza od svile i brokata u svim bojama. Neke bluze izgledale su prilično otvoreno, čak i ispod kaputića. Nije bio siguran kako uspeva da navuče neke pantalone. I svakodnevno je vežbala bacanje svojih noževa. Jednom je video Nanderu i Enailu kako joj pokazuju svoj način borbe rukama i nogama, koji se unekoliko razlikovao od muške borbe; Devicama se nije dopadalo da ih on posmatra, pa su odbile da nastave sve dok nije otišao. Možda bi Perin mogao sve to da shvati, ali Rand je po hiljaditi put zaključio kako on ne shvata žene i kako ih nikada neće razumeti.

Svakoga dana Ruark je dolazio u Randove odaje ili je Rand odlazio u radnu sobu koju je Ruark delio sa Berelajn. Randu je bilo drago da je vidi vrlo zauzetu izveštajima o slanju žita i smeštanju izbeglica i popravci štete nastale za vreme onoga što su Kairhijenjani nazivali Drugim aijelskim ratom, i pored svih napora da se nazove Ratom Šaidoa. Ruark je tvrdio kako je odlučio da ne obraća pažnju na Kairhijenjane koji su se igrali, kako je on to nazvao, đi’e’toha, mada je i dalje gunđao svaki put kada bi video Kairhijenjanku s mačem, ili mladiće ili devojke odevene u belo. Pobunjenici su, izgleda, još uvek sedeli i čekali u brdima, dok im se broj povećavao, ali ni to ga nije brinulo. Brinuli su ga Šaidoi, kao i koliko se kopalja kreće svakoga dana na jugu, ka Tiru. Izviđači koji su uspeli da se vrate izveštavali su da se Šaidoi muvaju po Rodoubičinom bodežu. Nije bilo nikakvih naznaka u kom pravcu nameravaju da se pomere, niti kada. Ruark je čak pomenuo broj Aijela koji su se predali beznađu i odbacili koplja, broj onih koji odbijaju da skinu gai’šainsko belo kada odsluže svoje vreme, čak i onih nekoliko koji su još uvek hitali ka jugu da bi se pridružili Šaidoima. Bio je to znak njegove napetosti. Iznenađenje je bilo što se među šatorima pojavila Sevana, čak i u samom gradu, otišavši dan pošto je Rand stigao. Ruark je to pomenuo samo usput.

„Zar ne bi bilo bolje da ste je uhvatili?", upita Rand. „Ruarče, ja znam da se ona predstavlja kao Mudra, ali ona to ne može biti, ako sam ja dobro razumeo. Ne bih se iznenadio da Šaidoi postanu razumni bez nje.“

„Sumnjam u to“, suvo odvrati Ruark. Sedeo je naslonjen na jastuk uza zid radne sobe i pušio lulu. „Amis i ostale se zgledaju Sevani iza leđa, ali primaju je kao Mudru. Ako Mudre kažu da je Sevana Mudra, onda ona to i jeste. Ja sam sretao poglavare na koje ne bih potrošio ni mešinu vode čak ni kad bih stajao između deset bara, ali oni su i dalje poglavari.“

Rand uzdahnu pa stade da proučava kartu rastvorenu na stolu. Ruarku ona kao da nije bila potrebna; i ne gledajući mogao je da imenuje svaki deo zemljišta koji je karta pokazivala. Berelajn je sedela u svojoj stolici visokog naslona, sa druge strane stola, podavijenih nogu i sa svežnjem papira u krilu. Imala je pero u rukama, a mastionica joj je stajala na stočiću pored stolice.

Tu i tamo bi ga pogledala, ali kad god bi primetila da je Ruark posmatra, ponovo bi pognula glavu nad izveštaje. Zbog nečega, Ruark bi se namrštio * kad god bi pogledao u nju, a ona bi uvek pocrvenela i tvrdoglavo stegla vilice. Ponekad bi je Ruark pogledao kao da nešto ne odobrava, što nije imalo nikakvog smisla. Sada je vodila računa o svojim obavezama.

„Moračeš da prestaneš da šalješ koplja na jug“, konačno reče Rand. To mu se nije dopadalo. Samael je morao da vidi najveći malj na svetu, koji se ustremio na njega, ali ne po cenu da ponovo moraju da istrebljuju Šaidoe iz Kairhijena. „Ne vidim nijedan drugi način.“

Dani su prolazili, a svaki je nekako bivao ispunjen. Imao je nasmešenu gospodu i gospe toliko uzajamno srdačne da je bio siguran kako kriomice kuju zavere jedni protiv drugih. Mudre su ga savetovale kako da se nosi sa Aes Sedai, bez obzira jesu li iz Kule ili Salidara; naspram Amis i Bair Melaina je delovala blago; od Sorilee mu se ledila krv u žilama. Mladi Kairhijenjani bunili su se po ulicama protiv Ruarkove zabrane dvoboja. Ruark je to razrešio tako što ih je pustio da osete šta stvarno znači biti gai’šain; celodnevno sedenje na suncu, bez odeće, pod stražom, donekle je ublažilo njihovu gorljivost, ali Ruark nije nameravao da ide protiv običaja tako daleko da bi odenuo mokrozemce u belo, a oni koje su Crveni štitovi uhvatili počeli su da se šepure zbog toga. Rand je načuo Selandu kako, vrlo nadmenim glasom, objašnjava drugoj devojci s mačem i kratkom kosom kako nikada neće stvarno shvatiti đi’e’toh dok ne bude zarobljenica Aijela. To je davalo polet, šta god je to trebalo da znači.

Ali i pored Šaidoa i plemstva, Mudrih i pobuna, pored toga što se pitao hoće li se Fel ikada vratiti sa pecanja, ti dani su delovali... prijatno. Osvežavajuće. Možda je to bilo samo zato što je bio umoran kada je došao. A možda je to stvarno bilo samo u poređenju sa onim poslednjim satima u Kaemlinu, a opet, činilo se da se Lijus Terin utišao. Rand je čak uhvatio samog sebe kako toliko uživa u Mininom peckanju da je jednom ili dva puta morao sebe da podseća kako je to samo peckanje. A kada se navršilo deset dana od njegovog dolaska u Kairhijen, razmišljao je kako i ne bi bilo loše provesti tako ostatak života. Naravno, znao je da to ne može potrajati.

Perinu tih deset dana uopšte nije prijalo. Nije dugo prošlo a on je potražio Loijalovo društvo, ali Loijal je pronašao raj u Kraljevskoj biblioteci, gde je provodio najveći deo dana. Perin je voleo da čita, a možda bi i uživao u tim naizgled beskrajnim sobama punim knjiga, sa njihovim visokim zasvođenim tavanicama, ali jedna Aes Sedai je opsedala ove prostorije, visoka tamnokosa žena koja je retko kada treptala. Izgledalo je kao da ga i ne primećuje, ali on nije preterano verovao nijednoj Aes Sedai još i pre događaja u Kaemlinu. Pošto mu je Loijal ovo društvo uglavnom bivalo uskraćeno, Perin je često izlazio u lov sa Gaulom, a nekoliko puta i sa Ruarkom, koga je upoznao u Kamenu i koji mu se dopadao. Perinova muka bila je njegova žena. Ili je to možda bila Berelajn. Ili obe. Da Rand nije bio toliko zauzet, Perin bi ga pitao za savet. Onako, neodređeno; Rand je poznavao žene, ali o ponečemu čovek ne može tek tako da razgovara.

Sve je počelo već prvog dana, kada je u Kairhijenu bio jedva toliko dugo da mu pokažu njegove odaje u Sunčevoj palati. Faila je otišla u istraživanje sa Bain i Čijad, a on se skinuo do pojasa i umivao kada je iznenada namirisao parfem, ne pretežak ali jak za njegov nos, a topao glas iza njega reče: „Oduvek sam mislila kako mora da imaš prelepa leđa, Perine.“

On se okrenu u mestu toliko brzo da je gotovo oborio umivaonik. „Čujem da si došao sa... suprugom?“ Berelajn je stajala na vratima dnevne sobe smeškajući se.

Da, jeste; sa ženom, koja neće biti srećna da ga nađe samog i bez košulje ni sa jednom ženom u takvoj haljini. Pogotovo ne sa Prvom od Majena. Navlačeći košulju preko glave, on reče Berelajn da je Faila izašla, da ne zna kada će se vratiti i primati posetioce, pa je otpremi u hodnik što je brže mogao a da je ne podigne i izbaci. Mislio je da je završio s tim; Berelajn zna da je oženjen, zna da on voli svoju ženu i to je trebalo da bude to.

Kada se Faila ubrzo posle toga vratila, ušla je dva koraka u spavaću sobu i počela da širi miris ljubomore i besa, bodljikav i oštar poput noža, mešavinu od koga je nos trebalo da mu prokrvari. Perin to nije shvatao; još je mogao da namiriše Berelajnin parfem, ali njegov njuh bio je osetljiv gotovo kao vučji. Faila to nikako nije mogla namirisati. To je bilo vrlo čudno. Faila se osmehivala. Nijedna neprijatna reč nije joj prešla preko usana. Bila je puna ljubavi kao i uvek, i čak strastvenija nego obično; nokti su joj ostavili duboke tragove na njegovim ramenima, što nikada ranije nije učinila.

Posle toga, dok je pod svetiljkom pregledala krvave ogrebotine, ona mu gricnu uvo, nimalo nežno, pa se zasmeja. „U Saldeji", promrmljala je, „konjima zasecamo uši, ali mislim da će ovo biti dovoljno da te označi.“ A sve vreme je slabašno vonjala na ljubomoru i bes.

Da je to bilo sve, stvari bi se sredile. Failina ljubomora umela je da se raspali poput vatre u kovačnici koja plamti na vetru, ali obično bi se rasplamsala i utrnula jednako brzo, kada bi shvatila da nema razloga. Već sledećeg jutra, međutim, video ju je kako razgovara s Berelajn na kraju hodnika, obe su se osmehivale široko- preširoko. Uši mu uhvatiše poslednje što je Berelajn izgovorila pre nego što se okrenula i otišla. „Ja uvek držim obećanja.“ Čudna opaska da bi izazvala taj kiseli bodljikavi miris koji je pokuljao od Faile.

Upitao je Failu o kakvim to obećanjima Berelajn priča, i to je bila greška. Ona zatrepta – ponekad je zaboravljala na njegov sluh – pa reče: „Stvarno se ne sećam. Ona je od onih žena koje daju raznorazna obećanja koja ne mogu da održe.“ Njegova ramena dobiše drugu zbirku ogrebotina, a nije bila još ni polovina jutra!

Berelajn poče da ga proganja. U početku nije o tome mislio na taj način. Žena je jednom očijukala s njim, u Kamenu Tira, na neki blag način, ne misleći ništa, bio je siguran u to, a sada zna da je oženjen. To su bili samo nizovi slučajnih susreta u hodnicima, kako se činilo, nekoliko bezazlenih reči gotovo u prolazu. Ali posle nekog vremena znao je da ili činjenica da je on ta’veren izmešta verovatnoću potpuno van toka, ili Berelajn namešta susrete, koliko god to izgledalo nemoguće. Pokušao je sam sebi da kaže kako je šašav. Pokušao je da ubedi sebe da je sigurno umislio kako je zgodan poput Vila al’Sina. U životu je samo jednom video da žene jure za nekim muškarcem, i to je bio Vil; one sasvim sigurno nikada nisu proganjale Perina Ajbaru. Međutim, jednostavno je bilo previše tih „slučajnih" susreta.

Uvek ga je dodirivala. Ne napadno, samo prsti na njegovoj šaci za trenutak, na njegovoj ruci, na ramenu. Jedva vredno primećivanja. Trećeg dana mu je sinula misao od koje mu se nakostrešiše dlake na vratu. Kada neko kroti konja koga nikada niko nije pojahao, počinje sa laganim dodirima, sve dok životinja ne nauči da taj osećaj ne povređuje, dok ne stoji mirno kad se pruži ruka. Posle toga dolazi prostirka za sedlo, a kasnije i sedlo. Uzda je uvek dolazila poslednja.

On poče da strepi od mirisa Berelajninog parfema, koji struji iza ugla. Krenuo bi na drugu stranu na prvi dašak, samo što nije mogao sve vreme da pazi na to. Za početak, činilo se kako mnogo kočopernih mladih kairhijenskih budala ulazi u palatu i izlazi iz nje, većinom žena. Žene nose mačeve! On je zaobilazio bezbroj muškaraca i žena koji bi mu namerno preprečili put. Dva puta je morao da obori čoveka kada ga idiot jednostavno ne bi pustio da ga zaobiđe, nego bi nastavio da poskakuje napred-nazad pred njim. Osećao se loše zbog toga – Kairhijenjani su gotovo po pravilu bili upadljivo sitniji od njega – ali nije smeo da rizikuje sa čovekom koji bi držao ruku na balčaku. Jednom je jedna mlada žena pokušala isto to, a kada joj je oduzeo mač, ona ga je gnjavila sve dok joj ga nije vratio, što ju je izgleda prenerazilo, a onda je vikala za njim kako on uopšte nema časti, sve dok je neke Device nisu odvele oštro joj nešto govoreći.

Osim toga, ljudi su znali da je on Randov prijatelj. Čak i da nije doputovao onako kako jeste, neki Aijeli i Tairenci sećali su ga se iz Tira i priča se proširila. Gospoda i gospe koje nije sreo nikada u životu predstavljali su mu se u hodnicima, a tairenski visoki lordovi, koji su ga merkali niz nos u Tiru, u Kairhijenu su ga pozdravljali kao starog prijatelja. Većina je mirisala na strah, a i na nešto što nije umeo da imenuje. Svi su oni želeli isto, shvatio je.

„Bojim se da mi gospodar Zmaj ne poverava baš sve, moja gospo“, reče on učtivo ženi hladnih očiju po imenu Kolaver, „a i kad mi se poveri, sigurno ne treba da prokockam njegovo poverenje.“ Njen osmeh kao da je dopirao sa velike visine; činilo se da se pita može li se njegova koža upotrebiti kao prekrivač za krilo. Imala je čudan miris, jak i gladak i nekako... visok.

„Ne znam šta Rand zaista namerava da učini“, rekao je Meilanu. Čovek gotovo da je gledao kao nekad, niz nos, iako se osmehivao koliko i Kolaver. Imao je i isti taj miris, jednako naglašen. „Možda bi trebalo da pitate njega.“

„Kada bih i znao, teško da bih o tome pričao po gradu", odvratio je belokosoj lasici sa previše zuba, čoveku po imenu Maringil. Dotle su se već umorili od pokušaja da ga izmuzu. Maringil je širio isti miris, jednako težak kao i kod Kolaver i Meilana.

Njih troje imali su više nego bilo ko drugi, opasan miris, znao je to u kostima, poput suvog planinskog vrha pre lavine.

Držeći na oku mlade blesane, s tim mirisom u nosu, nije mogao da prepozna Berelajnin miris dok se nije prišunjala dovoljno blizu da ga zaskoči. Pa, istinu govoreći, ona je dolelujala uz hodnik, poput labuda na glatkom jezeru, ali on se osećao kao da ga je zaskočila.

Pomenuo je Failu više puta nego što je mogao da izbroji; Berelajn kao da ga nije čula. Zamolio ju je da prestane; Berelajn ga je pitala na šta misli? Rekao joj je da ga ostavi na miru; Berelajn se smejala i potapšala ga po obrazu i pitala šta treba da prestane. Što se, naravno, dešavalo upravo u trenutku kada je Faila izašla iz susednog poprečnog hodnika, časakpre nego što se on trgao unazad. Mora da je Faili izgledalo da se povukao unazad zbog nje. Bez imalo oklevanja, Faila se glatko okrenu na peti, ni za korak brža niti sporija.

On potrča za njom, sustiže je i hodao je pored nje u bolnoj tišini. Muškarac teško da je mogao da kaže ono što je imao tamo gde bi ljudi mogli da ga čuju. Faila se osmehivala kranje prijatno sve vreme puta ka njihovoj spavaćoj sobi, ali, oh, taj bodljikavi, bodljikavi, bodljikavi miris u njegovom nosu.

„To nije ono što ti je izgledalo", reče on qjn su se vrata zatvorila. Ni reči od nje; obrve joj se samo podigoše u nemom pitanju. „Pa, to je bilo – Berelajn me je potapšala po obrazu...“ Još uvek osmehnuta, ali obrve su se namršteno spustile, a oštar gnev pojavio se među bodljama, „...ali ona je to sama uradila.

Ja je nisam ohrabrivao, Faila. Jednostavno je to uradila.“ Želeo je da mu Faila kaže nešto; ona je samo piljila. Učinilo mu se da čeka, ali šta? Nadahnuće ga dohvati za gušu i kao što se izgleda često događalo kada je razgovarao s njom, navuče mu omču. „Faila, žao mi je.“ Gnev postade oštar poput britve.

„Tako znači", reče ona ravno pa izleluja iz sobe.

Znači, obe noge je spustio pogrešno; pravo sebi u usta, kako se činilo, mada nije mogao da dokuči kako. Izvinio joj se, a čak nije ni učinio ništa zbog čega bi se trebalo izvinjavati.

Tog poslepodneva načuo je Bain i Čijad kako raspravljaju treba li da pomognu Faili da ga prebije, ni manje ni više! Nije bilo načina da se dokuči je li to bio Failin predlog – ona jeste vatrena, ali da li je toliko vatrena? – a opet mu se činilo da su ove dve i želele da ih on čuje, što ga je razljutilo. Očito, njegova žena je sa njima raspravljala o onome što se dešava između njih, o onome što treba da ostane između supružnika, i od toga se razljuti još više. O kojim li je drugim delovima njihovog života ćaskala sa njima iznad čaja? Te noći, dok ju je zaprepašćeno posmatrao, Faila obuče debelu vunenu spavaćicu i pored vrućine. Kada je pokušao da je poljubi u obraz, gotovo pitomo, ona progunđa kako je imala zamoran dan i okrenu mu leđa. Mirisala je besno, dovoljno oštro da rascepi britvu duž ivice.

Nije mogao da spava uz taj miris, a što je on duže ležao tako, proučavajući tavanicu u tami, ona je bivala bešnja. Zašto li to radi? Zar ne vidi da on voli nju i samo nju? Zar joj nije toliko puta pokazao kako je najviše u životu želeo da je zauvek ima uz sebe? Zar je njegova krivica što neka blesava žena ima pčelu u nosu i želi da očijuka? Trebalo je da je okrene naglavačke i ispraši po turu dok se ne prizove pameti. Samo što je to već jednom učinio, kada je mislila da može da ga udara pesnicom kad god bi poželela da nešto naglasi. Dugoročno, njega je to povredilo mnogo više nego nju; on nije voleo ni da pomisli da Faila bude povređena. Želeo je mir sa njom. Sa njom i samo s njom.

Zbog toga je odlučio ono što je odlučio dok se siva svetlost njihovog šestog dana u Kairhijenu ukazivala na prozorima. U Kamenu, Berelajn je flertovala sa desetak muškaraca za koje je znao; šta god da ju je nateralo da ga izabere kao lovinu, ustremiće se na drugoga ako njega duže ne bude na vidiku. A kad Berelajn izabere drugu žrtvu, Faila će se prizvati svesti. Izgledalo je jednostavno.

Zato, čim je mogao da navuče nešto odeće, on ode da pronađe Loijala i doručkuje sa njim, a onda ga otprati u Kraljevsku biblioteku. A kad je ugledao vitku Aes Sedai za koju mu Loijal reče kako je tu svakog dana – Loijal je bio drugačiji u blizini Aes Sedai, ali činilo se da mu ni njih pedeset u blizini ne bi smetalo – Perin namirisa Gaula i upita ga bi li želeo u lov. Nije bilo mnogo jelena i zečeva u brdima blizu grada, a preostalih nekoliko suša je morila koliko i ljude, ali Perinov nos mogao ih je odvesti kuda god su želeli, da je meso stvarno bilo ono čemu su težili. On nije čak ni odapeo strelu, ali je ustrajavao da ostanu sve dok ga Gaul nije upitao namerava li da lovi slepe miševe na svetlosti polumeseca; ponekad je Perin zaboravljao da ostali ljudi ne vide dobro kao on u noči. Sledečeg dana isto je tako lovio do mraka, kao i dan posle toga.

Nevolja je bila u tome što mu se njegova jednostavna namera izgleda obijala o glavu. Prve noči, kada se vratio u Sunčevu palatu, sa odvezanim lukom na ramenu, prijatno umoran od sveg tog pešačenja, samo slučajno pomeranje vazduha donese mu Berelajnin miris na vreme da se zaustavi i ne ude na glavni ulaz palate. Mahnuvši straži Aijela da ne prave buku, Perin se odšunja skroz okolo, do vrata za poslugu, gde je morao da lupa dok ga čovek podbulih očiju nije pustio unutra. Sledeče noči Berelajn je čekala u hodniku pred njegovim odajama; do pola noči stajao je skriven iza ugla, dok ona najzad nije odustala. Svake noči ga je negde sačekivala, kao da i može da izigrava slučajan susret kada niko drugi nije budan osim nekoliko slugu. To je bilo potpuno ludilo; zašto nije otišla kod nekog drugog? A svake noći, kada bi se konačno ušunjao u svoju spavaću sobu, sa čizmama u rukama, Faila bi već spavala u toj prokleto debeloj spavaćici. Još i pre njegove šeste noći bez sna bio je spreman da je uprskao, mada još uvek nije shvatao kako. Sve je izgledalo tako prokleto jednostavno. Sve što je želeo bila je jedna reč od Faile, nagoveštaj šta bi trebalo da kaže ili uradi. Dobijao je samo škrgut sopstvenih zuba u tami.

Desetog dana Rand dobi još jedan zahtev za prijem od Koiren, jednako uljudno napisan kao i prethodna tri. Neko vreme sedeo je trljajući debeli žućkasti pergament između palca i kažiprsta i razmišljao. Zaista nije postojao način da se proceni koliko je Alana udaljena samo po tome kako ju je on osećao, ali upoređujući koliko je jak taj osećaj bio prvog dana, a koliko je jak sada, pomislio je kako ona mora da je na pola puta do Kairhijena. A ako je tako, Merana nije oklevala. To je bilo dobro; želeo je da bude nestrpljiva. Skrušena, makar malo – i to bi bilo od pomoći – ali isto tako je mogao želeti da ima mesec; ona je Aes Sedai. Još deset dana dok ne stignu do Kairhijena, nastave li tom brzinom, a trebalo bi da hoće. Sasvim dovoljno vremena da se još dva puta sretne sa Koiren, tako da će svaka grupa imati po tri prijema. Neka Merana razmisli o tome kada stigne. Nikakvih prednosti za nju, Bela kula na drugoj strani, a nema nikakve potrebe da ona zna kako bi on radije gurnuo ruku u gnezdo guja nego što bi prišao blizu Kule, pogotovo kada je Elaida Amirlin. Još deset dana, a on će pojesti sopstvene čizme prođe li više pre nego što se Merana složi da mu zamaše salidarskom podrškom, bez budalaština o podupiranju i pokazivanju puta. Onda će on, konačno, moći da usredsredi svoju punu pažnju na Samaela.

Dok je Rand sedao da napiše Koiren kako može dovesti dve svoje sestre u Sunčevu palatu sutra po podne, Lijus Terin poče čujno da mumla. Da. Samael. Ubiti ga ovaj put. Demandreda i Samaela i sve njih, ovog puta. Da, hoću.