Gospodar haosa

26 Linije povezivanja

Iznađ smeđih travnatih brežuljaka prosu se dug grohot grmljavine, mada a nebu nije bilo ni oblačka, samo plamteče sunce pred kojim je bio još dug uspon. Rand je na vrhu brda držao uzde i Zmajevo žezlo na jabuci sedla i čekao. Grmljavina je narastala. Jedva se uzdržavao od neprestanog osvrtanja na jug, prema Alani. Tog jutra je zaradila uboj na peti i ogrebala šaku, pa je bila razdražena. Kako i zbog čega, pojma nije imao; niti je imao pojma otkud on to sa tolikom sigurnošću zna. Grmljavina je dostigla vrhunac.

Na sledećoj uzvisini pojaviše se saldejski konjanici, po trojica u vrsti u punom galopu, kao duga zmija koja je vijugala niz padinu u široku udolinu između brda. Zmija koju je činilo devet hiljada ljudi bila je veoma dugačka. U podnožju padine su se razdvojili, središnja povorka je nastavila napred, dok su se preostale dve odvojile ulevo i udesno, da bi se svaka ponovo podelila iznova i iznova sve dok nisu jahali u stotinama i hujali jedni pored drugih. Jahači su izvodili stoj na sedlima, ponegde na nogama, ponegde na rukama. Neki su se spuštali nemoguće nisko da pljesnu po zemlji najpre s jedne, zatim s druge strane konja. Izlazili su iz sedla kako bi spuzali ispod brzih konja, ili se dočekali na zemlji i malčice trčali kraj životinje pre nego što bi uskočili natrag u sedlo, a onda saskočili s druge strane kako bi ponovili istii predstavu.

Rand podiže uzde i podbode petama Džedeena. Kada se šarac pomerio, to su učinili i Aijeli oko njega. Ovog jutra muškarci su bili Planinski plesači, Hama N’dore, a više od polovine je na glavi imalo povez sisvai’amana. Kaldin, prosed i sparušen, pokušao je da natera Randa da mu dozvoli da povede više od dvadesetorice, kad je unaokolo već toliko naoružanih mokrozemaca; nijedan Aijel nije traćio vreme na poglede neodobravanja upućene Randovom maču. Nandera je provela više vremena motreči dvestotinjak žena koje su na konjima pratile Saldejce; činilo se da veću pretnju vidi u saldejskim gospama i vojnikušama nego u vojnicima, a pošto je već upoznao nekoliko Saldejki, Rand nije bio spreman da se raspravlja s njom. Sulin bi se verovatno saglasila. Palo mu je na pamet da nije video Sulin već... Od povratka iz Šadar Logota. Osam dana. Zapitao se da li je učinio nešto što bi je uvredilo.

Sada nije bilo vreme za brigu o Sulin ili đi’e’tohu. Okružio je po dolini sve dok nije stigao do vrha brda preko kojeg su se Saldejci najpre pojavili pred njim. Bašer je lično odjahao tamo i pregledao najpre jednu grupu koja je izvodila svoje korake, a zatim i drugu; gotovo slučajno, činio je to stojeći na sedlu.

Rand na trenutak dograbi saidin i otpusti ga časak kasnije. Zahvaljujući pojačanom vidu, nije mu bilo teško da ugleda dva bela kamena koja su ležala blizu podnožja padine, baš tamo gde ih je Bašer lično prošle noći postavio, na četiri koraka jedan od drugog. S malo sreće, niko ga nije video. S malo sreće, niko se neće mnogo raspitivati o jutrošnjim događajima. U dolini je sada nekoliko ljudi jahalo po dva konja, sa jednom nogom na sedlu jedne a drugom na sedlu druge životinje, i dalje u punom galopu. Drugi su nosili čoveka na ramenima, ponekad i u stoju na rukama.

Osvrnuo se kada je začuo konjski topot iza sebe. Deira ni Galina t’Bašer projahala je kroz Aijele naizgled ravnodušno; naoružana samo malim nožem za srebrnim opasačem, u jahaćoj haljini od sive svile izvezenoj srebrom niz rukave i na visokom okovratniku, kao da ih je čikala da je napadnu. Visoka koliko i mnoge Device, gotovo za šaku viša od svog muža, bila je to krupna žena. Nije bila zdepasta, pa čak ni dežmekasta; jednostavno krupna. U crnoj kosi imala je bela krila, a crne zakošene oči prikovala je za Randa. Pretpostavljao je da je lepa, kad joj lice zbog njegovog prisustva ne otvrdne u granit.

„Da li te moj muž... zabavlja?“ Nikad se nije Randu obratila titulom, nikada mu nije ni ime pomenula.

On pogleda druge Saldejke. Posmatrale su ga kao pešadijska četa spremna da navali, lica takođe granitnih, ledenih zakošenih očiju. Sve su čekale na Deirinu zapovest. Mogao je da poveruje u priče o tome kako su Saldejke uzimale u ruke mačeve svojih palih muževa i vodile ljude natrag u bitku. Sa Bašerovom ženom ljubaznošću nije mogao da postigne ama baš ništa; sam Bašer je slegnuo ramenima i rekao da je ona povremeno nezgodne naravi, cereći se sve vreme s nečim što je mogao biti samo ponos.

„Recite lordu Bašeru da sam zadovoljan", reče on. Okrenuvši Džedeena, pošao je natrag prema Kaemlinu. Oči Saldejki kao da su mu svrdlale po leđima.

Lijus Terin se kikotao; to se jedino tako moglo opisati. Ne čačkaj nijednu ženu ako baš ne moraš. Ubiće te brže od muškarca i sa manje razloga, makar posle toga i plakala.

Jesi li zaista tu?, upita Rand. Postoji li još štogod od tebe osim glasa? Odgovori mu samo taj tihi, luđački smeh.

Razmišljao je o Lijusu Terinu sve vreme dok se vraćao u Kaemlin, pa čak i pošto su projahali kraj jedne od dugačkih pijaca sa krovovima prekrivenim crepom duž prilaza kapijama i ulazu u Novi grad. Brinuo se da će poludeti – ne samo zbog te činjenice, mada je i ona bila sasvim loša; ako poludi, kako će onda obaviti ono što mora da obavi? – ali još nije tome video ni naznaku. Ali opet, ako mu um popusti, zar će toga biti svestan? Nikada nije video nekog luđaka. Mogao je da se upravlja samo po buncanju Lijusa Terina koje je čuo u glavi. Da li svi muškarci polude na isti način? Hoće li i on skončati tako, u smehu i suzama zbog nečega što niko drugi nije ni video ni spoznao? Znao je da ima priliku da preživi, mada je ona izgledala gotovo nemoguća. Ako želiš da živiš, moraćeš da umreš; to je bila jedna od tri istine, a bile su mu saopštene unutar ter’angreala gde su svi odgovori uvek istiniti, mada naizgled preteški za razumevanje. Ali živeti tako... Nije bio siguran da ne bi radije umro.

Gomila u Novom gradu uklonila se ispred više od četrdeset Aijela, a malobrojni su prepoznali i Ponovorođenog Zmaja. Možda ih je bilo i više, ali dok je jahao kraj njih samo šačica mu je promuklo zaklicala. „Svetlost obasjala Ponovorođenog Zmaja!" i „Slava Svetlosti za Ponovorođenog Zmaja!" te „Ponovorođeni Zmaj, andorski kralj!“

Na to poslednje bi se trgao kad god bi čuo, a čuo je taj poklič prilično često. Mora pronaći Elejnu. Osetio je da škrguće zubima. Nije mogao da gleda u ljude na ulici; želeo je da ih natera na kolena, da rikne na njih kako je Klejna njihova kraljica. Trudeći se da ne čuje, zagledao se u nebo, krovove, u bilo šta samo ne u gomilu. I zato je ugledao čoveka sa belim plaštom kako se pridiže na crvenim krovnim crepovima kako bi uperio samostrel.

Sve se dogodilo za nekoliko otkucaja srca. Rand je dograbio saidin i usmerio dok je odapeta strela letela prema njemu; pogodila je Vazduh, srebrnasto-plavu masu koja je visila nad ulicom, sa zveketom metala koji udara u metal. Vatrena lopta skoči iz Randove šake i pogodi strelca u grudi dok se strela odbijala od štita Vazduha. Plamenovi progutaše čoveka i ovaj vrišteći pade s krova. Neko skoči na Randa i izbaci ga iz sedla.

On teško pade na kaldrmu sa nečijim teretom povrh sebe; istovremeno osta bez daha i saidara. Boreći se za vazduh, pohrvao se sa teretom, strgao ga sa sebe – i shvatio da drži Dezoru za ruke. Osmehnula mu se, predivnim osmehom, a onda joj glava klonu u stranu. Nevidne plave oči piljile su u njega, već staklaste. Strela koja joj je štrčala između rebara pritiskala mu je ručni zglob. Zašto je uopšte želela da krije taj prelepi osmeh?

Ruke ga dograbiše, povukoše na noge; Device i Planinski plesači odgurnuše ga sa sredine ulice, uz pročelje kalajdžijske radnje, napravivši zbijeni, velovima prekriveni krug oko njega, s rožnatim lukovima u rukama, pretražujući pogledom ulicu i krovove. Posvuda su odjekivali povici i vriska, ali ulica je već bila ispražnjena na više od pedeset koraka u oba smera; nešto dalje usplahirena svetina pokušavala je da pobegne odatle. Na ulici su ostala samo tela. Bili su to Dezora i još šestoro, od kojih troje Aijela. On pomisli kako je među njima još jedna Devica. Nije mogao da bude siguran sa te udaljenosti za nekoga ko leži sklupčan kao hrpa prnja.

Rand se pomeri, a Aijeli oko njega još se čvršće zbiše, kao zid od krvi i mesa. „Ovo su prave zečje rupe“, reče Nandera nehajno, ne prestajući da očima traga iznad vela. „Ako se ovde upustiš u ples, neko te može probosti s leđa pre nego što uopšte shvatiš da si u opasnosti.“

Kaldin klimnu glavom. „Podseća me na ono blizu Sedarovog Reza, kad smo – ako ništa drugo, imamo zarobljenika.“ Neki od njegovih Hama N’dore pojaviše se iz krčme preko puta, gurajući ispred sebe čoveka kome su mišice i laktovi bili vezani na leđima. Otimao se sve dok ga nisu gurnuli na kolena na kaldrmu i prislonili mu šiljak koplja uz grlo. „Možda će nam on reći ko je naredio da se ovo uradi.“ Kaldin je zvučao kao da u najmanju ruku ne sumnja u to.

Trenutak kasnije, iz druge zgrade izađoše Device sa drugim vezanim čovekom, koji je ćopao, krvavog lica. Ubrzo su na ulici, pod aijelskom stražom, klečala četiri muškarca. Najzad se polukrug oko Randa malo raširi.

Sva četvorica su bili ljudi grubih lica, mada se onaj okrvavljeni zanosio i kolutao očima na Aijele. Dvojica su izgledala zlovoljno i prkosno, dok se četvrti podrugljivo osmehivao.

Randove šake se trznuše. „Sigurni ste da su ovi učestvovali u tome?“ Nije mogao da poveruje u to koliko mu glas zvuči tiho i smireno. Kobna vatra bi sve razrešila. Ne kobna vatra, prodahta mu Lijus Terin. Nikada više. „Sigurni ste?“

„Učestvovali su“, reče neka Devica; nije mogao da vidi koja, iza vela. „Svi koje smo ubili imali su na sebi ovo.“ Iza vezanih ruku okrvavljenog izvukla je plašt. Iznošen beli plašt, prljav i umrljan, sa zlatnim suncem izvezenim na grudima. I ostala trojica su ga imala.

„Ovi su ostavljeni da stražare“, nadoda jedan stameni Planinski plesač, „i izveste ako napad krene loše po ostale.“ Nasmeja se zvukom nalik na kratki lavež. „Ko god da ih je poslao, nije znao koliko će krenuti loše.“

„Nijedan od ovih nije gađao iz samostrela?" upita Rand. Kobna vatra. Ne, zakrešta Lijus Terin izdaleka. Aijeli se zgledaše, pa odmahnuše glavama umotanim u šoufe. „Povešajte ih", reče Rand. Čovek krvavog lica umalo se ne sruši. Rand ga dohvati strujanjima Vazduha, povuče ga na noge. Tek tada je shvatio da drži saidin. Prihvatio je borbu za opstanak s dobrodošlicom; čak i zagađenost koja mu je prljala kosti kao kisela sluz. Zbog toga je bio manje svestan onoga što bi rado zaboravio, osećanja kojih bi se radije oslobodio. „Kako se zoveš?“

„F-faral, g-gospodaru. D-dimir Faral.“ Zurio je u Randa iskolačenim očima kroz masku od krvi. „M-molim te, g-gospodaru, nemoj me v-vešati. Hodaću u Svetlosti, k-kunem se!“

„Imaš mnogo sreće, Dimire Farale.“ Randu je sopstveni glas zvučao u ušima jednako daleko kao i krici Lijusa Terina. „Posmatračeš kako vešaju tvoje prijatelje.“ Faral zaplaka. „Onda ćeš dobiti konja i otići ćeš da kažeš Pedronu Nijalu da ću i njega jednog dana obesiti zbog onoga što se danas ovde dogodilo.“ Kada je popustio strujanja Vazduha, Faral se sručio na zemlju, zastenjavši da će odjahati u Amador bez zaustavljanja. Trojica osuđenih na smrt s prezirom su posmatrala čoveka koji je jecao. Jedan ga pljunu.

Rand ih odstrani iz misli. Mora misliti samo na Nijala. A morao je još nešto da uradi. Odgurnuo je saidin od sebe, uhvatio se u koštac kako bi mu izmakao i ostao čitav, borio se da nagna sebe da ga pusti. Za ono što je morao da uradi nije želeo da išta stoji između njega i njegovih osećanja.

Jedna Devica je ispravljala Dezorino telo i podigla joj je veo. Htela je da ga zaustavi kada je posegao za tkaninom, ali je onda zastala, pogledala ga u lice i ponovo sela na pete.

Sklonio je veo da joj sagleda i upamti lice. Sada je izgledala kao da spava. Dezora, iz septe Musara Rejn Aijela. Toliko imena. Lija, od Kosaida Čarina, Dailin, od Tardada s Gvozdene planine, Lamela, od Mijagoma Dimne vode i... Toliko njih. Povremeno je prolazio kroz taj spisak poimence. Tamo je bilo i jedno ime koje nije dodao on. Ime Ilijene Terin Moerele. Nije znao kako ga je Lijus Terin tamo stavio, ali ne bi ga obrisao sve i da je znao kako to da uradi.

Okrenuo se od Dezore i s mukom i s olakšanjem, a onda osetio čisto olakšanje videvši da je osoba za koju je pomislio da je druga mrtva Devica zapravo muškarac, nizak za Aijela. Boleo ga je gubitak svakog čoveka koji bi umro za njega, ali sa njima je mogao da se seti stare izreke: „Neka mrtvi počivaju, pobrini se za žive.“ Ne baš lako, ali mogao je da natera sebe na to. Ali kada bi poginula neka žena, nije mogao da natera sebe ni da se priseti tih reči.

Onda opazi suknje raširene na kaldrmi. Nije poginuo samo Aijel.

Strela odapeta iz samostrela zarila joj se tačno između lopatica. Na leđima haljine gotovo da joj i nije bilo krvi; bilo je milosrdno brzo. Kleknuo je i okrenuo je što je nežnije mogao; drugi kraj strele izbio joj je na grudi. Bilo je to četvrtasto lice žene srednjih godina, prosede kose. Tamne oči bile su joj širom otvorene; izgledala je iznenađeno. Nije joj znao ime, ali upamtio joj je lice. Umrla je zbog toga što je bila na istoj ulici kao i on.

Dohvatio je Nanderu za mišicu, a ona se otresla njegove ruke kako bi mogla nesmetano da koristi luk, ali ga je pogledala. „Pronađite porodicu ove žene i postarajte se da dobije sve što je potrebno. Zlata...“ To nije bilo dovoljno. Njima je trebala žena, majka; to im nije mogao dati. „Pobrinite se za njih", reče on. „I saznajte kako se zvala.“

Nandera pruži ruku prema njemu, a onda je vrati na luk. Kada je ustao, Device su ga posmatrale. O, motrile su one sve kao i obično, ali ta lica pod velovima okretala su se prema njemu malo češće. Sulin je znala kako mu je, mada nije znala za spisak, ali on nije imao pojma da li je to rekla ostalima. Ako jeste, nije znao šta bi one o tome mogli da misle.

Vrativši se do mesta gde je pao, podigao je Zmajevo žezlo s kićankama. Sagnuo se s naporom, a kratko koplje bilo mu je teško. Džedeen se nije mnogo udaljio pošto mu je sedlo bilo prazno; taj konj je bio dobro obučen. Rand uzjaha. „Ovde sam uradio koliko sam mogao", rekao je – neka misle šta god im je volja – i podbo konja petama.

Ako već nije mogao da umakne sećanjima, umakao je Aijelima. Makar privremeno. Predao je Džedeena konjušaru i obreo se u palati pre nego što su ga Nandera i Kaldin sustigli, sa oko dve trećine Devica i Planinskih plesača. Nekoliko ih je ostalo da se pobrine za mrtve. Kaldin je izgledao nadureno i razdraženo. Po žaru u Nanderinim očima Rand je pomislio da treba da mu bude drago što nije pod velom.

Pre nego što je stigla da progovori, gazdarica Harfor prišla je Randu i načinila duboki naklon. „Gospodaru Zmaju", rekla je grlenim, snažnim glasom, „upućena je molba za prijem kod tebe, od gospe od talasa iz klana Katelar, od Ata’an Mijera.“

Ako fini kroj Rinine crveno-bele haljine nije bilo dovoljan da se kaže kako je titula „prve sobarice" pogrešna, njeno ponašanje to svakako jeste bilo. Pomalo bucmasta žena prosede kose i duguljaste brade gledala je Randa pravo u oči, zabacivši glavu unazad kako bi joj to pošlo za rukom, i nekako je izmešala odgovarajući stepen poštovanja, potpuno odsustvo poniznosti i oholost kakvu većina plemkinja nije mogla da postigne. Poput Halvina Norija, ona je ostala kada je većina pobegla, mada je Rand podozrevao da je njen motiv bio da brani i sačuva palatu od osvajača. Ne bi se iznenadio kada bi saznao da je s vremena na vreme pretraživala njegove odaje ne bi li pronašla skrivene dragocenosti iz palate. Ne bi se iznenadio ni kada bi saznao da je pokušala da pretraži i Aijele.

„Morski narod?“, reče on. „Šta žele?“

Pogledala ga je strpljivo, trudeći se da mu povlađuje. A taj trud je bio sasvim očigledan. „U molbi to ne piše, gospodaru Zmaju.“

Ako je Moraina išta znala o Morskom narodu, nije to uključila u njegovo učenje, ali po Rininom ponašanju mogao je da zaključi da je ta žena važna. Gospa od talasa je svakako zvučalo veoma važno. To je podrazumevalo Veliku dvoranu. Nije bio tamo od svog povratka u Kairhijen. Iako nije imao nikakvih razloga da izbegava prestonu dvoranu; jednostavno nije bilo potrebe da ide tamo. „Po podne“, rekao je polako. „Reci joj da ću je primiti sredinom popodneva. Dodelila si joj dobre odaje? A njenoj pratnji?“ Sumnjao je da iko sa toliko uzvišenom titulom putuje sam.

„Odbila ih je; uzeli su sobe u Lopti i obruču.“ Usta su joj se malo stisnula; očito, koliko god gospa od talasa bila otmena, to u očima Rine Harfor nije bilo prikladno. „Bili su veoma prašnjavi i iscrpljeni od jahanja, jedva su se držali na nogama. Stigli su na konjima, a ne kočijom, a ne bih rekla da su naročito navikli na konje.“ Trepnula je kao da je iznenađena što je toliko toga izrekla i ponovo poprimila rezervisanost kao da se zaogrnula plaštom. „Još neko želi da te vidi, gospodaru Zmaju.“ U glasu joj se začuo jedva primetni prizvuk gađenja. „Gospa Elenija.“

Rand i sam umalo ne iskrivi lice. Elenija je nesumnjivo pripremila još jedno pridikovanje o tome kako baš njoj pripada Lavlji presto; još mu nije uspelo da čuje više od svake treće reči. Nju je lako mogao da odbije. Opet, zaista bi trebalo da nauči nešto o istoriji Andora, a niko o tome nije znao više od Elenije Sarand. „Pošalji je u moje odaje, molim te.“

„Zar zaista misliš da kći naslednica treba da dobije presto?“ Rinin glas nije bio grub, ali iz njega je potpuno iščezlo poštovanje. Lice joj se nije promenilo, ali Rand je bio siguran da će na njegov pogrešan odgovor ona dreknuti: „Za Elejnu i Belog lava“ i pokušati da mu prospe mozak, bez obzira na Aijele u blizini.

„Mislim", uzdahnu on. „Lavlji presto je Elejnin. Tako mi Svetlosti i moje nade u ponovno rođenje i spasenje, jeste.“

Rina ga je za trenutak posmatrala, a zatim raširila suknje u još jednom dubokom naklonu. „Poslaću ti je, gospodaru Zmaju.“ Leđa su joj bila ukrućena dok se klizeći udaljavala, ali takva su bila uvek; nije mogao da ustanovi je li poverovala makar u jednu reč.

„Lukav neprijatelj", reče Kaldin uspaljeno pre nego što je Rina prevalila pet koraka, „postaviće slabu zasedu kroz koju treba da se probiješ. Sa samopouzdanjem zbog toga što si se rešio pretnje, manje ćeš paziti i ući ćeš u sledeću, jaču zasedu.“

Odmah za Kaldinom, Nandera hladno reče: „Mladići umeju da budu plahi, mladići umeju da budu nagli, mladići umeju da budu blesavi, ali Kar’a’karn ne sme dopustiti sebi da bude mladić.“

Rand se osvrnu pre nego što je pošao, taman toliko da kaže: „Sada smo se vratili u palatu. Izaberite dvoje.“ Nije se mnogo iznenadio kada su Nandera i Kaldin izabrali sebe, a nimalo kada su krenuli za njim obavijeni teškom tišinom.

Pred vratima svojih odaja rekao im je da pošalju Eleniju unutra kada dođe i ostavio ih u hodniku. Čekao ga je punč od šljiva u srebrom ukrašenom bokalu, ali on ga nije ni taknuo. Umesto toga, stajao je zagledan u njega, pokušavajući da smisli šta da kaže, sve dok nije shvatio šta radi i iznenađeno zastenjao. Šta pa ima da planira?

Kucanje na vratima najavilo je Eleniju; žena sa kosom boje meda, u haljini ukrašenoj zlatnim ružama nakloni se pred njim. Na bilo kojoj drugoj ženi, Rand bi pomislio kako su to tek ruže na haljini; na Eleniji su nesumnjivo predstavljale Ružinu krunu. „Gospodar Zmaj je veoma milostiv zbog toga što me je primio.“

„Želim da te pitam nešto iz istorije Andora", reče Rand. „Da li si za malo punča od šljiva?“

Eleniji se oči raširiše od oduševljenja pre nego što je stigla da se obuzda. Nesumnjivo je kovala planove kako da natera Randa na to ne bi li ga navela na svoje zahteve, a on joj je to sada pružio pravo u ruke. Na njenom lisičjem licu procveta osmeh. „Smem li imati tu čast da nalijem gospodaru Zmaju?" reče ona, ne sačekavši da joj mahne u znak pristanka. Bila je toliko zadovoljna razvojem događaja da je gotovo očekivao da ga gurne na stolicu i potera ga da podigne noge. „Na koji to deo istorije smem baciti malo svetla?“

„Zanima me uopšteno...“ Rand se namršti; to će joj omogućiti da mu u ciglo dve rečenice podrobno navede sve svoje pretke. „...To jest, kako je Suran Maravejl doveo svoju ženu ovamo. Je li on bio iz Kaemlina?“

„Išara je dovela Surana, gospodaru Zmaju.“ Elenijin osmeh načas je postao snishodljiv. „Išarina majka bila je Endara Kasalajn, u to doba namesnica Artura Hokvinga – provincija se zvala Andor – i ujedno kći Džoala Ramedara, poslednjeg kralja Aldešara. Suran je bio samo... samo vojskovođa" – umalo nije rekla da je bio niskog staleža; mogao je da se opkladi u to – „mada najbolji kojeg je Hokving imao, to svakako. Endara je odbacila svoju vlast i kleknula pred Išarom kao kraljicom.“ Rand nekako nije mogao da veruje da se to odigralo baš tako, tako glatko. „Naravno, bila su to najgora moguća vremena, zasigurno jednako loša kao i Troločki ratovi. Kada je Hokving umro, svaki plemić pomislio je da postane Veliki kralj. Ili Velika kraljica. Ali Išara je znala da niko neće biti u stanju da uzme sve; bilo je previše grupa i savezi su pucali čim bi se sklopili. Ubedila je Surana da odustane od opsade Tar Valona i dovela ga ovamo s onoliko vojske koliko je uspevao da drži na okupu.“

„Suran Maravejl je opsedao Tar Valon?" reče Rand zatečen. Artur Hokving je oko Tar Valona postavio dvadesetogodišnju opsadu i ucenio je glavu svake Aes Sedai.

„Poslednje godine", objasni ona, donekle nestrpljivo, „kako je to zapisano u gotovo svim letopisima.“ Bilo je jasno da je Suran zanima jedino kao Išarin muž. „Išara je bila mudra. Obećala je Aes Sedai da će poslati svoju najstariju kćer da uči u Beloj kuli, stekavši tako podršku Kule i savetnicu, Aes Sedai po imenu Balejr, tako da je bila prva vladarka koja je to učinila. Naravno, ostali su je sledili u tome, ali su i dalje želeli Hokvingov presto.“ Sada se zanela pričom, lice joj se živo pomeralo, i potpuno je zaboravila na pehar, zamahujući slobodnom rukom. Reći su joj navirale. „Čitav je naraštaj prošao pre nego što je ta zamisao zamrla, mada je Narasim Buran to pokušao veoma kasno, u poslednjih deset godina Stogodišnjeg rata – bio je to užasan neuspeh koji se godinu dana kasnije okončao tako što su mu glavu natakli na džilit – a trud Esmare Getares tridesetak godina pre toga prilično je bio uspešan sve dok nije pokušala da osvoji Andor, pa je poslednjih dvanaest godina života provela kao gošća kraljice Telajsijen. Esmaru su na kraju ubili, mada nije zapisano zbog čega bi iko želeo njenu smrt pošto joj je Telajsijen slomila svu moć. Vidiš, kraljice koje su došle posle Išare, od Alesinde do Lindele, sledile su ono što je ona započela, i to ne samo tako što su svoje kćeri slale u Kulu. Išara je najpre naterala Surana da obezbedi zemlju oko Kaemlina, na početku tek nekoliko sela, a onda je polako širila kontrolu. Ama, trebalo joj je pet godina da dosegne reku Erinin. Ali zemlja koju su držale kraljice Andora bila je čvrsto u njihovim rukama dok je večina ostalih koji su sebe nazivali kraljevima ili kraljicama i dalje bili zainteresovaniji za to da steknu nove zemlje nego da učvrste one koje su več imali.“

Ona zastade da dođe do daha i Rand se brzo ubaci. Elenija je govorila o tim ljudima kao da ih lično poznaje, ali njemu se vrtelo u glavi od imena koja nikada pre nije čuo. „Zašto ne postoji Kuća Maravejl?“

„Nijedan Išarin sin nije poživeo duže od dvadesete.“ Elenija slegnu ramenima i otpi malo punča; ta tema je nije zanimala. Ali ju je podsetila na nešto. „Devet kraljica vladalo je tokom Stogodišnjeg rata i nijedna od njih nije imala sina koji je poživeo duže od dvadeset tri godine. Bitke su se vodile neprestano, a Andor je bio pritisnut sa svih strana. Ama, za vreme Maragejnine vladavine četiri kralja povela su vojsku na nju – postoji grad koji je dobio ime po tom boju, na licu mesta. Kraljevi su bili...“

„Ali sve su te kraljice bile iz Suranove i Išarine loze?", ubaci Rand brzo. Ova žena će mu opisati njihove živote dan po dan, samo li joj to dopusti. Dok je sedeo, pokaza joj da i sama zauzme mesto.

„Da", reče ona s oklevanjem. Verovatno je oklevala da u to uključi i Surana. Ali smesta se ozarila. „Vidiš, stvar je u tome koliko neko u sebi ima Išarine krvi. Koliko linija povezuje čoveka s njom i u kom stepenu. U mom slučaju...“

„Teško mi je da to razumem. Na primer, uzmimo Tigrejnu i Morgazu. Morgaza je imala najviše prava da nasledi Tigrejnu. Pretpostavljam da to znači da su bile u bliskom srodstvu?“

„Bile su rođake.“ Elenija se potrudi da prikrije razdraženost zbog toga što je tako često prekida, pogotovo sada, kad je bila toliko blizu suštini onoga što je htela da kaže, ali ipak stisnu usta. Izgledala je kao lisica spremna da ujede pile koje joj neprestano izmiče.

„Tako dakle.“ Rođake. Rand dobro otpi, ispraznivši pehar dopola.

„Svi smo mi rođaci. Sve Kuće.“ Njegovo ćutanje kao da ju je obodrilo. Osmeh joj se vratio na lice. „Sa svim tim brakovima posle hiljadu godina, nema te Kuće u kojoj ne postoji makar kap Išarine krvi. Ali ono što je važno jeste stepen, to i broj linija povezivanja. U mom slučaju...“

Rand trepnu. „Vi ste svi rođaci? Svi vi? Pa to je nemogu...“ On se napregnuto nagnu prema njoj. „Elenija, ako su Morgaza i Tigrejna bile... trgovkinje ili seljanke... u koliko su bliskom rodu mogle biti?“

„Seljanke?", uskliknu ona zagledana u njega. „Gospodaru Zmaju, kako neobična...“ Lice joj polako preblede; najzad, on je bio seljak. Ona obliznu usne uznemirenim trzajem jezika. „Pretpostavljam... da treba da razmislim.

Seljanke. To valjda znači da pripadnike svih Kuća treba da zamislim kao seljake.“ Uznemireni kikot izbi iz nje i ona ga brzo zaguši punčom. „Da su bile seljanke, ne verujem da bi iko smatrao da su u rodu. Sve veze sežu mnogo daleko. Ali nisu to bile, gospodaru Zmaju...“

Dalje ju je jedva napola slušao, utonuvši natrag u stolicu. Nisu u srodstvu.

„...ima trideset jednu liniju do Išare, dok Dijelin ima samo trideset, a...“

Zašto se najednom oseća tako opušteno? Čvorovi su mu iščezli iz mišića mada ih do tada nije ni bio svestan.

„...ako smem tako da kažem, gospodaru Zmaju.“

„Šta? Oprosti mi. Misli su mi načas odlutale – problemi zbog... Propustio sam poslednje što si mi rekla.“ Mada je u tome bilo nečeg što mu je zaparalo uvo.

Elenija se osmehivala poniznim, laskavim osmehom koji nije pristajao njenom licu. „Ama, samo sam rekla kako i sam pomalo ličiš na Tigrejnu, gospodaru Zmaju. Možda čak imaš i malo Išarine krvi...“ Ona zaćuta ciknuvši i on shvati da je na nogama.

„Ja... malo sam umoran.“ Trudio se da mu glas zvuči obično, ali zvučao mu je daleko kao da je duboko u Praznini. „Molim te da me sada ostaviš.“

Nije znao kako mu lice izgleda, ali Elenija je poskočila sa stolice i požurila da spusti pehar na sto. Drhtala je, i ako joj je lice malopre prebledelo, sad je bilo kao sneg. Spustivši se u naklon prikladan za služavku iz kuhinje koju su uhvatili u krađi, ona pohita prema vratima, i svaki korak bio joj je brži od prethodnog, posmatrajući ga sve vreme preko ramena, dok nije silovito otvorila vrata da bi se zatim zvuk cipela u trku izgubio niz hodnik. Nandera proviri unutra da pogleda kako mu je, a onda zatvori vrata.

Rand je dugo zurio u prazno. Nije ni čudo što ga sve te drevne kraljice gledaju; znaju šta on misli čak i kada sam to ne zna. Taj neočekivani nevidljivi crv brige koji ga je grizao još otkad je saznao za pravo majčino ime. Ali Tigrejna nije bila u srodstvu sa Morgazom. Njegova mati nije bila u srodstvu s Elejninom majkom. On nije bio u srodstvu sa...

„Gori si od razvratnika", reče on glasno i ogorčeno. „Prava si budala i...“ Poželeo je da Lijus Terin progovori, kako bi mogao sebi da kaže: Eto luđaka; a ja sam isti. Jesu li to mrtvi vladari Andora zurili u njega, ili Alana? On dugim koracima priđe vratima i otvori ih trzajem. Nandera i Kaldin su čučali ispod tapiserije sa šarenim pticama. „Okupite ljudstvo", reče im on. „Idem u Kairhijen. Molim vas da to ne kažete Avijendi.“