Gospodar haosa

31 Crveni vosak

Zvuk kopita crnog gotovo je nestajao u buci Amadora dok je Emon Valda polako jahao prenatrpanim ulicama. Znoj ga je oblivao, tim više jer je nosio sjajno uglačanu verižnjaču i grudni oklop, blistave i pored sloja prašine na njima, i pride snežnobeli ogrtač, koji je padao preko škopčevih moćnih sapi, a opet, on toliko nije obraćao pažnju na to da je isto tako mogao biti i divan prolećni dan. Trudio se koliko god je mogao da ne primećuje prljave ljude i žene, i decu, izgubljenih lica, i u odeći pohabanoj od putovanja. Čak i ovde. Čak i ovde.

Prvi put u njegovom životu masivni kameni zidovi Tvrđave Svetla, puni kula i stegova, neosvojivi, utvrda istine i pravednosti – nisu mu popravili raspoloženje. Sjahavši u glavnom dvorištu, on dobaci uzde jednom Detetu i kroz zube mu naloži kako da se postara o životinji; čovek je, naravno, znao šta treba da radi, ali Valda je imao potrebu da se brecne na nekoga. Muškarci u belom raštrkali su se na sve strane praveći predstavu sile i pored vrućine. Nadao se da iza toga stoji nešto više od predstave.

Mladi Dain Bornhald dokasa preko dvorišta, nestrpljivo prinoseći pesnicu grudima u verižnjači, za pozdrav. „Svetlost te obasjala, moj gospodaru kapetane. Ugodno si jahao iz Tar Valona, da?“ Oči su mu bile podlivene krvlju, a okruživao ga je miris rakije. Nije bilo izgovora za piće tokom dana.

„Makar brzo“, zagunđa Valda, trzajem skinuvši oklopne rukavice i zadenuvši ih u pojas.

Nije to bilo zbog rakije, iako mu je u mislima uputio prekor. Put je bio brz, za tu razdaljinu. Nameravao je da dopusti odredu jednu noč u gradu, radi nagrade, čim postave spoljni logor. Brzo putovanje, ali on nije odobravao naređenje koje ga je dovelo nazad baš kad je jak udar mogao da raznese osakaćenu Kulu a veštice zakopa pod njenim ruševinama. Jahanje dostojno priča, a opet, svaki dan donosio je sve gore vesti. Al’Tor u Kaemlinu. Uopšte nije bilo važno je li taj čovek lažni Zmaj ili pravi; može da usmerava, a svaki čovek koji to može mora biti Prijatelj Mraka. Zmajuzakleta rulja u Altari. Taj takozvani Prorok i njegov ološ u Geldanu, u samoj Amadiciji.

Uspeo je barem da pobije nešto te gamadi, mada je bilo teško boriti se sa neprijateljem koji se utapao u neprekidan tok izbeglica, ili što je još gore, među bezumne lutalice, koje su, izgleda, mislile kako je al’Tor okrenuo naglavačke svaki red i poredak. Međutim, on je imao rešenje, iako ga nije potpuno zadovoljavalo. Putevi kojima su prošle njegove jedinice sada su bili puni otpada, a gavrani su se hranili do mile volje. Ako već nije bilo moguće razdvojiti Prorokovu gamad od izbegličkog đubreta, pa, onda jednostavno pobij svakoga ko se nađe na putu. Nevini je trebalo da ostanu tamo gde im je mesto, u svojim domovima, Tvorac bi ih ionako zaštitio. Što se njega ticalo, lutalice su u tome bile kao grožđice u kolaču.

„Čujem po gradu da je Morgaza ovde“, reče. Nije verovao u to – u Andoru se svuda nagađalo ko je ubio Moragazu – pa se trgao kad je Dain klimnuo glavom.

Iznenađenje pređe u gađenje dok je mladić brbljao o Morgazinim odajama i njenim lovovima, kako je mažena i pažena i kako će ovih dana sigurno potpisati sporazum sa Decom. Valda se otvoreno namršti. Od Nijala nije mogao ništa bolje ni da očekuje. Čovek je u svoje vreme bio jedan od najboljih vojnika, neosporno veliki kapetan, ali ostario je i smekšao. Valdi je to bilo jasno čim su njegova naređenja stigla u Tar Valon. Nijal je trebalo da krene silu na Tir čim su se čuli prvi glasovi o al’Toru. Tokom marša je mogao da okupi sve koji su mu trebali; narodi bi se okupili oko Dece a protiv lažnog Zmaja. Uradili bi to, tada. Sada je al’Tor u Kaemlinu, dovoljno jak da uplaši one koji nisu dovoljno čvrsti. Ali, Morgaza je ovde. Da je on imao Morgazu, potpisala bi mu ona taj sporazum još prvog dana, samo da je bilo nekog da joj vodi ruku koja drži pero. Tako mu Svetlosti, naučio bi je da skače kad joj on naredi. Ako bi pokušala da se izvuče od povratka u Andor, vezao bi je za ruke na štap. To bi bio barjak kojim bi poveo trupe na Andor.

Dain se oklembesio, čekajući. Nema sumnje, nadao se pozivu na večeru. Kao mlađi, nije mogao da ga uputi nadređenom, ali nema sumnje da se nadao razgovoru sa svojim starim zapovednikom, o Tar Valonu, a možda i o svome pokojnom ocu. Valda nije mnogo razmišljao o Geoframu Bornhaldu; čovek je bio suviše mekan. „Videću te u logoru na večeri u šest. Videću te treznog, Dete Bornhalde.“

Bornhald je sasvim sigurno pio; razjapio je usta i zamucao pre nego što je otpozdravio i otišao. Valda se pitao šta se desilo. Dain je bio mladi zapovednik koji obećava. Ono, jeste da se previše brinuo zbog sitnica, na primer, zbog nemogućnosti da se obezbedi dokaz za nečiju krivicu, ali i pored toga je dobar materijal. Nije slabić kao njegov otac. Stvarno bi bila šteta da se utopi u piću.

Mrmljajući sebi u bradu – zapovednici koji se opijaju u samoj Tvrđavi Svetla samo su još jedan znak da je Nijal potpuno istrunuo – Valda krenu u potragu za svojim odajama. Nameravao je da spava u logoru, ali neće mu škoditi topla kada.

U jednostavnom kamenom hodniku priđe mu mlado Dete četvrtastih ramena, noseći na grudima grimizni pastirski štap Ruke Svetla iza rasplamsalog zlatnog sunca. Ne zaustavljajući se, čak i ne pogledavši ka Valdi, Ispitivač s poštovanjem promrmlja; „Moj gospodar kapetan možda će poželeti da poseti Kupolu Istine.“

Valda iskrivi lice kad je čovek prošao – nije voleo Ispitivače, jeste da su oni na svoj način dobro obavljali posao, ali on nije mogao da se otrese osećanja da su se opredelili za štap jer tako nisu morali da se suoče sa naoružanim protivnikom – spremi se da podigne glas i izriba ga, a onda se zaustavi. Ispitivači nisu baš držali do poretka, pa ipak, obično Dete ne bi se tek tako obratilo gospodaru kapetanu. Možda bi ta kada mogla da sačeka.

Kupola Istine bila je čudo koje mu je konačno vratilo malo raspoloženja. Potpuno bela spolja, iznutra je pozlata odsijavala svetlost hiljada visećih lampi. Široki beli stubovi uokvirivali su odaju, jednostavni i uglačani do sjaja, a sama nezavisna kupola širila se preko stotinu i dizala preko pedeset stopa na najvišem delu iznad jednostavnog belog mermernog postolja, usred belog mermernog poda gde gospodar kapetan zapovednik Dece Svetla stoji kad se obraća okupljenoj Deci u najuzvišenijim trenucima, njihovim najvažnijim obredima. On će tu stajati, jednoga dana. Nijal neće večno živeti.

Desetine Dece muvale su se ogromnom odajom – bio je to prizor koji je vredelo videti, iako ga, naravno, nikad niko osim Dece i nije video – a opet, nije dobio tu poruku da bi se divio Kupoli. U to je bio siguran. Iza ogromnih stubova protezali su se redovi manjih, isto tako jednostavnih i uglačanih, i visoke niše u kojima su freske od hiljadu godina prikazivale scene pobede Dece. Valda je koračao provirujući u udubljenja. Konačno vide visokog prosedog čoveka kako proučava jednu sliku. Serenija Latar se diže na vešala, jedina Amirlin koju su Deca ikada uspela da obese. Naravno, već je bila mrtva, bilo je nešto teže obesiti veštice dok su još žive, ali to nije bilo bitno. Pre šest stotina devedeset i tri godine, pravda je izvršena prema zakonu.

„Imaš li nevolja, sine moj?“ Glas je bio mek, gotovo blag.

Valda se malo ukoči. Radam Asunava možda jeste Veliki inkvizitor, ali još uvek je Ispitivač. A Valda je gospodar kapetan, posvećenik Svetlosti, a ne „sine moj“. „Nisam primetio“, odgovori ravnim glasom.

Asunava uzdahnu. Njegovo ispijeno lice bilo je slika mučeničke patnje, tako da bi se od njegovog znoja moglo pomisliti i da su suze, ali duboko usađene oči gorele su žestinom koja kao da je istopila sav višak tkiva na njemu. Na njegovom ogrtaču nalazio se samo štap, bez rasplamsalog zlatnog sunca, kao da je on van Dece. Ili možda iznad nj ih. „Vremena su mučna. Kula Svetla pruža utočište veštici.“

Valda obuzda podsmešljiv pogled pre nego što se i pojavio. Kukavice ili ne, Ispitivači su mogli da budu opasni čak i za gospodara kapetana. Čovek možda nikada ne bi bio u stanju da obesi Amirlin, ali je verovatno sanjao o tome da bude prvi koji će obesiti kraljicu. Valdu nije bilo briga da li će Morgaza umreti, pod uslovom da to ne bude pre nego što do kraja bude korisno upotrebljena. Ne reče ništa, a Asunavine guste sede obrve spuštale su se sve dok nije izgledalo da ga posmatra iz pećina.

„Vremena su mučna“, ponovio je, „a Nijalu se ne sme dopustiti da uništi Decu Svetla.“

Valda je dugo proučavao sliku. Možda je umetnik bio dobar, a možda i nije; nije imao pojma o takvim stvarima, a još manje se zanimao za njih. Mada, momak je oružje i oklope na stražarima uradio kako treba, a i vešala i konopac delovali su stvarno. Te stvari je poznavao. „Spreman sam da čujem“, konačno progovori.

„Onda ćemo razgovarati, sine moj. Kasnije, kad je manje očiju koje vide i ušiju koje čuju. Svetlost te obasjala, sine moj.“ Asunava ode bez reči, dok mu je ogrtač neznatno lelujao a zvuk njegovih čizama odjekivao kao da pokušava da svaki korak ukleše u kamen. Neka Deca duboko se pokloniše dok je prolazio.

Sa uskog prozora visoko iznad dvorišta Nijal je posmatrao kako Valda sjahuje i razgovara sa mladim Bornhaldom, a onda besno žuri dalje. Valda je uvek bio besan. Da je postojao neki način da dovede Decu kući iz Tar Valona a Valdu ostavi tamo, Nijal bi ga odmah iskoristio. Čovek je bio pristojan zapovednik u bitkama, ali bolje mu je pristajalo uzbunjivanje gomile. Njegovo poimanje taktike bio je napad, a strategije – napad.

Odmahujući glavom, Nijal krenu u odaje za prijem. Brinule su ga stvari mnogo važnije od Valde. Morgaza je i dalje odolevala poput vojske na uzvišenju koja ima vode i visoku borbenost. Odbijala je da prizna da je u udolini, u bezizlaznim okolnostima, a da njen neprijatelj drži uzvišicu.

Balver se diže od svog stola kad Nijal uđe u čekaonicu. „Omerna je dolazio, gospodaru. Ostavio ti je ovo.“ Balver dotaknu listove papira vezane crvenom trakom koji su ležali na stolu. „I ovo.“ Tanane usne skupiše se dok je iz džepa vadio koštanu cevčicu.

Nijal gunđajući preuze cevčicu i odmaršira u unutrašnje odaje. Omerna je svakog dana bivao sve beskorisniji. Bilo je dovoljno loše što je izveštaje ostavio Balveru, koliko god da su besmisleni, ali čak bi i Omerna morao da zna dovoljno da jednu od ovih cevčica sa tri crvene pruge ne daje nikome osim lično Nijalu. On prinese cevčicu lampi da bi proverio vosak. Netaknut, pre nego što ga je polomio noktom. Moraće da potpali vatru pod Omernom, da mu utera strah Svetlosti u kosti. Ta budala nije bila ni od kakve koristi kao lažni mamac ako ne izigrava savršenog glavnog uhodu onoliko koliko je u stanju.

Ponovo poruka od Varadina, ispisana na parčencetu papira u Nijalovom ličnom ključu, tim luđačkim paučinastim rukopisom. Gotovo da ju je spalio ne pročitavši je, kad mu nešto pri kraju privuče pogled. Počevši od početka, pažljivo ju je u glavi tumačio. Hteo je da bude potpuno siguran. Kao i ranije, bile su to budalaštine o Aes Sedai na povocima i čudnim zverima, ali na samom kraju... Varadin je pomogao Asidimu Faizaru da nađe skrovište u Tančiku; pokušaće da izvuče Faizara napolje, ali Prethodnice su tako dobro stražarile da ni šapat nije mogao da napusti zidove bez njihovog odobrenja.

Nijal zamišljeno protrlja bradu. Faizar je bio jedan od onih koje je poslao u Tarabon da provere može li se išta spasti. Faizar nije imao pojma o Varadinu, a Varadin ne bi trebalo da zna išta o Faizaru. Prethodnice tako dobro stražare da ni šapat ne može da pređe zidine. Žvrljotine luđaka.

Gurnuvši papirić u džep vrati se u čekaonicu. „Balvere, šta nam javljaju sa zapada?“ Među njima, „zapad“ je uvek značio granicu sa Tarabonom.

„Nema nikakvih promena, gospodaru. Izvidnice koje zađu preduboko u Tarabon ne vraćaju se. Uz granicu najviše nevolja izazivaju izbeglice koje pokušavaju da prebegnu.“

Izvidnice koje zađu preduboko. Tarabon je bio jama ispunjena otrovnicama i pobesnelim pacovima, pa ipak... „Koliko ti vremena treba da pošalješ glasnika u Tančiko?“

Balver nije ni trepnuo. Taj čovek ne bi pokazao iznenađenje ni da njegov rođeni konj počne da ćaska sa njim. „Biće teško za sveže konje, kad pređu granicu, gospodaru. Obično bih rekao dvadeset dana tamo i nazad, možda i koji manje uz malo sreće. Sada, dva puta toliko, uz sreću. Možda dva puta toliko samo da stignu do Tančika.“ Jama koja je mogla da proguta glasnika a da čak ni kosti ne ostavi.

Neće biti potrebe za povratkom, ali Nijal to zadrža za sebe. „Sredi to, Balvere. Pismo će biti spremno za sat vremena. Lično ću razgovarati sa glasnikom.“ Balver spusti glavu pokazujući da razume, ali istovremeno je trljao šake, uvređen. Neka ga. Postojala je mala mogućnost da ovo može da se uradi bez razotkrivanja Varadina. Nepotrebna predostrožnost ako je poludeo, ali ako nije... To što bi ga izložio ništa ne bi ubrzalo.

Kad se vratio u odaje za prijem, Nijal još jednom prouči Varadinovu poruku pre negp što podiže papirić ka plamenu lampe posmatrajući kako nestaje. Onda protrlja prste da raspe pepeo.

On je imao četiri pravila o odgovorima i obaveštenjima. Nikada ne planiraj dok ne znaš koliko god možeš o svom neprijatelju. Nikada se ne boj da promeniš planove kad dobiješ nova obaveštenja. Nikada ne veruj kako znaš sve. I nikada ne čekaj da sve saznaš. Čovek koji čeka da sve sazna još sedi u šatoru dok mu ga neprijatelji pale nad glavom. Nijal je poštovao ova pravila. Samo je jednom u životu odustao od njih sluteći. U Džamari, bez ikakvog razloga osim peckanja u zadnjem delu glave, postavio je trećinu vojske da pazi na planine za koje su svi tvrdili da su neprohodne. Dok je on manevrisao ostatkom svojih trupa, da bi slomio Muranđane i Altarce, ilijanska vojska, koja je navodno bila stotinama milja odatle, pojavila se iz tih „neprohodnih" prolaza. Uspeo je da se povuče pre nego što ga zgaze samo zbog „osećaja“. A sad je opet osećao to peckanje.

„Ne verujem mu, odlučno izjavi Talanvor. „Podseća me na mladog varalicu kog sam jednom sreo na vašaru, tipa mladolikog lica koji te je gledao pravo u oči i osmehivao se dok je sakrivao zrno koje je bilo ispod šolje sebi u dlan.“

Za promenu, Morgaza se obuzdavala bez teškoća. Mladi Petr izvestio je da je njegov stric konačno našao način da je prokrijumčari iz Tvrđave Svetla, nju i ostale. Teškoća su bili ostali; Torvin Baršo tvrdio je kako je on mogao odavno da je izvede, samu, ali ona je odbijala da ih ostavi na milost i nemilost Belih plaštova. Čak i Talanvora.

„Pribeležiću tvoja osećanja", reče mu popustljivo. „Samo ne dozvoli im da te zaslepe. Imaš li neku zgodnu izreku, Lini? Nešto za mladog Talanvora i njegova osećanja?“ Svetlosti, zašto je toliko uživala da ga začikava? On je bio na ivici izdaje, ali ona je bila njegova kraljica, a ne... Nije mogla da smisli ostatak.

Lini je sedela blizu prozora, namotavajući klube plave vunice sa povesma koje je Breana držala rašireno preko ruku. „Petr me podseća na onog mladog pomoćnog slugu, baš pre nego što si otišla u Belu kulu. Onog od kog su dve sobarice zatrudnele, a uhvatili su ga kad je pokušao da se išunja iz palate sa vrećom punom srebrnine tvoje majke.“

Morgazi se vilica ukoči, ali ništa nije moglo da joj pokvari zadovoljstvo, čak ni pogled koji joj je Breana dobacila, kao da je i njoj dozvoljeno da iznosi svoje mišljenje. Petr je bio ophrvan oduševljenjem zbog Morgazinog nastupajućeg bekstva. Naravno, delom zato što je, izgleda, očekivao neku vrstu nagrade od svog strica za svoju ulogu – barje tako izgledalo sudeći po nekim njegovim opaskama; nešto o nadoknađivanju promašaja kod kuće – ali mladić je gotovo zaigrao kad se složila sa planom koji će ih danas sve izvući iz tvrđave a do sutrašnje zore iz Amadora. Što dalje od Amadora i na putu za Geldan, gde vojnici nisu dolazili sa vezicama koje bi prikačili Andoru. Pre dva dana Baršo lično je došao da joj objasni naum; prerušio se u trgovca koji isporučuje pletače igle i vunicu, zdepasti, nosat čovek, žestokih očiju i iskrivljenih usta, ali obraćao se s dužnim poštovanjem. Bilo je teško poverovati da je Petrov stric – uopšte nisu ličili – a još manje da je trgovac. A opet, njegov plan bio je remekdelo jednostavnosti, mada nimalo dostojanstven, a trebalo je samo dovoljno ljudi van Tvrđave da bi se sproveo u delo. Morgaza će se izvesti iz Tvrđave Svetla sakrivena na dnu kola punih kuhinjskog otpada.

„Sad, svi znate šta treba da radite", rekla im je. Dokle god je ona u svojim odajama, ostali će moći da se kreću uokolo sa prilično slobode. Sve je zavisilo od toga. Pa, ne baš sve; ali u svakom slučaju, sva ostala bekstva, osim njenog. „Lini, ti i Breana morate biti u dvorištu perionice kad otkuca podne.“ Lini klimnu glavom da se slaže, ali Breana je pogleda napućenih usana. Ponovili su ovo bar dvadeset puta. I pored toga, Morgaza nije nameravala da dopusti greške zbog kojih bi iko ostao. „Talanvore, ostavićeš mač i čekaćeš u krčmi zvanoj Hrast i presto.“ Otvorio je usta, ali ona ga odlučno preseče: „Čula sam sve tvoje razloge. Možeš da nađeš drugi mač. Tvoj povratak izgledaće im uverljivije ako ovaj ostaviš.“ Iskrivio je lice, ali je konačno klimnuo glavom. „Lemgvin će sačekati u Zlatnoj glavi, a Bazel u...“

Brzo kucanje na vratima i ona se odškrinuše taman koliko je trebalo da se Bazelova ćelava glava pomoli iza njih. „Kraljice moja, tu je čovek... jedan od Dece..." preko ramena odmeri hodnik iza sebe. „Tu je Ispitivač, kraljice moja.“ Talanvoru ruka krenu ka balčaku, naravno, i nije hteo da je pomeri sve dok mu dva puta nije dala znak rukom i usput iskrivila lice.

„Pusti ga.“ Uspela je da umiri glas, ali leptiri veličine lisica grozničavo su joj poigravali u stomaku. Ispitivač? Da li će se sve, što je iznenada tako lepo napredovalo, jednako iznenadno pretvoriti u propast?

Visok čovek orlovskog nosa gurnu Bazela sa puta i zalupi mu vrata pred nosem. Belo-zlatna halja sa grimiznim pastirskim štapom na njegovom ramenu označavala ga je činom Inkvizitora. Ona nije ranije srela Einora Sarena, ali su joj ga pokazali. Lice mu je odavalo nepromenljivu sigurnost. „Naloženo ti je da dođeš kod gospodara kapetana zapovednika", reče joj hladno. „Poći ćeš, sad.“

Morgazi su se misli kovitlale brže od leptira. Navikla je da dobija naloge za dolazak – Nijal više nije dolazio do nje, sada kad ju je imao u Tvrđavi – bila je pozivana pred tog čoveka da iznova sluša pridike o svojoj dužnosti prema Andoru, ili nešto što bi trebalo da bude prijateljsko ćaskanje s ciljem da se pokaže kako je u Nijalovom srcu samo njeno dobro i dobro Andora. Na to se navikla, ali ne i na ovu vrstu glasnika. Ako je predata Ispitivačima, neće biti nikakvih izgovora. Asunava će poslati dovoljno ljudi da je odvuku na silu, a i sve ostale zajedno s njom. Njega je srela, nakratko; ledio joj je krv u žilama. Zašto su joj poslali Inkvizitora? Postavila je pitanje, a Saren je odgovarao istim ledenim glasom.

„Bio sam kod gospodara kapetana zapovednika i išao sam u ovom pravcu. Završio sam svoj posao i sada ću te otpratiti nazad. Na kraju krajeva, ti si kraljica, uza sve poštovanje.“ Sve je zvučalo kao da se malo dosađuje, nekako nestrpljivo, do poslednjih reči, kad se pojavio ton uvrnutog ismejavanja. Međutim, nije bilo ni trunke topline.

„Vrlo dobro", rekla je.

„Treba li da pratim moju kraljicu?“ Talanvor se službeno pokloni; barem je pravio predstavu poštovanja u prisustvu stranaca.

„Ne.“ Umesto njega povešće Lemgvina. NE, svaki drugi muškarac nagoveštavao bi kako misli da su joj potrebni telohranitelji. Šaren ju je zastrašivao gotovo koliko i Asunava, ali neće mu dopustiti ni da nasluti tu činjenicu. Naoruža se slučajnim, popustljivim osmehom. „Sigurna sam da mi ovde nije potrebna zaštita.“

Šaren se isto osmehnu, ili bar to učiniše njegove usne. Izgledalo je kao da joj se podsmeva.

Napolju, dok su je Bazel i Lemgvin nesigurno posmatrali, gotovo da se predomislila u pogledu pratilaca; i uradila bi to, da nije progovorila u odajama. Ali dva čoveka ne bi mogla da je zaštite ako je ovo stvarno neka razrađena zamka, a predomišljanje bi bilo znak slabosti. Prolazeći kamenim hodnicima, pored Šarena, zaista se osećala slabo, nimalo kao kraljica. Ne. Možda će vrištati kao svi ostali ako je Ispitivači odvedu u svoje lagume – pa, tu nije bilo nikakvog „možda"; nije takva budala da veruje kako je kraljevsko telo iole drugačije od ma kog drugog kad su takve stvari u pitanju – ali do tada, biće ono što jeste. Vrlo usredsređeno poče da umiruje one leptire.

Šaren je izvede u malo, kamenom popločano dvorište gde su ljudi otkrivenih grudi mačevima zasecali drvene stubove. „Kuda idemo?" zahtevala je da zna. „Ovo nije put kojim sam ranije odlazila u radnu sobu gospodara kapetana zapovednika. Je li on negde drugde?“

„Pošao sam najkraćim putem", odvrati joj ukočeno. „Imam ja i važnija posla negoli...“ Nije završio rečenicu. I nije ni usporio.

Nije joj bilo druge nego da prati, nadole, niz hodnik duž koga su se s obe strane redale dugačke sobe pune uskih kreveta i muškaraca, često golih do struka ili čak i više. Prikovala je pogled za Sarenova leđa, smišljajući zajedljive rečenice kojima će počastiti Nijala. Preko štalskog dvorišta, s teškim mirisom konja i balege u vazduhu, gde je potkivač radio na konju u jednom uglu; pa kroz još jedan hodnik sa sobama, a onda u sledeći, u kom je sa jedne strane bila kuhinja, a vazduh je mirisao na gulaš koji se krčka, pa u sledeće dvorište... Ukopala se u mestu.

U sredini dvorišta stajala su dugačka, visoka vešala. Tri žene i petnaestak muškaraca vezanih ruku i nogu, sa omčama oko vrata, popunjavali su sav prostor. Neki su očajno jecali; većina je izgledala prestravljeno. Poslednja dva čoveka na udaljenom kraju bili su Torvin Baršo i Petr. Dečko je bio samo u potkošulji, a ne u crveno-belom kaputu koji mi je ona napravila. Petr nije jecao, ali njegov stric jeste. Petr je izgledao suviše zastrašen da bi i pomislio na suze.

„Za Svetlost!" povika jedan zapovednik Belih plaštova, a drugi Beli plašt povuče ručicu na kraju vešala.

Vrata u podu otvoriše se uz glasno krckanje i žrtve propadoše, nestavši sa vidika. Neki od zategnutih konopaca uvijali su se dok su se ljudi na njima polagano gušili umesto da su brzo umrli slomljenog vrata. Petr je bio jedan od tih. A sa njim je umrlo i njeno lepo bekstvo. Možda je trebalo da se sažali i na njega, ali ona je samo razmišljala o bekstvu, o načinu izlaska iz zamke u koju je ušetala. Ona je u stupici, a sa njom i Andor.

Šaren ju je posmatrao očito očekujući da se onesvesti ili ispovraća.

„Toliko njih odjednom?", rekla je, ponosna na mirnoću svoga glasa. Petrov konopac prestade da se trza; sad se samo lagano ljuljuškao tamo-amo. Nema bekstva.

„Svakodnevno vešamo Prijatelje Mraka“, suvo odvrati Šaren. „Možda ih vi u Andoru puštate samo s bukvicom. Mi to ne radimo.“

Morgaza mu uzvrati pogled. Najkraći put? Znači, to je Nijalova nova taktika. Nije je iznenadilo što nije pomenuto njeno planirano bekstvo. Nijal je bio suviše spretan da bi to uradio. Ona je uvaženi gost, a Petr i njegov stric sasvim su slučajno obešeni, za neki zločin koji nije imao nikakve veze sa njom. Ko će biti sledeći da omasti vešala? Lemgvin ili Bazel? Lini ili Talanvor? Čudno, slika Talanvora sa užetom oko vrata bolela ju je više nego ista slika Lini. Um se vrlo čudno poigravao. Iznad Sarenovog ramena primeti Asunavu, na prozoru koji je gledao na stratište. Piljio je pravo dole, u nju. Možda je on ovo smislio, a ne Nijal. To ništa nije menjalo. Nije mogla da dopusti da njeni ljudi ginu uzalud. Nije mogla da dopusti da Talanvor umre. Vrlo čudno poigravanje.

Izazivački podigavši jednu obrvu, rekla je: „Ako su ti zbog ovoga popustile noge, pretpostavljam da možemo da pričekamo dok ponovo ne prikupiš snagu.“ Opušten glas, nimalo promenjen onim što je videla. Svetlosti, samo da se ne ispovraća.

Šaren se smrknu, okrete se na peti i odlučno krenu dalje. Ona ga je pratila ne gubeći korak, ne gledajući prema Asunavinim prozorima i pokušavajući da ne misli na vešala.

Možda je to stvarno bio najkraći put, jer je u sledečem hodniku Šaren povede uz strme stepenice i ostavi u Nijalovim odajama za prijem mnogo brže nego što se sećala odranije. Kao i obično, Nijal se nije dizao, a nije bilo ni stolice koju bi mogla da zauzme, tako da je morala da stoji pred njim kao neki molilac. Izgledao je odsutno, sedeo je bez reči i piljio u nju, ali kao da je nije stvarno video.

Pobedio je, a nije je ni primećivao. To ju je razdraživalo. Svetlosti, pobedio je. Možda bi trebalo da se vrati u svoje odaje. Ako kaže Talanvoru, Lemgvinu i Bazelu da joj prokopaju tunel, oni će pokušati. Umreće, a i ona će; nikada nije nosila mač, ali ako da to naređenje, moraće da ga se prihvati. Umreće, a Elejna će preuzeti Lavlji presto. Hoće, čim al’Tor bude zbačen sa njega. Bela kula će se pobrinuti da Elejni pripadne ono što je njeno. Kula. Ako Kula osigura presto za Elejnu... Činilo se ludo, ali Kuli je verovala i manje nego li Nijalu. Ne, moraće sama da spasava Andor. Ali cena. Cena mora da se plati.

Prisilila se da izgovori: „Spremna sam da potpišem tvoj sporazum.“

Nijal je u početku delovao kao da je ne čuje. Onda zatrepta, pa se iznenada slabašno nasmeja i odmahnu glavom. I to ju je izazivalo. Da se pravi kao da je iznenađen. Nije pokušala da pobegne. Bila je gost. Požele da ga vidi na vešalima.

Pokrenuo se tako brzo da je gotovo razbio sedanje na njegovu prethodnu bezvoljnost. U najkraćem roku, dozvao je svog sasušenog niskog pisara koji se pojavi sa dugačkim pergamentom, na kome je sve već bilo ispisano, pa čak i s kopijom pečata Andora koju ni ona nije mogla da razlikuje od originala.

Izbor ili ne, napravila je predstavu od iščitavanja uslova. Ništa neočekivano. Nijal će povesti Bele plaštove da joj pomognu da povrati presto, ali za to postoji cena, iako nije tako nazvana. Hiljadu Belih plaštova ustoličiće se u Kaemlinu, sa svojim sopstvenim sudovima, van andorskih zakona, zauvek. Beli plaštovi će biti izjednačeni sa kraljičinom gardom u celom Andoru, zauvek. Možda će joj trebati ceo život da ispravi ovo što sad potpisuje, pa čak i ceo Elejnin, ali mogla je da bira između toga i al’Tora sa Lavljim prestolom kao plenom. Ako ikada ijedna žena ponovo sedne na njega, to će biti Elenija ili Nijana ili neka njima slična, kao al’Torova lutka na koncu. Ili to, ili Elejna kao lutka Kule; ona neće sebi dozvoliti da veruje Kuli.

Jasno je ispisala svoje ime i pritisnula kopiju pečata u crveni vosak koji je Nijalov sekretar nakapao u dnu papira. Andorski lav okružen Ružinom krunom. Eto, postala je prva kraljica koja je pustila strane vojnike na tle Andora.

„Koliko brzo...?“ Bilo joj je teže da to izgovori nego što je mogla da pretpostavi. „Koliko brzo će tvoji legioni krenuti?“

Nijal je oklevao, odmeravajući sto. Na njemu je stajalo samo pero i mastionica, činija sa peskom i sveže spaljen štapić pečatnog voska, kao da je nedavno pisao pismo. On naškraba svoj potpis na sporazum i utisnu sopstveni pečat, rasplamsalo sunce, u zlatni vosak, a onda predade pergament svome pisaru. „Stavi ovo u odaju sa spisima, Balvere. Bojim se da neću moći da krenem onako brzo kao što sam se nadao, Morgaza. Moram razmotriti neka dešavanja. To nema nikakve veze sa tobom. Jednostavno stvar odlučivanja o najboljem putu kroz oblasti koje nisu vezane za Andor. Hoću da to shvatiš jednostavno kao još malo vremena koje ću provesti uživajući u tvome društvu.“

Balver se pokloni glatko, iako pomalo ukočeno, a opet, bila je sigurna da Nijalu umalo nije uputio iznenađen pogled. Njoj je malo nedostajalo da ostane razjapljenih usta. Pritiskao ju je i pritiskao, a sad mora da se pozabavi drugim stvarima? Balver se brzo povukao, kao da se plašio da bi ona mogla da mu otme sporazum i pocepa ga, ali to joj nije bilo ni nakraj pameti. Barem više neće biti vešanja. Za ostalo će se pobrinuti kad bude mogla.

Korak po korak. Njena uporna odbrana je popustila, ali sada je ponovo imala vremena – taj neočekivani poklon nije smela da protraći. Uživanje u njenom društvu?

Uputi mu topao osmeh. „Kao da mi je kamen pao sa srca. Reci mi, igraš li kamenčiće?“

„Računam se među iskusne igrače.“ Osmeh kojim joj je odgovorio najpre je bio iznenađen a onda razveseljen.

Morgaza pocrvene, ali uspe da joj se ljutnja ne pokaže na licu. Biće bolje ako sad bude mislio da ju je slomio. Niko nije naročito pazio na slomljenog protivnika, niti je o njima imao visoko mišljenje, a ako bude pažljiva, vremenom će moći da povrati ono što je dala i pre nego što njegovi vojnici napuste Amadiciju. Imala je ona vrlo dobrog učitelja Igre kuća.

„Pokušaću da ne budem suviše slab protivnik, ako bi voleo da malo igraš.“ Ona lično bila je daleko iznad iskusnog, možda čak i iznad dobrog, ali moraće da gubi, naravno, mada ne suviše, da njemu ne bi dosadilo. Mrzela je da gubi.

Namršten, Asunava je dobovao prstima po pozlaćenom rukohvatu svoje stolice. Nad njegovom glavom, pastirski štap bio je bleštavo izlakiran na sasvim belom disku nad naslonom stolice. „Veštica se zaprepastila", promrmljao je.

Šaren odvrati kao da je to optužba. „Neke osobe tako dozive vešanje. Prijatelji Mraka pokupljeni su juče; rečeno mi je da su pojali nekakvu molitvu Senci kad je Trom razvalio vrata. Proverio sam, ali nikome nije palo na pamet da pita imaju li neke veze sa njom.“ Barem se nije prebacivao sa noge na nogu; stajao je pravo, kao što i priliči Ruci Svetla.

Asunava prekide objašnjenje laganim okretom ruke. Naravno da nije postojala nikakva veza, osim što je ona veštica, a oni Prijatelji Mraka. Na kraju krajeva, veštica se nalazi u Tvrđavi Svetla. Pa ipak je bio zabrinut.

„Nijal me je poslao da je dovedem, kao da sam mu ja pas", zagrakta Šaren. „Skoro da sam ispraznio stomak stojeći tako blizu veštice. Moje su ruke čeznule za njenim grlom.“

Asunava se nije zamarao da odgovara; jedva da ga je i čuo. Ne, mislio je na Morgazu. Nije slabašna, po svim izveštajima. U svakom slučaju, vrlo dobro se nosi sa Nijalom; većina ljudi bi popustila čim bi se našli u Tvrđavi. Pokvariće mu neke od planova ako se na kraju pokaže kao slabić. Već je imao svaku sitnicu u glavi, svaki dan njenog suđenja sa predstavnicima svih zemalja koje su ih još uvek imale, njemu pri ruci, do konačnog dramatičnog priznanja, izvučenog od nje tako vešto da niko neće pronaći ni najmanju ozledu, a onda svečanosti zbog njenog pogubljenja. Posebna vešala, samo za nju, da budu sačuvana za kasnije u čast tog velikog događaja.

„Nadajmo se da će nastaviti da se odupire Nijalu“, rekao je sa osmehom koji bi neki nazvali blagim i saosećajnim. Čak ni Nijalovo strpljenje ne može biti večno; na kraju će morati da je preda pravdi.