Gospodar haosa

10 Izreka u Krajinama

Rand je za trenutak zažalio za danima kada je mogao sam da korača hodnicima palate. Ovog jutra su ga pratile Sulin i dvadeset Devica, Bael, poglavar klana Gošijen Aijela, sa pet-šest Sovin Nai, Ruku s noževima, iz Džirad Gošijena u Naelovu čast, te Bašer sa jednako mnogo svojih Saldejaca kukastih noseva. Oni su zakrčili širok hodnik obložen tapiserijama, a u kadinsor odeveni Far Dareis Mai i Sovin Nai zurili su među slugama, koje su se žurno klanjale i uklanjale s puta, dok su se mlađi Saldejci gegali u kratkim kaputima i vrečastim čakširama uvučenim u čizme. Čak i u tom senovitom prolazu bilo je vrelo, a u vazduhu su igrale čestice prašine. Neke sluge imale su na sebi crveno-bele livreje koje su nosile u doba Morgazine vladavine, ali većinom su bile nove, odevene u ono do čega su mogle da dođu kada su se prijavljivale za taj posao, zbrda-zdola skupljenu seljačku i trgovačku odeću, mahom tamnu i običnu, ali u širokom spektru boja, sa pokojim vezom tu i tamo, ili malčice čipke.

Rand podseti sebe da naloži gazdarici Harfor, glavnoj sobarici, da pronađe dovoljno livreja za sve, kako pridošlice ne bi osećale obavezu da rade u svojoj najboljoj odeći. Livreje u palati svakako su bile finije od svega što su seljani imali, osim možda za dane svetkovina. Slugu je bilo manje nego u Morgazino vreme, a mnogi muškarci i žene u crveno-beloj odeći bili su sedi i pogureni, izvučeni iz odaja za one koji su službu davno okončali. Umesto da pobegnu kao što su mnogi drugi uradili, prekinuli su svoju mirovinu kako ne bi morali da prisustvuju propadanju palate. Još jedno podsećanje. Neka gazdarica Harfor – glavna sobarica nije bila neka visoka titula, ali Rina Harfor je kraljevskom palatom upravljala iz dana u dan – pronađe dovoljno slugu da ovi stari budu u mogućnosti da uživaju u zasluženoj penziji. Da li im se novčana sledovanja i dalje isplaćuju otkad je Morgaza umrla? Trebalo je toga ranije da se seti; Halvin Nori, glavni pisar, sigurno to zna. Bilo je to kao da ga na smrt umlaćuju perjem. Sve ga je podsećalo na nešto drugo što je valjalo uraditi. Putevi; to nije bilo nikakvo perce. Postavio je stražu na drumsku kapiju ovde, u Kaemlinu, kao i na one blizu Tira i Kairhijena, ali nije bio čak ni siguran koliko ih još ima.

Da, rado bi trampio sve njihove naklone i knikseve, svu tu počasnu stražu, sva pitanja i terete, sve te ljude čije potrebe treba zadovoljiti, za dane kada je morao da brine samo o tome kako će doći do kaputa za sebe. Naravno, u tim danima ne bi mu dozvolili ni da prođe ovim hodnicima, svakako ne bez druge vrste straže, one koja bi se postarala da on ne mazne srebrni i zlatni pehar iz udubljenja u zidu, ili rezbariju od slonovače sa stola s intarzijom od lapisa.

Bar mu ovog jutra glas Lijusa Terina nije mrmljao u glavi. Činilo se da je makar ovladao misaonim trikom koji je naučio od Taima; Bašeru je curkao znoj niz lice, ali Randa je vrućina jedva doticala. Imao je na sebi kaput od sive svile sa srebrnim vezom, zakopčan oko grla, i mada mu je bilo malčice toplo, nije mu izbila ni kap znoja. Taim ga je uveravao kako s vremenom neće više ni osećati vrućinu ili hladnoću dovoljno jaku da onesposobi druge ljude. Morao je da se udalji, usredsredi na svoju unutrašnjost, pomalo nalik na pripreme da prigrli saidin. Čudno kako je to tako blizu Moći, a opet nema nikakve veze s njom. Jesu li Aes Sedai činile isto? Nikada nije video nijednu da se znoji. Ili jeste?

On se najednom glasno nasmeja. Pita se da li se Aes Sedai ikad znoje! Možda još nije poludeo, ali može da prođe kao pravi tikvan.

„Zar sam rekao nešto smešno?“, suvo upita Bašer, stiskajuči brkove zglavcima. Neke Device pogledaše ga s iščekivanjem; trudile su se da shvate mokrozemački humor.

Rand nije znao kako Bašeru uspeva da ostane hladnokrvan. Koliko tog jutra do palate su stigle glasine o borbama u Krajinama, između Krajišnika. Putničke priče nicale su kao pečurke posle kiše, ali ova je stigla sa severa, naizgled sa trgovcima koji su putovali čak do Tar Valona. Nije bilo rečeno ko se tačno borio protiv koga, niti gde. Saldeja je bila moguće mesto kao i svako drugo, a Bašeru odatle nije stigao nikakav glas otkad je otišao, pre više meseci, a opet je, sudeći po učinku glasina na njega, isto tako mogao čuti i da je repa poskupela.

Naravno, ni Rand nije znao ništa o onome što se zbivalo u Dvema Rekama – osim nejasnih glasina o tome da je ustanak negde na zapadu dospeo i do njegovog doma; u ovo doba to je moglo biti i sve i ništa – ali za njega to nije bilo isto. On je napustio Dve Reke. Aes Sedai su imale uhode posvuda i on se ne bi ni u bakrenjak opkladio da ih Izgubljeni nemaju. Ponovorođeni Zmaj nije se zanimao za beznačajno selo u kojem je Rand al’Tor odrastao; odavno je to prevazišao. Da nije, Emondovo Polje bilo bi talac koji bi mogao da se upotrebi protiv njega. Opet, nije želeo da cepidlači sam pred sobom. Napuštanje je bilo napuštanje.

Kad bih samo našao način da izbegnem svoju sudbinu, da li bih ičim zaslužio to? To je bila njegova misao, a ne misao Lijusa Terina.

Slegnuvši ramenima, koja su najednom počela tupo da ga tište, zadržao je laki prizvuk u glasu. „Oprosti, Bašere. Upravo mi se dogodilo nešto čudno, ali slušao sam. Rekao si da se Kaemlin puni. Na svakog čoveka koji je pobegao zato što se uplašio lažnog Zmaja, dva su došla zato što to nisam, kao što nije ni on. Shvataš?“

Bašer zastenja, što je moglo da znači bilo šta.

„Koliko ih je došlo zbog drugih razloga, Rande al’Tore?“ Bael je bio najviši čovek koga je Rand ikad video, za dobru glavu viši od samog Randa. On je činio čudnu suprotnost Bašeru, nižem od svih Devica osim od Enaile. Baelova tamnoriđa kosa bila je dobrano prošarana sedim vlasima, ali lice mu je bilo mršavo i grubo, plave oči oštre. „Imaš dovoljno neprijatelja za stotinu ljudi. Pazi šta ti kažem, ponovo će pokušati da te ubiju. Među njima možda ima i Senotrka.“

„Sve i da nema Prijatelja Mraka”, ubaci Bašer, „nevolje kuvaju u gradu kao čaj ostavljen da ključa. Nekoliko ljudi je surovo prebijeno, očito zbog toga što su posumnjali da si ti Ponovorođeni Zmaj, a jednog jadnika su izvukli iz birtije u štalu i obesili o gredu zato što se smejao tvojim čudesima.“

„Mojim čudesima?”, reče Rand s nevericom.

Izborani, sedokosi sluga u prevelikoj livreji, sa velikom vazom u rukama, u pokušaju da se istovremeno nakloni i iskorači, saplete se o sopstvenu petu i pade unazad. Svetlozelena vaza, od porcelana Morskog naroda, tankog kao papir, premetnu mu se preko glave i stumba po tamnocrvenim podnim pločama, obrćući se i poskakujući sve dok se nije zaustavila, uspravna, tridesetak koraka dalje niz hodnik. Starac se uskobelja na noge iznenađujuće čilo i potrča da dograbi vazu, pređe rukama po njoj i uskliknu s nevericom koliko i s olakšanjem videvši da na njoj nema ni pukotine ni krhotina. Ostale sluge zurile su isto tako u neverici, pre nego što su naglo došli sebi i pohitali za svojim zadacima. Izbegavali su da pogledaju u Randa toliko da su neki zaboravili i da se naklone ili načine kniks.

Bašer i Bael se zgledaše, pa Bašer dunu u svoje guste brkove.

„Dakle, čudni događaji" reče on. „Svakog dana čuje se nova priča o detetu koje se strmoglavi na kaldrmu s prozora visokog četrdeset stopa i prođe bez ijedne modrice. Ili o starici koja se nađe na putu dvadesetak odbeglih konja, ali je oni nekako i ne okrznu, a kamoli obore i izgaze. Neki prikan je dobio dvadeset dva puta po pet kruna na kocki pre neki dan, a i to pripisuju tebi. Sva sreća za njega.“

„Priča se" nadoda Bael, „da je juče korpa sa crepovima pala s krova na ulicu, dok su se crepovi nerazbijeni rasuli u obliku drevnog simbola Aes Sedai.“ On baci pogled prema sedokosom slugi koji je zijao u njih i stezao vazu na grudima dok su prolazili. „Ne sumnjam da je tako bilo.“

Rand polako ispusti vazduh. Nisu pominjali onu drugu vrstu čudesa, naravno. Čoveka koji se sapleo o stepenik i ugušio kad mu se marama zakačila za kvaku na vratima. Labavu ploču koju je jak vetar otkinuo s krova i hitnuo kroz otvoreni prozor i vrata pa je ubila ženu koja je sedela za stolom sa porodicom. Takve su se stvari dešavale, ali retko. Samo što takve stvari nisu bile retke u njegovoj blizini. Na dobro ili zlo, i to u podjednakoj meri, on je menjao sreću samim svojim prisustvom na udaljenosti od nekoliko milja. Ne, sve i kad bi Zmajevi nestali s njegovih ruku, kao i žigovi čaplje sa dlanova, i dalje bi bio obeležen. Postojala je jedna izreka u Krajinama: „Dužnost je teža od planine, a smrt lakša od pera. “ Kada ti se jednom ta planina čvrsto navali na pleća, nema načina da je spustiš. Ionako nema nikoga ko bi je nosio, tako da nema svrhe ni cvileti zbog toga.

On reče oštrim glasom: „Jeste li pronašli ljude koji su tog čoveka obesili?“ Bašer odmahnu glavom. „Onda ih pronađite i uhapsite zbog ubistva. Hoću da se tome stane na put. Odmah. Sumnja u mene nije zločin.“ Govorkalo se da je Prorok to proglasio zločinom, ali on još nije mogao da učini ništa u vezi s tim. Nije čak ni znao gde je Masema, osim da je negde u Geldanu ili Amadiciji. Ako u međuvremenu nije otišao drugde. Još jedno podsećanje u mislima; mora da pronađe tog čoveka i nekako ga zauzda.

„Bez obzira na to koliko daleko ide?" reče Bašer. „Šapuće se da si lažni Zmaj koji je ubio Morgazu uz pomoć Aes Sedai. Trebalo bi da se narod podigne protiv tebe i osveti svoju kraljicu. Ponekad se možda pojavi i više takvih. Nije jasno.“

Randu se lice stegnu. Ono prvo je mogao da podnese – morao je; bilo je previše varijacija da bi to iskorenio, koliko god puta poricao – ali nije nameravao da trpi pozivanje na pobunu. Andor će biti jedina zemlja koju neće pocepati rat. Predaće Elejni zemlju netaknutu, onakvu kakvu je sam primio. Ako je ikad pronađe, učiniće to. „Ustanovi ko je to začeo“, reče grubo, „i pozatvaraj takve.“ Svetlosti, kako otkriti ko je prvi šapnuo nešto slično? „Ako traže pomilovanje, neka se obrate Elejni.“ Mlada sluškinja u gruboj smeđoj haljini koja je brisala prašinu sa plave činije od filigranskog stakla ugleda mu lice, a činija joj ispade iz ruku koje su se najednom zatresle i razbi se. On nije uvek menjao sreću. „Ima li kakvih dobrih vesti? Dobro bi mi došla koja.“

Mlada žena se nesigurno sagnu da pokupi krhotine činije, ali Sulin je pogleda, samo pogleda, i ova se hitro uspravi, pribivši se razrogačena uz tapiseriju na kojoj je bio prikazan lov na leoparda. Rand nije to shvatao, ali neke žene kao da su se više plašile Devica nego aijelskih muškaraca. Mlada žena pogleda Baela kao da se nada da će je ovaj zaštititi. Činilo se da je on uopšte ne primećuje.

„Zavisi od toga šta je za tebe dobra vest.“ Bašer slegnu ramenima. „Saznao sam da su Elorijen iz kuće Triman i Pelivar iz kuće Koelan pre tri dana ušli u grad. Ušunjali se, moglo bi se reći, a koliko sam čuo, nisu ni prišli središtu grada. Priča se po ulicama da je Dijelin iz kuće Taravin nedaleko, negde na selu. Niko od njih nije odgovorio na tvoje pozive. Nisam čuo ništa što bi ma koga među njima povezalo sa onim što se šuška.“ On pogleda Baela koji lako odmahnu glavom.

„Mi smo čuli manje nego ti, Davrame Bašere. Ovi ljudi slobodnije pričaju u društvu drugih mokrozemaca.“

To je u svakom slučaju bila dobra vest. Ti su ljudi Randu trebali. Ako misle da je on lažni Zmaj, već će umeti to da prevaziđe. Ako veruju da je ubio Morgazu.., Pa, tim bolje ako ostanu odani njenoj uspomeni i njenoj krvi. „Pošaljite im nove pozive da me posete. Uključite i Dijelinino ime; možda znaju gde je ona.“

„Ako i pošaljem takav poziv”, reče Bašer sumnjičavo, „to ih može samo podsetiti da je saldejska vojska u Andoru.“

Rand je oklevao, da bio onda klimnuo glavom i iznenada se iscerio. „Zamoli gospu Arimilu da im prenese poziv. Ni najmanje ne sumnjam da će jedva dočekati priliku da im pokaže koliko je bliska sa mnom. Ali ti ga napiši.“ Moirainine lekcije iz Igre kuća još jednom su se pokazale korisnim.

„Ne znam da li je ovo dobra vest ili ne", reče Bael, „ali Crveni štitovi mi kažu da su se dve Aes Sedai smestile u sobama jednog svratišta u Novom gradu.“ Crveni štitovi su pomagali Bašerovim ljudima da održavaju red u Kaemlinu, a sada su preuzimali taj zadatak samo na sebe. Bael se malo osmehnu zbog razočaranja koje se videlo na Bašerovom licu. „Mi čujemo manje, Davrame Bašere, ali ponekad vidimo više.“

„Je li jedna od njih naša prijateljica koja voli mačke?" upita Rand. Priče o Aes Sedai prisutnoj u gradu nisu prestajale; ponekad ih je bilo dve, tri, ili čitava grupa. Najbliže do čega su Bašer ili Bael uopšte došli bilo je kad su doneli nekoliko priča o jednoj Aes Sedai koja je Isceljivala pse i mačke, ali uvek u susednoj ulici, što je nekome ispričao neko ko je to čuo u krčmi ili na pijaci.

Bael odmahnu glavom. „Ne verujem. Crveni štitovi su rekli da su ove dve izgleda prispele prošle noći.“ Bašer je izgledao zainteresovano – on je retko propuštao priliku da ponovi kako su Randu potrebne Aes Sedai – ali Bael se malo mrštio, toliko malo da to ne bi primetio niko osim Aijela. Aijeli su bili oprezni u postupanju s Aes Sedai, nevoljni čak.

U tih nekoliko reči bilo je mnogo toga o čemu je morao da razmisli, i svaki tok misli mu se vraćao. Dve Aes Sedai su morale imati razloga da dođu u Kaemlin, iako su njihove sestre izbegavale grad otkad se on tu pojavio. Najverovatniji razlog morao je imati neke veze s njim. I u najbolja vremena, malo je ljudi putovalo noću, a ova vremena bila su daleko od najboljih. Aes Sedai koje dolaze po mraku mogle bi izbegavati da budu primećene, i to najverovatnije da ih ne primete njegove oči. S druge strane, možda su samo nekud putovale hitnim poslom. Što bi moglo značiti da su na zadatku za Kulu. Ali zapravo, on nije mogao da vidi ništa trenutno važnije za Kulu od sebe samog. Ili su se možda zaputile da se pridruže Aes Sedai koje će ga podržati, kako je Egvena uporno tvrdila.

Šta god bilo posredi, želeo je to da zna. Samo Svetlost zna šta Aes Sedai smeraju – Kula ili skrivena Elejnina grupa – ali on je to morao da ustanovi. Bilo ih je previše i moglo bi biti opasno ako to ne sazna. Šta će Kula učiniti kad Elaida sazna za njegovo pomilovanje? Šta će učiniti svaka Aes Sedai? Jesu li već čule za to?

Dok su prilazili vratima u dnu hodnika, zaustio je da kaže Baelu da zamoli jednu od Aes Sedai da dođe u palatu. Mogao je da izađe na kraj i sa dve Aes Sedai ako bi baš morao – pod uslovom da ga ne iznenade – ali nije bilo svrhe izlagati se tome sve dok ne sazna ko su one i šta smeraju.

Gordosti sam pun. Bolan sam od gordosti što me je uništila!

Rand zastade. Prvi tog dana glas Lijusa Terina progovorio mu je u glavi – i previše se nadovezivalo na njegove misli o Aes Sedai da bi mu prijalo – ali nije zbog toga progutao ono što je nameravao da kaže i ukopao se u mestu.

Vrata su zbog vrućine bila otvorena i vodila su u jedan od vrtova palate. Cveće je nestalo, a poneki grm ruža i bele zvezde izgledao je svenulo, ali drveće koje je štitilo od sunca još je stajalo, mada s malo lišća, oko belog mermernog vodoskoka koji je žuborio usred vrta. Kraj vodoskoka je stajala žena u teškim smeđim vunenim suknjama i širokoj beloj algodi sa sivim šalom prebačenim preko ruku, začuđeno zureći, kao što je to često činila, u vodu koja nije imala drugu svrhu osim da neko u nju gleda. Randove oči upijale su crte Avijendinog lica, talase crvenkaste kose koji su joj padali na ramena ispod presavijene sive ešarpe vezane preko slepoočnica. Svetlosti, kako je samo lepa. Zagledana u mlaz vode, još ga nije primetila.

Da li je voli? Nije to znao. Bila mu je u glavi, upetljana u snove s Elejnom, pa čak i sa Min. Ali znao je da je opasan; nijednoj ženi nije mogao da ponudi ništa osim bola.

Ilijena. Lijus Terin je jecao. Ubio sam je! Neka me Svetlost zauvek proždere!

„Pojavljivanje dve Aes Sedai moglo bi biti od značaja" reče Rand tiho. „Mislim da treba da posetim to svratište i pogledam zbog čega su tu.“ Gotovo svi su stali kad i on, ali Enaila i Džalani su se zgledale i nastavile pravo kraj njega prema vrtu. Malo je podigao glas i rekao znatno odlučnije. „Device koje su ovde poći će sa mnom. Sve koje žele da obuku haljinu i pričaju o provodadžisanju mogu slobodno da ostanu.“

Enaila i Džalani se ukočiše i naglo okrenuše prema njemu, očiju usplamtelih od uvređenosti. Dobro je što Somara danas nije među stražarima; ona bi možda i produžila. Sulinini prsti munjevito se dadoše u govor ruku Devica, i šta god je to imala da kaže, odagnala je uvređenost i umesto toga prizvala na obraze Devica plamen stida. Aijeli su imali raznorazne znakove ruku za trenutke kada je bilo najbolje ćutati. Svaki klan je imao sopstvene, baš kao i svako društvo, pored onih koje su svi Aijeli znali, ali samo su Device od njih stvorile govor.

Rand nije čekao da Sulin završi pre nego što je okrenuo leđa vrtu. Te Aes Sedai bi mogle da odu iz Kaemlina jednako brzo kao što su i došle. On se osvrnu. Avijenda je još zurila u vodu; nije ga videla. On ubrza korak. „Bašere, da li bi poslao nekoga od svojih da pripremi konje? Kod južne štalske kapije.“ Glavna kapija palate otvarala se na Kraljičin trg, svakako ispunjen ljudima koji se nadaju da će ga ugledati. Zatrebalo bi mu pola sata da se kroz njih probije, pod uslovom da ima sreće.

Bašer mahnu i jedan mlađi Saldejac pohita napred tim nezgrapnim koracima čoveka sviknutijeg na sedlo. „Muškarac mora znati kada treba da se povuče pred ženom", reče Bašer ne obraćajući mu se neposredno, „ali mudar muškarac zna da ponekad mora stati i suočiti se s njom.“

„Mladići", reče Bael povlađujući mu. „Mladić juri za senkama i beži od mesečine, a onda se na kraju ubode u stopalo sopstvenim kopljem.“ Neki među Aijelima se zakikotaše, i Device i Ruke s noževima podjednako. Oni stariji.

Rand se ponovo osvrnu, razdražen. „Nikome od vas haljine ne stoje lepo.“ Začudo, Device i Ruke s noževima ponovo se nasmejaše, sada glasnije. Možda je počeo da ovladava aijelskim humorom.

Bilo je baš kao što je i očekivao kada je izjahao kroz južnu štalsku kapiju i zašao u jednu od vijugavih starogradskih ulica. Džedeenova kopita odzvanjala su po kaldrmi dok je pastuv razdragano trčao; šarac je u poslednje vreme retko izlazio iz štale. Na ulici je bilo dosta ljudi, ali ni prineti broju koji se mogao očekivati s druge strane palate, i svi su ovde išli za svojim poslom. Čak i tako, pokazivali su prstom na njega i sašaptavali se. Neki su možda prepoznali Bašera – za razliku od Randa, on je često izlazio i vrzmao se gradom – ali svako ko je izlazio iz palate, pogotovo u pratnji Aijela koji su kaskali za njim, morao je biti važan. Mrmljanje i pokazivanje prstom se nastavilo.

Uprkos pogledima, Rand je pokušao da uživa u lepotama starog grada Ogijera. Te malobrojne prilike kada je mogao prosto da uživa u nečemu bile su dragocene. Ulice su vijugale od blistave kraljevske palate, tekle duž obrisa bregova kao deo zemljišta. Posvuda su stajali vitki tornjevi prekriveni šarenim crepovima, ili zlatne, ljubičaste i bele kupole svetlucave pod suncem. Tu je pogled bio nezaklonjen i pucao je na vrt pun drveća, tamo se na uzvisini ukazivao prizor grada sve do talasastih ravnica i šuma iza visokog srebrnastog zida kojim je čitav Kaemlin bio opasan. Stari grad bio je osmišljen tako da pruža zadovoljstvo i obraduje oko. Po rečima Ogijera, samo su Tar Valon i bajkoviti Maneteren mogli da ga nadmaše, a mnogi ljudi, prevashodno Andorci, verovali su da je Kaemlin ravan i jednom i drugom.

Čisti beli zidovi starog grada obeležavali su početak okolnog novog grada, sa sopstvenim kupolama i tornjevima, među kojima su neke pokušavale da se nose sa visinom onih u starom gradu, postavljenih na njegove više bregove. Tu su uske ulice bile pune ljudi, a čak i široki bulevari, podeljeni po sredini zasađenim drvečem, vrveli su ljudima, volovskim i konjskim zapregama, jahačima, kočijama i nosiljkama. U vazduhu se čuo žamor nalik na zujanje ogromne košnice.

Tu se prolazilo sporije, mada se gomila uklanjala. Nisu znali ko je on baš kao ni oni u starom gradu, ali niko nije hteo da se nađe na putu Aijelima. Jednostavno, nije se moglo brže kroz tako mnogo ljudi. Raznoraznih. Seljaci u gruboj vuni i trgovci u kaputima ili haljinama finijeg kroja. Zanatlije koje su hitale za svojom rabotom i prodavci koji su vikali šta sve nude na poslužavnicima i kolicima, sve od čioda i traka do voća i vatrometa, s tim da je ovo potonje sada bilo jednako skupo. Zabavljač u zakrpljenom plaštu gurao se kraj tri Aijela koji su zagledali sečiva izložena na stolovima ispred nožareve radionice. Dva mršava čoveka tamne kose upletene u kike, sa mačevima na leđima – Lovci na Rog, rekao bi Rand – stajala su i ćaskala sa nekoliko Saldejaca, dok su svi slušali ženu koja je svirala flautu i čoveka s tamburom na uličnom ćošku. Kairhijenjani, niži i bleđi, izdvajali su se među Andorcima, baš kao i tamnoputiji Tairenci, ali Rand je video i Muranđane u dugim kaputima i Altarce u bogato ukrašenim prslucima, Kandorce račvastih brada, čak i dva Domanca sa dugim tankim brkovima i minđušama.

Bilo je još ljudi koji su se izdvajali, onih koji su lunjali okolo u zgužvanim kaputima i haljinama, često prašnjavi i uvek ustreptali i izbuljeni, očito bez ikakvog odredišta ili zamisli šta dalje da čine. Ta sorta je došla onoliko daleko koliko je mogla, za onim što je tražila. Za njim. Za Ponovorođenim Zmajem. Nije imao pojma šta s njima da radi, ali ipak je bio odgovoran za njih, ovako ili onako. Nije bilo važno to što on nije od njih tražio da odbace svoj život, što nije želeo da sve ostave. Učinili su to. Zbog njega. A kada bi saznali da je to on, možda bi i savladali Aijele i rastrgli ga u svojoj žudnji da ga samo dotaknu.

On dodirnu angreal u obliku malog debeljka u džepu kaputa. Fina stvar, ako bude došlo do toga da upotrebi Jednu moć kako bi se zaštitio od ljudi koji su se svega odrekli zarad njega. Zato je retko zalazio u grad. Ili je to makar bio jedan od razloga. Imao je naprosto previše posla da bi se zaputio u dokono jahanje.

Svratište do kojeg ga je Bael doveo, pri zapadnom kraju grada, nosilo je ime Kulenov ker, i bilo je smešteno u kamenoj dvospratnici pokrivenoj crvenim crepom. U vijugavoj poprečnoj uličici, gomila u prolazu utisnula se s obe strane i okružila Randovu grupu kada se ova zaustavila. Rand ponovo dodirnu angreal – dve Aes Sedai; trebalo bi da bude u stanju da se nosi s njima i bez toga – pre nego što je sjahao i ušao. Naravno, ne pre nego što su to učinile tri Device i dve Ruke s nožem, svi krajnje oprezni i spremni da namaknu veo. Pre bi uspeo da nauči mačku da zapeva. Ostavivši dva Saldejca s konjima, Bašer i ostali pratili su ga u stopu, zajedno sa Baelom, a za njima svi Aijeli koji nisu ostali napolju da čuvaju stražu. Zatekli su nešto što Rand nije očekivao.

Glavna prostorija mogla se nalaziti u bilo kojem od stotinu i više svratišta u Kaemlinu, sa velikim bačvama piva i vina duž jednog omalterisanog zida, manjim kacama rakije povrh njih i sivom prugastom mačkom koja se opružila sasvim gore, sa nekoliko kamenih kamina očišćenih ognjišta, i tri ili četiri konobarice u keceljama, koje su se kretale među stolovima i klupama raštrkanim po golom drvenom podu ispod tavanice sa gredama. Krčmar, čovek okruglog lica sa dvostukim podvaljkom i belom keceljom koju je jedva vezao oko trbuha, dotrčao je trljajući ruke i odmeravajući Aijele s jedva primetnom nervozom. Kaemlin je shvatio da oni nisu došli da pljačkaju i spaljuju sve pred sobom – ubeđivanje Aijela da Andor nije osvojena zemlja i da oni ne mogu da prisvoje petinu svega bilo je već teži posao – ali to nije značilo da su se krčmari navikli na to da se dvadesetak njih odjednom pojavi u njihovoj gostionici.

Krčmar se usredsredio na Randa i Bašera. Uglavnom na Bašera. Obojica su, sudeći po odeći, očito bili imućni, ali Bašer je bio mnogo godina stariji te samim tim verovatno i značajniji. „Dobro došli, gospodari, gospodari. Šta mogu da vam ponudim? Imam vina iz Murandije, baš kao i andorska, rakiju iz...“

Rand nije obraćao pažnju na njega. Ono drugačije nego u stotinu drugih kafana bile su mušterije. U ovo doba očekivao je možda jednog ili dva muškarca, ali nije bilo niti jednog. Umesto njih, većinu stolova zauzimale su mlade žene u običnoj odeći, zapravo većinom devojke, koje su se okretale na klupama sa šoljama za čaj u rukama, da se zagledaju u pridošlice. Dosta ih je zinulo pred Baelovom visinom. Ipak, nisu sve zurile u Aijela, i bezmalo desetak ih je zijalo u njega, pa su se i njemu oči raširile. Poznavao ih je. Ne sve baš dobro, ali poznavao ih je. Pažnju mu je naročito privukla jedna od njih.

„Bod?“ rekao je s nevericom. Ta devojka krupnih očiju koja je zurila u njega – kad je toliko porasla da uplete kosu u kiku? – bila je Bodvin Kauton, Metova sestra. A tu je bila i bucmasta Hilda Baran, odmah kraj mršave Džerilin al’Kar i lepe Marize Ahan, koja je poklopila obraze šakama kao i uvek kad bi se iznenadila, te jedra Emri Luin, Eliza Marvin i Darea Kandvin i... Bile su iz Emondovog Polja ili okoline. Preletevši pogledom devojke za drugim stolovima, on shvati da su i ostale sigurno Dvorečanke. U svakom slučaju, većina – video je domansko lice, i još jedno ili dva koja bi mogla biti izdaleka – ali svaka od tih haljina mogla se svakog dana videti u vrtu u Emondovom Polju. „Tako mi Svetlosti, šta ćete vi ovde?“

„Na putu smo za Tar Valon" uspe Bod da prozbori iako je zevala u njega. Jedino po čemu je iole ličila na Meta bio je nestašan izraz očiju. Njena zapanjenost zbog toga što ga je ugledala brzo je iščezla u širokom osmehu čuđenja i oduševljenja. „Da postanemo Aes Sedai, kao Egvena i Ninaeva.“

„Mi tebe možemo isto upitati", ubaci tanana Larina Ajelin, pomerajući debelu pletenicu preko ramena uvežbano nehajnim pokretom. Najstarija od devojaka u Emondovom Polju – dobre tri godine mlađa od njega, ali jedina pored Bod upletene kose – oduvek je imala dobro mišljenje o sebi. Bila je dovoljno lepa da svi momci to mišljenje i potvrde. „Gospodar Perin jedva da je prozborio koju reč o tebi, osim da si otišao u pustolovine. I da nosiš finu odeždu, što i sama vidim.“

„Je li Met dobro?“ upita Bod, najednom zabrinuta. „Je li s tobom? Majka se toliko brine zbog njega. Taj se ne bi setio čak ni da nazuje čiste čarape ako ga neko ne bi podsetio na to.“

„Ne“, reče Rand polako, „on nije ovde. Ali dobro je “

„Nismo uopšte očekivale da te zateknemo u Kaemlinu", javi se Džanasi Torfin visokim glasićem. Njoj nije moglo biti više od četrnaest godina; bila je najmlađa, makar među devojkama iz Emondovog Polja. „Kladim se da će Verin Sedai i Alana Sedai biti vrlo zadovoljne. Stalno nas pitaju šta znamo o tebi.“

Dakle, to su bile dve Aes Sedai. Znao je Verin, Smeđu sestru, i bilo je to tek nešto više od površnog poznanstva. Ali nije znao šta da misli o njenom prisustvu ovde. U svakom slučaju, to teško da je bilo najvažnije od svega. Ove devojke su došle od kuće. „Dakle, sve je u redu u Dvema Rekama? U Emondovom Polju? Izgleda da je Perin tamo stigao zdrav i čitav. Čekajte! Gospodar Perin?“

To je otvorilo ustavu. Ostale devojke iz Dveju Reka više su se zanimale za Aijele koje su zagledale postrance, naročito Baela, a malo ih je uputilo koji pogled prema Saldejcima, ali devojke iz Emondovog Polja okupile su se oko Randa, pokušavajući sve da mu pričaju istovremeno, zbrkano i naopako, ubacujući pitanja o njemu i Metu, o Egveni i Ninaevi, a na većinu nije mogao da odgovori za manje od jednog sata, sve i da su mu dale priliku za to.

Troloci su upali u Dve Reke, ali gospodar Perin ih je oterao. Nastavile su da pričaju o velikom boju, sve su govorile uglas, tako da je teško mogao da razabere pojedinosti, osim da se boj odigrao. Naravno, svi su se borili, ali gospodar Perin je bio taj koji ih je sve spasao. Uvek gospodar Perin; kad god bi on rekao samo Perin, one bi ga nehajno ispravile kao da je načinio omašku u imenovanju.

Čak i sa vestima da su Troloci pobeđeni, Randu se stegoše grudi. Ostavio ih je da se suoče s tim. Da je on pošao, možda spisak mrtvih, toliko imena koja je znao, ne bi bio tako dugačak. Ali da je pošao, Aijeli ne bi stali iza njega. Kairhijen mu ne bi pripao, u meri u kojoj jeste, a Rafhin bi verovatno slao ujedinjeni Andor na njega i Dve Reke. Za svaku odluku koju je doneo morao je da plati cenu. Postojala je cena za to što je bio. Nju su plaćali drugi. Morao je stalno da podseća sebe kako je ta cena mnogo manja od one koju bi platili bez njega. Ipak, to podsećanje mu nije mnogo pomagalo.

Ugledavši njegov izraz užasa zbog nabrajanja mrtvih iz Dveju Reka, devojke su žurno prešle na srećnije događaje. Izgleda da se Perin oženio Failom.

Rand im je poželeo sreću i zapitao se koliko će ta sreća koju su našli moći da potraje. Devojke su smatrale da je to romantično i divno, i činilo se da samo žale zbog toga što nije bilo vremena za uobičajene svadbene svetkovine. One su sasvim podržavale Failu, divile joj se i pomalo zavidele, čak i Larina.

Bilo je i Belih plaštova, a sa njima je došao i Padan Fejn, stari trgovac koji je svakog proleća navraćao u Emondovo Polje. Devojke izgleda nisu bile sigurne u to jesu li Beli plaštovi prijatelji ili ne, ali Rand nije nimalo sumnjao, upravo zbog Fejna. Fejn je bio Prijatelj Mraka koji bi učinio sve da naudi Randu, Metu i Perinu. Naročito Randu. Možda je gora vest bila da nijedna nije mogla da tvrdi da je Fejn mrtav. U svakom slučaju, Beli plaštovi su otišli, Troloci su otišli, a izbeglice su preplavile Maglene planine, donoseći raznorazne novotarije, od običaja do zanata, od biljaka i semena do odeće. Jedna od devojaka bila je Domanka, a bile su tu i dve Tarabonke i njih tri iz Almotske ravnice.

„Larina je kupila domansku haljinu", nasmeja se malena Džanasi, spustivši pogled, „ali majka ju je naterala da je vrati krojačici.“ Larina podiže ruku, a onda se predomisli i jednostavno pomeri pletenicu, frknuvši. Džanasi se nasmeja.

„Ma koga je briga za haljine?" uskliknu Susa al’Sin. „Rand ne mari za haljine.“ Sitna, lepršava devojka, Susa se uvek lako uzbuđivala, a sada je poskakivala na nožnim prstima. „Alana Sedai i Verin Sedai su sve ispitale. Pa, gotovo sve...“

„I Silija Kol je htela da je ispitaju", ubaci Marsi Eldin, dežmekasta devojka. Rand je nije naročito dobro pamtio, osim činjenice da joj je nos stalno bio u knjizi, čak i dok je išla ulicom. „Zahtevala je! Prošla je, ali rekle su joj da je prestara za polaznicu.“

Susa nastavi ne obazirući se na Marsi. „...I sve smo prošle...“

„Putovale smo ceo dan i praktično celu noč iz Belog Mosta", ubaci Bod. „Baš je dobro proboraviti neko vreme na jednom mestu.“

„Jesi li video Beli Most, Rande?" reče Džanasi nadovezavši se na Bod. „Sam Beli Most?“

„...i idemo u Tar Valon da postanemo Aes Sedai!", završi Susa zapiljivši se u Bod, Marsi i Džanasi. „U Tar Valon!“

„Nećemo još u Tar Valon.“

Glas sa vrata koja su vodila na ulicu odvrati pažnju devojaka od Randa, ali dve Aes Sedai koje su upravo ulazile odmahnule su i tako ovlaš predupredile njihova pitanja. Aes Sedai su imale oči samo za Randa. Bile su to međusobno različite žene, uprkos istovetnom izrazu lica. Obe su mogle biti bilo koje starosti, ali Verin je bila niska i bucmasta, četvrtastog lica, sa malo sedih vlasi u kosi, dok je druga, jamačno Alana, bila tamnoputa i vitka, lepa lisičasta žena sa talasastom crnom kosom i sjajem u očima koji je svedočio o prekoj naravi. I sa nešto crvenila oko njih, kao da je plakala, mada je Rand teško mogao da poveruje u to da je ijedna Aes Sedai kadra da zajeca. Njena jahača haljina bila je od sive svile sa zelenom crtom i izgledala je kao da ju je upravo obukla, dok je Verinina svetlosmeđa bila malčice izgužvana. Ali, ako je Verin malo pažnje poklanjala odeći, tamne oči bile su joj sasvim oštre. Prilepile su se za Randa kao mušule za stenu.

Dva muškarca u zagasitozelenim kaputima ušla su za njima u glavnu prostoriju, jedan dežmekast i sedokos, drugi visok, kao tamni bič, ali obojica su imala mač za pojasom, a po gipkim pokretima mogli su se prepoznati kao Zaštitnici i bez Aes Sedai. Potpuno su zanemarili Randa i umesto toga posmatrali Aijele i Saldejce, tako nepomično da se videlo kako su spremni na nagli pokret. Što se Aijela tiče, ni oni se nisu baš pomerali, ali mogao je da nasluti njihovu spremnost da namaknu velove, Device i Ruke s noževima podjednako, a prsti mladih Saldejaca najednom su lebdeli nad balčacima. Samo su Bael i Bašer izgledali zaista opušteno. Devojke nisu primećivale ništa osim Aes Sedai, ali debeli krčmar osetio je šta se sprema i počeo da krši ruke, nesumnjivo sluteći da će mu glavna prostorija, ako ne i čitava krčma, biti uništena.

„Neće biti nevolja” reče Rand glasno i ravno, kako krčmaru, tako i Aijelima. Svima, nadao se. „Neće biti nevolja, osim ako ih vi ne začnete, Verin.“ Nekoliko devojaka razrogačeno ga je gledalo zato što se tako obratio jednoj Aes Sedai, a Larina je glasno frknula.

Verin ga je zagledala ptičjim očima. „Zar bismo mi izazivale nevolju u tvojoj blizini? Daleko si dospeo otkad sam te poslednji put videla.“

Iz nekog razloga nije želeo da o tome priča. „Ako ste odlučile da ne idete u Tar Valon, onda ste sigurno čule da je došlo do raskola u Kuli.“ To izazva žamor među devojkama; one svakako nisu čule. Aes Sedai ništa ne rekoše niti učiniše. „Znate li gde su one koje se protive Elaidi?“

„O ponečemu bi trebalo da razgovaramo nasamo“, reče Alana mirno. „Gazda Dilame, treba nam tvoja privatna obedovaonica.“ Krčmar se umalo nije preturio uveravajući je da joj stoji na raspolaganju.

Verin krenu prema bočnim vratima. „Ovuda, Rande.“ Alana ga pogleda, podigavši upitno obrvu.

Rand se uzdrža od kiselog osmeha. Samo što su ušle, odmah su preuzele kontrolu, ali činilo se da je za Aes Sedai to prirodno kao i disanje. Devojke iz Dveju Reka zurile su u njega u saosećanju različitog stepena. Nesumnjivo su očekivale da će ga Aes Sedai odrati ako im se ne bude obraćao propisno i sedeo uspravno.

Možda su to očekivale i Verin i Alana. Gipko se naklonivši, on pokaza Alani da pođe ispred njega. Dakle, daleko je dospeo? Predstave nemaju koliko.

Alana prihvati njegov naklon klimanjem glave, prikupi suknje i kliznu za Verin, ali odmah za njima usledi nevolja. Dva Zaštitnika kročiše za Aes Sedai i pre nego što su dovršili korak, dva Sovin Naija hladnih očiju isprečiše im se na putu, dok su Sulinini prsti zatreperili govorom ruku, odaslavši Enailu i stamenu Devicu po imenu Dagendra prema vratima kojima su Aes Sedai prilazile. Saldejci pogledaše Bašera, koji im pokaza da se ne pomeraju, ali zatim i sam upitno pogleda Randa.

Alana se oglasi uznemirenim glasom. „Nasamo ćemo razgovarati s njim, Ivone.“ Vitki Zaštitnik se namršti, a onda polako klimnu glavom.

Verin se osvrnu, pomalo zaprepašćena, kao da se prenula iz dubokog razmišljanja. „Šta? O, da, naravno. Tamase, molim te, ostani tu.“ Sedokosi Zaštitnik izgledao je sumnjičavo i oštro je pogledao Randa pre nego što se naslonio na zid kraj izlaza na ulicu. Naslonio se, ako bi se tako nešto moglo očekivati od napete strune. Tek su se tada Ruke s noževima opustile – u meri u kojoj su Aijeli to ikada činili.

„Želim da razgovaram nasamo s njima", reče Rand i pogleda pravo u Sulin. Na trenutak je pomislio da će mu se suprotstaviti. Vilica joj se tvrdoglavo stegla; najzad ona, Enaila i Dagendra razmeniše reči govorom ruku i povukoše se, zagledane u njega, odmahujući glavama u znak neodobravanja. Sulinini prsti se ponovo pomeriše i sve Device se nasmejaše. Poželeo je da postoji način da nauči govor ruku; Sulin se zgranula kada ju je to upitao.

Devojke iz Dveju Reka zbunjeno su se zgledale kada je Rand pošao za Aes Sedai, i on je zatvorio vrata pred sve jačim žamorom. Bila je to mala prostorija, ali sa uglačanim stolicama umesto klupa i kalajisanim svećnjacima kako na uglačanom stolu, tako i na okviru kamina ukrašenom isklesanom lozom. Dva prozora bila su zatvorena, ali ipak niko nije pokušao da ih otvori. Zapitao se da li je ijedna Aes Sedai primetila kako mu vrućina ne smeta baš kao ni njima.

„Vodite li ih pobunjenicama?", upita on smesta.

Verin se namršti i izravna suknje. „Ti znaš mnogo više od nas.“

„Nismo čule za događaje u Kuli sve do Belog Mosta.“ Alanin ton bio je hladan, ali u očima koje je prikovala za njega bilo je vreline. „Šta to znaš o... buntovnicama?“ Ta reč donela je prizvuk gnušanja u njen glas.

Dakle, prve glasine su čule u Belom Mostu i pohitale amo, krijući sve od devojaka. A sudeći po tome kako su to primile Bod i ostale, odluka da se ne ode u Tar Valon bila je nova. Izgleda da su jutros našle potvrdu. „Pretpostavljam da mi nećete reći ko je vaš uhoda u Kaemlinu.“ Jedva su ga i pogledale, a Verin je nakrivila glavu da se zagleda u njega. Čudno kako su pogledi Aes Sedai nekada bili uznemirujući, tako smireni šta god da se dešavalo, tako sveznajući. Ali njemu se želudac više nije nelagodno grčio od pogleda jedne, pa čak ni dve Aes Sedai. Gordost, nasmeja se Lijus Terin luđački i Rand se uzdrža da ne iskrivi lice. „Rečeno mi je da pobunjenice postoje. Niste opovrgle da znate gde su. Ne nameravam da im naudim, daleko bilo. Imam razloga da pomislim kako bi mogle da me podrže.“ Zadržao je za sebe glavni razlog zbog kojeg je želeo to da zna. Možda je Bašer bio u pravu, možda mu je bila potrebna podrška Aes Sedai, ali uglavnom je želeo to da zna zato što mu je rečeno da je Elejna sa njima. Ona mu je bila potrebna da zadobije Andor na miran način. To je bio njegov jedini motiv da je potraži. Jedini. On je za nju opasan koliko i za Avijendu. „Tako vam Svetlosti, ako znate to, recite mi.“

„Sve i da znamo", odgovori Alana, „ne bismo imale prava da bilo kome kažemo. Ako odluče da te podrže, budi siguran da će te potražiti.“

„Kad one budu htele", reče Verin, „a ne ti.“

On se mračno osmehnu. Trebalo je to i da očekuje, koliko god bilo šturo. U mislima mu je bio Moirainin savet. Ne veruj nijednoj ženi koja je na sebi imala šal na dan njene smrti.

„Je li Met s tobom?" upita Alana, kao da je to poslednje što joj je na pameti.

„Sve i da znam gde je, zašto bih vam to rekao? Hoćemo li ovako bez kraja i konca?“ Izgleda da im to nije bilo mnogo smešno.

„Budalasto je od tebe da se prema nama ponašaš kao prema neprijateljima", promrmlja Alana i priđe mu. „Izgledaš umorno. Odmaraš li se dovoljno?“ On ustuknu od njene podignute ruke i ona stade. „Kao ni ti, Rande, ni ja ne želim zlo. Šta god učinim ovde, nikoga neću ozlediti.“

Pošto je to rekla tako otvoreno, mora da je tačno. On klimnu i ona podiže ruku do njegove glave. Koža ga malo zapećka dok je uzimala saidar, i prože ga poznato toplo mreškanje, osećaj da proverava stanje njegovog zdravlja.

Alana zadovoljno klimnu glavom. I najednom se toplota pretvori u vrelinu, jedan veliki nalet, kao da se za tren obreo usred razbuktale peći. Čak i pošto je to prošlo, osećao se čudno, svestan sebe kao nikad pre, svestan Alane. Zaneo se, osetivši nesvesticu i slabost u mišićima. Odjek zbunjenosti i nelagodnosti dopre mu od Lijusa Terina.

„Šta si to uradila?", upita on. U besu, dograbi saidin. Njegova snaga pomože mu da ostane da stoji uspravno. „Šta si uradila?“

Nešto ga je prestiglo do Istinskog izvora. Pokušavale su da ga ograde! Satkavši sopstvene štitove, on ih podiže s treskom. Uistinu je dospeo daleko i saznao mnogo otkad ga je Verin poslednji put videla. Verin se zatetura, spusti ruku na sto da se pridrži, a Alana zastenja kao da ju je udario.

„Šta si to uradila?“ Čak i tako duboko u hladnom, bezosećajnom Ništavilu, glas mu je zastrugao. „Reci mi! Ja nisam obećao da vam neću nauditi. Ako mi ne kažeš...“

„Vezala te je“, reče Verin brzo, ali ako je njena smirenost i bila poremećena, za tren ju je ponovo prekrila. „Vezala te je za sebe kao Zaštitnika. To je sve.“

Alana se pribrala još brže. Zagrađena štitovima, gledala ga je mirno, prekrštenih ruku, sa naznakom zadovoljstva u očima. Zadovoljstva! „Rekla sam da te neću ozlediti i učinila sam upravo suprotno od toga.“

Udahnuvši duboko, Rand pokuša da se primiri. Ušao je u tu zamku kao kučence. Iz Ništavila se preli bes. Miran. Mora biti miran. Jedan od njenih Zaštitnika. Dakle, Zelena je; mada, to ne znači ništa. Malo je toga znao o Zaštitnicima i svakako nije znao kako da raskine tu vezu, niti može li se ona uopšte raskinuti. Od Lijusa Terina Rand je osećao samo preneraženost i omamljenost. To nije bilo prvi put da je Rand poželeo da Lan nije odgalopirao posle Moirainine smrti.

„Rekle ste da nećete ići u Tar Valon. U tom slučaju, pošto izgleda ne znate gde su pobunjenice, možete ostati ovde, u Kaemlinu.“ Alana otvori usta, ali on je preduhitri. „Budite zahvalne ako odlučim da ne razvežem te štitove i ostavim vas tako!“ To im je privuklo pažnju. Verin stisnu usne, a Alanine oči bile su odraz one peći koju je osetio. „Ali ostaćete podalje od mene. Obe. Osim ako vas ne pozovem, stari grad je za vas zabranjen. Pokušate li to da prekršite, zaista ću vas zagraditi štitovima i baciti u ćeliju pride. Jesmo li se razumeli?“

„Savršeno.“ Za razliku od očiju, Alanin glas je bio leden. Verin samo klimnu glavom.

Otvorivši naglo vrata, Rand stade. Zaboravio je na devojke iz Dveju Reka. Neke su razgovarale sa Devicama, neke ih samo zagledale i šaputale iznad svog čaja, Bod i šačica onih iz Emondovog Polja zapitkivale su Bašera, koji je držao u šaci kalajisani vrč podigavši jednu nogu na klupu. Činilo se da su donekle vesele, donekle užasnute. Tresak vrata nagnao ih je sve da naglo okrenu glavu.

„Rande", uskliknu Bod, „ovaj čovek govori grozne stvari o tebi!“

„Kaže da si ti Ponovorođeni Zmaj", istrtlja Larina. Ostale devojke u prostoriji izgleda to nisu čule; zasoptale su.

„Jesam" reče Rand umorno.

Larina frknu i prekrsti ruke ispod grudi. „Čim sam videla taj kaput znala sam da si se uobrazio i onako odjurio s Aes Sedai. Znala sam to i pre nego što si s tako malo poštovanja razgovarao s Alanom Sedai i Verin Sedai. Ali nisam znala da si postao slepac i budala.“

Bod se nasmejala prestravljeno i nimalo veselo. „Ne bi smeo takve stvari da govoriš ni u šali, Rande. Tam te je vaspitao bolje od toga. Ti si Rand al’Tor. Prekini sad te budalaštine.“

Rand al’Tor. To je bilo njegovo ime, ali teško da je više znao ko je. Tam al’Tor ga je vaspitao, ali njegov otac bio je aijelski poglavar, odavno mrtav. Majka mu je bila Devica, ali ne i Aijelka. To je bilo otprilike sve što je znao o svom poreklu.

Saidin ga je i dalje ispunjavao. On blago obavi Bod i Larinu strujanjima Vazduha i podiže ih sve dok nisu zalebdele jednu stopu iznad poda. „Ja sam Ponovorođeni Zmaj. To neću izmeniti poricanjem. Niti željama. Nisam onaj koga ste znale u Emondovom Polju. Razumete li sada? Razumete li?“ Shvatio je da viče i naglo zatvorio usta. U stomaku je osećao olovo i sav se tresao. Zašto je Alana učinila to što je učinila? Kakva se to spletka Aes Sedai začela iza tog lepog lica? Ne veruj nijednoj od njih, tako je Moiraina rekla.

Nečija ruka mu dotaknu mišicu i on trže glavu, osvrnuvši se.

„Spusti ih, molim te“ reče Alana. „Molim te. Uplašene su.“

Bile su više nego uplašene. Larinino lice kao da je ostalo sasvim bez krvi, a usta su joj zinula svom širinom, kao da je htela da vrisne, a onda zaboravila kako. Bod je toliko jecala da se sva tresla. I nisu bile jedine. Ostale devojke iz Dveju Reka skupile su se što su dalje mogle od njega i većina ih je takođe plakala. U toj zbijenoj grupi bile su i konobarice, koje su jecale kao i sve ostale. Krčmar je pao na kolena i nesuvislo grgotao, izbuljen.

Rand spusti dve devojke na pod i žurno otpusti saidin. „Žao mi je. Nisam hteo da vas uplašim.“ Čim su mogle da se pomere, Bod i Larina pobegle su da se pridruže ostalim devojkama koje su čvrsto držale jedna drugu. „Bod? Larina? Žao mi je. Neću vam nauditi, obećavam.“ Nisu ga pogledale. Nijedna nije. Sulin ga je svakako gledala, kao i ostale Device, bezizražajnih lica, neodobravajućim pogledima.

„Šta je tu je", reče Bašer i spusti vrč. „Ko zna zašto je to dobro.“

Rand polako klimnu glavom. Najbolje je da ga se klone. Najbolje po njih. Samo je priželjkivao da je malo više pričao s njima o kući. Malo još, dok su ga videle samo kao Randa al’Tora. Kolena su mu još klecala od vezivanja, ali kada se dao u pokret, nije stao dok se ponovo nije našao u Džedeenovom sedlu. Najbolje je da ga se plaše. Najbolje da zaboravi na Dve Reke. Upitao se da li ta planina ikad s vremenom olakša, ili samo biva sve teža i teža.