Gospodar haosa

38 Iznenadna jeza

Plamteče sunce još se pelo iza njega, a Metu je već bilo drago što mu šešir širokog oboda baca malo hlada na lice. Ova altarska šuma bila je zimski gola i više nego što treba zimski smeđa, sa borovima i kožolistima i drugom zimzeleni, klonulom i uvelom. Hrastovi i jaseni i divlji kesteni bili su goli. Podne je tek trebalo da dođe, najgora vrućina nakon toga, a dan je već izgledao kao jahanje kroz usijanu pećnicu. Kaput mu je bio prebačen preko bisaga, ali njegova tanka lanena košulja lepila se od znoja. Kockičina kopita drobila su mrtvu paprat i opalo lišće koje je ležalo u debelom sloju pod njim, a Družina se kretala uz stalno pucketanje šumskog tla. Pojavi se nekoliko ptica, poput blesaka među granama, a nigde ne beše čak ni veverice. Međutim, bilo je muva i obada, kao da je srce leta a ne manje od mesec dana do Praznika svetala. Ništa drugačije od onoga što je video na Erininu, zaista, ali otkrivši to i ovde postajao je nesiguran. Je l’ to stvarno ceo svet sagoreva?

Avijenda je koračala pored Kockice sa svojim zavežljajem na leđima, na prvi pogled neuznemirena umirućim drvečem ili muvama koje su peckale, a pravila je upadljivo manje buke od konja, i pored toga što je nosila suknje. Pogledom je pretraživala okolno drveće kao da ne veruje Izviđačima i bočnoj zaštitnici Družine da ih sačuva od zasede. Nijednom nije prihvatila ponudu da jaše, što nije ni očekivao, znajući šta Aijeli misle o jahanju, ali nije mu ni stvarala nevolje, ukoliko se oštrenje noža svaki put kad su zastali ne smatra izazivanjem. Naravno, dogodila se nezgoda sa Olverom. Jašući sivog škopca visokog koraka kojeg mu je Met pronašao među dopunskim konjima, Olver ju je stalno posmatrao iskosa. Pokušao je da je proburazi nožem koji je nosio za pojasom već druge noći, vičući da su Aijeli ubili njegovog oca. Naravno, ona mu ga je samo oduzela, ali čak i kad ga je Met čvrsto držao pokušavajući da mu objasni razliku između Šaidoa i ostalih Aijela – nešto što ni sam Met nije bio sasvim siguran da razume u potpunosti – Olver se neprekidno bečio na nju. Nije voleo Aijele. Što se ticalo Avijende, ona kao da se nekako uznemiravala zbog Olvera, što Met uopšte nije shvatao.

Drveće je bilo dovoljno visoko da bi povetarac ćarlijao ispod širokih krošanja nad njihovim glavama, ali steg Crvene ruke samo je mlitavo visio, kao i ona dva koja je iskopao otkad ih je Rand izveo kroz taj prolaz na poljanu u noći, Zmajev barjak, crveno-zlatni oblik sakriven u belim prevojima i jedan od onih koje je Družina nazivala al’Torovim barjakom, prastari znak Aes Sedai, koji je srećom isto bio uvijen unutra. Proćelavi stariji stegonoša, čova sa uskim očima i više ožiljaka i od Daerida, koji je ustrajavao na tome da stvarno nosi steg delom puta svakog dana, što je malo stegonoša činilo – držao je Crvenu ruku. Talmanes i Daerid pronašli su drugu dvojicu, mladiće svežih lica koji su se pokazali dovoljno sigurni da im se može poveriti i malo odgovornosti.

Tri dana su napredovali kroz Altaru, tri dana u šumi a da nisu sreli nijednog Zmajuzakletog – niti ikoga drugog, u stvari – a Met se nadao da će tu samoću uspeti da razvuče makar i kroz ovaj četvrti dan, pre nego što stignu do Salidara. Na stranu Aes Sedai, postojala je i nevolja kako Avijendu držati dalje od Elejninog grla. Uopšte nije sumnjao zašto ona neprestano oštri taj nož; sečivo se sijalo poput dragog kamena. Vrlo se bojao da će na kraju Aijelku voditi u Kaemlin pod stražom, dok će mu krvava kći naslednica čitavog puta zvocati kako mora da je obesi. Rand i njegove proklete žene! Po Metovom mišljenju, sve što je usporavalo Družinu i držalo ga podalje od kaše koja ga čeka u Salidaru bilo je u redu. Rano zaustavljanje i kasno polaženje samo je bilo od pomoči. Kao i kola za snabdevanje u pozadini, spora kao što su i bila kroz šumu. Ali Družina teško da je mogla da jaše sporije. Pre ili kasnije, ali prebrzo, Vanin će zasigurno pronaći nešto.

Kao da je pomisao na njegovo ime bila poziv, debeli izviđač pojavi se između drveća pred njim praćen sa četiri jahača. Otišao je pre zore sa šestoricom.

Met podiže skupljenu pesnicu, dajući znak da se stane, a niz kolonu prođe žamor. Njegovo prvo naređenje, posle napuštanja prolaza, bilo je: „Nema bubnjeva, nema truba, nema frula i nema krvavog pevanja", pa ako je u početku i bilo nekoliko namrštenih lica, posle prvog dana na šumovitom terenu, gde nikada nisi mogao jasno da vidiš ništa dalje od sto koraka, a često ni toliko, više niko se nije bunio.

Naslonivši koplje preko sedla, Met je čekao da Vanin dojaše do njega, i usput malo namreškao čelo. „Pronašao si ih?“

Ćelavi čovek nagnu se u stranu da pljune kroz razmaknute zube. Toliko se znojio da je delovao kao da se topi. „Našao sam ih. Osam do deset milja ka zapadu. Ima Zaštitnika u tim šumama. Video sam kad je jedan skinuo Mara; samo se pojavio niotkuda u jednom od onih ogrtača i zbrisao ga sa sedla. Prilično ga je ugruvao, ali ga nije ubio. Pretpostavljam da se Ladvin nije vratio iz istog razloga.“

„Znači znaju da smo ovde.“ Met teško izdahnu kroz nos. Nije očekivao da će ijedan od te dvojice išta sakriti od Zaštitnika, a još manje od Aes Sedai. A opet, Aes Sedai će morati da znaju, pre ili kasnije. Želeo je da to bude kasnije. On pljesnu zunzaru, ali ona samo odzuja dalje ostavivši mu krvavu tačkicu na zglobu. „Koliko?“

Vanin ponovo pljunu. „Mnogo više nego što sam i sanjao da ću videti. Ušao sam pešice u selo, a tu su na sve strane bila lica Aes Sedai. Dve, možda i tri stotine. Možda i četiri. Nisam želeo da budem suviše upadljiv zbog brojanja.“ Pre nego što je to iznenađenje uspelo da se svari, on dodade sledeće. „Imaju i vojsku. Uglavnom logoruje na severu. Više ljudi nego što ti imaš. Možda čak dva puta više.“

Talmanes i Nalesin i Daerid dojahali su tokom tog razgovora, znoječi se i terajući muve i obade. „Jeste li čuli?“, upita Met, a oni ozbiljno klimnuše glavom. Njegova sreća u bitkama bila je jedno, ali biti brojno nadjačan dva naprema jedan, sa stotinama Aes Sedai, kao dodatak cenjkanju, moglo je da razvuče ma koju sreću. „Nismo ovde da bismo se borili", podsetio ih je, ali oni ostaše zabrinutih lica. Što se toga ticalo, ni sam se nije osećao bolje posle te primedbe. Odlučujuće je bilo žele li Aes Sedai da se njihova vojska bori?

„Pripremi Družinu za odbranu od napada", naredio je. „Raščistite koliko god zemljišta možete i upotrebite balvane da napravite prepreke.“ Talmanes se mrštio gotovo jednako koliko i Nalesin; oni su voleli da budu u sedlu i pokretu tokom borbe. „Razmišljaj. Možda ima Zaštitnika koji nas upravo posmatraju.“ Bio je iznenađen da vidi Vaninovo klimanje glavom i njegove značajne poglede ka desnoj strani. „Ako vide da se pripremamo za odbranu, onda to naprosto znači kako nemamo nameru da napadamo. To ih može navesti na odluku da nas ostave na miru, a odluče li drugačije, barem smo pripremljeni.“ To se probilo, brže do Talmanesa nego do Nalesina. Daerid je od početka klimao glavom.

Uvrćući svoju nauljenu bradicu, Nalesin progunđa: „Šta ćeš onda da radiš? Samo ćeš da sediš i da ih čekaš?“

„To je ono što ćete vi da radite", reče im Met. Spaljen bio Rand i njegovo „možda pedesetak Aes Sedai". Spaljen i on i njegovo „da se malo muvaš u blizini, da pomisle kako si pretnja"! Čekati tu gde su sve dok neko ne dođe iz sela da ih priupita ko su i zašto su došli izgledalo je kao vrlo dobra zamisao. Nema uplitanja ta’verena, ovog puta. Kakva god bitka – moraće sama da dođe do njega; on ne namerava da se ušeta u nju.

„One su na toj strani?", upita Avijenda pokazujući rukom. Ne čekajući odgovor, ona popravi zavežljaj na leđima i dugim koracima krenu ka zapadu.

Met je piljio za njom. Krvavi Aijeli. Neki Zaštitnik će, verovatno, pokušati da uhvati i nju, pa će mu ona uredno predati njegovu sopstvenu glavu. A možda i neće – Zaštitnici su Zaštitnici; ako pokuša da zabije nož u jednog od njih, taj bi mogao i da je povredi. Sem toga, ako stigne do Elejne i započne čupanje kose zbog Randa, ili još gore, zabije nož u nju... Ona je brzo napredovala, gotovo trčkarala, nestrpljiva da stigne u Salidar. Krvi mu i krvavog pepela!

„Talmanese, ti zapovedaš dok se ne vratim, ali ne mrdaš osim ako ti neko uskoči među Družinu sa obe čizme. Ova četvorica reći će ti sa čime ćeš možda morati da se suočiš. Vanine, ti si sa mnom. Olvere, ostani blizu Daerida, u slučaju da mu treba prenošenje poruke. Možeš da ga naučiš kako da igra ’zmije i lisice’", dodade iskezivši se Daeridu. „Rekao mi je kako bi voleo da nauči.“ Daerid opusti vilicu, ali Met je već nastavljao dalje. Divno će biti ako ga neki Zaštitnik odvuče u Salidar sa čvorugom na glavi. Kako da smanji tu mogućnost? Barjaci mu zapadoše za oko. „Ostani ovde", reče proćelavom stegonoši. „Vas dvojica, polazite sa mnom. I držite te stvarčice zamotane.“

Njegova čudna mala družina brzo je sustigla Avijendu. Ako je išta moglo ubediti Zaštitnike da ih neometano propuste, jedan pogled na njih trebalo je da bude dovoljan. Nema nikakve pretnje u ženi praćenoj četvoricom muškaraca koji očito ne pokušavaju da ostanu neprimećeni, pošto nose dva barjaka. On proveri ovu dvojicu. Još nije bilo povetaraca, ali nosili su barjake čvrsto pripijene uz štapove. Lica su im bila napeta. Samo bi budala želela da ujaše među Aes Sedai a da mu se ti stegovi razviju na iznenadnom povetarcu.

Avijenda ga odmeri iskosa a onda pokuša da mu izgura stopalo iz uzengije. „Diži me", oštro mu naredi.

Zašto je, ispod Svetlosti, sad rešila da jaše? Pa, neće je pustiti da puže gore i verovatno ga usput obori iz sedla; video je jednom ili dva puta kako izgleda kad se Aijeli penju u sedlo.

Spljeskavši još jednu muvu, on se nagnu i uhvati je za ruku. „Drži se", reče joj i uz gunđanje je posadi iza sebe. Bila je visoka gotovo kao on, a čvrsta kao đon. „Samo stavi ruke meni oko struka.“ Ona ga samo pogleda, a onda poče da se vrpolji dok nije sedela postrance, pokazujući gole noge do iznad kolena, nimalo zabrinuta zbog toga. Zgodne noge, ali on se ne bi upetljao sa još jednom Aijelkom, pa i da nije bila zaluđena Random.

Posle nekog vremena, ona progovori njegovim leđima: „Dečak, Olver, Šaido su mu ubili oca?“

Met klimnu glavom ne gledajući u nju. Da li će uopšte uspeti da primeti nekog Zaštitnika pre no što bude prekasno? Vodeći ih, Vanin je jahao oklembešen poput vreće sala, kao i uvek, ali je oštro posmatrao okolinu.

„Majka mu je umrla od gladi?", upita Avijenda.

„Tako nešto, ili je bila bolesna.“ Zaštitnici su nosili te ogrtače koji su mogli da se uklope u bilo šta. Čovek je mogao da prođe pored njih a da ih ne primeti. „Olver nije bio najjasniji, a ja nisam želeo da ga pritiskam. Sam ju je sahranio. Zašto? Misliš li da mu nešto duguješ pošto su ga Aijeli koštali porodice?“

„Dugujem?", zvučala je zaprepašteno. „Nisam ubila ni jedno ni drugo, a i da jesam, oni su bili drvoubice. Kako bih tu mogla da imam toh?“ Bez zastajanja ona nastavi kao da je to ista tema. „Ti ne brineš o njemu kako valja, Mete Kautone. Znam da muškarci nemaju pojma o uzgajanju dece, ali on je premlad da bi sve svoje vreme provodio sa odraslim muškarcima.“

Met ju je onda pogledao i zatreptao. Skinula je maramu i bila je zauzeta provlačenjem uglačanog češlja od dragog kamena kroz svoju tamnocrvenu kosu. Izgledalo je da joj to uzima svu usredsređenost. To, i održavanje u sedlu. Stigla je i da se okiti majstorski urađenom srebrnom ogrlicom i širokom narukvicom od rezbarene slonovače.

Sunce je stiglo do zenita i prešlo ga kad šuma iznenada prestade. Manje od stotinu koraka raščišćenog tla razdvajalo je drveće od sela, a zemljište je delovalo kao da je nedavno raščišćeno. Sam Salidar bio je oveće selo sivih kamenih kuća i krovova od trave, a ulice su bile pune vreve. Met slegnu ramenima u svom kaputu; najbolja zelena vuna, sa zlatovezom na orukavlju i visokoj kragni, trebalo bi da je dovoljno dobra za susrete sa Aes Sedai. Mada se nije zakopčao. Čak ni zbog Aes Sedai nije nameravao da crkne od vrućine.

Niko nije pokušavao da ih zaustavi dok su ujahivali, ali ljudi su zastajali, a svako oko okretalo se njemu i njegovoj čudnoj družinici. Znali su, naravno. Svi su znali. Odustao je od brojanja Aes Sedai kada je stigao do pedeset; prebrzo je stigao do tog broja, za bilo čiji ukus. Nije bilo vojnika u gomili, ako se ne računaju Zaštitnici, neki u tim ogrtačima koji menjaju boje, neki poigravajući se balčakom svoga mača dok su ih posmatrali kako prolaze. Nedostatak vojnika u selu jednostavno je značio da su svi u logoru koji je Vanin pomenuo.

A ako su svi vojnici u logoru, znači da se za nešto pripremaju. Met se nadao da će se Talmanes držati svojih uputstava. Talmanes je imao nešto razuma, ali znao je da bude nestrpljiv da krene u napad skoro kao i Nalesin. On bi ostavio zapovedništvo Daeridu – Daerid je prošao kroz previše bitaka da bi bio nestrpljiv – ali plemići to nikako ne bi otrpeli. U Salidaru kao da nije bilo nijedne muve. Možda one znaju nešto što ja ne znam.

Jedna žena zapade mu za oko, lepuškasta žena u čudnoj odeći, širokim žutim pantalonama i kratkom belom kaputiću, zlatne kose spletene u bogatu pletenicu koja joj je padala do struka. Ona je, ni manje ni više, nosila luk. Nije bilo mnogo žena koje su se opredeljivale za lukove. Videla je kako je gleda i sklonila se u najbliži prolaz. Nešto u vezi s njom zagolicalo mu je sećanja, ali nije mogao da se seti šta. To je nevolja sa svim tim starim sećanjima; uvek je sretao ljude koji su ga podsećali na nekoga za koga bi se ispostavilo da je mrtav bar hiljadu godina, kada bi se konačno dosetio. Možda je stvarno i video nekoga ko je ličio na nju. Te rupe u onome čega se sećao iz sopstvenog života bile su čupave po ivicama. Verovatno još jedan Lovac na Rog, pomisli, pa je izbaci iz glave.

Nije bilo svrhe jahati uokolo dok ti se neko ne obrati, jer je izgledalo da niko i neće. Met zaustavi konja i klimnu glavom mršavoj tamnokosoj devojci koja ga je pogledala, hladnog ispitivačkog izraza lica. Lepuškasta ali suviše mršava za njegov ukus, čak i da nema to bezvremeno lice. Ko želi da ga bodu kosti svaki put kad je zagrli? „Zovem se Met Kauton“, reče nenapadno. Ako je očekivala klanjanje i puzanje, može da se nosi, ali bilo bi jednako glupo naterati je da se suprotstavlja. „Tražim Elejnu Trakand i Egvenu al’Ver. I Ninaevu al’ Mera, pretpostavljam.“ Rand je nije pomenuo, ali ona je otišla sa Elejnom, to je znao.

Aes Sedai iznenađeno zatrepta, ali munjevito povrati dostojanstvo. Proučila je njega i ostale, jednog po jednog, zaustavivši se na Avijendi, a onda je tako dugo odmeravala barjaktare da se Met zapitao može li kroz skupljenu tkaninu videti Zmaja i crno-beli disk. „Pratite me“, konačno im reče. „Proveriću može li Amirlin Tron da vas primi.“ Pokupivši suknje krenula je ulicom.

Dok je Met usmeravao Kockicu da je prati, Vanin dopusti svom sivcu da zaostane pa promrlja: „Zapitkivati Aes Sedai za bilo šta nikada nije pametan potez. Mogao sam ti pokazati kuda da ideš.“ On mahnu glavom ka trospratnoj kocki pravo pred njima. „Zovu je Mala kula.“

Met nesigurno slegnu ramenima. Mala kula? A imaju nekoga ovde koga nazivaju Amirlin Tron? Sumnjao je da žena misli na Elaidu. Rand je ponovo pogrešio. Ova družina nije uplašena. Bile su suviše naduvano lude da bi bile uplašene.

Avijenda se spusti na zemlju, a Met ju je brzo pratio, spreman da je dočepa ako pokuša nekuda da odjuri. Čak i ako ga to bude koštalo nešto krvi, neće joj dopustiti da odleti i prereže grlo Elejni pre nego što mu se i pruži prilika za razgovor sa tom takozvanom Amirlin. Ali ona je samo stajala u mestu piljeći pravo pred sebe, ruku prekrštenih preko struka, sa šalom koji joj je visio preko lakata. Izgledala je potpuno opušteno, ali njemu se činilo da je možda i na smrt uplašena. Ako je imala imalo mozga, bila je. Oko njih se okupila gomila.

Aes Sedai počeše da se sakupljaju, zatvorivši mu prilaz prednjem delu njihove Male kule, u tišini ga odmeravajući, a polukrug žena samo je postajao gušći što su duže tu stajali. U stvari, izgledalo je da posmatraju Avijendu koliko i njega, ali osećao je sve te hladne, nečitljive poglede. Jedva se obuzdao da se ne poigrava srebrnom lisičjom glavom koja mu je visila ispod košulje.

Aes Sedai običnog lica progura se napred vodeći vitku mladu ženu u belom, krupnih očiju. On se upola prisećao Anaije, ali ona kao da nimalo nije bila zainteresovana za njega. „Jesi li sigurna, dete?“, pitala je polaznicu.

Usne mlade žene malo se skupiše, ali nije dopuštala da joj se u glasu oseti ljutnja. „I dalje izgleda kao da svetluca, ili svetli. Ja to stvarno vidim, samo ne shvatam zašto.“

Anaija joj se oduševljeno osmehnu. „On je ta’veren, Nikola. Upravo si otkrila svoj prvi Talenat. Možeš da prepoznaš ta’verene. Sad, nazad na čas. Brzo. Ne želiš da zaostaneš.“ Nikola se spusti u naklon i bacivši još jednom pogled ka Metu, probi se kroz okupljene Aes Sedai.

Anaija onda okrenu pogled ka njemu, jedan od onih pogleda Aes Sedai namenjenih potkopavanju muškaraca. Odmah ga je dovoljno potkopala. Naravno da su neke Aes Sedai znale za njega – neke su znale i mnogo više nego što bi voleo, a ako dobro razmisli, činilo mu se kako se priseća da je i Anaija jedna od tih – ali objaviti tako nešto na ovaj način, pred samo Svetlost zna koliko tih hladnih očiju... Ruka mu pomilova izdubljenu polovinu koplja. Lisičja glava ili ne, bilo ih je toliko da su mogle jednostavno da spuste ruke na njega i odvuku ga. Krvave Aes Sedai! Krvavi Rand!

Međutim, Anaija je samo za trenutak bila zainteresovana za njega. Prišavši Avijendi ona upita: „A kako se ti zoveš, dete?“ Glas joj je bio prijatan, ali očekivala je odgovor bez ikakvog zadržavanja.

Avijenda joj uzvrati pogled, za glavu viša i koristeći svaki palac te prednosti. „Ja sam Avijenda od septe Devet dolina Taardad Aijela.“ Anaijine usne izviše se u osmeh na taj prkosni odgovor.

Met se pitao ko će da pobedi u tom dvoboju pogledima, ali pre nego što je uspeo da se opkladi sam sa sobom, pridruži im se još jedna Aes Sedai, žena čije je usukano lice davalo utisak godina i pored glatkih obraza i sjajne smeđe kose. „Svesna li si ti da možeš da usmeravaš, devojko?“

„Jesam", ukočeno odvrati Avijenda i stisnu usne kao da ne namerava da kaže ništa više; posvetila se nameštanju svoga šala, ali već je rekla previše. Aes Sedai počeše da se roje oko nje, izguravši Meta dalje.

„Koliko ti je godina, dete?“

„Razvila si priličnu snagu, ali mnogo bi mogla da naučiš kao polaznica.“

„Da li mnogo aijelskih devojčica umire od bolesti rasipanja kad su nekoliko godina mlađe od tebe?“

„Koliko već dugo možeš...“

„Mogla bi...“

„Stvarno bi trebalo...“

„Morala bi...“

Ninaeva se pojavi u vratima tako iznenada da je izgledalo kao da je iskočila iz vazduha. Spustivši pesnice na bokove, zurila je u Meta. „Šta ćeš ti ovde, Metrime Kautone? Kako si stigao ovamo? Pretpostavljam da je previše nadati se kako ti imaš ikakve veze sa onom vojskom Zmajuzakletih koja se sprema da se sruči na nas.“

„U stvari", suvo joj odgovori, „ja sam zapovednik.“

„Ti...!“ Ninaeva je stajala razjapljenih usta, onda se strese, povlačeći svoju plavu haljinu kao da je izgužvana. Bila je otvorenija od svih njenih haljina koje je ranije nosila, dovoljno otvorena da se vidi grudni razdeljak, sa žutim spiralnim vezom oko razreza i poruba. Sve u svemu, potpuno drugačije od onoga što je nosila kod kuće. „Pa, dođi sa mnom", oštro mu naredi. „Odvešću te Amirlin.“

„Mete Kautone", pozva Avijenda, pomalo bez daha. Gledala je oko Aes Sedai i preko njihovih glava da bi ga pronašla. „Mete Kautone.“ Samo toliko, ali za jednu Aijelku delovala je usplahireno.

Aes Sedai koje su je okruživale nisu prestajale, mirnih razumnih i upornih glasova.

„Za tebe je najbolje da...“

„Moraš razmotriti...“

„Najbolje od svega...“

„Jedva da možeš pomisliti da...“

Met se iskezi. Mogla je svakog časa da isuče nož, ali sumnjao je kako bi joj to pomoglo sa tom ruljom. Jedno je bilo sigurno, neće ona loviti Elejnu u skorije vreme. Pitajući se da li će je na povratku naći odevenu u belu haljinu, dobaci svoje koplje Vaninu. „Vodi, Ninaeva. Da vidimo tu tvoju Amirlin.“

Bilo je Aes Sedai za stolovima unutra – njemu je to ličilo na zajedničku sobu, i pored tog pažljivog škrabanja i izdavanja naređenja – ali one jedva da obratiše pažnju na njega i Ninaevu dok su prelazili preko sobe. To je samo služilo da pokaže kakvim su trkalištem one ovde upravljale. Prihvaćene koje jurcaju uokolo, mrmljajući nešto za sebe, a nijedna Aes Sedai ne izgovara ni reč. On je bio u Kuli najkraće što je mogao, ali bilo mu je poznato da Aes Sedai tako vode poslove.

U zadnjem delu sobe, Ninaeva otvori vrata koja su pamtila i bolje dane. Sve je na tom mestu delovalo kao da je videlo bolje dane. Met uđe za njom – i ukopa se na mestu. Tu je bila Elejna, kao i uvek prelepa sa tom zlatnom kosom, ali izigravajući veliku gospu svakim prstom svoje visine, u zelenoj svili sa visokom čipkanom kragnom, namestivši jedan od onih snishodljivih osmeha sa uzdignutim obrvama. A tu je bila i Egvena, sedeći iza stola, sa upitnim osmehom na licu. I sa sedmoprugom ešarpom preko bledožute haljine. Brzo pogledavši iza sebe on zatvori vrata pre nego što je ijedna Aes Sedai mogla da pogleda unutra.

„Možda vi mislite da je ovo smešno“, zarežao je prešavši parče tepiha što je brže mogao, „ali odraće vas saznaju li za ovo. One vas nikada, krvavo, neće pustiti da odete, ako one...“ Otrgavši ešarpu sa Egveninog vrata, brzo je izvuče iz stolice – a srebrna lisičja glava postade mrtvački hladna na njegovim grudima.

Lagano odgurnuvši Egvenu od stola, on im pokaza zube. Egvena je samo delovala zamišljeno, ali Ninaeva je ponovo zinula, a Elejnine krupne plave oči izgledale su spremne da iskoče pravo na pod. Jedna od njih pokušala je da upotrebi Moć na njemu. Jedina dobra stvar koja je proizišla iz njegovog puta u taj ter’angreal bio je privezak u obliku lisičje glave. Sumnjao je kako je i to neki ter’angreal, ali i dalje je bio zahvalan na njemu. Dok god mu dodiruje kožu, Jedna moć ne može ga dotaći. U svakom slučaju, ne može saidar; to mu je dokazano mnogo više puta nego što je želeo. Međutim, postajao bi hladan ako bi neko to pokušao.

Odbacivpi ešarpu i svoj šešir na sto, on sede, a onda se izvuče iz naslonjača da skupi neke jastučiće i pobaca ih na pod. Spusti čizme na ivicu stola i odmeri blesave žene. „Trebaće vam ti jastuci, ako ta vaša takozvana Amirlin sazna za ovu vašu malu šalu.“

„Mete“, čvrstim glasom započe Egvena, ali je on preseče.

„Ne! Ako ste htele da razgovarate, onda je trebalo da govorite umesto da šibate tom svojom krvavom Moći. Sad možete da slušate.“

„Kako si...”, glasno se zapita Elejna. „Tokovi su naprosto... nestali.“

Gotovo istovremeno, Ninaeva se preteći oglasi: „Mete Kautone, praviš najveću...“

„Rekao sam, slušajte!“ On upre prstom u Elejnu. „Ti, vodim te nazad u Kaemlin, ako uspem da zaustavim Avijendu da te ne ubije. Dakle, ako ne želiš da ti to lepo grlo bude prerezano, ostaćeš pored mene i raditi šta ti kažem, bez pitanja!“ Prst se pomeri ka Egveni. „Rand je rekao da će te vratiti Mudrima, želela ti to ili ne, a ako je ovo što sam upravo video ikakav nagoveštaj onoga u šta si se uplela, moj ti je savet da ga uhvatiš za reč, sada! Izgleda da znaš kako da Putuješ" – Egvena se malo trže – „tako da slobodno možeš da napraviš prolaz do Kaemlina za Družinu. Ne želim nikakvu raspravu, Egvena! A ti, Ninaeva! Trebalo bi da te ostavim ovde, ali ako si zapela da pođeš, možeš. Samo te upozoravam, cimneš li tu pletenicu na mene makar jednom, upozoravam te, ugrejaću ti zadnjicu!“

Piljile su u njega kao da su mu izrasli troločki rogovi, ali bar su držale zatvorena usta. Možda je uspeo da im ulije malo razuma u glave. Neće te njemu nikada zahvaliti što im je spasao kože. O, ne; ne one. Kao i obično, reći će mu kako bi sve same sredile, samo malo kasnije. Ako žena može da te optuži da se nepotrebno mešaš jer si je izvukao iz tamnice, šta još onda ne bi mogla da ti kaže?

On duboko uzdahnu. „Sad. Kad ta jadna slepa budala koju su izabrale za Amirlin dođe ovamo, ja ću da govorim. Ona očito nije mnogo pametna, inače je nikada ne bi ugurale na taj posao. Amirlin Tron u krvavom selu usred krvave nedođije. Vi držite usta zatvorena i kleckajte najbolje što umete, a ja ću ponovo da vam skidam slaninu sa žara.“ Samo su piljile. Dobro. „Znam sve o toj njenoj vojsci, ali i ja imam jednu. Ako je toliko blesava da misli kako može da preuzme Kulu od Elaide... pa verovatno neće rizikovati nikakve gubitke ne bi li zadržala vas tri. Ti napravi taj prolaz, Egvena, a ja ću vas isporučiti u Kaemlin sutra, najkasnije prekosutra, a ove luđače mogu slobodno da pobegnu da ih Elaida pobije. Možda ćete imate neko društvo. Nije moguće da su baš sve lude. Rand je spreman da ponudi utočište. Naklončić, kratka zakletva na vernost, a on će sprečiti Elaidu da im pokači glave na kolje u Tar Valonu. Ne mogu da traže ništa bolje. Pa? Imate li nešto da kažete?“ Koliko je mogao da vidi, nisu ni treptale. „Jednostavno ’hvala, Mete’ sasvim je dovoljno.“ Ni reči. Ni treptaja.

Pitomo kucanje na vratima prethodilo je polaznici, lepuškastoj zelenookoj devojci koja se spusti u dubok naklon, gledajući široko raširenim očima punim strahopoštovanja. „Poslata sam da proverim treba li vam nešto, majko. Za ovog... ovog vojskovođu, mislim. Vino, ili... ili...“

„Ne, Tabita.“ Egvena izvuče ešarpu ispod njegovog šešira i prebaci je sebi preko ramena. „Želim da razgovaram sa vojskovođom Kautonom još malo nasamo. Reci Šerijam da ću uskoro poslati po nju, da me posavetuje.“

„Zatvori usta pre no što ti neka muva uleti u njih, Mete", izuzetno zadovoljnim glasom reče mu Ninaeva.