Gospodar haosa

28 Pisma

Lijus Terin je bio tamo – Rand je bio siguran u to – ali svaki šapat u njegovoj glavi kao da je pripadao samo njemu. Do kraja dana se trudio da misli na druge stvari, koliko god bile beskorisne. Berelajn samo što iz kože nije iskočila zato što je svaki čas navraćao da je pita nešto što je bez po muke umela da obavi i bez njega; nije bio siguran, ali činilo mu se da je počela da ga izbegava. Čak je i Ruark zadobio pomalo izmučen izgled kada ga je Rand deseti put saleteo u vezi sa Šaidoima; Šaidoi se nisu micali i Ruark je samo mogao da ih ostavi na Rodoubičinom bodežu ili da ih iskopa odatle. Harid Fel je negde odlunjao, što je po Idrijeninim rečima često radio, i nigde se nije mogao naći; kad bi se Fel izgubio u mislima, ponekad bi se izgubio i u gradu. Rand je vikao na nju. Ona nije bila kriva za Fela, nije bila odgovorna za njega, ali Rand ju je ostavio prebledelu i uzdrhtalu. Raspoloženje mu se mreškalo kao niz gromovnih oluja koje su se stuštile s obzorja. Vikao je na Mejlana i Maringila sve dok se nisu tresli u čizmama, da bi ih ostavio pobelelih lica, a Kolaveru je naveo na nesuvisle suze, dok je Anaijelu bukvalno naterao da pobegne sukanja zadignutih do kolena. Kad je već to posredi, kada su Amis i Sorilea došle da pitaju šta je rekao Aes Sedai, izvikao se i na njih; po izrazu na Sorileinom licu dok su se udaljavale pretpostavio je da bi to mogao biti prvi put da je iko ikad podigao glas na nju. Posredi je bilo saznanje – saznanje – da je Lijus Terin zaista tu, više od pukog glasa, čovek koji se krije u njegovoj glavi.

Gotovo se plašio da zaspi kada padne noč, plašio se da bi Lijus Terin mogao da preuzme kontrolu dok on spava, a dok je spavao, zbog nemirnih snova prevrtao se i mrmljao. Prva naznaka svetlosti kroz prozore budila ga je u zamršenim natopljenim čaršavima, krmeljivih očiju i sa groznim ukusom u ustima, bolnih nogu. Snovi koje je pamtio bili su snovi o bekstvu od nečega što nije mogao da vidi. Spuštao se sa velikog kreveta s baldahinom i umivao se kraj pozlaćenog umivaonika. Dok je nebo napolju sivelo, gai’šain koji nosi svežu vodu još se nije pojavljivao, ali i ona od sinoć bila je sasvim dobra.

Povlačio je poslednje poteze britvom, a onda je iznenada stao, sa sečivom prislonjenim uz obraz, zagledan u sebe u ogledalu na zidu. Bekstvo. Bio je siguran da u tim snovima beži od Izgubljenih, od Mračnoga, od Tarmon Gai’dona ili možda čak i od Lijusa Terina. Toliko je bio uobražen; Ponovorođeni Zmaj bi svakako sanjao kako ga goni Mračni. I pored svih njegovih busanja da je on samo Rand al’Tor, činilo se da to i sam može da zaboravi jednako lako kao i svi ostali. Rand al’Tor je bežao od Elejne, od svog straha da voli Elejnu, baš kao što je bežao od straha da voli Avijendu.

Ogledalo prsnu, a krhotine popadaše u porcelanski umivaonik. Komadi preostali u ramu odražavali su delimičnu sliku njegovog lica.

Pustivši saidin, on pažljivo obrisa poslednje ostatke sapunice i odlučno sklopi britvu. Dosta je bilo bežanja. Učiniće ono što mora, ali dosta je bilo bežanja.

Kada je izašao, u hodniku su čekale dve Device. Dugonoga crvenokosa Harilin, otprilike njegovih godina, potrčala je ostalima čim se pojavio. Hijarid, plavuša veselih očiju dovoljno stara da mu bude mati, pratila ga je kroz hodnike gde se uzvrpoljilo samo nekoliko slugu, iznenađenih što ga vide tako rano. Hijarid je volela da zbija šale na njegov račun kada su bili sami – poneku bi i razumeo; videla je u njemu mlađeg brata koga je trebalo sprečiti da se previše uobrazi – ali osetila je u kakvom je raspoloženju tog jutra i nije rekla ni reč. Bacila je pogled pun gađenja na njegov mač, ali samo jednom.

Nandera i ostale Device sustigle su ga pre nego što je prevalio pola puta do odaje za Putovanje i jednako brzo prihvatile njegovo ćutanje. Isto je važilo i za Majence i Crne oči koji su čuvali izrezbarena četvrtasta vrata. Rand je pomislio da će napustiti Kairhijen bez ijedne izgovorene reći sve dok jedna mlada žena u crveno-plavoj uniformi Berelajninih ličnih slugu nije pohitala i spustila se u duboki naklon pred njim baš kada je otvarao prolaz.

„Prva šalje ovo“, prodahta ona i pruži pismo sa velikim zelenim pečatom. Izgleda da je sve vreme trčala pokušavajući da ga pronađe. „Od Morskog naroda je, gospodaru Zmaju.“

Rand strpa pismo u džep kaputa i kroči kroz prolaz, ne obrativši pažnju na ženino pitanje ima li ikakvog odgovora. Tog jutra mu je godila tišina. Prešao je palcem preko gravire na Zmajevom žezlu. Biće jak i nemilosrdan i ostaviće sve to samosažaljenje za sobom.

Mračna Velika dvorana u Kaemlinu ponovo mu je prizvala Alanu u misli. Tu je još bila noč, ali ona je bila budna; znao je to jednako sigurno kao što je znao i da plače, jednako sigurno kao što je znao da su joj suze presahnule onog trena kada je zatvorio prolaz iza poslednje Device. Loptica iskrzanih neodgonetljivih osećanja još mu je bila ugneždena pozadi u glavi, a opet je bio siguran da ona zna da se on vratio. Nesumnjivo su ona i njena veza odigrale svoju ulogu u njegovom bekstvu, ali on je sada prihvatao tu vezu iako mu se nije dopadala. Na to se umalo nije kiselo zakikotao; bolje bi bilo da to prihvati, pošto nije mogao ništa da promeni. Povezala se s njim pomoću niti – nije to bilo ništa snažnije od niti; Svetlosti, neka bude tako – i ne bi trebalo da ima nevolje zbog toga osim ako je ne pusti dovoljno blizu da od niti stvori povodac. Poželeo je da je Tom Merilin tu; Tom verovatno zna sve o Zaštitnicama i vezama; on zna iznenađujuće stvari. Pa, ako pronađe Elejnu, pronaći će i Toma. Jednostavno.

Saidin je stvorio kuglu svetlosti, od Vatre i Vazduha, da osvetli put iz prestone dvorane. Drevne kraljice skrivene u tami visoko iznad njega nisu mu ni najmanje smetale. Bile su to samo slike na vitražnom staklu.

Isto se nije moglo reći za Avijendu. Ispred njegovih odaja Nandera je otpustila sve Device osim Džalani, a dve su ušle sa njim da provere prostorije dok je on koristio Moć kako bi upalio lampe i bacao Zmajevo žezlo na stočić ukrašen slonovačom koji je na sebi imao znatno manje pozlate nego što bi to bilo u Sunčevoj palati. Sav nameštaj je bio takav, s manje pozlate i više rezbarija, obično u lavovima ili ružama. Jedan veliki crveni tepih prekrivao je pod, sa zlatnim koncem koji je iscrtavao ruže.

Bez saidina u sebi, sumnjao je da bi čuo tihe korake Devica, ali pre nego što su prošli kroz predvorje, Avijenda se išunjala iz još mračne odaje za spavanje, neuredne kose i sa nožem iz opasača u ruci. Gola kao od majke rođena. Kada ga je ugledala, ukrutila se kao motka i odšunjala natrag istim putem kojim je i došla, s mukom se uzdržavajući da ne potrči. Kroz vrata se ukazalo slabo svetio, upaljena lampa. Nandera se tiho nasmej a i veselo zgleda sa Džalani.

„Nikad neću razumeti Aijele", promrmlja Rand i odgurnu Izvor od sebe. Nije posredi bilo toliko to što je Devicama situacija bila smešna; odavno je digao ruke od pokušaja da shvati aijelski humor. Posredi je bila Avijenda. Ona je možda smatrala da je jako smešno ako se za spavanje skine pred njim, ali kada mu je omogućila da ugleda mnogo više od gležnja a da sama nije odlučila da mu to pokaže, pretvorila se u oparenu mačku. Da se ne pominje to što če okriviti njega.

Nandera se zacerekala. „Nisu Aijeli ti koje ne razumeš, već žene. Nema tog muškarca koji je ikad razumeo žene.“

„Muškarci su, s druge strane", ubaci Džalani, „veoma jednostavni.“ On se zagleda u nju, u njene još detinje bucmaste obraze, i ona malčice pocrvene. Nandera je izgleda bila spremna da se grohotom nasmeje.

Smrt, šapnu Lijus Terin.

Rand zaboravi na sve ostalo. Smrt? Kako to misliš?

Smrt stiže.

Kakva smrt?, upita Rand. O čemu ti to pričaš?

Ko si ti? Gde sam ja?

Rand oseti da mu nekakva pesnica steže grlo. Bio je siguran. Ali... Ovo je bilo prvi put da mu je Lijus Terin išta rekao, nešto jasno i nedvosmisleno upućeno njemu. Ja sam Rand al’Tor. Ti si u mojoj glavi.

U...? Ne! Ja sam ja! Ja sam Lijus Terin Telamon! Ja sam jaaaaaaaa! Krik zamre u daljini.

Vrati se, viknu Rand. Kakva smrt? Odgovori mi, spaljen bio\ Tišina. On se s nelagodom pomeri. Saznanje je bilo jedno, ali mrtvac koji je u njemu govorio o smrti nagonio ga je da se oseća nečisto, kao od jedva primetnog daška prljavštine u saidinu.

Nešto mu dotaknu ruku i on umalo ponovo ne dočepa Izvor pre nego što je shvatio da je to Avijenda. Mora da je uskočila u svoju odeću, a opet je izgledala kao da je provela čitav sat da bi sve uredila kako joj se dopada. Ljudi su govorili da Aijeli ne pokazuju osećanja, ali su zapravo bili uzdržaniji od većine. Njihova lica govorila su jednako koliko i lica drugih ako si znao šta da potražiš na njima. Avijenda je bila razapeta između brige i želje da pobesni.

„Jesi li dobro?", upita ona.

„Samo sam se zamislio", reče joj on. Sasvim tačno. Odgovori mi, Lijuse Terine! Vrati se i odgovori mi! Otkud mu samo pomisao da je tišina prikladna za to jutro?

Na nesreću, Avijenda ga je uzela za reč i ako već nije bilo razloga za brigu... Uprla je pesnicama u kukove. To je već razumeo u vezi sa ženama – Aijelkama, Dvorečankama, kojim god – pesnice na kukovima značile su nevolju. Nije morao da se trudi i pali lampe; njene oči bile su dovoljno usijane da obasjaju sobu. „Opet si otišao bez mene. Obećala sam Mudrima da ću ostati kraj tebe sve dok ne budem morala da odem, ali tebi moje obećanje ne znači ama baš ništa. Imaš toh prema meni zbog ovoga, Rande al’Tore. Nandera, od sada pa nadalje mora mi se reći kuda on to ide i kada. Ne sme mu se dozvoliti da odlazi bez mene ako već treba ja da mu budem u pratnji.“

Nandera je oklevala za trenutak pre nego što je klimnula glavom. „Biće kako ti želiš, Avijenda.“

Rand se okrenu prema obema ženama. „Samo malo! Nikome se ne sme govoriti o mojim odlascima i dolascima osim ako ja tako ne kažem.“

„Dala sam svoju reč, Rande al’Tore", reče Nandera ravnim glasom. Pogleda ga u oči bez ikakve namere da odustane.

„Kao i ja", reče Džalani jednako ravno.

Rand otvori usta, a onda ih ponovo zatvori. Prokleti đi’e’toh. Ne vredi pominjati da je on Kar’a’karn, naravno. Avijenda je izgledala donekle iznenađeno što se uopšte pobunio; to je za nju očigledno bila već rešena stvar. S nelagodom je pomerio ramena, mada ne zbog Avijende. Taj osećaj nečistog još je bio tu, jači nego pre. Možda se Lijus Terin vratio. Rand ga je nemo pozvao, ali i dalje nije bilo odgovora.

Kucanje na vratima jedva da je preduhitrilo gazdaricu Harfor koja se spustila u uobičajeno duboki naklon. Naravno, glavna sobarica nije ničim pokazala da je rano; koje god doba dana bilo, Rine Harfor uvek je izgledala kao da se upravo odenula. „U grad su stigli putnici, gospodaru Zmaju, a gospodar Bašer je smatrao da to treba da saznaš što je moguće pre. Gospa Emlin i lord Kulhan ušli su juče u podne i borave kod lorda Pelivara. Gospa Aratela stigla je sat kasnije sa velikom pratnjom. Lord Barel i lord Maharan, gospa Sergaza i gospa Negara zasebno su pristigli tokom noći, svako sa samo nekoliko pratilaca. I niko od njih nije udostojio Palatu posetom.“ To poslednje izrekla je istim ravnim glasom, bez ikakve naznake sopstvenog mišljenja.

„Dobre vesti", rekao joj je, i zaista je bilo tako, bez obzira na to da li su ukazali poštovanje ili nisu. Emlin i njen muž Kulhan bili su gotovo jednako moćni kao i Pelivar, a Aratela moćnija od svih izuzev Dijelin i Luana. Ostali su pripadali malim Kućama, a među njima je samo Barel bio Visoko sedište svoje Kuće, ali plemići koji su se suprotstavljali „Gebrilu" počeli su da se okupljaju. Ili je to makar bila dobra vest pod uslovom da on pronađe Elejnu pre nego što odluče da pokušaju da mu preotmu Kaemlin.

Gazdarica Harfor ga je odmerila na tren, a onda pružila pismo sa plavim pečatom. „Ovo je dostavljeno kasno sinoć, gospodaru Zmaju. Doneo je štalski momak. Prljavi štalski momak. Gospa od talasa Morskog naroda nije bila mnogo zadovoljna kada si nestao u trenutku njenog dolaska na prijem.“ Ovaj put joj se u glasu jasno čulo neodobravanje, mada se nije moglo znati da li se ono odnosi na gospu od talasa, na Randov izostanak sa prijema ili način dostavljanja pisma.

On uzdahnu; sasvim je zaboravio na Morski narod tu, u Kaemlinu. To ga podseti na pismo koje mu je predato u Kairhijenu i on ga izvadi. I zeleni i plavi vosak imali su u sebi isti otisak, mada on nije mogao da razabere šta bi to moglo da bude. Dve stvari nalik na spljoštene činije sa debelom ukrasnom linijom prolazile su jedna kroz drugu. Oba pisma bila su upućena „Koramuru“, ko god ili šta god to bilo. Pretpostavljao je da se to odnosi na njega. Možda je tako Morski narod nazivao Ponovorođenog Zmaja. Najpre je razlomio plavi pečat. Nije bilo pozdrava i Rand svakako nikada nije video ništa slično upućeno Ponovorođenom Zmaju.

Činilo se da je gazdarica Harfor u pravu; gospa od talasa nije bila naročito zadovoljna. Zeleni pečat krio je tek nešto jedva bolje od toga.

„Loše vesti?“, upita Avijenda.

„Ne znam.“ Namršten na pisma, bio je jedva svestan toga da gazdarica Harfor unutra pušta ženu u crveno-belom i da s njom tiho razgovara. Nijedna od tih žena koje su pripadale Morskom narodu nije mu izgledala kao neko sa kime bi poželeo da provede makar jedan sat. Pročitao je sve prevode Proročanstva o Zmaju koje je mogao pronaći, i mada su i oni najjasniji bili često zapetljani, nije upamtio ništa što bi ukazivalo na Ata’an Mijere. Možda će oni, na svojim brodovima na moru i dalekim ostrvima, jedini ostati izvan njegovog domašaja, izvan Tarmon Gai’dona. Toj Zaidi je dugovao izvinjenje, ali možda bi mogao da je obmane ako poturi Bašera; Bašer je svakako imao sasvim dovoljno titula da to polaska svačijoj sujeti. „Ne bih rekao.“

Sluškinja pade na kolena pred njim, nisko pognuvši belu glavu i visoko podigavši ruke da mu doda još jedno pismo, ispisano na debelom pergamentu. Trepnuo je na sam njen položaj; čak ni u Tiru nikada nije video da se neko od slugu toliko plaši, a kamoli u Andoru. Gazdarica Harfor se mrštila i vrtela glavom. Žena koja je klečala progovori, lica i dalje okrenutog prema podu. „Ovo je stiglo za mog gospodara Zmaja.“

„Sulin?“, zinu on. „Šta radiš to? Šta radiš u toj... haljini?“

Sulin okrenu lice uvis; izgledala je sasvim užasno, kao vučica koja se iz petnih žila trudi da izgleda kao lane. „To na sebi imaju žene koje služe i slušaju kako im se kaže za novčiće.“ Ona zamaha pismom u rukama koje je i dalje držala podignute. „Zapoveđeno mi je da kažem kako je ovo upravo stiglo za mog gospodara Zmaja, a to je učinio... konjanik koji je otišao čim je ovo predao.“ Prva Devica razdraženo coknu jezikom.

„Hoću neuvijen odgovor", reče on i otrže joj zapečaćeni pergament. Ona istog časa skoči na noge. „Vrati se ovamo, Sulin. Sulin, hoću odgovor!“ Ali ona potrča najbrže što je mogla u kadinsoru, pravo prema vratima i napolje.

Iz nekog razloga, gazdarica Harfor piljila je u Nanderu. „Rekla sam ti da ovo neće ići. I rekla sam vam obema da ću, sve dok bude na sebi imala livreju palate, očekivati da se ponaša tako da se palata njome ponosi, pa bila ona Aijelka ili kraljica Saldeje.“ Ona se spusti u naklon, žurno oslovi Randa sa „moj gospodaru Zmaju" i izađe razgovarajući sama sa sobom o ludim Aijelima.

Bio je spreman da se saglasi. Pogledao je naizmenično Nanderu, Avijendu, pa Džalani. Nijedna nije izgledala ni najmanje iznenađeno. Nijedna nije izgledala kao da je videla išta neobično. „Svetlosti mu, hoćete li mi reći šta se to ovde događa? Pa to je bila Sulin!“

„Najpre smo", reče Nandera, „Sulin i ja otišle u kuhinje. Mislila je da će ribanje šerpi i tome slično biti prikladno. Ali tamo je neki čova rekao da ima taman toliko slugu koliko mu treba; kao da je mislio da će se Sulin stalno tući s ostalima. Nije bio naročito visok", ona pokaza taman ispod Randove brade, „ali jednako širok, i mislim da bi ponudio da zaigramo s kopljima da nismo otišle. Onda smo otišli toj ženi, Rini Harfor, pošto se čini da je ona ovde gospodarica krova.“ Licem joj načas prođe grimasa; žena je mogla biti ili ne biti gospodarica krova – u aijelskom načinu razmišljanja nije bilo mesta za glavnu sobaricu. „Ona nije shvatila, ali se na kraju saglasila. Mislila sam bezmalo da će se Sulin predomisliti kad je shvatila da Rina Harfor namerava da joj odene haljinu, ali naravno da nije. Sulin je mnogo hrabrija od mene. Ja bih radije da od mene gai’šaina načini nova Seja Dun.“

„Ja bih", reče Džalani nepopustljivo, „radije da me pred majkom godinu dana bije prvobrat mog najgoreg neprijatelja.“

Nanderine oči se skupiše u neodobravanju, a prsti joj se trznuše, ali umesto da pribegne jeziku ruku, ona odlučno reče: „Hvališeš se kao neka Šaido, devojko.“ Da je Džalani bila starija, tri proračunate uvrede mogle su dovesti do nevolje, ali ona umesto toga čvrsto zažmuri kako ne bi videla one koji su prisustvovali njenoj sramoti.

Rand prođe prstima kroz kosu. „Rina nije shvatila? Ja ne shvatam, Nandera. Zašto ona to radi? Zar je odustala od koplja? Ako se udala za nekog Andorca" – i čudnije od toga dešavalo se oko njega – „daču joj dovoljno zlata da kupi imanje ili šta god požele. Ne mora da postane sluškinja.“ Džalani razrogači oči i tri žene se zagledaše u njega kao da je on taj koji je poludeo.

„Sulin iskupljuje svoj toh, Rande al’Tore", reče Avijenda odlučno; stajala je veoma pravo i gledala mu pravo u oči, dobro oponašajući Amis. Samo što je u tome svakodnevno bilo sve manje oponašanja, a sve više nje. „To se tebe ne tiče.“

Džalani klimnu izrazivši svoje krajnje slaganje sa tim. Nandera je samo stajala tamo i dokono razgledala šiljak koplja.

„Zabrinut sam za Sulin", reče im on. „Ako joj se nešto dogodilo...“ Najednom se setio razgovora koji je načuo pre polaska u Šadar Logot. Nandera je optužila Sulin da sa gai’šainima govori kao Far Dareis Mai, a Sulin je to priznala i rekla da će se time pozabaviti kasnije. Nije se video sa Sulin od povratka iz Šadar Logota, ali pretpostavljao je da je ljuta na njega i da jednostavno drugima prepušta posao njegovog čuvanja. Pojma nije imao. Boravak u blizini Aijela trebalo je da ga nauči malo đi’e’tohu, a Device su bile osetljivije od svih, osim možda od Kamenih pasa i Crnih očiju. A tu je još bila i Avijenda sa svojim pokušajima da od njega stvori Aijela.

Bilo je jednostavno, ili barem onoliko jednostavno koliko đi’e’toh može biti jednostavan. Da nije bio toliko obuzet sobom, shvatio bi iz prve. I gospodarica krova može se svakodnevno podsećati na to ko je dok nosi gai’šainsko belo – to je krajnje ponižavajuće, ali dopušteno, ponekad čak i poželjno – ali opet, za pripadnike devet od trinaest društava, to podsećanje bilo je duboko obeščašćujuće osim u malobrojnim prilikama kojih nije mogao da se seti. Far Dareis Mai bile su neporecivo najteže od tih devet. Bio je to jedan od malobrojnih načina da se nametne toh jednom gai’šainu, ali to se smatralo obavezom koju je najteže ispuniti od svih. Naizgled, Sulin je odlučila da se suoči s prihvatanjem još veće sramote – u očima Aijela – od one koju je nanela drugome. Bio je to njen toh, pa time i odabrani način da ga ispuni, a sama je birala koliko će dugo raditi ono što prezire. Zar iko zna bolje od nje koliko je duboka njena obaveza ili koliko vređi njena čast? Opet, učinila je to što je učinila ponajpre zato što joj nije dao dovoljno vremena. „Ja sam kriv za to", reče on.

Nije trebalo to da kaže. Džalani ga zaprepašćeno pogleda. Avijenda pocrvene od stida; stalno mu je govorila kako po đi’e’tohu nema nikakvih izgovora. Ako spas tvog deteta zahteva obavezu prema krvnom neprijatelju, plaćaš tu cenu bez pogovora.

Pogled koji je Nandera uputila Avijendi mogao se milostivo nazvati omalovažavajućim. „Kad bi prestala da sanjaš o njegovim obrvama, bolje bi ga učila.“

Avijendi lice potamne od uvređenosti, ali Nandera se upusti u munjeviti govor rukama sa Džalani, što nagna Džalani da zabaci glavu i nasmeje se, posle čega se crvenilo u Avijendinim obrazima pojača i vrati čistoj posramljenosti. Pa, nije baš bilo tako; Avijenda ga je naučila da ni Mudre ni njihove učenice ne rade tako nešto. Ali ne bi ga iznenadilo da je klepila Nanderu po ušima.

On brzo progovori kako bi osujetio bilo šta slično tome. „Pošto sam naterao Sulin da uradi to što je uradila, zar ja nemam toh prema njoj?“

Očigledno je bilo moguće napraviti još veću budalu od sebe nego što je već učinio. Avijendino lice nekako još više pocrvene, a Džalani najednom stade da se zanima za tepih pod nogama. Čak je i Nandera izgledala pomalo razočarana njegovim neznanjem. Može ti se reći da imaš toh, mada je to uvredljivo, ili te mogu podsećati na to, ali pitanje znači da ne znaš. Pa, on je znao da ga ima. Mogao je da počne tako što bi naredio Sulin da prekine sa tim smešnim poslom služavke, da ponovo odene kaidinsor i... I spreči je da ispuni svoj toh. Šta god da učini kako bi joj olakšao teret samo bi je sprečilo da povrati čast. Njen toh, njen izbor. Bilo je tu nečega, ali on to nije mogao da prepozna. Možda može da pita Avijendu. Kasnije, ako ne umre od poniženja. Lica sve tri žene jasno su mu govorila da ju je za sada osramotio više nego dovoljno. Svetlosti, kakva zbrka.

Pitajući se kako da pronađe izlaz, shvatio je da još drži pismo koje mu je Sulin donela. Gurnuo ga je u džep i raskopčao opasač sa mačem kako bi ga spustio povrh Zmajevog žezla, a onda opet uzeo pergament. Ko bi mu to poslao poruku po jahaču koji se ne bi zadržao čak ni koliko da doručkuje? Spolja nije bilo ničega, nikakvog imena; samo je sad već iščezli glasnik mogao da kaže kome je upućeno. Ponovo nije prepoznao pečat, nekakav cvet utisnut u ljubičasti vosak, ali sam pergament bio je težak, krajnje skup. Sadržina, ispisana finim čipkastim rukopisom, nagnala ga je da se zamišljeno osmehne.

„Čemu se to smeškaš?" upita Avijenda radoznalo zagledajući pismo. Oko usana je još imala izraz ljutnje zbog onoga čemu ju je podvrgnuo.

„Samo mi prija kad mi se javi neko jednostavan", reče joj on. Igra kuća bila je jednostavna u poređenju sa đi’e’tohom. Tuje bilo dovoljno toga da mu kaže ko je pismo poslao, ali ako bi pergament pao u pogrešne ruke, ličilo bi to na poruku prijatelju ili možda na topao odgovor nekom moliocu. Alijandra Marita Kigarin, Svetlošču blagoslovena, kraljica Geldana, svakako nikad ne bi toliko intimno potpisala pismo upućeno nekome koga nikada nije srela, pogotovo ne Ponovorođenom Zmaju. Očigledno se brinula zbog Belih plaštova u Amadiciji i zbog Proroka, Maseme. Moraće da uradi nešto u vezi s Masemom. Alijandra je bila oprezna i nije napismeno stavljala na kocku više nego što je morala. I podsetila ga je da ovo spali. Vatre njegovog srca. Opet, prvi put mu se neki vladar obratio a da Randov mač nije prislonjen njegovoj državi uz grkljan. E sad, kad bi samo mogao da pronađe Elejnu i preda joj Andor pre nego bude morao da se ovde upusti u novu bitku.

Vrata se lagano otvoriše i on podiže pogled, ali ne vide ništa i vrati se pismu, pitajući se da li je iskopao sve što je u njemu bilo. Dok je čitao, protrljao je nos. Lijus Terin i njegove priče o smrti. Rand nije mogao da se otarasi tog osećaja prljavštine.

„Džalani i ja ćemo zauzeti mesta napolju", reče Nandera.

On odsutno zaklima glavom iznad pisma. Tom bi verovatno na prvi pogled pronašao šest stvari koje su njemu promakle.

Avijenda spusti šaku na njegovu mišicu, a onda je odmaknu. „Rande al’Tore, moram ozbiljno razgovarati s tobom.“

Najednom mu se sve složi u glavi. Vrata su se otvorila. Smrad prljavštine bio je stvaran, nije ga samo slutio, ali to zapravo i nije bio smrad. Ispustivši pismo, on odgurnu Avijendu od sebe dovoljno snažno da se srušila sa zaprepašćenim krikom – ali dalje od njega; dalje od opasnosti; sve kao da je usporilo – i dograbi saidin dok se obrtao na peti.

Nandera i Džalani su se upravo osvrtale da vide zbog čega je Avijenda kriknula. Rand je morao pažljivo da zagleda da bi ugledao visokog muškarca u sivom kaputu, koga nijedna Devica uopšte nije videla dok je klizio kraj njih, tamnih beživotnih očiju uprtih u Randa. I dok se upinjao, Rand je shvatio da njegov pogled želi da sklizne kraj Sivog čoveka. Jer on je bio upravo to; jedan od Senkinih ubica. Dok je pismo padalo na pod, Sivi čovek je shvatio da ga je Rand ugledao. Avijendin krik još je odzvanjao i bila je usred odskoka posle teškog pada na tur; u ruci Sivog čoveka pojavi se nož, nisko, i on suknu nap red. Rand ga gotovo s prezirom obavi spiralama Vazduha. A vatrena šipka debljine ručnog zgloba blesnu kraj njegovog ramena, progorevši u grudima Sivog čoveka rupu dovoljno veliku za pesnicu. Napadač je umro pre nego što je stigao i da se trzne; glava mu se preturi i te oči, ništa mrtvije nego što su već bile, zapiljiše se u Randa.

Pošto je bio mrtav, ono što je Sivog čoveka činilo bezmalo nevidljivim više se nije držalo. Mrtav je najednom bio vidljiv kao i svi ostali. Avijenda, koja se pridizala s poda, uplašeno ciknu i Rand oseti jezu na osnovu koje je zaključio da je prigrlila saidar. Nandera trznu rukom prema velu uz prigušeni uzvik, dok je Džalani upola podigla svoj.

Rand pusti leš da padne, ali nastavi da drži saidin dok se okretao da se suoči s Taimom, koji je stajao na vratima njegove odaje za spavanje. „Zašto si ga ubio?“ Samo deo hladne grubosti njegovog glasa poticao je iz Praznine. „Zarobio sam ga; mogao je nešto da mi kaže, možda čak i to ko ga je poslao. Uostalom, šta ćeš ti ovde i zašto mi se šunjaš kroz spavaću sobu?“

Taim ušeta unutra, sasvim opušten, u crnom kaputu sa plavozlatnim zmajevima obavijenim oko rukava. Avijenda se uskobelja na noge i uprkos saidaru, po očima joj se videlo da je jednako spremna da upotrebi na Taimu nož isukan iz opasača kao i da ga vrati natrag. Nandera i Džalani su namakle velove i stajale su na vrhovima prstiju sa spremnim kopljima. Taim nije obraćao pažnju na njih; Rand oseti kako Moć iščezava iz čoveka. Taima kao da nije brinulo ni to što je Rand još ispunjen saidinom. Taj neobični nedovršeni osmeh izvio mu je usne kada je bacio pogled na mrtvog Sivog čoveka.

„Gadni ti Bezdušni.“ Svako drugi bi zadrhtao; ali ne i Taim. „Došao sam na tvoj balkon kroz prolaz zato što sam mislio da bi želeo odmah da čuješ vest.“

„Neko prebrzo uči?“, upade Rand, a Taim mu ponovo pokaza taj poluosmeh.

„Ne, nije to prerušeni Izgubljeni, osim ako nije uspeo da se preruši u momka koji nije mnogo stariji od dvadeset godina. Ime mu je Džahar Narišma i poseduje iskru, mada se još nije pojavila. Muškarci je obično pokažu kasnije od žena. Treba da se vratiš u školu; iznenadile bi te promene.“

Rand nije sumnjao u to. Džahar Narišma nikad nije bilo andorsko ime. Za Putovanje nisu postojale njemu poznate granice, ali činilo se da je Taim daleko otišao u svom regrutovanju. Nije rekao ništa, samo je okrznuo pogledom leš na tepihu.

Taim iskrivi lice, ali nije to bilo u znak naklonosti, već od razdraženosti. „Veruj mi, voleo bih da je živ koliko i ti. Video sam ga i postupio bez razmisijanja; poslednje što bih poželeo jeste tvoja smrt. Dograbio si ga istog trena kada sam ja usmeravao, ali bilo je prekasno da stanem.“

Moram ga ubiti, promrmlja Lijus Terin, a Moć nabuja u Randu. Ukočen, upinjao se da odgurne saidin od sebe i upustio se u pravu borbu. Lijus Terin je pokušavao da se drži, pokušavao da usmerava. Najzad, polako, Jedna moč izbledela je kao voda koja kroz rupu iscuri iz kofe.

Zašto?, upita on. Zašto želiš da ga ubiješ? Nije bilo odgovora, samo luđačkog smeha i jecaja u daljini.

Avijenda ga je gledala sa mnogo brige na licu. Odložila je nož, ali po peckanju na koži znao je da je zadržala saidar. Dve Device su skinule velove, pošto je po Taimovoj pojavi sada bilo jasno da ne predstoji napad; uspevale su da jednim okom paze na Taima, dok drugim osmatraju ostatak prostorije, i iz nekog razloga i dalje su se smeteno zgledale.

Rand je zauzeo stolicu kraj stola gde mu je mač ležao povrh Zmajevog žezla. Borba je trajala samo nekoliko trenutaka, ali kolena su mu klecala. Lijus Terin umalo nije preuzeo kontrolu, ili makar umalo nije preuzeo saidin. Ranije, u školi, bio je u stanju da se zavarava, ali ne i ovaj put.

Ako je Taim išta i primetio, nije to ničim pokazao. Sagnuvši se da podigne pismo, bacio je pogled na njega pre nego što ga je pružio Randu sa najmanjim mogućim naklonom.

Rand strpa pergament u džep. Taima ništa nije moglo da poremeti; ništa ga nije izbacivalo iz ravnoteže. Zašto bi Lijus Terin želeo da ga ubije? „Po tome kako ste svi krenuli za Aes Sedai, čudi me da ne predlažeš da napadnem Samaela. Ti i ja zajedno, možda i nekoliko jačih učenika, da se stuštimo pravo na njega u Ilijanu kroz prolaz. Tog čoveka je svakako poslao Samael.“

„Možda", reče Taim kratko, pogledavši Sivog čoveka. „Dao bih mnogo toga da budem siguran.“ To je zvučalo kao jednostavna istina. „A što se Ilijana tiče, sumnjam da bi to bilo jednako jednostavno kao i odstranjivanje nekoliko Aes Sedai. Stalno razmišljam o tome šta bih ja uradio na Samaelovom mestu. Podelio bih Ilijan u kutije, pa kad bi neki muškarac čak i pomislio na usmeravanje, odmah bih znao gde se nalazi i spržio bih i samo tle tamo pre nego što bi takav stigao i da udahne.“

I Rand je tako gledao na to; niko nije znao bolje od Samaela kako da brani neko mesto. Možda je Lijus Terin naprosto lud. Možda i zavidan. Rand je pokušao da kaže sebi da ne izbegava školu zato što je i sam zavidan, ali u Taimovoj blizini uvek je osećao da ga nešto pecka. „Doneo si svoju vest. Predlažem da odeš i pogledaš kako napreduje obuka tog Džahara Narišme. Obuči ga dobro. Možda će veoma brzo morati da primeni svoju sposobnost.“

Taimove tamne oči zasvetlucaše na trenutak, a onda on malčice pognu glavu. Bez ijedne reči dograbi saidin i otvori prolaz odmah tu. Rand nagna sebe da se uspravi, prazan, sve dok čovek nije nestao, a prolaz se stanjio u plamenoj liniji svetlosti; nije smeo da rizikuje novu borbu sa Lijusom Terinom, ne kada bi mogao da izgubi i ustanovi da se bori sa Taimom. Zašto Lijus Terin želi da ovaj umre? Svetlosti, činilo se da Lijus Terin svima želi smrt, uključujući i samog sebe.

Bilo je to jutro ispunjeno događajima, naročito ako se ima u vidu da je nebo još bilo sivo. Dobrih vesti bilo je više od loših. Odmerio je pogledom Sivog čoveka opruženog na tepihu; rana je verovatno spržena i zatvorena čim je nastala, ali gazdarica Harfor će mu svakako staviti do znanja, bez ijedne izgovorene reči, ako tamo bude makar jedne mrlje od krvi. A što se tiče te gospe od talasa Morskog naroda, ako se on pita, može ona da se kuva u sopstvenom bezobrazluku; morao je da vodi računa o dovoljno toga i bez neke nove osetljive žene.

Nandera i Džalani još su se premeštale s noge na nogu blizu vrata. Trebalo je da zauzmu svoja mesta napolju odmah po Taimovom odlasku.

„Ako ste vas dve uzrujane zbog Sivog čoveka", reče on, „manite se toga sada. Samo budala misli da može primetiti jednog Bezdušnog, osim sasvim slučajno, a nijedna od vas nije budala.“

„Nije to posredi", reče Nandera kruto. Džalani je toliko stiskala vilicu da je bilo jasno koliko se trudi da zadrži jezik za zubima.

I on odmah shvati. Nisu one mislile da je trebalo same da primete Sivog čoveka, mada ih je bilo stid što to nisu učinile. Bilo ih je stid zbog toga, a plašile su se i da će se vest o njihovom „neuspehu" raširiti. „Ne želim da iko zna da je Taim bio ovde, niti šta je rekao. Ljudi su dovoljno zabrinuti zbog toga što znaju da negde u blizini grada postoji škola i ne moraju se plašiti još i zbog toga što će se Taim ili neki njegov učenik tek tako pojaviti. Mislim da je najbolje jednostavno ćutati o svemu što se jutros dogodilo. Leš ne možemo sakriti, ali hoću da mi obećate da nećete reći ništa osim da je neki čovek pokušao da me ubije i umro zbog toga. To je sve što nameravam o tome da kažem i ne bih voleo da pred drugima ispadnem lažov zbog vas.“

Zahvalnost na njihovim licima bila je neizmerna. „Imam toh", promrmljale su gotovo istovremeno.

Rand se snažno nakašlja; nije to tražio od njih, ali im je makar malo laknulo zbog toga. Najednom mu sinu kako treba da se pozabavi sa Sulin. Njoj se to neće dopasti, ali tako će ipak ispuniti svoj toh, možda još više zbog toga što joj se neće dopasti, i savest će mu biti donekle čistija zato što će ispuniti makar deo svog toha prema njoj.

„Vratite se sada svojoj stražarskoj dužnosti, da ne počnem da mislim kako vi želite da mi zurite u obrve.“ Nandera je tako rekla, da je Avijenda opčinjena njegovim obrvama? „Idite. I nađite nekoga da odvuče ovoga odavde.“ Izašle su, s osmesima i praćene brzim govorom ruku, a on je ustao i uzeo Avijendu za mišicu. „Rekla si da moramo da razgovaramo. Hodi u spavaću sobu dok ova prostorija ne bude očišćena.“ Ako i ostane mrlja, možda će on moći da je ukloni usmeravanjem.

Avijenda mu se otrže. „Ne! Ne tamo!“ Udahnuvši duboko, ona spusti glas, ali i dalje je izgledala podozrivo i prilično ljutito. „Zašto ne možemo razgovarati ovde?“ Jedini razlog bilo je prisustvo mrtvaca na podu, ali to za nju nije važilo. Ona ga gurnu natrag na stolicu gotovo na silu, a onda se zagleda u njega i udahnu još jednom pre nego što je progovorila.

„Đi’e’toh je srž Aijela. Mi jesmo đi’e’toh. Jutros si me osramotio do kostiju.“ Ruku prekrštenih ispod grudi i pogleda prikovanog za njegove oči, održala mu je predavanje o njegovom neznanju i o tome koliko je značajno da ga prikriva sve dok ona ne bude u stanju da to ispravi, a onda prešla na činjenicu da se toh mora ispuniti po svaku cenu. Neko vreme se bavila samo time.

Bio je siguran da nije na to mislila kada je rekla da mora da razgovara sa njim, ali previše je uživao dok ju je gledao u oči da bi se bavio time. Uživao je. Malo pomalo, sustigao je zadovoljstvo koje su mu pružale njene oči i smrvio ga sve dok nije preostao samo tupi bol.

Mislio je da je to sakrio, ali lice mora da mu se izmenilo. Avijenda je lagano zaćutala i ostala da stoji zagledana u njega, sva zadihana. Sa vidljivim naporom skrenula je pogled. „Sad makar razumeš", promrmljala je. „Moram da... treba da... Važno je da razumeš.“ Prikupivši suknje, pohitala je prostorijom – leš je zaobišla kao da je najobičniji žbun – a onda izašla.

Ostavila ga je u sobi, koja je iz nekog razloga izgledala tamnije, samog sa mrtvacem. To je bilo i previše zgodno. Kada su gai’šaini došli da odnesu Sivog čoveka, zatekli su Randa kako se tiho smeje.

Padan Fejn je sedeo nogu podignutih na jastuče, zagledan u prelepu sunčevu svetlost koja je tek granula da bi zasvetlucala na zakrivljenom sečivu bodeža što ga je premetao u rukama. Nije bilo dovoljno da ga nosi o pojasu; s vremena na vreme jednostavno je morao da se njime poigra. Krupan rubin ugrađen u jabučicu sijao je dubokim, zloslutnim sjajem. Bodež je bio deo njega, ili obrnuto. Bodež je bio deo Aridola, koji su ljudi nazivali Šadar Logot, ali opet, i on je bio deo Aridola. Ili je ovaj bio deo njega. Bio je potpuno lud i znao je to sasvim dobro, ali kad je već lud, nije ga briga za to. Sunce je blistalo na čeliku, čeliku koji je sada bio smrtonosniji od svakog sačinjenog u Takandaru.

On začu šuškanje i baci pogled tamo gde je Mirdraal sedeo i čekao da ga usluži, na suprotnom kraju prostorije. Ovaj nije ni pokušao da ga pogleda u oči; odavno ga je odučio od toga.

Pokušao je da se vrati svom razmatranju oštrice, savršene lepote savršene smrti, lepote onoga što je Aridol bio i što će ponovo biti, ali Mirdraal mu je poremetio usredsređenost. Pokvario je. Malo je nedostajalo da priđe stvorenju i ubije ga. Polutanima je trebalo mnogo da umru; kada je poslednji put upotrebio bodež? Kao da je naslutilo njegove misli, stvorenje se ponovo promeškolji. Ne, još mu je moglo biti od koristi.

Ionako mu je bilo teško da dugo ostane usredsređen na jedno. Osim na Randa al’Tora, naravno. Osećao je Randa al’Tora, mogao je na njega da pokaže prstom, tako blizu. Al’Tor ga je privlačio, privlačio toliko da ga je bolelo. U poslednje vreme bilo je to malo drugačije, a ta razlika je nastupila iznenada, gotovo kao da je neko drugi najednom delimično zaposeo al’Tora i tako odgurnuo deo Fejnove vlasti nad njim. Nije bilo važno. Al’Tor pripada njemu.

Poželeo je da oseti al’Torov bol; u najmanju ruku, on mu ga je prouzrokovao. Za sada je to bilo samo bockanje, ali dovoljno bockanja moglo ga je sasvim isušiti. Beli plaštovi su se baš ostrvili na Ponovorođenog Zmaja. Fejnove usne povukoše se u podrugljivi kez. Teško da bi Nijal ikada podržao al’Tora baš kao što to ne bi učinila ni Elaida, ali sa prokletim Random al’Torom najbolje je bilo ne uzimati ništa zdravo za gotovo. Pa, oboma im je preneo deo onoga što je poneo iz Aridola; mogu možda verovati rođenim majkama, ali al’Toru više nikada.

Vrata se naglo otvoriše i u sobu upade mladi Pervin Belman, koga je unutra uterala njegova mati. Nan Belman je bila zgodna žena, mada je Fejn sada retko zapažao tu osobinu kod žena, Prijateljica Mraka koja je mislila da su njene zakletve samo zlobno praćakanje sve dok joj se Padan Fejn nije pojavio na pragu. Mislila je da je i on Prijatelj Mraka, na visokom položaju. Naravno, Fejn je to odavno prevazišao; istog trena kad bi ga se neko od Izabranih dočepao, on bi bio mrtav. Na tu pomisao je morao da se zakikoće.

Pervin i njegova mati ustuknuli su ugledavši Mirdraala, naravno, ali momak se prvi povratio i došao do Fejna dok se žena još borila da dođe do daha.

„Gospodaru Mordete, gospodaru Mordete", zapišta momak, poskakujući s noge na nogu u crveno-belom kaputu. „Donosim vest koju si tražio.“

Mordet. Zar je koristio to ime? Ponekad nije mogao da se priseti imena koje je koristio i onoga koje mu je pripadalo. Zavukavši bodež u kaniju pod kaputom, on se toplo osmehnu. „A koja bi to vest mogla biti, dečače?“

„Neko je jutros pokušao da ubije Ponovorođenog Zmaja. Neki čovek. Sada je mrtav. Prošao je kraj Aijela i kroz sve to, pravo u odaje gospodara Zmaja.“

Fejn oseti kako mu se osmeh pretvara u režanje. Pokušali su da ubiju al’Tora? Al’Tor je njegov! Al’Tor će umreti od njegove ruke i ničije druge! Čekaj. Napadač se provukao kraj Aijela, u al’Torove odaje? „Sivi čovek!“ Nije prepoznao to struganje kao sopstveni glas. Sivi Ljudi podrazumevali su Izabrane. Zar će večito morati da se petljaju u njegove poslove?

Sav taj bes morao je da ode nekud pre nego što on od njega pukne. Gotovo nehajno pomilovao je dečakovo lice. Dečak iskolači oči; zadrhta tako jako da su mu zubi zacvokotali.

Fejn nije sasvim shvatao trikove koje je mogao da izvede. Pomalo nečega od Mračnoga, možda, pomalo od Aridola. Posle tog mesta, pošto je prestao da bude samo Padan Fejn, sposobnost za to počela je polako da se pojavljuje. Znao je samo da sada može izvesti određene stvari, sve dok je u stanju da dotakne predmet svog rada.

Nan se baci na kolena kraj njegove stolice, zgrabivši ga za kaput. „Milost, gospodaru Mordete", prodahtala je. „Molim te, imaj milosti. On je samo dete. Samo dete!“

Za trenutak ju je ljubopitljivo zagledao, nakrenuvši glavu. Zaista, bila je to veoma lepa žena. Uprevši stopalom u njene grudi, on je odgurnu u stranu kako bi mogao da ustane. Mirdraal, koji je krišom posmatrao, trže lice bez očiju kada shvati da ga on posmatra. Pamtio je vrlo dobro njegove... smicalice.

Fejn se ushoda; morao je da se kreće. Al’Torov pad mora biti njegovih ruku delo – njegovih! – a ne delo Izabranih. Kako je mogao da mu ponovo naudi, da ga kosne do srca? Možda preko onih blebetavih devojčura iz Kulenovog kera, ali ako al’Tor nije došao dok su Dve Reke bile u opasnosti, zar bi ga bilo briga i kad bi Fejn spalio krčmu sa sve devojčicama unutra? Sa čime bi mogao da radi? Preostalo je samo nekoliko njegove negdašnje Dece Svetla. To je zapravo bio samo ispit – naredio bi da se živ odere čovek kome zaista uspe da ubije al’Tora! – ali opet ga je koštalo. Imao je Mirdraala, šačicu Troloka skrivenih izvan grada, nekoliko Prijatelja Mraka okupljenih u Kaemlinu i na putu iz Tar Valona. Al’Tor ga je i dalje privlačio sebi. To je bilo izuzetno svojstvo Prijatelja Mraka. Prijatelj Mraka se ni po čemu ne bi smeo izdvajati od drugih, ali on je nedavno ustanovio da ih može prepoznati na prvi pogled, čak i kada je posredi neko ko je samo i pomislio da se zakune Senci, kao da na čelu imaju beleg od čađi.

Ne! Morao je da se usredsredi. Usredsredi se! Razbistri glavu. Pogled mu pade na ženu koja je stenjala i milovala izbezumljenog sina, govorila mu tiho kao da bi to moglo da mu pomogne. Fejn nije imao pojma kako da zaustavi neki od svojih trikova kada bi ga već jednom pokrenuo; momak bi trebalo da preživi, mada uz određene trajne posledice, kada stvar dođe do svog svršetka. Fejn se nije iz sveg srca potrudio da to uradi. Razbistri glavu. Misli na nešto drugo. Na lepu ženu. Koliko je prošlo otkad je imao ženu za sebe?

On je s osmehom uze za ruku. Morao je da je odvoji od blesavog dečaka. „Hodi sa mnom.“ Glas mu je bio drugačiji, veličanstveniji, lugardski naglasak je nestao, ali on to nije primetio; nikada to nije primećivao. „Siguran sam da makar ti znaš kako se pokazuje pravo poštovanje. Ako mi udovoljiš, ništa ti se loše neće desiti.“ Zašto se otima? Znao je da je šarmantan. Moraće da joj naudi. Za sve je kriv al’Tor.