Gospodar haosa

14 Snovi i košmari

Kada je ugledala Ninaevu i Elejnu, Egvena nije istupila iz sna; iskočila je. I to ne natrag u svoje usnulo telo u Kairhijen – noč je tek pala – već u ogromno crno prostranstvo ispunjeno svetlucavim tačkicama, daleko brojnijim od zvezda na najvedrijem nebu, ostrim i razaznatljivim dokle god je pogled sezao. To jest, moglo bi se govoriti o pogledu da je imala oči kojima je tu mogla da gleda. Bezoblična, lebdela je u beskraju između Tel’aran’rioda i sveta jave, u uskom procepu između sna i stvarnosti.

Da je tu imala srce, ono bi tuklo kao pomahnitali bubanj. Nije pomislila da su je videle, ali šta su, tako joj Svetlosti, one radile tamo u delu Kule gde nema ničeg zanimljivog? U tim noćnim izletima pažljivo je izbegavala Amirlininu radnu sobu, odaje polaznica, pa čak i odaje Prihvaćenih. Uvek se činilo da sa Ninaevom ili Elejnom, ili obema, kada su tamo negde, dolazi još neko. Naravno, mogla je da se obrati Ninaevi i Elejni – one su svakako znale kako da čuvaju tajne – ali zbog nečega to nije uradila; sanjala je da to čini, i uvek bi završila u košmaru. Ne u nekom od onih iz kojih se probudiš u hladnom znoju, već od onih zbog kojih se grčevito okrećeš. Te druge žene. Znaju li Aes Sedai u Salidaru da Kulom u Svetu snova tumaraju nepoznati? Ili makar njoj nepoznati. A ako ne znaju, ona nema načina da ih upozori. Nema puta kojim bi pošla. Osećala se tako nemoćnom!

Veliki zvezdani okean tame kovitlao se oko nje i naizgled kretao dok je ona nepomično stajala. Kao riba u vodi tog okeana, plivala je sigurno, bez stvarne potrebe da misli o tome, baš kao što ni riba ne bi mislila o torne. Ta treperava svetla bili su snovi, svi snovi svih ljudi sveta. Svih svetova, mesta koja nisu bila sasvim ista kao svet koji je poznavala, svetova koji ni najmanje nisu ličili na njega. Verin Sedai joj je prva rekla za njih, Mudre su joj potvrdile da je tako, a i ona sama je povremeno videla ponešto, zavirujući, u šta jednostavno nije mogla da poveruje, čak ni u snu. Nisu to bili košmari – oni kao da su uvek bili obasjani crvenilom, plavetnilom ili mutnim sivilom nalik na duboke senke – ali tamo je bilo nemogućih stvari. Bolje da ih izbegava; ona očito ne pripada tim svetovima. Zavirivanje u takav san bilo je kao da je najednom okružena slomljenim ogledalima, gde se sve obrće i ne može da se razazna šta je gore, a šta dole. Dobijala je od toga želju da isprazni želudac, a ako ga već tu nije imala, učiniće to kada kroči natrag u svoje telo. Povraćanje nije baš prijatan način da se čovek probudi.

Sama je naučila ponešto, pored onoga čemu su je naučile Mudre, čak se zaputila tamo kuda bi joj one zabranile da ide. A opet... Nije nimalo sumnjala da bi saznala više, mnogo više, da ima šetača kroz snove da joj gleda preko ramena. Time što su joj rekle da je to još preopasno i sasvim zabranjeno istovremeno su predlagale da treba to da proba. Pošto je odavno prevazišla jednostavne stvari, koje je lako razotkrila – pa, ne baš lako, nikad lako – došla je do tačke kada je sledeči korak mogla da osmisli sama, ali to su bili koraci koje su šetači kroz snove, Mudre, preduzele odavno. Mogle su je za jednu noć, za jedan sat naučiti onome za šta je njoj trebalo mesec dana. Kada zaključe da je spremna. Tek tada. Jedilo ju je to, kad je samo želela da uči. Da nauči sve. Odmah.

Sva su svetla izgledala istovetno, a opet je naučila da raspoznaje nekoliko njih. Kako – nije znala i to ju je beskrajno sekiralo. Čak ni Mudre nisu to znale. Opet, kada bi jednom prepoznala koji san pripada kojoj osobi, mogla je da ponovo pronađe san te osobe kao što strela pronalazi metu, pa sve da je ta osoba otišla i na drugi kraj sveta. Ta svetlost je bila Berelajn, Prva od Majena, žena koju je Rand zadužio da upravlja Kairhijenom. Posle zavirivanja u Berelajnine snove Egvena se osećala neprijatno. Oni se obično nisu razlikovali od snova ma koje druge žene – ma koje žene jednako zainteresovane za moć, politiku i najnoviju modu – ali Berelajn je ponekad sanjala muškarce, čak i muškarce koje je Egvena poznavala, na način koji je Egvenu terao da pocrveni kad bi se toga setila.

A onaj pomalo zamućeni sjaj tamo, to je Rand, i njegovi snovi zaštićeni tkanjem saidina. Umalo se nije zaustavila – srdilo ju je to što nešto nevidljivo ili neopipljivo može da je kao kameni zid spreči da zaviri – ali umesto toga je dozvolila da prođe. Nije je privlačila još jedna jalova noć.

Ovo mesto je izvrtalo daljinu isto kao što je Tel’aran’riod činio s vremenom. Rand je spavao u Kaemlinu, osim ako nije skoknuo do Tira, i ona je baš želela da sazna kako to čini, ali jedva nešto dalje od njegovog sna Egvena je prepoznala još jedno svetlo. Bair, u Kairhijenu, stotinama liga od Randa; gde god Rand bio, znala je sa sigurnošću da ove noči nije u Kairhijenu. Kako on to radi?

Polje svetlosti hujalo je kraj nje dok je Egvena hitala dalje od sna Mudre. Da je videla i Amis i Melainu, možda ne bi pobegla, ali ako one ne spavaju niti sanjaju, možda hodaju kroz snove. Jedna od njih mogla bi da bude gde i ona, čak spremna da se obruši i odvuče je iz sna, ili u sopstveni san. Sumnjala je da bi mogla da ih spreči, još ne. Bila bi joj na milost i nemilost, samo kao deo njenog sna. Bilo je dovoljno teško držati se unutar nečijeg sna kada su snevači obične osobe, bez ikakve predstave o tome šta se dešava, mada nimalo teže od izlaska pre nego što prestanu da sanjaju o njoj, što teško da bi uradili pre buđenja sa njenim stvarnim prisustvom u snu. Sa jednim šetačem kroz snove, jednako svesnim svojih snova kao i sveta jave, to je bilo nemoguće. I isto tako najmanji deo svega.

Sinulo joj je da se ponaša kao budala. Bežanje je beskorisno. Da su je Amis ili Melaina pronašle, ona bi već bila negde drugde. Kad je to posredi, možda juri pravo prema njima. Hujanje svetala kraj nje nije usporilo, već se jednostavno sasvim zaustavilo. Tako je to išlo tu.

Uznemirena, razmislila je šta sledeće da uradi. Pored onoga što je mogla da nauči o Tel’aran’riodu, glavni cilj joj je tu bio da prikupi nekoliko odlomaka svetskih događaja. Povremeno se činilo da Mudre neće da joj kažu ni da li je svanulo, ako već sama to ne može da vidi. Rekle su joj da se ne sme uzbuđivati. Kako je to mogla da izbegne, kad je strepila nad onim što ne zna? To je radila u Beloj kuli; pokušavala je da nasluti nešto od Elaidinih namera. I Alvijarininih. Do sada je mogla da nađe samo naznake, i to tek pokoju. Mrzela je neupućenost; neznanje je za nju bilo kao da je najednom oslepela i ogluvela.

Pa, sada je cela Kula skinuta s njenog spiska; moralo je biti tako, kad već više nije mogla da bude sigurna koji su delovi. Ostatak Tar Valona već je bio odsečen, kada umalo četvrti put nije naišla na ženu bakarne kože, koja je sada zadovoljno klimala glavom dok je, za ime sveta, zagledala štalu naizgled sveže obojenu u plavo. Ko god ona bila, nije se dosanjala u Tel’aran’riod načas niti slučajno; nije nestala, kako to rade obični snevači, i činilo se da je sazdana od izmaglice. Očito je koristila terangreal, što je značilo da je gotovo sigurno Aes Sedai. Egvena je znala samo za jedan ter’angreal koji omogućuje pristup Svetu snova bez usmeravanja, a njega imaju Ninaeva i Elejna. Ali mršava žena nije bila dugo Aes Sedai. Veoma lepa – i u besramno tankoj haljini – izgledala je kao da je Ninaevinih godina, a ne bezvremeno.

Egvena je mogla da pokuša da je prati – na kraju krajeva, ova je mogla biti iz Crnog ađaha; one su ukrale ter’angreal za snove – ali je odmeravala rizik da bude otkrivena, zarobljena čak, sa činjenicom da nikome ne bi mogla da saopšti šta je saznala, ne dok ne bude u stanju da ponovo razgovara s Ninaevom i Elejnom, ne osim ako ne otkrije nešto toliko kobno da sve zavisi od toga... Najzad, Crni ađah je bio stvar Aes Sedai; sasvim po strani od svih drugih razloga za čuvanje tajni, ona nije mogla to nikome da kaže. Jednostavno nije imala izbora.

Odsutno je zagledala najbliža svetla u mraku. Nije prepoznala nijedno. Bila su sasvim nepomična oko nje, treperave zvezde zaleđene u providnom crnom ledu.

U Svetu snova odnedavno je bilo previše nepoznatih da bi bila mirna. Dve nepoznate, ali i to je za dve previše. Žena bakarne kože i još jedna, stamena i lepa žena koja se kretala odlučnim korakom, plavih očiju i odlučnog lica. Odlučna žena, kako je Egvena mislila o njoj, mora biti sama u stanju da uđe u Tel’aran’riod – izgledala je čvrsto, a ne izvajana od magle – i ko god bila, i koji god razlog bio za njen boravak tu, kretala se Kulom češće nego Ninaeva, Elejna, Šerijam i sve ostale zajedno. Činilo se da se pojavljuje posvuda. Pored Kule, umalo nije iznenadila Egvenu prilikom njenog poslednjeg putovanja do Tira. Ne u noći sastanka, naravno; žena je hodala oko Srca Kamena, ljutito mrmljajući sebi u bradu. A bila je i u Kaemlinu prilikom poslednja dva Egvenina putovanja.

Izgledi da ta odlučna žena pripada Crnom ađahu bili su jednako veliki kao kada je posredi i ona druga, ali opet, jedna ili druga su mogle biti iz Salidara. Ili obe, mada ih Egvena nikada nije videla zajedno, niti sa bilo kojom iz Salidara. Kad je već kod toga, i jedna i druga mogle su biti iz same Kule. Bilo je i tu dovoljno podela da jedna strana uhodi drugu, i pre ili kasnije Aes Sedai iz Kule saznaće za Tel’aran’riod, ako već nisu. Dve nepoznate žene bile su samo pitanja bez odgovora. Jedino što je Egvena mogla da smisli bilo je da ih izbegava.

Naravno, ona je odnedavno pokušavala da izbegava svakoga u Svetu snova. Počela je da se osvrće preko ramena, da pomišlja kako se neko šunja iza nje, da vidi koješta. Pomišljala je da je načas videla Randa, Perina, pa čak i Lana, krajičkom oka. Naravno, to je samo umišljala, ili se možda slučajno doticala njihovih snova, ali povrh svega drugog, bila je zbog toga plaha kao mačka u štenari.

Namrštila se – ili bi učinila to> samo da je imala lice. Jedno od tih svetala izgledalo je... Ne baš poznato; nije ga prepoznala. Ali kao da ju je...privlačilo. Kuda god bi joj se pogled pomerio, vratio bi se toj istoj iskričavoj tačkici.

Možda je ponovo mogla pokušati da pronađe Salidar. To znači da treba da sačeka da Ninaeva i Elejna napuste Tel’aran’riod – naravno, njihove snove je prepoznavala na prvi pogled; i u snu, pomislila je uz nemi kikot – a dosad je desetak pokušaja da pronađe Salidar donelo jednak rezultat kao i pokušaj da prođe kroz zaštitu oko Randovih snova. Udaljenost i mesto ovde nisu imali nikakve veze ni sa čim u svetu jave; Amis je rekla da ovde ne postoji ni udaljenost ni mesto. S druge strane, bilo je to jednako dobro kao i ma koji...

Zapanjila se kada je tačkica kojoj se njen pogled neprestano vraćao zalebdela prema njoj, nadimajući se sve dok se ono što je najpre bilo daleka zvezda uskoro nije pretvorilo u pun beli mesec. U njoj se upali varnica straha. Dodirivanje sna, zavirivanje u njega, bilo je lako – prst na površini vode, dodir toliko lak da se voda diže do prsta, ali površina nije narušena – a opet je sve to trebalo da bude njoj na volju. Šetač kroz snove traga za snom; nije se događalo obrnuto. Poželela je da se san udalji, voljom pokušala da pomeri zvezdano polje. Pomerilo se samo to jedno svetio, raširivši se tako da joj je celo vidno polje bilo ispunjeno belim sjajem.

Mahnito se upinjala da se udalji. Bela svetlost. Samo bela svetlost, koja ju je gutala...

Ona trepnu, zureći zaprepašćeno. Oko nje se protezala šuma velikih belih stubova. Većinom su bili nejasni, mutni, naročito oni udaljeni, ali oštar i stvaran bio je Gavin, koji je trčao po belo popločanom podu prema njoj, u zelenom kaputu, s mešavinom nespokojstva i olakšanja na licu. U svakom slučaju, lice je podsećalo na Gavinovo. Gavin možda i nije tako zgodan kao njegov polubrat Galad, ali je ipak naočit muškarac, a opet mu je lice izgledalo... obično. Pokušala je da se pomeri i nije to mogla, uopšte. Lice joj je bilo pripijeno uz jedan stub, a ručni zglobovi lancima vezani iznad glave.

Ovo mora da je Gavinov san. Od svih tih bezbrojnih tačaka svetla, ona je stala kraj njegove. I nekako bila uvučena unutra. Kako se to dogodilo mogla je da se pita kasnije. Sada je želela da zna zbog čega bi on sanjao da ju je zarobio. Odlučno se u mislima usredsredila na istinu. Ovo je san, tuđi san. Ono je što jeste, a ne ono što on želi da ona bude. Ništa tu nije prihvatala kao stvarnost. Ništa je tu nije zaista doticalo. Te istine ponavljale su joj se u glavi kao napev. Zbog toga joj je bilo teško da misli na ma šta drugo, ali sve dok se bude čvrsto držala njih, moći će da rizikuje da tu ostane. Ili makar dovoljno dugo da ustanovi kakve se to čudne zamisli kotrljaju glavom tog čoveka. Da je drži u zarobljeništvu!

Odjednom se na podnim pločama rascveta ogroman plamen i pokulja jetki žuti dim. Iz tog pakla iskorači Rand, u zlatom vezenoj crvenoj odeći, kao kralj, okrenut prema Gavinu, a vatra i dim iščeznuše. Samo što je sve to jedva ličilo na Randa. Pravi Rand bio je jednako visok i krupan kao Gavin, ali ovaj lik je nadvisio Gavina za glavu. Lice je tek donekle podsećalo na Randovo, grublje i oštrije nego što bi trebalo da bude, hladno lice ubice. Taj čovek se podrugljivo osmehivao. „Nećeš je dobiti" zarežao je.

„Nećeš je zadržati", odgovori Gavin mirno i najednom su oba muškarca držala mačeve.

Egvena zinu. Nije to nju Gavin zarobio. Sanjao je da je spasava! Od Randa! Došlo je vreme da ostavi to bezumlje za sobom. Usredsredila se na to da bude napolje ponovo u mraku, zagledana u ovo spolja. Ništa se ne dogodi.

Mačevi se sudariše sa zveketom i dva čoveka započeše smrtonosni ples. Ili bi makar bio smrtonosan da posredi nije san. Sve su to besmislice. Da sanja mačevanje, od svega mogućeg. I ovo nije košmar; sve je izgledalo normalno, mada zamućeno, i nije bilo preplavljeno bojama. „Muškarčevi snovi su lavirint koji ni on sam ne poznaje", rekla joj je jednom Bair.

Egvena sklopi oči, usmerivši sve misli. Napolje. Bila je napolju i gledala unutra. U njenoj glavi nije bilo mesta ni za šta drugo. Napolju, zagledana unutra. Napolju, zagledana unutra. Napolju!

Ponovo je otvorila oči. Borba je dosegla vrhunac. Gavinovo sečivo zarilo se u Randove grudi, i kada je Rand klonuo, čelik se oslobodio i zamahnuo u blistavom luku. Randova glava zakotrljala se po podu gotovo sve do njenih nogu; zaustavila se zureći u nju. U grlu joj je nabubrio krik pre nego što je stigla da ga uguši. San. Samo san. Ali te mrtve izbuljene oči izgledale su sasvim stvarno.

Onda se Gavin nađe pred njom, sa mačem ponovo u kanijama. Randove glave i tela više nije bilo. Gavin posegnu za okovima koji su je držali, a onda iščeznuše i oni.

„Znala sam da ćeš doći" prodahtala je i trgla se. Ona je svoja! Ne sme da se prepusti ovome, ni na tren, inače će zaista biti sasvim zarobljena.

Gavin je s osmehom uze u naručje. „Drago mi je što si znala", reče on. „Došao bih ranije da sam mogao. Nisam smeo tako dugo da te ostavim u opasnosti. Možeš li mi oprostiti?“

„Tebi mogu oprostiti sve.“ Sada su tu bile dve Egvene, jedna zadovoljno ušuškana u Gavinovom naručju dok ju je on nosio hodnikom palate oivičenim živopisnim tapiserijama i velikim ogledalima u ukrasnim pozlaćenim okvirima, a druga u njenoj glavi.

Ovo je postalo ozbiljno. Koliko god da se usredsredila na to da bude napolju, ostajala je tu i gledala kroz oči svoje dvojnice. Žurno je ugušila u sebi radoznalost zbog toga što je Gavin sanja. Takva vrsta zanimanja je opasna. Nije htela da prihvati ništa od toga! Ali ništa se nije promenilo.

Hodnik je izgledao sasvim stvarno tamo gde bi pogledala, iako je ono što je videla krajičkom oka i dalje izgledalo mutno. Pažnju joj je privukao sopstveni odraz koji je načas opazila u jednom ogledalu; morala je da se izvije i zagleda tamo u prolazu, ali ona je bila samo putnica u glavi žene iz Gavinovih snova. Žena čiji je odraz ugledala bila je ona – nije bilo niti jedne crte za koju je mogla da kaže da se iole razlikuje od njenog stvarnog lica – ali celina je nekako bila... Prelepa, to je bila jedina reč. Zapanjujuće. Zar je Gavin tako vidi?

Ne! Dosta ljubopitljivosti! Napolje!

Između dva koraka, hodnik se pretvorio u breg prekriven divljim cvećem, čiji se opojni miris osećao u blagom lahoru. Stvarna Egvena se trže u mislima. Je li ona to uradila? Pregrada između nje i ove druge se stanjila. Besno se usredsredila. To nije stvarno; odbijala je da to prihvati; ona je svoja. Napolje. Želela je da bude napolju, da gleda unutra.

Gavin je blago položi na plašt raširen na padini, kako to već biva sa snovima. Dok je klečao kraj nje, uklonio joj je pramen kose s obraza i prešao prstom do kutka njenih usana. Bilo joj je teško da se usredsredi. Možda nije imala kontrolu nad telom u kojem se nalazila, ali osećala je šta ono radi, i činilo joj se da Gavinovi prsti nekako izazivaju varnice.

„Moje srce je tvoje,“ izgovorio je tiho, „moja duša, sve.“ Plašt mu je sada bio skerletan, sa kitnjasto vezenim zlatnim listovima i srebrnim lavovima. Mahao je rukama, dodirivao glavu ili srce. „Kad mislim na tebe, u meni nema mesta ni za jednu drugu misao. Tvoj miris ispunjava mi um i pali krv. Srce mi tuče toliko da ne bih čuo ni da se svet raspukne. Ti si moje sunce, mesec i zvezde, nebo i zemlja, draža od života, daha ili...“ On naglo zaćuta, iskrivivši lice. „Pričaš kao budala", promrmlja za sebe.

Egvena bi se usprotivila toj tvrdnji samo da je imala ikakvu vlast nad glasnim žicama. Bilo je veoma lepo čuti takve reči, sve i da su malčice preterane. Samo malčice.

Kada je iskrivio lice, osetila je popuštanje, ali

Zvrc!

Gavin je blago položi na plašt raširen na padini, kako to već biva sa snovima. Dok je klečao kraj nje, uklonio joj je pramen kose s obraza i prešao prstom do kutka njenih usana. Bilo joj je teško da se usredsredi. Možda nije imala kontrolu nad telom u kojem se nalazila, ali osećala je šta ono radi, i činilo joj se da Gavinovi prsti nekako izazivaju varnice.

Ne! Ne sme dozvoliti sebi da prihvati bilo koji deo tog sna!

Na licu mu se čitao bol, a kaput mu je bio tamnosiv. Šake su mu počivale na kolenima, stisnute u pesnice. „Nemam prava da ti se obraćam onako kako bih želeo“, reče on kruto. „Moj brat te voli. Znam da je Galad izludeo od straha za tebe. On je Beli plašt makar upola zbog toga što smatra da su te Aes Sedai zloupotrebile. Znam da on...“ Gavin čvrsto zatvori oči. „O, Svetlosti, pomozi mi!“, zastenja.

Zvrc.

Gavin je blago položi na plašt raširen na padini, kako to već biva sa snovima. Dok je klečao kraj nje, uklonio joj je pramen kose s obraza i prešao prstom do kutka njenih usana.

Ne! Gubila je i ono malo kontrole! Mora da izađe! Čega se to plašiš? Nije bila sigurna je li to pomislila ona ili druga Egvena. Prepreka među njima sada je bila gotovo prozirna. Ovoje Gavin. Gavin.

„Volim te“, reče on s oklevanjem. Ponovo u zelenom kaputu, i dalje manje zgodan nego što je zaista bio, čupnuo je jedno dugme pre nego što je pustio da mu ruka padne. Pogledao ju je kao da se plaši onoga što će ugledati na njenom licu, krijući to, ali ne naročito dobro. „Nikada to nisam rekao nijednoj ženi, niti poželeo da kažem. Ne možeš ni da zamisliš koliko mi je teško da ti to kažem. Iako želim to“, nadoda žurno, zamahnuvši prema njoj, „ali reći to bez podstreka isto je kao kada bih bacio mač u stranu i razgolitio prsa pred sečivom. Ne kažem da mislim kako bi ti – Svetlosti! Ne umem ovo da kažem valjano. Ima li ikakvih izgleda da bi ti... možda... s vremenom... počela da osećaš... naklonost... prema meni? Nešto... jače od prijateljstva?“

„Tikvane slatki”, nasmeja se ona tiho. „Volim te.“ To volim te odjekivalo je u onom delu njenog bića koji joj je zaista pripadao. Osetila je kako prepreka iščezava, u trenu shvatila da ne mari zbog toga, a onda je ponovo postojala samo jedna Egvena, ona Egvena koja se sva srećna obisnula Gavinu oko vrata.

Dok je sedela na hoklici pod mutnom mesečinom, Ninaeva je potiskivala zev zglavcima šake i treptala očima koje kao da su joj bile pune peska. Ovo će da upali, kako da ne. Zaspaće čim se pozdravi s Teodrin, ako ne i pre toga! Brada joj pade, i ona se trže i ustade. Hoklica pod njom kao da se okamenila – tur joj je utrnuo – ali ta neprijatnost očito više nije bila dovoljna. Možda bi bilo dobro da prošeta napolju. Ispruženih ruku, napipala je put do vrata.

Kroz noć se najednom prolomi daleki krik, i istog trena je hoklica jako udari u leđa i obori uz gruba vrata, tako da je i sama zapanjeno kriknula. Omamljena, zurila je u stolicu, koja je sada ležala postrance na podu, sa jednom iskrivljenom nogarom.

„Šta bi?“, viknu Elejna, uspravivši se na postelji.

Salidarom se razlegoše novi krici i povici, neki i iz njihove kuće, a odasvud kao da je dopirala nejasna tutnjava i zveket. Ninaevin prazan krevet začegrta, pa kliznu za stopu po podu. Elejnin poskoči i umalo je ne zbaci.

„Mehur zla.“ Ninaeva je bila zapanjena hladnoćom sopstvenog glasa. Nije bilo nikakve svrhe da skače unaokolo i mlatara rukama, ali u sebi je činila baš to. „Moramo probuditi sve koji još spavaju.“ Nije znala kako je iko mogao spavati usred sve te buke, ali takvi su mogli umreti za tili čas.

Ne sačekavši odgovor, ona pohita napolje i otvori sledeća vrata niz hodnik – pa se saže pred belim umivaonikom, koji polete tačno onuda gde joj je maločas bila glava i tresnu u zid iza nje. Tu sobu su delile četiri žene, u dva kreveta nešto šira od njihovih. Sada je jedan krevet ležao naopako, s nogama u vazduhu, a dve žene su pokušavale da ispužu ispod njega. Na drugom su se Emara i Ronela, još jedna Prihvaćena, bacakale i gušile, čvrsto uvijene u sopstvenu posteljinu.

Ninaeva dograbi prvu ženu ispod prevrnutog kreveta, mršavu služavku po imenu Mulinda, koja je zijala u nju, pa je gurnu prema vratima. „Idi! Probudi sve koji u kući još spavaju i pomozi svima kojima možeš! Idi!“ Mulinda pođe, saplićući se, a Ninaeva povuče njenu uzdrhtalu družbenicu iz postelje na noge. „Pomozi mi, Satina. Pomozi mi s Emarom i Ronelom.“

Možda je drhtala, ali bucmasta žena je klimnula glavom i dala se s voljom na posao. Naravno, bilo je potrebno samo da razvije čaršav. On kao da je bio živ, poput loze koja se steže da zdrobi sve pod sobom. Ninaeva i Satina jedva su ga odvojile od grla druge dve žene; onda bokal poskoči sa nosača umivaonika i razbi se o tavanicu. Satina poskoči i pusti čaršav, koji se ote iz Ninaevinih ruku i vrati pravo natrag gde je do maločas bio. Dve žene su se sve slabije otimale; jedna je zakrkljala, dok se druga uopšte nije oglašavala. Čak i na ono malo mesečine što je dopiralo kroz prozor, lica su im izgledala otekla i potamnela.

Dograbivši ponovo čaršav obema rukama, Ninaeva se otvori za saidar i ne nađe ništa. Predajem ti se> proklet bio! Predajem se! Treba mi Moć! Ništa. Krevet se zaklatari kraj njenih kolena, a Satina zacvile. „Nemoj samo da stojiš tu!“, brecnu se Ninaeva. „Pomozi mi!“

Čaršav se najednom ponovo s trzajem ote iz njenih ruku, ali umesto da se još jednom obavije oko Emare i Ronele, polete na drugu stranu toliko jako da su se one stumbale jedna preko druge, bezmalo kao na vrtešci dok se odvijao. Primetivši Elejnu na vratima, Ninaeva zatvori usta škljocnuvši zubima. Čaršav je visio s tavanice. Moč. Naravno.

„Svi su budni” reče Elejna, pruživši joj odoru. Već je jednu navukla preko svoje bluze. „Nekoliko modrica i ogrebotina, jedna ili dve gadne posekotine koje bi trebalo pogledati kada bude vremena, i mislim da će svi loše sanjati nekoliko dana, ali sve u svemu, to je to. Evo.“ Krici i povici još su odjekivali kroz noć. Satina ponovo poskoči kada Elejna pusti čaršav da padne, ali on samo ostade da leži na podu. Ali prevrnuti krevet se pomeri, škripuckajući, Elejna se nagnu iznad žena koje su stenjale na krevetu. „Mislim da im se samo vrti u glavi. Satina, pomozi mi da ih pridignem.“

Ninaeva se namršti na odoru koju je držala. Nije ni čudo da im se vrti u glavi, kad su se tako obrtale, kao čigre. Svetlosti, bila je potpuno beskorisna. Uletela je tako kao budala da preuzme komandu. Bez Moći je bila naprosto beskorisna.

„Ninaeva, možeš li mi pomoći?“ Elejna je držala uspravno Emaru, koja se povodila, dok je Satina gotovo nosila Ronelu prema vratima. „Mislim da će se Emara ispovraćati, i bolje je da to uradi napolju. Mislim da su noćne posude porazbijane.“ Po smradu bi se reklo da je bila u pravu. Grnčarija je strugala po podu, u pokušaju da se izvuče ispod prevrnutog kreveta.

Ninaeva ljutito zavuče ruke u odoru. Sada je osećala Izvor, topao sjaj tik izvan vidokruga, ali namerno nije obraćala pažnju na njega. Godinama se snalazila i bez Moći. Može i sada bez nje. Prebacivši Emarinu slobodnu ruku preko svog ramena, pomogla je ženi koja je stenjala da pođe prema ulici. Zamalo da uspeju.

Kada su izašle, pošto su obrisale Emari usta, svi su se već okupili ispred kuće u odorama ili odeći u kojoj su spavali. Pun mesec i dalje je visio na nebu i sve obasjavao. Ljudi su izlazili iz drugih kuća, uz opštu ciku i vrisku. Jedna daska u plotu je zazvečala, zatim još jedna. Iznenada neka kofa poče da poskakuje ulicom. Kola puna drva za potpalu najednom krenuše napred, zaoravši rudom plitke brazde u tvrdoj zemlji. Iz jedne kuće niz ulicu diže se dim i začuše se povici za vodom.

Ninaevu privuče nečije tamno obličje koje je ležalo na ulici. Jedan od noćnih stražara, sudeći po treperavom fenjeru blizu njegove ispružene ruke. Videla je njegove izbuljene oči koje su svetlucale na mesečini, krv kojom mu je lice bilo obliveno i udubljenje u glavi tamo gde ga je nešto udarilo poput sekire. Svejedno mu je opipala vrat ne bi li pronašla bilo. Došlo joj je da zavija od besa. Ljudi treba da umru posle dugog života, u svojoj postelji, okruženi porodicom i prijateljima. Sve ostalo je čisto traćenje. Čisto, bedno traćenje!

„Dakle, noćas si pronašla saidar, Ninaeva. Dobro “

Ninaeva poskoči i zapilji se odozdo u Anaiju. Shvati da zaista drži saidar. Pa i sa njim je beskorisna. Dok je ustajala, umorno je brisala kolena i trudila se da ne gleda u mrtvaca. Da li bi išta bilo drugačije da je ona bila brža?

Sjaj Moći okružio je Anaiju, ali ne samo nju; jedna jedina svetlost obasjavala je isto tako još dve potpuno odevene Aes Sedai, jednu Prihvaćenu u odori, i tri polaznice, dve u spavaćicama. Jedna od tih u spavaćicama bila je Nikola. Ninaeva je videla i druge sjajne grupe, desetine i desetine njih, dok su išle ulicom. Neke su činile samo Aes Sedai, ali većinu nisu.

„Otvori se za povezivanje", nastavi Anaija. „I ti, Elejna, i... Šta je to s Emarom i Ronelom?“ Kada je saznala da samo imaju vrtoglavicu, promrmljala je nešto sebi u bradu, rekla im da pronađu krug i povežu se s njim čim im se razbistri u glavi. Žurno je odabrala još četiri Prihvaćene iz grupe oko Elejne. „Samaei – ako je to on umesto nekog od ostalih – ima da sazna kako nipošto nismo bespomoćne. Brzo sada. Prigrlite Izvor, ali se zadržite na tome. Otvorene ste i popustljive.“

„Ovo nije jedan od Izgubljenih", zausti Ninaeva, ali majčinska Aes Sedai je odlučno preseče.

„Ne protivi se, dete, samo se otvori. Očekivale smo napad, mada ne baš ovakav, i planirale kako da se odbranimo. Brzo, dete. Ne smemo traćiti vreme na dokono ćeretanje.“

Ninaeva zatvori usta i pokuša da stane na taj rub gde prihvatiš saidar, u trenutku prepuštanja. Nije bilo lako. Dvaput je osetila kako se Moć ne uliva samo u nju, već protiče kroz nju u Anaiju, i dvaput se trza natrag. Anaija stisnu usne; zurila je u Ninaevu kao da ova to čini namerno. Treći put bilo je kao da ju je neko dograbio za šiju. Saidar je pokuljao kroz Ninaevu do Anaije, i kada je ona pokušala da se povuče – ona je to radila, shvatila je, a ne sam tok – njen tok se zadržao i stopio se s onim većim.

Obuze je strahopoštovanje. Shvatila je da zagleda lica ostalih i pita se da li i one isto osećaju. Bila je deo nečeg šireg, većeg od nje same. Nije to bila samo Jedna moć. Osećanja su joj tutnjala glavom, strah, nada i olakšanje – i da, strahopoštovanje više od svega drugog – osećaj spokojstva, koji je sigurno dolazio od Aes Sedai, tako da nije mogla da razabere koja su osećanja njena. Trebalo je da oseti jezu zbog toga, ali je osećala prema tim ženama bliskost veću nego što je mogla da oseća prema sestri, kao da su sve u istom telu. Dugonoga Siva po imenu Ašmanaila toplo joj se osmehivala, kao da je prepoznala njene misli.

Ninaevi zastade dah kada joj pade na pamet da više ne oseća bes. Bes je nestao, progutalo ga je čuđenje. A opet nekako, ta je kontrola sada prešla na Plavu sestru, i tok saidara se nastavio. Pogled joj pade na Nikolu i tamo ne nađe sestrinski osmeh, već samo taj zamišljeni izraz proučavanja. Ninaeva nagonski pokuša da se izvuče iz veze i ništa se ne dogodi. Sve dok Anaija ne razbije krug, ona će biti njegov deo, i to mu je to.

Elejna se priključila mnogo lakše, stavivši najpre srebrnu narukvicu u džep odore. Ninaevi po licu izbi hladan znoj. Šta se moglo dogoditi da je Elejna stupila u vezu već povezana sa Mogedijen preko adama? Nije imala pojma, i zbog toga je pitanje bilo još gore. Nikola se mrštila, na Ninaevu pa na Elejnu. Svakako nije mogla da razdvoji koja osećanja pripadaju kojoj od njih, pogotovo što ni sama Ninaeva nije mogla da raspozna svoja. Poslednje dve su ušle u krug jednako lako, Šimoku, lepa tamnooka Kandorka koja je postala Prihvaćena neposredno pre podele Kule, i Kalindin, Tarabonka crne kose upletene u mnoštvo tankih pletenica, Prihvaćena već dobrih deset godina. Žena koja tek što je prevazišla polazništvo i druga koja se borila za svaki delić znanja, ali povezale su se sasvim lako.

Nikola najednom progovori, kao u polusnu. „Lavlji mač, posvećeno koplje, ona koja vidi iza. Troje u lađi, a opet onaj mrtav je taj što živi. Veliki boj okončan, ali svet nije s bitkama završio. Zemlja podeljena povratkom, i čuvari u ravnoteži sa slugama. Budućnost se klati na ivici sečiva.“

Anaija se zagleda u nju. „Šta to bi, dete?“

Nikola trepnu. „Jesam li nešto rekla, Aes Sedai?" upita ona slabašno. „Osećam se... neobično.“

„Pa, ako misliš da povraćaš", reče Anaija oštro, „završi više s tim. Žene prvi put čudno podnose povezivanje. Nemamo vremena da ti smirujemo želudac.“ Kao da želi to da dokaže, ona prikupi suknje i pođe ulicom. „Držite se sada blizu, sve. I javite ako ugledate nešto čime se moramo pozabaviti.“

To uopšte nije bilo teško. Ljudi su se muvali po ulicama, vikali želeći da znaju šta se događa ili naprosto ječali, a predmeti su se pomerali. Vrata su treskala, prozori se bučno otvarali iako ih niko nije ni pipnuo. Iz kuća su dopirali udarci i lomljava. Posuđe, alat, kamenje, sve što je stajalo slobodno, moglo je da poskoči i poleti svakog časa. Jedna zdepasta kuvarica u spavaćici dograbi kofu u letu nasmejavši se gotovo histerično, ali kada je bledi mršavi čovek u dugačkim gaćama pokušao da odbije od sebe cepanicu za potpalu, začuo se prasak lomljenja ruke. Užad se uvijala oko nogu i ruku, a čak je i odeća počela da se otima. Pronašle su jednog maljavog muškarca sa košuljom uvijenom oko glave, koji je mlatarao toliko snažno oko sebe da oni koji su hteli da je sljušte s njega pre nego što ga uguši nisu mogli ni da mu priđu.

Jedna žena koja je uspela da odene haljinu, ali ne i da je sveže u struku, držala se za krovinu na ivici krova, drečeći iz sveg glasa dok je haljina pokušavala da je zavrljači preko kuće, ili možda u nebo.

Rešavanje takvih pojava nije bilo nimalo teže od njihovog uočavanja. Tokovi Moći kojima je Anaija upravljala kroz vezu – i oni iz drugih krugova – mogli su lako da zaustave i krdo bikova u jurišu, a kamoli čajnik kojem je palo na pamet da poleti. I kad bi se jednom neki predmet zaustavio, bilo primenom Moći ili rukom, retko bi se ponovo pomerio. Nije bilo vremena da zastanu čak ni da Isceljuju, osim ako nekome život nije bio u opasnosti; modrice, krvarenje i slomljene kosti morale su da sačekaju da se nova daska iz plota obori na tle, po mogućstvu pre nego što nekome ne rascopa glavu; još jedno bure zaustavljeno u mahnitom kotrljanju, pre nego što nekome ne polomi nogu.

U Ninaevi je narastao osećaj nemoći. Toliko toga; sve malo, ali čovek čiju je glavu razbio tiganj ili žena zadavljena sopstvenom spavaćicom bili su mrtvi jednako kao i oni koje je satrla Moć. Nije posredi bila samo njena nemoć; mislila je da to osećaju sve žene u krugu, čak i Aes Sedai. Ali ona je samo mogla da korača dalje s ostalima i gleda kako Anaija tka splet njihovih tokova da bi zapodenula bitku sa hiljadu malih opasnosti. I sama Ninaeva izgubila se u tom provođenju, u tom jedinstvu sa desetak drugih žena.

Najzad Anaija stade, namrštivši se. Razvrgavanje veze iznenadilo je Ninaevu. Na trenutak je klonula tamo gde je stajala, zureći s nerazumevanjem. Stenjanje i ječanje zamenilo je krike i povike; bledo osvetljena ulica bila je mirna, ako se izuzmu ljudi koji su pokušavali da pomognu povređenima. Sudeći po mesecu, prošlo je manje od jednog sata, ali Ninaevi se činilo kao da je prošlo deset. Leđa su je tištala tamo gde ju je udarila hoklica, kolena su joj klecala, a oči kao da su joj bile izribane. Zevnula je toliko jako da je pomislila kako će joj pući bubne opne.

„Ovo uopšte nismo očekivale od jednog Izgubljenog" promrmlja Anaija sebi u bradu. I ona je zvučala umorno, ali dala se smesta na sledeče što je trebalo uraditi, dohvativši Nikolu za rame. „Jedva stojiš. U postelju. Idi, dete. Hoću s tobom da razgovaram odmah ujutro, pre doručka. Angla, ti ostani; možeš se ponovo povezati i dati malo snage za Isceljivanje. Lanita, u krevet.“

„Nije to bio Izgubljeni" reče Ninaeva. Promumla, zapravo. Svetlosti, kako je samo bila umorna. „Bio je to mehur zla.“ Tri Aes Sedai su zurile u nju. Baš kao i ostale Prihvaćene, osim Elejne, i polaznice. Čak i Nikola, koja još nije otišla. Ninaevi više nije bilo važno koliko je ta žena odmerava pogledom; previše joj se spavalo da bi marila za to.

„Videle smo jedan takav u Tiru“ reče Elejna. „U Kamenu.“ Zapravo, samo ono što je za njim ostalo, ali i to je bilo više nego što su obe želele da se tome ikada ponovo približe. „Da nas je napao Samael, on se ne bi gađao cepanicama.“ Ašmanaila se neodgonetljivo zgledala sa Baratinom, Zelenom kojoj je polazilo za rukom da od krajnje mršavosti načini gracioznu vitkost, a dugi nos učini otmenim.

Anaija nije ni trepnula. „Elejna, u tebi izgleda ima još mnogo energije. I ti možeš pomoči s Isceljivanjem. A ti, Ninaeva... Opet si ga izgubila, zar ne? Pa, ti izgledaš kao da neko treba da te odnese u krevet, ali moraćeš sama da ga nađeš. Šimoku, ustani i idi u postelju, dete. Kalindin, pođi sa mnom.“

„Anaija Sedai" reče Ninaeva pažljivo. „Elejna i ja smo večeras nešto otkrile. Ako bismo mogle da razgovaramo s tobom nasa...“

„Sutra, dete. U krevet. Odmah, pre nego što se srušiš.“ Anaija nije ni sačekala da vidi hoće li je ona poslušati. Sa Kalindin za petama, prišla je čoveku koji je ležao i stenjao sa glavom u krilu neke žene i sagnula se iznad njega. Ašmanaila povuče Elejnu na drugu stranu, a Baratina odvede Anglu na treću. Pre nego što je nestala u gomili, Elejna se osvrnula prema Ninaevi i blago odmahnula glavom.

Pa, možda ovo i nije bilo najbolje vreme ili mesto da se pominje posuda i Ebou Dar. Bilo je nečeg čudnog u Anaijinom odgovoru, kao da bi se zaista razočarala kad bi saznala da ovo uistinu nije bio napad Izgubljenih. Zašto? Bila je previše umorna da bi sabrano razmišljala. Anaija je možda kontrolisala tokove, ali saidar je prolazio Ninaevu dobar sat, dovoljno da izmori nekoga ko nije dobro odspavao preko noći.

Zanoseći se, Ninaeva ugleda Teodrin. Domanka je hramala između dve polaznice u belom, zastajkujući tamo gde se činilo da je neko povređen i da njena veština u Isceljivanju može da mu pomogne. Ona nije videla Ninaevu.

Idem ja da spavam, pomisli Ninaeva mrzovoljno. Anaija Sedai mi je tako rekla. Zašto je Anaija izgledala razočarano? Neka misao meškoljila joj se na ivici uma, ali ona je bila previše pospana da je se dočepa. Koraci su joj se vukli, toliko da se gotovo saplitala na ravnom. Otići će da spava, a Teodrin neka misli o tome šta god želi.