35 U Dvorani Predstavnica

Egvena je zurila u Šerijam pitajući se da li treba da se smeje. Možda je, provodeći vreme sa Aijelima, zaboravila šta je smešno među Aes Sedai. Šerijam je piljila u nju sa tim bezvremenim, nepokolebljivim licem, iskošenih zelenih očiju koje nisu ni treptale. Egvena pogleda ostale. Sedam lica bezizražajnih lica, i iščekivanje u vazduhu. Sijuan kao da se slabašno smeškala ali „osmeh“ je lako mogao da bude prirodna zakrivljenost njenih usana. Treperavo svetlo lampi odjednom je činilo crte njihovih lica čudnim i neljudskim.

Egvena oseti lakoću u glavi i slabost u nogama. Bez razmišljanja se sruči na stolicu ravnog naslona. Istog časa je ustala. To joj je sasvim sigurno razbistrilo misli bar donekle. „Ja nisam Aes Sedai“, reče ona, bez daha. To joj se činilo dovoljno neodređeno. To mora da je neka vrsta šale ili... ili... ili nečega.

„To može da se zaobiđe", odlučno reče Šerijam, čvršće zatežući svoj svetloplavi pojas ne bi li naglasila svoje reči.

Beonine pletenice boje meda zaljuljaše se kad je klimnula glavom. „Amirlin Tron jeste Aes Sedai – zakon je sasvim jasan; na nekoliko mesta je istaknuto ’Amirlin Tron kao Aes Sedai’ – ali nigde nije rečeno kako je neophodno biti Aes Sedai kako bi se postalo Amirlin.“ Svaka Aes Sedai poznavala je zakone, ali kao pregovarači, Sive su morale da poznaju zakone svake zemlje, pa Beonin pređe na predavanje, kao da objašnjava nešto što niko ne zna tako dobro kao ona. „Zakon koji određuje kako treba birati Amirlin samo kaže ’žena koja je prizvana’ ili ’ona koja stoji pred Dvoranom’. Ili nešto slično. Od početka do kraja reči ’Aes Sedai’ nisu pomenute nijednom. Nikada. Neke bi mogle reči da je to bila namera ustanoviteljici, da se podrazumeva, ali jasno je, kakve god bile namere žena koje su pisale zakone, da...“ Ona se namršti kada je Karlinja preseče.

„Nema sumnje da su smatrale da se to podrazumeva i da ne treba to naglašavati. Međutim, po logici, zakon smatra samo ono što kaže, šta god ustanoviteljke smatrale da su htele da kažu.“

„Zakoni retko imaju ikakave veze sa logikom", kiselo primeti Beonin. „Međutim, u ovom slučaju", ona razmisli na trenutak, „potpuno si u pravu.“ Egveni dodade: „A i Dvorana to isto vidi.“

Sve su bile ozbiljne, čak i Anaija koja reče: „Ti ćeš postati Aes Sedai, dete, onog časa kad budeš uzdignuta u Amirlin Tron. To ti je to i nadugačko i ukratko.“ Čak i Sijuan je bila ozbiljna, bez obzira na taj slabašan osmeh. Bio je to osmeh.

„Možeš da izgovoriš Tri zakletve kad se vratimo u Kulu", reče joj Šerijam. „Razmatrale smo da ih ipak izgovoriš, ali bez Palice zakletvi to bi moglo biti smatrano prevarom. Bolje da sačekamo.“

Egvena umalo ne sede ponovo pre nego što se pribrala. Možda su Mudre bile u pravu; možda je putovanje kroz Tel’aran’riod uživo učinilo nešto sa njenim umom. „Ovo je nemoguće", bunila se. „Ja ne mogu da budem Amirlin. Ja sam... ja sam...“ Protivrazlozi su joj se skupljali na jeziku u čvor koji ništa nije propuštao napolje. Premlada je; Sijuan je bila najmlađa Amirlin svih vremena, a imala je trideset kad je bila uzdignuta. A ona jedva da je otpočela obuku, iako je znala to što je znala o Svetu snova. Amirlin su bile pune znanja i iskustva. I mudre; sasvim sigurno su morale biti mudre. Ona se osećala samo zbunjeno i zbrkano. Većina žena provodilo je deset godina kao polaznica i deset kao Prihvaćena. Tačno, neke su napredovale brže, čak i mnogo brže. Sijuan jeste. Ali ona sama bila je polaznica manje od godine, a Prihvaćena još kraće od toga. „To je nemoguće!", bilo je najbolje što je konačno uspela da izusti.

Morvrinino frktanje podseti je na Sorileu. „Smiri se, dete, ili ću te ja smiriti. Ovo nije vreme da se treseš ili da nam se onesvešćuješ.“

„Alija ne bih znala šta da radim! Ništa!“ Egvena duboko udahnu. To joj nije stvarno umirilo uzdrhtalo srce, ali pomoglo je. Malo. Aijelsko srce. Šta god radile, neće im dopustiti da je zastrašuju. Osmotrivši Morvinino lažno ljutito lice, ona dodade: Može da me odere, ali ne može da me zastraši. „Ovo je besmisleno, eto šta je. Ja nemam nameru da izigravam budalu pred svima, a to je ono što bih činila. Ako je ovo razlog zbog kojeg me je Dvorana prizvala, kažem vam – ne.“

„Bojim se da ta mogućnost ne postoji", uzdahnu Anaija, poravnavajući svoj ogrtač, čudnu nabranu stvarčicu od ružičaste svile, sa nežnom čipkom boje slonovače na svakom porubu. „Ne možeš odbiti zahtev da postaneš Amirlin ništa više nego što bi mogla poziv da ti se sudi. Čak su i reči priziva potpuno iste." To je bilo razgaljujuće; o, i te kako.

„Izbor je sada na Dvorani.“ Mirela je zvučala pomalo tužno, što nije nimalo popravilo Egvenino raspoloženje.

Odjednom se osmehujući, Šerijam obavi ruku Egveni oko ramena. „Ne brini, dete. Pomoći ćemo ti i vodićemo te. Zbog toga smo ovde.“

Egvena ništa ne reče. Nije mogla da smisli šta bi rekla; možda pokoravanje zakonu nije popuštanje pred zastrašivanjem, ali osećaj je manje-više isti. One tišinu protumačiše kao slaganje, a verovatno je to i bila. Bez odlaganja, poslaše Sijuan, čangrizavu zbog dobijenog zadatka, da lično probudi Predstavnice i obavesti ih da je Egvena stigla.

U kući nastade metež i pre nego što je Sijuan stigla do vrata. Egvenina haljina za jahanje postade predmet priličnih rasprava – a ona nije učestvovala ni u jednoj od njih – pa je punačka služavka u zadnjoj sobi probuđena iz dremke u stolici i poslata napolje, uz ozbiljne pretnje ako progovori i reč, da donese svaku haljinu Prihvaćenih koju nađe a koja bi možda mogla da odgovara Egveni. Isprobala ih je osam, tu, na licu mesta, u dnevnoj sobi, pre nego što je pronašla jednu koja joj je odgovarala, donekle. Bila je tesna u grudima ali, srećom, malo labavija na bokovima. Sve vreme dok je služavka donosila haljine a Egvena ih isprobavala, Šerijam i ostale na smenu su izlazile da se presvuku, a između toga držale su joj predavanje o tome šta će se desiti, šta mora da uradi i kaže.

Naterale su je da im sve ponavlja. Mudre su smatrale da je sasvim dovoljno ako se nešto kaže jednom, a teško učenici koja ne uspe da sasluša i čuje. Egvena se sećala ponečeg od onoga što treba da kaže sa časova polaznicama, u Kuli, pa je već prvi put ponovila reči savršeno, ali Aes Sedai su ponavljale i ponavljale, a onda počinjale iznova. Egvena nije shvatala. Za svakog na svetu rekla bi da je uznemiren, bilo mu lice hladnokrvno ili ne, osim za Aes Sedai. Zapita se ne greši li negde slučajno, pa poče da upotrebljava drugačije reči.

„Izgovori ih kao što ti je rečeno", odreza Karlinja kao ledenica koja se lomi, a Mirela, zvučeći jedva manje ledeno, reče: „Ne smeš sebi dozvoliti nijednu grešku, dete. Nijednu!“

Prošla je kroz to još pet puta, a kad se pobunila u rekla da je tačno izgovorila svaku reč, nabrojala ko će gde stajati i ko će šta reći, baš onako kao što su joj kazale, pomislila je da će je Morvrin isprašiti po ušima, ako Beonin ili Karlinja to ne urade pre nje. Za svaki slučaj, njihovi pogledi bili su teški kao šamari, a Šerijam ju je posmatrala kao da je polaznica koja se duri. Egvena uzdahnu i poče ponovo: „Ulazim u pratnji vas tri...“

Bila je to tiha povorka koja se probijala gotovo praznim, mesečinom obasjanim ulicama. Nekolicina ljudi koja je još uvek bila napolju nije ih ni pogledala; šest Aes Sedai sa jednom jedinom Prihvaćenom – za njih je mogao biti uobičajen prizor, a možda i ne, ali u svakom slučaju nedovoljno čudan da bi izazvao naročitu pozornost. Prozori koji ranije behu osvetljeni sada su bili tamni; tišina je ležala na naselju i njihovi koraci po utabanoj zemlji jasno su se čuli. Egvena se poigravala sa prstenom Velike zmije, koji se nalazio na svom mestu, na njenoj levoj ruci. Noge su joj klecale. Ona jeste bila spremna da se suoči sa svime, ali njen spisak „svega“ nije uključivao i ovo.

Zaustaviše se pred četvrtastom trospratnicom. Svi prozori su bili tamni, ali na mesečevoj svetlosti delovala je kao krčma. Trebalo je da Karlinja, Beonin i Anaija ostanu tu, a barem prve dve nisu izgledale zadovoljne zbog toga; nisu se žalile, kao što nisu ni u kući, ali bespotrebno su poravnavale svoje suknje i držale glave ukočeno podignute, ne gledajući u Egvenu.

Anaija umirujuće pomilova Egvenu po kosi. „Sve će proći dobro, dete.“ Ona je pod pazuhom nosila zavežljaj s haljinom koju će Egvena navući kada se sve završi. „Ti brzo učiš.“

Duboko u kamenoj zgradi oglasi se gong, jednom, drugi put, treći put. Egvena gotovo da poskoči. Tišina koliko otkucaj srca, a onda se ponovo začu bronzana pesma gonga. Mirela nesvesno poravna svoju haljinu. Još jednom muk, pa opet trostruki zov.

Šerijam otvori vrata, a Egvena ju je pratila unutra sa Mirelom i Morvrin za petama. One je okružiše – Egvena nije mogla da ne pomisli – poput stražara koji su tu kako bi se postarali da slučajno ne pobegne.

Velika prostorija visoke tavanice u koju uđoše nije bila tamna, daleko od toga. Na okvirima četiri široka kamena kamina stajale su brojne lampe, a još ih je bilo na stepenicama, kao i na ograđenom odmorištu koje je gledalo na prostoriju. Visoke višestruke lampe, sa ogledalima kako bi se pojačala svetlost, stajale su u svakom ćošku prostorije. Ćebad zastrta preko prozora sprečavala su svetlost da izađe.

Levo i desno stajalo je po devet stolica, okrenute sučelice, po tri u redu. Žene u njima, Predstavnice šest Ađaha u Salidaru, nosile su šalove i haljine odgovarajućih boja. Okrenule su glave ka Egveni, a lica su im pokazivala samo hladno dostojanstvo.

Na udaljenom kraju sobe stajala je još jedna stolica, na malom postolju nalik spljoštenoj kutiji. Visoka, teška stolica izrezbarenih nogara i naslona, tamnožute boje da bi izgledala kao da je pozlaćena. Preko rukohvata je ležala ešarpa, sa prugama u sedam boja. Izgledala je miljama udaljena od mesta na kome je stajala Egvena.

„Ko stupa pred Dvoranu Kule?“, visokim jasnim glasom pitala je Romanda. Ona je sedela, baš pored zlatne stolice, naspram tri Plave sestre. Šerijam glatko istupi u stranu, otkrivajući Egvenu.

„Ona koja hodi poslušno, u Svetlosti", reče Egvena. Glas bi trebalo da joj se trese. Pa neće valjda stvarno to da urade?

„Ko stupa pred Dvoranu Kule?“, ponovo je pitala Romanda.

„Ona koja hodi ponizno, u Svetlosti.“ Svakog časa ovo će se pretvoriti u suđenje zato što se izdavala za Aes Sedai. Ne, ne za to; samo će je ograditi štitom i zatvoriti je do suđenja. Ali valjda...

„Ko stupa pred Dvoranu Kule?“

„Ona koja hodi po prizivu Dvorane, poslušno i ponizno, u Svetlosti, tražeći samo da prihvati volju Dvorane.“

Ustade tamna vitka žena, među Sivima iza Romande. Kao najmlađa Predstavnica, Kvemsa izgovori obredno pitanje koje je poticalo još od Slamanja Sveta: „Ima li ovde ikoga osim žena?“

Romanda promišljeno zabaci svoj šal i ostavi ga da stoji preko naslona stolice dok je ustajala. Kao najstarija, ona je prva odgovarala. Jednako promišljeno, ona razveza haljinu i svuče je do struka, zajedno sa košuljom. „Ja sam žena", objavila je.

Pažljivo, Kvemsa spusti sopstveni šal preko stolice i razodenu se do struka. „Ja sam žena", reče.

Onda se i ostale podigoše i počeše da se otkrivaju, svaka objavljujući, kad bi pokazala dokaz, da je žena. Egvena se malo pomučila sa tesnim gornjim delom na haljini Prihvaćene koju su našle za nju, te je Mirela morala da joj pomogne oko dugmadi, ali ubrzo su njih četiri bile razgolićene kao i sve ostale.

„Ja sam žena", reče Egvena sa ostalima.

Kvemsa pažljivo obiđe odaju zastajući pred svakom od žena sa gotovo uvredljivim otvorenim pogledom, a onda se zaustavi pred sopstvenom stolicom i objavi da nema prisutnih koji nisu žene. Aes Sedai sedoše i većina poče da navlači odeću. Ne baš preterano brzo, ali jedva da su gubile vreme. Egvena gotovo odmahnu glavom. Ona još nije mogla da se pokrije, tek kasnije u toku obreda. Nekada davno, Kvemsino pitanje tražilo bi više dokaza; u tim danima, zvanični obredi održavani su „zaogrnuti Svetlošću", što će reći ni u čemu osim sopstvene kože. Šta bi ove žene zaključile o aijelskim šatorima za znojenje ili šerijanskim kupatilima?

Nije bilo vreme za takve misli.

„Ko stoji iza ove žene", kaza Romanda, „i jemči za nju, srcem za srce, dušom za dušu, životom za život?“ Ona sede uspravna i nadmoćno dostojanstvena, ostavivši svoje bujno poprsje nepokriveno.

„Ja jemčim", odlučno reče Šerijam, praćena trenutak kasnije jasnim glasom Morvrin a potom Mirele.

„Stupi napred, Egvena al’Ver", oštro naredi Romanda. Egvena prede tri koraka i kleče; činilo joj se da je utrnula. „Zašto si ovde, Egvena al’Ver?“

Zaista je bila neosetljiva; ništa nije mogla da oseti. Nije mogla da se seti ni svojih odgovora, ali oni joj se nekako skotrljaše s jezika. „Prizvala me je Dvorana Kule.“

„Šta tražiš, Egvena al’Ver?“

„Da služim Beloj Kuli, ništa manje i ništa više.“ Svetlosti, one nameravaju to da urade!

„Kako bi služila, Egvena al’Ver?“

„Svojim srcem i svojom dušom i svojim životom, u Svetlosti. Bez straha ili naklonosti, u Svetlosti.“

„Gde bi služila, Egvena al’Ver?“

Egvena duboko udahnu. Još može da spreči ovu ludost. Nemoguće je da ona stvarno... „Na Amirlin Tronu, ako to odgovara dvorani Kule.“ Dah joj se zaledi. Prekasno je da sada okreće leđa. Možda je bilo prekasno već u Srcu Kamena.

Prva ustade Delana, a za njom Kvemsa i Dženija, pa još njih, dok devet Predstavnica nije stajalo pred svojim stolicama iskazujući prihvatanje. Romanda je i dalje odlučno sedela. Devet od osamnaest. Prihvatanje mora biti jednoglasno – Dvorana je uvek težila opštoj saglasnosti; na kraju, sva glasanja su završavana jednoglasno, mada je ponekad to zahtevalo mnogo priče – ali ovde noćas neće biti nikakve priče osim obrednih reči, a ovo je od potpunog odbacivanja delio samo jedan glas. Šerijam i ostale ismejale su njenu primedbu kako bi nešto ovako moglo da se dogodi, i to tako brzo da bi se ona možda i zabrinula da joj se sve ovo i inače nije činilo besmislenim; pa ipak su je zatim, sasvim uzgredno, i same obavestile kako bi nešto slično moglo da se dogodi. Ne odbijanje, nego stav da Predstavnice koje su ostale da sede ne nameravaju da budu ničiji poslušni kerovi. Samo prikaz, oznaka, po onome što je rekla Šerijam, ali gledajući Romandino strogo lice, kao i Lelejnino, jedva nešto manje ukočeno iznad golih grudi, Egvena uopšte nije bila sigurna u to. Rekle su joj kako će ih možda biti najviše tri ili četiri.

Žene koje su stajale ponovo zauzeše svoja mesta, bez ijedne reči. Niko ne progovori, ali Egvena je znala šta treba da uradi. Njena neosetljivost je isparila.

Ona priđe najbližoj Predstavnici koja je ostala u svojoj stolici, Zelenoj oštrih crta lica po imenu Samalina. Dok se Egvena ponovo spuštala na kolena pred Samalinom, Šerijam kleče pored nje, sa širokim lavorom punim vode u rukama. Površina vode poigravala je mreškajući se. Šerijam je delovala hladno i suvo, dok je Egvena počela da se presijava od znoja, ali ruke su joj podrhtavale. Morvrin kleče i dodade Egveni krpu, a Mirela je čekala pored nje sa gomilom ubrusa u rukama. Mirela je zbog nečega delovala ljutito.

„Molim te, dopusti mi da služim", reče Egvena. Gledajući pravo pred sebe, Samalina podiže suknje do kolena. Noge su joj bile bose. Egvena joj opra stopala i osuši ih, a onda pređe pred sledeću Zelenu, pomalo punačku ženu po imenu Malinda. Šerijam i ostale uputile su je u imena svih Predstavnica. „Molim te, dopusti mi da služim.“ Malinda je imala lepuškasto lice, pune usne i tamne oči koje su delovale kao da voli da se osmehuje, ali sada se nije smešila. Bila je među onima koje su ustale, ali i njene noge su bile bose.

Svaka Predstavnica u prostoriji bila je bosa. Dok je Egvena prala sva ta stopala, pitala se da li su Predstavnice znale koliko će ih ostati da sedi. Očito su znale da će neke ostati, da će biti potrebe za ovom službom. O tome kako radi Dvorana Kule ona je znala samo malo više od onoga što su učile polaznice, što znači da zapravo nije znala ništa. Mogla je samo da nastavi.

Oprala je i osušila poslednje stopalo – pripadalo je Dženiji, koja se mrštila kao da misli o nečemu sasvim drugom; ona je bar ustala – pa se bacivši krpu u lavor vrati na svoje mesto u dnu redova i kleče. „Molim vas, dopustite mi da služim.“ Još jedna prilika.

Ponovo je Delana prva ustala, ali Samalina je ovoga puta bila odmah iza nje. Nijedna nije skočila na noge, a ipak su ustajale, jedna po jedna, dok na kraju samo Lelejna i Romanda nisu ostale da sede, odmeravajući jedna drugu, a ne gledajući u Egvenu. Konačno, Lelejna kao da sleže ramenima, bez žurbe podiže svoju haljinu i ustade. Romanda okrete glavu i pogleda u Egvenu. Piljila je tako dugo da Egvena postade svesna znoja koji joj se slivao između grudi i niz rebra. Najzad, zastrašujuće sporo, Romanda se odenu i pridruži ostalima. Egvena ču uzdahe olakšanja iza sebe, gde su Šerijam i ostale čekale.

Naravno, time nije bilo završeno. Romanda i Lelejna priđoše da je otprate do žute stolice. Ona je stajala pred njom, a njih dve su joj podizale gornji deo haljine i obavijale ešarpu Amirlin Tron oko ramena dok su i one i sve ostale Predstavnice govorile: „Uzdignuta si na Amirlin Tron, u slavu Svetlosti, neka bi Bela Kula večito opstala. Egvena al’Ver, Čuvar Pečata, Plamen Tar Valona, Amirlin Tron.“ Lelejna skinu Egveni prsten Velike zmije s leve ruke i predade ga Romandi, koja ga navuče na Egveninu desnu ruku. „Neka Svetlost obasja Amirlin Tron i Belu Kulu.“

Egvena se nasmeja. Romanda zatrepta, Lelejna se trže, i nisu bile jedine. „Upravo sam se nečeg setila“, reče im pa dodade, „kčeri.“ Tako se Amirlin obračala Aes Sedai. A setila se šta sledi. Nije mogla da se otarasi pomisli kako je ovo naplata za olakšavanje njenog puta kroz Tel’aran’riod. Egvena al’Ver, Čuvar Pečata, Plamen Tar Valona, Amirlin Tron, uspela je da sedne na tu tvrdu drvenu stolicu a da se nije pažljivo spustila niti trgla. I jedno i drugo smatrala je trijumfom volje.

Šerijam, Mirela i Morvrin doklizaše napred – koja je od njih odahnula nije se moglo pročitati sa njihovih ozbiljnih lica – a Predstavnice iza njih načiniše red koji se protezao ka vratima. Išao je prema godinama starosti, sa Romandom na samom kraju.

Šerijam raširi suknje u dubokom naklonu. „Molim te, dozvoli mi da služim, majko. “

„Možeš služiti Kuli, kćeri", odgovori Egvena što je važnije mogla. Šerijam joj poljubi prsten i pomeri se u stranu, dok se Mirela klanjala.

I tako se nastavi redom. Bilo je tu nekih iznenađenja u redosledu. Nijedna Predstavnica nije stvarno bila mlada, bez obzira na njihova lica Aes Sedai, ali svetlokosa Delana, za koju je Egvena mislila da mora da je stara gotovo koliko i Romanda, stajala je u prvoj polovini reda, dok su Lelejna i Dženija, obe lepuškaste, bez ijedne sede u kosi, stajale odmah ispred sedokose Žute. Svaka se naklonila i poljubila Egvenin prsten bez ikakvog izraza na licu – iako su neke okrznule pogledom raznobojni porub Egvenine haljine – pa ćutke napustila odaju kroz zadnja vrata. Uobičajeno, bilo bi tu još priče, ali ostatak obreda sačekaće do jutra.

Najzad, Egvena ostade sama sa tri žene koje su jamčile za nju. Još nije bila sigurna šta je to značilo. Mirela ode da pusti još tri unutra. „Šta bi se dogodilo da Romanda nije ustala?“ Trebalo bi da onda prođe još jedan krug pranja nogu i moljenja da joj se dozvoli da služi, ali bila je sigurna kako bi Romanda, da je drugi put glasala protiv, to isto uradila i treći put.

„Onda bi verovatno ona bila uzdignuta u Amirlin, kroz nekoliko dana", odvrati Šerijam. „Ona ili Lelejna.“

„Nisam na to mislila", reče joj Egvena. „Šta bi se dogodilo sa mnom? Da li bih se jednostavno vratila da nastavim da budem Prihvaćena?“ Anaija i ostale žurile su ka njoj osmehujući se, a Mirela joj je pomagala da se izvuče iz bele haljine sa porubom i preodene u bledozelenu svilu koju će nositi samo da bi otišla do kreveta. Bilo je kasno, ali Amirlin nije mogla da se šetka uokolo u haljini Prihvaćene.

„Vrlo verovatno", posle nekog vremena odgovori Morvrin. „Ne mogu da ti kažem da li bi to bila sreća, biti Prihvaćena za koju svaka Predstavnica zna kako je zamalo postala Amirlin Tron.“

„To se retko događalo", reče Beonin, „jer žena kojoj je odbijen Amirlin Tron obično bude prognana. Dvorana teži skladu, a ona ne bi mogla da ne bude izvor nesklada.“

Šerijam pogleda Egvenu pravo u oči, kao da pokušava da utisne svoje reči. „Mi bismo zasigurno bile proterane. Mirela, Morvrin i ja, sasvim sigurno, jer smo jamčile za tebe, a vrlo verovatno i Karlinja, Beonin i Anaija.“ Iznenada se osmehnu. „Ali to se nije dogodilo. Nova Amirlin trebalo bi da provede prvu noć u razmišljanju i molitvi, ali čim Mirela završi s tim dugmićima, verovatno će biti najbolje da ti makar malo pojasnimo kako stoje stvari u Salidaru.“

Sve one gledale su u nju. Mirela joj je bila iza leđa, petljajući oko poslednjeg dugmeta, ali mogla je da oseti njen pogled. „Da. Da, mislim da će to biti najbolje.“

Загрузка...